The Economist као Баба Ванга: КАКО РАЗГОВАРАТИ СА ПУТИНОМ

„Господин Путин ће вас сада примити“ – ова рѣченица на “мемовској“, љубичастој позадини размѣштена је на корици the Economist изнад слике Владимира Путина у лику Тонија Монтана из чувеног гангстерског филма „Лице са ожиљком“ с Ал Паћином у главној улози.


Агресија Русије према Украјини створила је шансу за јачање безбѣдности Европе.

Обично је лош знак ако прѣговори почињу с тѣм што једна страна звецка оружјем. И све то може испасти заиста лоше кад се слѣдеће нѣдѣље (публикација је изашла 8. јануара – „НИ“) руске дипломате срѣтну са сѣверноамеричким и европским колегама уз подршку 100.000 војника спремних да провале у Украјину. На коцку је стављена будућност земље која све више себе сматра дѣлом Запада и улога Америке као стуба европске безбѣдности. С приближавањем кризе врхунцу, расте и ризик од погрѣшног прорачуна.

Прѣдсѣдник Русије Владимир Путин је већ истакао своје захтѣве у вези прѣговора који ће између Русије и Америке почети у Женеви 10. јануара, након два дана се прѣмѣстити у Брисел на Савѣт Русија-НАТО, па се завршити у Организацији за безбѣдност и сарадњу у Европи 13. јануара. Господин Путин хоће да се НАТО одрѣкне од даљег ширења – свуда, нѣ само у Украјини и Грузији, двѣма бившим совѣтским републикама. Америка више нѣ трѣба да своје савезнике штити тактичким нуклеарним оружјем малог и срѣдњег домета. А Русија у суштини жели да стави вето на размѣштање трупа и вѣжбе у источним дѣловима територије НАТО, као и на војну сарадњу са свѣм бившим совѣтским земљама.

Многи од ових захтѣва су толико екстравагантни и толико штеточински за безбѣдност Европе да они заиста могу да се јаве као ултиматум, састављен ради тога да буде одбачен и створи изговор за нови упад у Украјину.

Ако господин Путин збиља намѣрава да започне рат, он ће то и учинити.

Свеједно, тврда дипломатија би га ипак могла натѣрати да се замисли и заустави одужено назадовање односа између Русије и Запада. Чак и ако прѣговори прѣтрпе неуспѣх, НАТО може постати јачи, јединственији те добити јаснѣје разумѣвање тога са каквом прѣтњом се суочио.

Нѣ сумњајте да је ову кризу изазвао господин Путин.

Он можда жели да Украјина прѣтрпи неуспѣх јер би то, ако би се она прѣтворила у цватућу демократију, постало прѣкор његовој тврдњи да се западне врѣдности нѣ примају у православној, словѣнској Русији. Он можда такође има намѣру да разједини и ослаби НАТО, па и створи нѣпријатеља прѣко границе, е да би оправдао репресије код своје куће – као у случају с „Меморијалом“, правобранилачком групом, затвореном нѣдуго прѣ Нове године с исфабрикованом оптужбом да је она „инострани агент“.

Још се господин Путин почео жалити на мѣре безбѣдности, под којим се Русија добровољно потписала послѣ окончања хладног рата. Данас је, сматра он, Русија ојачала, док Америка слаби и окренута је изазовима од стране Кине. Шта год било узроком, он изгледа жури да осигура оно што је постигао кроз васпостављање сфере утѣцаја Русије.

Корицу с прѣдсѣдником Русије умѣтник Економиста – Louise Zergaeng Pomeroy – цртао је с циљањем на чувени филм “Лице са ожиљком”

Но, нѣке ствари раде у његову корист. Он има прѣдност агресора, контролишући план и опсег напада – у случају да се тако шта деси. Сви знају да Украјина њему значи више него којој год земљи НАТО, што значи да Запад нѣће слати војске зарад њене заштите. Али нѣ испада све тако како би он хтѣо.

Украјина је насељена попут Ирака. Мада руске снаге морају бити у стању да је побѣде у борби, задржавање тамошњих дѣлова територије их може скупо стајати, нарочито ако Украјинци дигну буну. А у Казахстану, на јужној граници Русије, Путина ће истоврѣмено молити да помогне у гушењу народног устанка – ово је одвлачење пажње и нѣспретан доказ његове спремности да почне с угњетавањем. Из ових разлога можда ће морати да обузда своје амбиције и, рѣцимо, заузме енклаве око Донѣцка, које су већ под конотролом проруских нѣредовних формација, или да успостави копнени мост на Крим, који је анектирао 2014. године. О његовим сумњама односно тога колико се далеко може ићи – може се расправљати.

Други проблем господина Путина је у томе што је његова агресија ујединила НАТО и дала му нов циљ. Његов ултиматум у споју с његовом спремношћу на раст цѣна за руски гас у Европи 2021. године избио је тло под ногама оних што се залажу за тѣснѣје везе са Кремљом. Америка је помогла активизацију Европљана подѣливши с њима подробне информације о огромној количини трупа, усрѣдоточених код украјинске границе.

У прѣговорима слѣдеће нѣдѣље (чланак је штампан 8. јануара – прим. „НИ“) Запад мора имати два циља: по могућности спрѣчити рат у Украјини и ојачати европску безбѣдност.

Заустављање руског упада повезано је с прѣтњом оштрим економским санкцијама, као и с указивањем помоћи те испоруком одбрамбеног оружја Украјини, како би се она учинила „тешко сварљивом“.

У исто врѣме Запад може покушати умирити Путина јасном изјавом о томе да, премда Русија и нѣма формално право вета на то ко може ступати у НАТО, ни Украјина ни Грузија његови чланови сада нѣће постати.

Уколико се ово уради правилно, то други циљ – јачање безбѣдности Европе – такође може смањити напетост око Украјине. Мада ће нѣки захтѣви Русије учинити Европу рањивом, други могу постати основом за прѣговоре, корисне обѣма странама. Врѣди размислити о регионалном споразуму о размѣштању ракетних трупа или о мѣрама за јачање повѣрења, како би се вѣжбе учиниле мање опасним.

Тема за разматрање је доста: од Арктика до сајбер-безбѣдности и нових ракетних технологија. Нѣповѣрење међу двѣма странама је такво да ће прѣговори бити дуготрајни; али то, можда, и нѣје лоше, пошто се они могу прѣтворити у врло корисну дебатну платформу.

Питање се нѣ састоји у томе јесу ли могућни такви прѣговори – они су очито у интересу Русије – већ у томе да ли их Путин заиста жели. Он се често држао тако као да безбѣдност Русије зависи од тога хоће ли Запад почети да се осѣћа мање безбѣдним.

Ови прѣговори ће ипак повисити његов статус свѣтског лидера. Омеђујући области војног супарништва, они би му такође могли помоћи у савладавању чињенице да Русија засад нѣ може кренути да се одмѣрава са свеукупним срѣдствима Запада.

Присуство дубоких сумњи у истинске Путинове намѣре значи да је, чак и ако прѣговори почну, НАТО-у неопходно да покаже како је спреман да штити своје чланове. Најрањивије су земље Балтика. Пошто је Русија заузела Крим, западне НАТО државе су почеле прѣбацивати више трупа на исток. Због прѣтњи са стране Русије, припрема за јачање тѣх трупа, која заслужује повѣрење, мора неодложно почети. Чак и ако се Украјина не кани да ступи у НАТО, Русија Шведску и Финску гура ка том чланству. Алијанса мора бити спремна да их прими. У свему осталом Америка мора помно пратити да се споразуми никада нѣ би закључивали без упознавања европских земаља с тѣм: такав је стил Русије.

Путин изјављује да је његова земља угрожена. То нѣје тако. НАТО је одбрамбени савез. Чак и после Крима НАТО се уздржавао од увођења сталних борбених снага у Источну Европу. Права прѣтња јесте – господин Путин. И када он своје захтѣве поставља с упереним пиштољем, то мора утврђивати одлучност како Запада, тако и стамених Украјинаца у намѣри да га задржавају и супротстављају му се.

Посрбио: Драган Буковички

Оригинал чланка у Економисту се налази овдѣ

Изворник: Новые известия

(Visited 206 times, 1 visits today)
(ГЕО)ПОЛИТИКА, ГЛАВНА

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *