Првослав Радић: ПРИЗРЕНСКО – ТИМОЧКИ ДИЈАЛЕКАТ У САВРЕМЕНОЈ БАЛКАНСКОЈ ГЕОПОЛИТИЦИ

Остаје, дакле, питање да ли се разлог за притиске у циљу издвајања „торлачког“ (/ „шопског“) од осталих делова српског дијалекатског комплекса налази у постепеном отварању врата већ традиционалним научно‑политичким аспирацијама Бугарске (сада већ и чланице ЕУ, која ће знати и то да искористи), при чему би се овом идиому, бар за почетак, дао наводно неутралан, унеколико посебан јужнословенски лингвистички статус до неког коначног (можда и политичког) решења на овом делу Балкана. А то решење као да се већ сада симболички назначује чињеницом да се почетком овог века „торлачки“ нашао на Унесковој листи „угрожених језика“, у вези с чим се својим примедбама на то пре пар година огласио Институт за српски језик САНУ

---

У науци о српским народним говорима у нас се већ традиционално издваја тзв. призренско‑тимочки дијалекат, који већ називом указује на основну путању свога распростирања, дакле и на своју ослоњеност на суседне језичке просторе, пре свега на македонски и бугарски. Он по различитим основама припада српској културној баштини, а из овог етнографског миљеа поодавно стижу вредни прилози српској  књижевности, укључујући и тзв. дијалекатску књижевност. Наравно, низ његових дијалекатских особина заступљен је и у западнијим српским говорима (најпре у косовско‑ресавском дијалекту), али су оне као део једне органске дијалекатске целине присутне пре свега на јужном и источном правцу, у северној Македонији и западној Бугарској, до линије на правцу Тетово – Босилеград – Белограчик.

П. Ивић, најпознатији српски дијалектолог друге половине 20. столећа, представљајући картографски српске дијалекте у својој  Дијалектологији  (1956), ове говоре с друге стране границе назвао је македонским, одн. бугарским говорима „сличним призренско‑тимочкима“. Овај дијалекат, који се, дакле, простире с обе стране ових политичких граница, чврсто је повезан низом тзв. балканизама, општебалканских језичких црта, присутних у виду својеврсних иновација, нарочито у домену граматичке структуре. Те црте су познате балканским и словенским (бугарски, македонски, делом српски) и несловенским (грчки, шиптарски, румунски) језицима, а њихови се одрази јављају унеколико и у српском књижевном језику (нпр. кроз редуковање броја падежних облика, грађење футура глаголом хтети, потискивање инфинитива конструкцијом да + презент, и др.), нарочито вршећи притисак на разговорни језик. Но, на плану историјско‑језичког индивидуалитета, у призренско‑тимочком дијалекту и његовим огранцима у северној Македонији и западној Бугарској јављају се бројне индигене, типично српске језичке одлике, и то на базичним језичким нивоима, какав је, на пример, гласовни систем. Један од низа примера за ово је вокал у на месту старог назалног гласа задњег реда у речима попут рука, туга, пут (насупрот у македонском и бугарском територијално доминантном (и књижевном) рака, тага, пат; ръка, тъга, път), чију српску језичку репрезентативност на овом делу Балкана нису негирали ни страни лингвисти, укључујући и прилично агилне бугарске.

Уосталом, ово стање, које сведочи о старом и некада континуираном присуству српског језика и Срба на просторима западне Бугарске и северне Македоније, подупрто је и многим друштвеноисторијским, културолошким, па и политичким датостима. У њих се, на пример, могу убројати претпоставке о настанку српске писмености у 9–10. столећу (тзв. српске редакције старословенског језика) управо на србијанско‑македонским територијалним размеђама (И. Грицкат), и неће се тек случајно том писменошћу вековима надаље добрано одликовати књижевна делатност манастирских културних центара и у Македонији и у западној Бугарској. Ту је затим победа краља Стефана Дечанског над Бугарима код Велбужда, на реци Струми, у близини данашњег Ћустендила (1330) и Душаново крунисање за цара у Скопљу (1346), што је, очито, било у складу с дометима српског етникума на овим просторима. У прилог томе иде и обновљена Пећка патријаршија у 16–17. столећу, која је укључивала северну Македонију и добар део западне Бугарске. Када је реч о потоњим периодима и почецима словенске филологије, о широком српском присуству на Балкану сведочи, на пример, Чех Ј. Добровски, патријарх словенске филологије, који бугарски (и македонски) види као део српског језичког простора. С политичког, пак, аспекта за ову тему нису неважне узалудне масовне петиције и молбе српског становништва из западне Бугарске и северне Македоније упућиване европским знаничницима уочи Берлинског конгреса (1878) да при исцртавању нових политичких граница на Балкану ови делови Бугарске и Македоније припадну својој матици, Кнежевини Србији. Ово становништво је ту своју етничку припадност вековима уназад исказивало низом својих етнографских одлика (нпр. српска епика, крсна слава и др. обичаји).

То не значи, на другој страни, да и бугарска држава кроз историју није имала своје домете далеко западније од својих садашњих станишта (нпр. у време Симеона I, у IX–X ст.), али се они пре свега могу подвести под временски ограничене политичке оквире и углавном освајачке тежње. Томе ће као спомен на терену и ван оквира данашње бугарске државе остати име Бугари (које је изворно везано за један стари, али несловенски и неиндоевропски, турански народ), јављајући се, међутим, у потоњим временима на западу све чешће у различитим општим значењима (нпр. земљораднички, прост народ, измешан народ и др.). Отуда име Бугари (тј. „бугари“), на пример у Србији, па и Македонији, у последњим вековима није имало готово никакву националну тежину. (Уосталом, релативност оваквих именовања показује и чињеница да Срби понекад Шиптарима називају и своје сународнике досељене с Космета, Бугарима опет оне досељене из источне Србије, итд.). Оснивањем Бугарске егзархије (1870) Бугари ће покушати да ово стање поправе, па ће ова институција постати снажно пропагандно средство за бугаризацију Македоније и делова Србије, што се у још бруталнијој форми исказало за време светских ратова. У њима се Бугарска, као сателит царске Аустроугарске или потом Хитлерове Немачке, није понашала као ослободилац ових некадашњих својих области, како се покушавала представити свету, већ као безобзирни окупатор, кога је српски народ и у Србији и у Македонији (да оставимо сада Србе из Бугарске по страни) запамтио за сва времена.

Таква историјска фактографија новијих времена, која се односи на бугарске политичке тежње према суседним областима на западу (исп. Санстефански уговор 1878), предвођена је управо бугарским филолошким инструментаријем, који је од 19. столећа почивао на парадигми о структурно‑језичким посебностима (поменутим балканизмима) на делу јужнословенског простора (Бугарска, Македонија, јужна и југоисточна Србија) – као типично бугарским језичким одликама. То ће представити Бугарску и као трајну политичку претњу на овом делу Балкана, посебно у кризним временима, при чему не треба заборавити да је она у овоме себи кроз историју увек лако налазила моћне савезнике, као што су Аустрија, Немачка, Русија (данас већ и НАТО-пакт и ЕУ), које је по потреби вешто мењала и између њих балансирала извлачећи корист за своје тежње према туђим етничким просторима. Још је В. Караџић 1827. године морао укорити свога колегу, Словака П. Ј. Шафарика (аустријског поданика), због његових ставова: „Сад ћу нешто да Вас опоменем. Немојте Ви Србе бугарити. Не само што Љесковчани и Приштинци нијесу Бугари, него и сами Видинци и Ћипровчани [зап. Бугарска] и Пироћани по језику су ближе к Србима, него к Бугарима (премда не говоре чисто ни једним језиком). Недајте се Ви преварити којекаквим Бугарским ћифтама, које су, као сваки човек, ради свој род умложити“ (В. Стојанчевић). Из овога видимо да је Караџић знао и за српске етничке домете у западној Бугарској, као што је на том путу био и његов следбеник Ђ. Даничић, но тај српски филолошки замајац према српским просторима у западној Бугарској није био дугог века. Он ће убрзо бити потиснут чврстом оријентацијом српске елите према западним крајевима и Хрватима као важној спони у развоју југословенске идеје. (То неће пролазити без извесног занемаривања културне баштине српског истока, укључујући понекад и негативан однос према самом његовом језичком наслеђу, али и балканистичким истраживањима тих говора.) Отуда, иако ће се подаци о Србима у Бугарској још дуго провлачити по етнографским, филолошким и другим србистичким радовима (М. В. Веселиновић, С. Грујић, Ј. Цвијић, Р. Николић и др.), то ће углавном пролазити незапажено код главнине српске елите, пре свега политичке. Тако се могло десити да у другој половини 19. столећа један србијански министар просвете одбије помоћи у књигама поткопаоничку луковску школу из тада пограничне зоне, сматрајући да је то бугарска област (М. С. Милојевић). Нешто слично се у нас десило и недавно, када су поједини наши лингвисти, одговарајући по дневним новинама на (још) једну бугарску књигу (БАН, Софија 2020) у којој се поред целокупне македонске језичке области својатају и делови српског, призренско‑тимочког дијалекта, – у изношењу својих противаргумената несмотрено помињали Метохију и Копаоник, који су (бар засада) изван домета бугарских претензија. Управо из разлога прилично дефанзивног држања српске филолошке науке, па и њеног повременог несналажења, бугарска наука као да поново данас има иницијативу, при чему је у међувремену број Срба у Бугарској (и не само тамо) сведен на ниво статистичке грешке. О томе је отворено и храбро недавно писао Д. Петровић на страницама овога портала.

Све ово указује на значај који може имати дијалектологија као једна од стратешких наука сваког народа, посебно на Балкану. С тим у вези се српски народ мора запитати у каквом му је она тренутно стању, могу ли се окончати већ многогодишњи пројекти (нпр. онај под називом Дијалектолошка истраживања српског језичког простора, САНУ) на које је држава потрошила доста пара и може ли ова наука одговорити на појачане захтеве савременог научног, но и политичког тренутка, посебно када они долазе с разних страна. Јер, процењујући, на пример, кроз историјско‑филолошки пресек, који дијалекатски простор бугарска наука прихвата као несумњиво српски (а то је, углавном, централна и посебно западна Србија, у прошлости чак само ијекавица на западу), а који хрватска (екавска област на истоку, и то само код православаца, због чега, нпр., (и) Хрвати својатају косовско Јањево), – лако можемо закључити да српска наука мора ићи својим путем. И то мора бити организованије и много доследније, у кадровима и њиховом високостручном знању, пошто српском народу и његовој културној баштини ови суседи (и не само они) не би били вољни препустити готово никакав етнички простор. Уосталом, њихову коалицију не видимо на делу само на српским просторима, имали смо је прилике видети и на улицама Марсеља 1934. године, у терористичкој акцији у којој је убијен краљ Александар Карађорђевић.

Наши научни посленици ће зато морати да се навикну да брже препознају многе суптилне лингвистичке поступке (који поодавно долазе из различитих, пре свега нама суседних лингвистичких кухиња), што добро открива већ терминолошки план који нам се под различитим изговорима нуди или намеће. Поред магловитог и већ овешталог термина „српскохрватски језик“, с којим део српских интелектуалаца (укључујући лингвисте) и даље флертује, с тим је у вези, на пример, и давнашње устоличење термина „штокавски“ (у новије време и „средњојужнославенски“) као наводно научно погоднијег термина за нешто што се у лингвистичком смислу може звати само српским језиком. Ту је и наметање термина „торлачки“, или „шопски“ (прилично нејасних по постању), управо за призренско‑тимочки дијалекат, вероватно с намером да се њиховим посредством почне учитавати каква посебност (и несрпска етничност) овог ареала, без обзира и на прилично нејасне представе о етнографском идентитету и, посебно, територијалном домету те „торлачке“ (/ „шопске“) области. (Увођење тог терминолошког дисбаланса у српској дијалектологији морало би неодољиво подсетити на онај из времена Краљевине Југославије између термина Бановина Хрватска, с националним предзнаком, и других бановина, Вардарске, Моравске, Дринске, итд., које тај предзнак нису имале, – но све с добро познатим политичким епилогом.) На системском плану, с тим је, наравно, у директној вези и покушај измештања овог дијалекта из „штокавштине“ (што је већ устаљено у хрватској дијалектолошкој науци), а то може бити и у функцији директног поткопавања Караџић–Миклошичеве теорије о „штокавици“ као српском језику, на којој би требало да се темељи и савремена србистика, из једноставног разлога што она других темеља нема.

Остаје, дакле, питање да ли се разлог за притиске у циљу издвајања „торлачког“ (/ „шопског“) од осталих делова српског дијалекатског комплекса налази у постепеном отварању врата већ традиционалним научно‑политичким аспирацијама Бугарске (сада већ и чланице ЕУ, која ће знати и то да искористи), при чему би се овом идиому, бар за почетак, дао наводно неутралан, унеколико посебан јужнословенски лингвистички статус до неког коначног (можда и политичког) решења на овом делу Балкана. А то решење као да се већ сада симболички назначује чињеницом да се почетком овог века „торлачки“ нашао на Унесковој листи „угрожених језика“, у вези с чим се својим примедбама на то пре пар година огласио Институт за српски језик САНУ. И наука и политика српска о томе, дакле, морају водити рачуна, утолико пре што овакви процеси не би излазили из континуитета упорних спољних настојања да се на српском језичком и етничком простору направи што више језика и нација, па и држава. Тиме би се, ваљда, Србима („руским коњовоцима на топла мора“) одредила најзад и права мера постојања на овом дуњалуку.

Изглед и претежна опрема текста: Словенски вѣсник

. . .

Изворник: Балканска геополитика