Најдѣлотворнији начин изградње савезничких односа с различитим земљама прѣдстављају привредно и геополитички засновани савези, изграђени по начелу „нема вѣчних савезника, али има вѣчних националних интереса“ и „непријатељ мог непријатеља је мој пријатељ“, без идеолошких догми
У данашњој крајње напетој ситуацији у свѣту, када стари свѣтски поредак више не дѣлује, међународне и регионалне политичке установе лишене су прѣђашњег угледа и утѣцаја. САД и њени савезници, са своје стране, покушавају да изграде једнополарни свѣт под покровитељством Вашингтона, док је Русија практично остала без поузданих савезника на које се може ослонити у критичним условима. Земље које РФ данас рачуна у своје савезнике и главне трговинско-економске партнере у тешком тренутку могу постати најљући непријатељи наше државе. Они су нам савезници док је Русија снажна, а ако наша држава ослаби, те земље ће одмах разоткрити своје коварне циљеве према нашој земљи.
Антируске санкције Запада су као лакмус-папир показале колико су поуздане земље што их је Русија сматрала или их сматра својим савезницима. То су државе-чланице Европазијског економског савеза (ЕАЕС) и БРИКС, а такође Нѣмачка, Турска и Иран, с којима је РФ у послѣдњих 10-15 година градила тѣсне трговинско-економске односе. У лицу Нѣмачке Русија се надала наћи поузданог савезника у Европи, с Ердогановом Турском је Русија проширивала трговинско-економске везе у нади да ће наћи сталног партнера у том стратешки важном региону, а с Техераном је (послѣ распада СССР) Москва свагда била „у једном чамцу“ по питањима правног статуса Каспијског мора и супротстављања ширењу САД у региону.
Осѣм тога, помоћу пријатељских односа с Турском и Ираном Русија покушава учврстити своје јужне границе од навале исламских радикала из немирног Авганистана и земаља Блиског истока. ипак, садашња супротстављеност Русије и Запада је показала да се РФ не може ослонити ни на земље ЕАЕС и БРИКС, ни на Нѣмачку, Турску или Иран. Тако је Нѣмачка, с којом је послѣдњих година Русија градила тѣсне привредне везе, у најтежем тренутку украјинске кризе стала на колосѣк антируске политике САД. Без обзира на то што су нѣмачка улагања у РФ подстицана, и за нѣмачке компаније у нашој земљи стварани повлашћени услови, Берлин је подржао све антируске санкције уведене Вашингтоном. Разлог таквог вѣроломства Берлина била је његова зависност од САД, гдѣ се до дана данашњег чува знатан дѣо златних залиха Нѣмачке. Осѣм тога, у СРН је размѣштен највећи војни контингент САД у Европи, те се та земља налази практично „под капом“ Вашингтона.
Кинеска подлост
Кад је послѣ свађе са Западом Русија почела ширити политичко-економске везе са својим источним савезницима, испоставило се да Исток нѣје само „закукуљена“, него и подмукла ствар. Наша главна савезница Кина је одмах почела да води своју игру. Пегинг званично нѣје подржао санкције против Русије, али су се многе крупне кинеске компаније њима потајно придружиле. Како је изјавио потпредсѣдник управе ВТБ Јуриј Соловјев, „основни проблем што задржава развој обостране сарадње постао је двосмислени став Кине према руским банкама послѣ увођења санкција САД и ЕУ. У датом тренутку већина кинеских банака не врши банкарске операције с учешћем руских финансијско-кредитних установа. Осѣм тога, кинеске банке су знатно смањиле учешће у спољнотрговинским споразумима, па и у трговинском финансирању Русије“. А министар енергетике РФ Александар Новак је саопштио да „кинеска страна не извршава своје обавезе по споразуму између РФ и Кине о допунским доставама нафте 2015-2017. године, пошто нѣје обезбѣдила изградњу неопходне инфраструктуре на свом дѣлу – од границе Русије до кинеског одредишта Мохе. А ми смо са своје стране такву ифраструктуру направили“. По рѣчима предсѣдника „Трансњефта“ Николаја Токарјева, Кина за најмање три године одгађа изградњу нафтовода „Мохе-Дацин“, када ће већ истећи важност уговора трогодишњег руско-кинеског нафтног уговора.
Таква одлука Пекинга носи политички карактер и никако нѣје везана за смањивање потрѣба кинеске привреде у енергентима. Кина удѣо руске нафте на свом тржишту смањује у корист других земаља-испоручилаца. Према подацима Генералне царинске управе КНР, августа ове године Ирак је потиснуо Русију с трећег мѣста по обиму испоруке нафте у Кину. На првом мѣсту по испорукама „црног злата“ остаје Саудијска Арабија (3,9 милиона тона), на другом је Ангола (3,52 милиона тона), која је суштински повећала извоз у августу. Но, испоруке нафте из Русије у августу су смањене с 3,77 милиона тона на 3,1 милион тона, док их је Ирак наглло увећао – до 3,2 милиона тона.
Осѣм тога, прошлог мѣсеца је најкрупнији кинески малопродајни интернетски трговински ланац AliExpress престао је да прима наруџбине за испоруку робе на Крим, захтѣвајући од кримских корисника да исправе адресу доставе и укажу нови регион. Али на списку русијских региона, набројаних од ове трговинске платформе КНР нема ни Севастопоља, ни Крима, због чега житељи руског полуострва не могу указати своју адресу за обављање испоруке робе. На тај начин се највећа интернет-компанија „пријатељске“ нам Кине придружила санкцијама САД. AliExpress, који припада кинеској Alibaba Group, је најпопуларнија интернет-продавница у Русији. Према подацима TNS Web Index, аудиторијум сајта је јула 2015. у Русији премашио 22 милиона људи. У јуну је компанија Alibaba отворила руско прѣдставништво – ДОО „Алибаба.ком“ да би развијала посао AliExpress-а у Русији.
Кина је тоталитарна земља. Стога без одговарајућег упутства највишег руководства КНР кинеске компаније не би тако поступале са својим руским партнерима. То говори о томе да у случају јаког слабљења Русије Кина може силом заузети источне територије РФ. Од других земаља БРИКС – Индије и ЈАР такође не трѣба очекивати помоћ. Индија покушава да одржи неутралност између Русије и Запада. Делхи уз то има тѣсније трговинско-економске везе са својом бившом метрополом (Великом Британијом) и САД. Са друге стране, Јужноафричка Република (ЈАР) се не може посматрати као поуздани финансијско-економски партнер. Привреда ЈАР је утонула у кризу, и у другом тромѣсечју текуће године она се смањила за 1,3% у поређењу са истим периодом 2014 године. Смањивање БДП ЈАР условљено је падом курса националне валуте ранд, проблемима с испорукама електричне енергије и падом цѣна сировина.
Иран – главни супарник
Нарочиту узрујаност изазива понашање „јужних пријатеља“ наше земље, посебно Ирана и Турске, који су свагда били регионални такмаци Русије. Те земље и данас покушавају да успоставе своју контролу над јужним Кавказом ослабивши руски утицај тамо.
Техеран и Анкара користе своје тѣсне везе с Москвом углавном за цѣнкање са Западом, а повећавање војног присуства Русије у Сирији код обе земље изазива љубомору. Како саопштава британско издање Financial Times позивајући се на своје изворе у Техерану, „јачање Русије у Сирији изазива узнемиреност Ирана“. А Турска се посве прѣвратила у гласноговорника Запада у сиријском сукобу. Анкара захтѣва од Русије „престанак авиоудара по наоружаној сиријској опозицији“ и налази се у лагеру земаља (САД, Велика Британија, Француска, Нѣмачка, Саудијска Арабија и Катар) што иступају против војне помоћи Русије законитим властима Сирије.
Тек што 14. јула земље „шесторке“ (Русија, САД, Кина, Велика Британија, Француска, Нѣмачка) и Иран потписаше споразум о иранском нуклеарном програму, који допушта укидање санкција Евросавеза и САД против Исламске Републике, Техеран нагло измѣни тон своје вањске политике и поче се зближавати с Евросавезом и САД. Изађе из преговора о куповини руских авиона. Министар саобраћаја и урбанизма Абас Ахмад Ахунди је изјавио да Иран не планира куповину руских авиона Sukhoi SuperJet 100 за обнављање свог авиопарка и води преговоре с Airbus-ом и Boeing-ом. Али почетком јула министар саобраћаја РФ Максим Соколов је саопштавао да Москва и Техеран воде преговоре о испоруци путничких авиона Sukhoi SuperJet 100 Ирану.
У Министарству енергетике РФ веле да је Иран послѣ потписивања споразума о свом нуклеарном програму почео ковати планове о потискивању Русије с тржишта нафте у Европи. Иран је изразио своју готовост да обезбѣди Европу нафтом и гасом у случају увођења нафтног ембарга против Русије и за то се „брижљиво“ спрема. Предсѣдник Ирана Хасан Рухани је 23 цептембра током сусрета с предсѣдником Аустрије Хајнцом Фишером изразио спремност Ирана да испоручује свој гас у Европу и „реализује мрежу за доставу гаса“. „Иран посѣдује јединствен статус са становишта енергетске сфере, и зато може бити поуздан извор енергије за Европу“ – подвукао је Рухани.
Директор за међународне односе државне Иранске националне нафтне компаније Мохсен Камсари сматра да Техеран може обезбѣдити око половине европске потрошње нафте већ сада, и спреман је извозити нафту на европско тржиште чим буду скинуте санкције. Иран може постати озбиљан супарник и руском гасу у Европи. Европска унија, која већ одавно покушава смањити зависност од руског гаса, сада има реалну могућност да то учини за рачун иранског плавог горива. Без обзира на то што је ирански гас због великих транзитних расхода кудикамо скупљи од руског, Европа се по том питању не води економским, него политичким разлозима. Како пише The Wall Street Journal позивајући се на податке Европске комисије, Иран ће у догледној будућности моћи да у Европу доставља 25-35 милијарди кубика гаса. Главни дѣо те запремине испоручиваће се у виду утечњеног природног гаса (УПГ) преко Шпаније, која посѣдује најкрупнија у Европи постројења за регасификацију. У вези с тѣм The Wall Street Journal подвлачи да су прѣдставници европских енергетских гиганата (нѣмачки RWE и E. On, француски Total и Engie, британски ВР, британско-низоземски Royal Dutch Shell, норвешки Statoil и шпански Repsol) већ спровели преговоре с еврокомесаром за питања климе и енергетике Мигелом Аријасом Кањетеом. Према подацима изворника издања, те компаније намѣравају да широко улажу у Техеран, који се по величини залиха гаса налази на другом мѣсту на свѣту, послѣ Русије – оне износе 34 трилиона кубних метара, или око 17% свѣтских залиха.
Турска подмуклост
Пријатељске везе с Русијом Турска користи за извлачење максималне економске добити од антируских санкција Запада, као и за цѣнкање с Евросавезом. Ставови Анкаре и Москве по сиријском питању се јако разилазе. Турска нѣје признала припајање Крима РФ и подржава кримске Татаре. Садашњи турски предсѣдник Реџеп Тајип Ердоган покушава да васпостави утѣцај Анкаре у регионима што раније улажаху у састав Отоманског царства, рачунајући ту и Сирију и Крим.
Кад је 1. децембра 2014. године предсѣдник Русије Владимир Путин у Анкари саопштио о одустајању Москве од изградње гасовода „Јужни ток“ због неконструктивног става Запада и обзнанио споразуме с Турском о изградњи гасовода „Турски ток“, руски вођа се надао како ће на тај начин успѣти да изведе руски гас на тржиште јужне Европе. Од тѣх споразума прође већ више од 10 мѣсеци, али се пројекат „Турски ток“ не маче с мртве тачке, а рок његове реализације, назначен за 2016. годину, пренесен је на доцније врѣме.
Министар енергетике РФ Александар Новак сматра да међувладин споразум између Русије и Турске неће бити потписан прѣ децембра 2015-јануара 2016. године, пошто у Анкари још увѣк нѣје образована нова влада.
Но, задршка с реализацијом „Турског тока“ нѣје повезана само с одсуством нове владе у Турској, него са жељом Анкаре да добије максималне повластице за будући руски гас.
Појас невѣрности
Непоуздани су постали и наши савезници по ЕАЕС. Предсѣдник Бѣлорусије Александар Лукашенко води лукаву игру измамљивања новца од Москве, борећи се за бесцаринске испоруке руске нафте у републику. Он покушава извући највећу економску корист и политичке дивиденде од антируских санкција Запада.
Како саопштава агенција Reuters, Запад је намѣрио да укине санкције против Минска и нормализује односе с Александром Лукашенком, којег је донедавно називао „послѣдњим диктатором Европе“. Скидање санкција против бѣлоруских компанија њима ће омогућити да добијају финансирање од Европске инвестиционе банке и отвориће им приступ ка европском капиталу, као и осигурању извозних кредита и западним технологијама. Наравно, Европа своја врата Бѣлорусији отвара само зато да би је избила из орбите Кремља и ослабила геополитички положај РФ. Па и сâм Лукашенко, често говорећи о „вѣчној“ дружби с Русијом, све врѣме тражи путеве за зближавање с Европом. Ради тога је чак и ослободио политичке затворенике (по захтѣву ЕУ) уочи предсѣдничких избора заказаних за 11. октобар.
„Баћка“ најпрѣ жели да од Запада добије признање своје побѣде на тѣм изборима, а затѣм и финансијску подршку од ЕУ. Стога се не могу искључити склапања тајних споразума Лукашенка са Западом иза леђа Русије.
У Казахстану се наставља насилна казахизација – Руси се потискују из свѣх области привреде и државне управе. Исход је да се за године независности Казахстана број Руса у републици нагло смањио, а удѣо казашког становништва републике порастао са 40% на 66%. Ако је 1989. (послѣдњи попис становништва у СССР) број становника Казашке ССР износио 16.711.000 људи, од чега је 6.227.000 било Руса, то је до 2015 године руско становништво Казахстана спало на 3.706.000 људи (21,05% становништва), без обзира на то што је становништво републике порасло на 17.608.000 људи.
Привредне везе Казахстана с Русијом изграђене су тако да корист извлачи углавном казашка страна. Послѣ увођења антируских санкција Запада и девалвације руског рубља, Казахстан је према Русији увео низ трговинско-економских ограничења, очигледно нарушивши услове налажења двѣју земаља у једном царинском простору – у ЕАЕС. Између осталог, Астана је обуставила увоз нафтних деривата из Русије плашећи се да појефтињени због пада курса рубља руски бензин, мазут, дизел-гориво и остали сагорљиво-подмазну материјали могу истиснути с казахстанског тржишта сличне производе домаћих произвођача, и прекинула је испоруку струје у Русије, објаснивши своју одлуку девалвацијом рубља.
Међутѣм, послѣ свѣтске финансијске кризе 2008. године сáма Национална банка Казахстана (НБК) је већ неколико пута (с периодичношћу једном у 2-3 године) девалвирала националну валуту тенге, самим тѣм обезбѣдивши конкурентно преимућство казахстанској роби на руском тржишту. Притом се сваки пут девалвација тенге спроводи једнократно, и степен смањења његовог курса достиже 30-35%. Послѣдњи пут је такву девалвацију тенге НБК спровео августа ове године. Па опет Русија ниједном нѣје примѣњивала ограничавајуће мѣре према Казахстану због девалвације његове националне валуте.
Други савезник Русије по ЕАЕС – Јерменија – покушава сѣдѣти одједном на две столице. Предсѣдник државе Серж Саргсјан изјављује савезничке односе са Русијом, а глава МИП републике Едвард Налбандјан потајно тражи путеве зближавања Јеревана с Евросавезом. Колају гласине о томе да ће у случају слабљења Русије из Јерменије бити исељени руски граничари што чувају јерменско-турску границу, а руска војна база у Ђумрију затворена. Умѣсто руске војне базе у Јерменији ће се појавити контингент Француске, која има сложене односе с Турском. Данас у Француској живи најкрупнија јерменска дијаспора у Европи, и Париз је признао геноцид над Јерменима у Турској 1915. године.
За то врѣме у савезништво с Русијом хрле земље-храњеници, којима је потрѣбна било финансијско-економска, било војно-политичка подршка Москве. Нарочито је Сирији и Венецуели потрѣбна војно-политичка подршка РФ у одупирању америчкој експанзији. Грчка, са своје стране, кокетирајући с Москвом покушава да истргује максимално пробитачне услове за себе у преговорима с „тројком“ међународних кредитора (Европска централна банка, Европска комисија и Међународни монетарни фонд), а привредно сиромашним земљама-чланицама ЕАЕС – Јерменији и Киргизији – нужна је стална финансијска помоћ Русије.
Па с кѣм онда да другује наша држава?
Вѣчних држава-савезница ни Русија, ни друге земље немају, нити могу имати. Јер, с врѣменом се мѣњају владари, као и друштвено-политички системи многих земаља. У таквим условима, најдѣлотворнији начин изградње савезничких односа с различитим земљама представљају привредно и геополитички засновани савези, изграђени по начелу „нема вѣчних савезника, али има вѣчних националних интереса“ и „непријатељ мог непријатеља је мој пријатељ“, без идеолошких догми. У другој варијанти губици се уопште минимизирају, пошто савезнике обједињавају заједнички циљеви према заједничком непријатељу и финансијско-материјални издаци. Са своје стране, војно-политичка одговорност између земаља-савезника се дѣли у зависности од њихових могућности.
Русија би такве савезничке односе могла градити с најмање трима земљама. У Европи Москва такав савез може градити с Француском у случају доласка на власт вође ултрадесничарске националистичке политичке партије „Национални фронт“ Марин Ле Пен или бившег предсѣдника земље Николе Саркозија. Оба политичара иступају против антируских санкција Запада и за побољшавање односа с РФ. А Марин Ле Пен и уопште заступа слабљење утѣцаја и улоге централних власти Евросавеза и укидање Шенгенског споразума. Стога је њен долазак на власт – почетак расула ЕУ и фактичко укидање европског дѣла санкција Запада против Русије. С Марин Ле Пен и Саркозијем је могућно пронаћи заједнички приступ рѣшавању многих међународних проблема. Уз то, за разлику од Нѣмачке, Француска с новом влашћу може поћи против воље САД. Тако се 60-их година предсѣдник Француске Шарл де Гол изборио за враћање златних залиха земље из САД и изашао из НАТО, узевши правац према зближавању са СССР-ом.
На Истоку би нови савезник Русије могао постати Јапан, послѣ потписивања мировног уговора с њим и признавања Курилских острва као руских територија од стране Токија. Токио ће ускоро поћи на тај корак да би неутралисао Русију за случај рата с Кином. Јапан, чије становништво катастрофално стари, не прѣдставља демографску прѣтњу РФ, за разлику од Кине, гдѣ је раст становништва добио у суштини неконтролисани карактер, па се кинески демографски ток већ „излио“ на источна подручја Русије. Како сам већ горе подвукао, КНР за нас прѣдставља подмуклог савезника. Зато Русија чисте савѣсти, у исходу врло пробитачне „нагодбе“ за нашу земљу, може „продати“ Јапану свог непоузданог пријатеља.
Ваља посебно подвући да би за РФ било врло корисно ако би САД преко Јапана ратовале с Кином. У таквом рату би јако ослабила војна моћ САД, а КНР, претрпѣвши огромне губитке у рату с Токиом и САД, јако би умањила своје експанзионистичке амбиције према Русији. Притом се не трѣба бринути за нагло смањење испорука руске нафте и гаса у Кину. За највише 2-3 године кинески политичко-економски систем ће се чак и без рата срушити, а потражња руских енергената од стране Кине ће нагло пасти. Крупни рат с Кином би у исто врѣме дао привреди Токија нови подстицај за развој, што ће довести до наглог раста потрѣба јапанске привреде за допунским енергентима. Осѣм тога, Јапан се постепено одриче од атомске енергије након разорног земљотреса 2011. године. Зато је за руске енергенте перспективније управо јапанско тржиште.
На данашњи дан најпоузданији савезник Русије у арапском свѣту јесте Египат. Садашње египатске власти су јако кивне на САД због „обојене револуције“ 2011. године. Пријатељски односи руског вође Владимира Путина с предсѣдником Египта Абделом Фатахом Халилом ел-Сисијем допуштају живљи развој економских и војно-политичких веза између наших земаља. Након избора фелдмаршала Ел-Сисија за предсѣдника Египта у јуну 2014. године, односи Москве и Каира су постали у суштини стратешким, а трговинско-привредне везе међу нашим земљама су се нагло увећале. Египат је постао један од најкрупнијих купаца војне производње Русије. Врло је важна и чињеница да се ставови Москве и Каира данас у основним међународним и регионалним проблемима практично потпуно поклапају. Египат је, између осталог, подржао став Русије у сиријском питању. Минуле суботе, 3. октобра, министар иностраних послова Египта Самех Шукри је, коментаришући ударе руских борбених авиона по положајима бојовника у Русији забрањене терористичке организације „Исламска држава“ у Сирији, изјавио да „ступање Русије с њеним потенцијалима и могућностима у ту борбу, по нашој оцѣни, доприноси ограничавању тероризма у Сирији и његовом искорѣњивању“.
У закључку бих желѣо да подвучем да ниједна од три перспективна савезника Русије – Француска, Јапан и Египат – не прѣдставља земљу-храњеника, и у случају потрѣбе оне су кадре спроводити самосталну спољну политику. То значи да ниједна од њих неће користити пријатељске односе с Русијом за трговину са Западом.
Аутор је руски политиколог азербејџанског порѣкла
Превео Драган Буковички
Изворник: Звоно Русије
Related posts:
Александар Зиновјев: СТВАРА СЕ СТРАВИЧНИ СВЕТ КОЈИ ЋЕ ПРЕВАЗИЋИ СВЕ ВИЂЕНО ДО САДА
Милорад Вукашиновић: САКРАЛНА ГЕОПОЛИТИКА
Бранко Милановић: А ШТА АКО СУ ПУТИНОВИ СТВАРНИ ЦИЉЕВИ ДРУГАЧИЈИ?
Душан Пророковић: УПОТРЕБА ХИБРИДНИХ ИДЕНТИТЕТА У ГЕОПОЛИТИЧКЕ СВРХЕ: БОСНА 1914 – УКРАЈИНА 2014.
Јуриј Шалиганов: КУГА СЕ ПРИБЛИЖАВА, ПИР НЕ ЈЕЊАВА
СТРАСТИ ПО АМЕРИЧКИМ „ЈАСТРЕБОВИМА“
Драган Крсмановић: ЕКСПЕДИЦИЈА „ПОСЕБНЕ НАМЕНЕ“
Александар Дугин: ЧЕКА ВАС ОКУПАЦИЈА, АКО НЕ УЂЕТЕ У ЕВРОАЗИЈСКУ УНИЈУ
Зоран Милошевић: РУСИЈА, УКРАЈИНА И НОВА ХАЗАРИЈА: ГЕОПОЛИТИЧКИ АСПЕКТ
Љубиша Деспотовић: ГЛОБАЛИЗАЦИЈА И ЕВРОПА
Валентин Катасонов: РУСИЈА ЈЕ ОКУПИРАНА ТЕРИТОРИЈА
Андреј Фурсов: ОСТВАРУЈУ СЕ НАЈВЕЋИ СТРАХОВИ КЛАУСА ШВАБА
