ПЕВАО ЈЕ И ПЛАКАО У ИСТИ МАХ

Поводом одласка великог српског песника Ранка Јововића (1941-2020), који је брижно чувао наш језик и писмо. Тешко је подносио велеиздаје црногорских власти у непочинствима према Србији и свему српском у себи

Драган ЛАКИЋЕВИЋ

После Раичковића, Ракитића и Ерића, оде и Јововић. Пре њега, разиђоше се по гробљима песници-суграђани из Подгорице: Момир Војводић, Миодраг Трипковић, Славко Живковић.

Ранко Јововић (Косић, Даниловград, 1941) огласио се поезијом као младић, књигама „Гвоздена шума“ (1968), „Додир таме“ (1971), „Јемство“ (1974). Плануо аутентичним даром аутентичног незадовољства – свим осим „својом људском моћи да изговара речи“ (Миљковић).

Прве књиге објавио је у Титограду и на Цетињу – ћирилицом, а песничку младост живео у Београду, седамдесетих година, у „Коларцу“ – несташан и „проблематичан“, као и његово боемско друштво. У српској поезији најближи је био Дису и Драинцу од старијих, Брани Петровићу и Аци Секулићу од вршњака. Век је провео са Трипковићем, а последње деценије са Лакушићем. О распустима и празницима прикључивао сам се и ја – био сам му копча са Београдом. Сваког дана кафа у „Маестру“ или у „Лазару“, а кад одлазим, на улазу у авион, Ранко ме зове, да каже како је добро било што смо се и овог лета дружили, поновили старе и знане приче, али и поменули понеког мртвог песника – сад им се придружио и Ранко Јововић.

Ранко Јововић (1941-2020). Фото: Вечерње новости

Бећковићу су забранили да дође у Бјелопавлиће и опрости се са пријатељем. Да каже о Ранку још нешто, што није рекао у САНУ, приликом доделе награде „Бранко Ћопић“.

Волео је светске песнике, највише руске, а био органски део свеколиког српског песништва, поготово оних 20. века: Дучић, Васиљев, Црњански. Посебно су одјекнуле његове „београдске“ књиге: „Дивљи плач“ и „Пса ми“, као и четири књиге у едицијама Српске књижевне задруге, најпре „Гомилање страха“ и „Црњански“, а у зрелим данима „Издахнућу на балкону“ и „Чекајући јакобинце“ у плавом Колу СКЗ. Последње његове књиге имале су наслове „Сузе Марка Миљанова“ и „Ни дана без кајања“ – заветне речи побуне против свеколике нискости, морално-поетичка рекапитулација горког растанка са светом. Певао је, и болестан, до последњег даха.

Мора да је био изузетно даровит, кад је, оних давних година, под присмотром Партије, прихваћен са раним књигама, у време кад се свако незадовољство тумачило побуном против поретка, поготово ако је песник обележен као „четнички син“. „Четнички син“ био је великог срца и песничког формата: лични бол претапао се у злато поезије.

Још од раних стихова, Јововић на уму и у стиху има мотив власти и мотив кукавичлука. Моралне димензије подразумевају се у тим мотивима и односима, мада у његовим раним песмама преовлађује емоционалност, а у зрелима етичност. Морална филозофија прелазила је у моралну лирику – емотивност је пресудно утицала на ту врсту симбиозе. Љубавни и патриотски мотиви продужавали су се у етички кодекс, а то је у Јововићевој поезији имало утицаја и на форму и на интонацију, синтаксу и облик песама. Отуд су његове песме лишене дескрипције и ликовних елемената, какве, рецимо, имају Раичковић, Ракитић, Војводић, Трипковић, отуд даља блискост Јововићеве поезије са лириком Бранислава Петровића, Бећковића, Тадића, Лакушића.

Сасвим је специфичан Јововићев однос према Црњанском. С почетка, још, у књизи „Додир таме“, лирски, доцније, у књизи под насловом „Црњански“ – идејни и опредељујући, поетички. Јововићев песнички субјект, у књизи „Мрачни хљеб“, али и другде, има интензивирано прво лице – Ми и Ја.

Године 1999, месец дана после прекида ваздушних удара и агресије НАТО, у Ми-форми, написао је Јововић песму „Злочин је наше име / и душа је наша злочин / злочин је наш Бог“. Већ од наслова види се инверзија – у емотивној и ироничној функцији у исто време. Бол и бес поезија изражава неочекиваним средствима. Онај ко осећа – оптужује себе и то је део трпљења и подношења у хришћанском смислу. Непријатељ, или зло, који је угрозио егзистенцију субјекта Ми – дао је изговор да га убијањем штити. Доживљај тог убијања субјект исказује ироничном инверзијом о сопственој кривици за бол који подноси.

Припадао је „дивљим песницима света“. Унутрашња нежност примала је сурове бодље живота и стварности. Тешко је подносио велеиздаје црногорских власти у отклонима и непочинствима према Србији и свему српском и косовском у себи. Певао је и плакао у исти мах. Његова лирика је велики „лелек себра“, али и властелина из Душановог Законика… Дуго је на хоризонту својих политичко-историјских перспектива имао Његоша, у последњим деценијама певања – Марка Миљанова.

Последњи испраћај његовог тела био је у родном селу Косићу – Бјелопавлићи, тамо где му почива мати. Отац, професор књижевности, нестао је крајем Другог светског рата, у војсци Краља и Отаџбине. Међутим, испраћај великог песника трајаће знатно дуже, док је српског језика и писма.

Нека оне велике литије православног народа по трговима и путевима „усправне земље“ Црне Горе буду спровод његовом српском праху.

Фото: ИН4С

ВЕЧИТИ МЛАДИЋ

БИО је вечити младић, сензибилан, плаховит, песник у свему. У веку песника, био је песник – један од најбољих. Зато је и добио готово све угледне награде намењене српским песницима: „Драинац“, „Лаза Костић“, Грачаничка повеља, „Јелена Балшић“, „Марко Миљанов“, Дучићева, Ћопићева, Жичка хрисовуља и многе друге.

Изворник: Вечерње новости

Милица Бакрач: НА НЕБУ РАНКО СВЕТИЊЕ БРАНИ

Милица БАКРАЧ

Дођође хладни, олујни дани.
Камену студен. Птици на грани.

Не фали соли виду и рани.
Чуј нас, Пјесниче, и због нас бани,

замахни пером, пред зебњу стани.
На небу, Ранко, светиње брани.

Сад ти је лако. Сад имаш мобу.
Објави војну страшноме добу!

Троглаву алу, витеже, рани.
С Ловћена, Ранко, светиње брани!

Јер језик српски твоја је кама.
Прискочи, снаго, благо нама…

А ћирилица плам твога штита,
замахни, не дај! Ако ко пита:

Ко ли је онај вој одабрани?
Викнућу гласно: Светиње брани

Јововић Ранко, наш брат и пјесник!
Побједе часне свједок и вјесник!

Не мрзни, сузо. Ћути. И кани!
На небу Ранко светиње брани.

Изворник: ИН4С

(Visited 72 times, 1 visits today)
ГЛАВНА

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *