Биљана Недељковић: ОДНОСИ ИЗМЕЂУ ЗЕМАЉА НА БЛИСКОМ ИСТОКУ У XXI ВЕКУ (III)

Садржај:

VII ПРОЦЕСИ И ДОГАЂАЈИ НА БЛИСКОМ ИСТОКУ У XXI ВЕКУ ОД ЗНАЧАЈА ЗА САДАШЊЕ И БУДУЋЕ ОДНОСЕ БЛИСКОИСТОЧНИХ ЗЕМАЉА

VIII ЗАКЉУЧНА РАЗМАТРАЊА 

– Коришћена литература и интернет странице отваране у периоду 01.08 – 01.09.2018. године

Биљана НЕДЕЉКОВИЋ

Претходни наставак

VII   ПРОЦЕСИ И ДОГАЂАЈИ НА БЛИСКОМ ИСТОКУ У XXI ВЕКУ ОД ЗНАЧАЈА ЗА САДАШЊЕ И БУДУЋЕ ОДНОСЕ БЛИСКОИСТОЧНИХ ЗЕМАЉА

1. Арапско пролеће и Блиски исток                                        

Под именом „Арапско пролеће“ („Арапско буђење“, „Арапски устанци“) обухваћени су велики протести и демонстрације, махом у арапским државама на Блиском истоку и северу Африке, који су почели у Тунису 17. децембра 2010. године, а затим се пренели у Алжир, Јордан, Египат и Јемен, па у Либију, Бахреин, Сирију, Ирак, Мароко, Оман; мањи протести избили су у Кувајту, Либану, Мауританији, Саудијској Арабији, Судану и Западној Сахари. Успех протеста у Тунису („Тунижанска револуција достојанства“, „Јасмин револуција“) допринео је успешном ширењу побуне у другим државама; за нешто више од пола године оборена је и власт у Египту. Више лидера појединих држава у региону најавило је повлачење са власти и организовање демократских избора. До пада владе дошло је у Јордану. Због одбијања либијског лидера Моамера ел Гадафија да се повуче са власти избио је грађански рат у Либији. Под утицајем Арапског пролећа 15. марта 2011. започет је оружани конфликт између представника власти и опозиције у Сирији, који је прерастао у грађански рат. Овај рат се потом прелио и у Ирак, где је ескалирао у 2014. години услед преласка великог броја милитантних исламиста из Сирије (премијер Ирака је 9. децембра 2017. дао изјаву да је рат против џихадиста Исламске Државе завршен).

Почетак Арапског пролећа везује се за 17. децембар 2010.године, када се у Тунису запалио улични продавац Мохамед Боуазизи у знак протеста због полицијске корупције

Социјалне разлике, верска нетрпељивост, лоше унутрашње политичке и економске прилике свакако су погодно тле за избијање побуна и немира. У том смислу на Арапско пролеће се може гледати као на низ побуна које нису вођене из истог центра, и које су притајено тињале све док негде (у овом случају у Тунису) није избила варница. Војни дипломата Здравко Зељковић на питање зашто се Арапско пролеће десило баш почетком друге деценије 21. века, а не пре или касније, као одговор даје тврдњу да је до тога дошло „управо у тренутку када је арапски свет схватио да је куцнуо час да узме судбину у своје руке, да је ера породичних деспотија завршена, да је пробијена баријера страха од домаћих диктатора – да је дошло време да се окрене нова страница њихове историје“[1]. Дуготрајно кумулирано незадовољство је довело до спонтаних демонстрација грађана којима је недостајала само било каква иницијална каписла да букну и доведу до престанка разлога незадовољства, односно до промене режима огрезлих у корупцији и кршењу људских права. Међутим, да ли таква идилична слика одговара стварности? На Блиском истоку је било и раније демонстрација и грађанског насиља, без великог одјека а поготово без мешања Запада. Историја је показала да ниједна од успешно изведених револуција у свету није спонтано изведена. „Догађаји произашли на Блиском истоку познати као ‘арапско пролеће’ или ‘арапска револуција’ ни у ком случају се не могу посматрати као спонтана реакција незадовољника и жеља за демократизацијом друштва“[2], и последица су дугогодишње тежње САД да под своју контролу ставе бивше територије СССР, односно простор који је био под његовим утицајем, тако да на ове догађаје треба гледати као на „део ширег стратегијског плана за овладавањем не само ресурсима и транзитним путевима за њихову дистрибуцију на Блиском истоку већ и евроазијском делу, умањујући могућност Русије да оствари монополску контролу над животно важним енергетским ресурсима и доприносећи темељној промени баланса снага у Евроазији у своју корист“[3].

Арапско пролеће је означило и почетак нових процеса у сунитско-шиитским односима. Осим што је порасла снага бројних терористичких групација, дошло је и до заоштравања иранско-саудијског ривалитета, самим тим и сунитско-шиитских односа. Највидљивије последице су у Сирији, Јемену, Бахреину, као и у Либану и Палестини. Немогуће је раздвојити појаву Исламске Државе и Арапско пролеће. „Дочекано и слављено као нови талас тријумфа либералног концепта демократије, Арапско пролеће се претворило у пролеће исламског фундаментализма.“[4] Почетком ове године (2018) председник Египта Абдел Фатах ел Сиси је у говору на једном форуму одржаном у Каиру саопштио да су губици арапских земаља Блиског истока услед Арапског пролећа достигли 900 милијарди долара, те да је у ратовима и превратима повезаних са Арапским пролећем у региону погинуло 1,4 милиона људи, док су 15 милиона људи постали избеглице.

Да САД нису гледале на снажне националне држава Арапа као на претњу по сопствене економске интересе, и да процес глобализације нужно не подразумева усисавање земље у велику целину како би се њоме лакше владало и како би се из ње лакше црпели ресурси, не би било Арапског пролећа. Са друге стране, да није било сиромаштва, обесправљености и корупције, изазивање немира не би успело.

2. Утицај грађанског рата у Сирији на регион Блиског истока

Грађанском рату у Сирији су претходиле демонстрације које су 15. марта 2011. почеле у више сиријских градова, у којима су демонстранти тражили престанак владавине Ба’ас партије и одлазак са власти председника Башара ел Асада, уз већа грађанска и социјална права. Демонстрације су убрзо прерасле у оружане сукобе, а 2012. сукоб побуњеника и сиријске војске прераста у грађански рат. Од припадника војске који су дезертирали због неслагања са начином обрачуна са демонстрантима и самих демонстраната касније је створена Слободна армија Сирије, коју сиријска власт сматра терористичком групацијом.

Узроци сукоба и мржње сежу у недалеку прошлост, и тичу се односа шиита и сунита. Након покушаја атентата на тадашњег председника Хафиза ел Асада (оца садашњег председника Башара) и побуне у граду Хами, упоришту Муслиманске браће, чији су припадници почели са убијањем чланова владајуће странке Ба’ас, уследио је жесток одговор сиријске војске која је после две недеље, 2. фебруара 1982, продрла у град[5]. Владајућа гарнитура у Сирији, као и сама породица сиријског председника, потиче из секте Алавита[6], која је на подручју Сирије заступљена са 12% од целокупног становништва, што свакако не одобрава сунитска већина (75% сиријске популације). Долазак на власт Башара ел Асада у почетку је отворио широки дијалог о реформама у друштву; но, убрзо су ухапшене вође покрета које су се залагале за грађанску непослушност. Додатну нестабилност унело је деловање курдских група, као и лоша економско-социјална ситуација и пад животног стандарда.

Избијању побуне у Сирији 15. марта 2011. претходили су покушаји реформистичких странака у Сирији са седиштем у САД, са подршком САД и Израела, да створе критичну масу од незадовољних грађана. Уступци које је учинила сиријска власт нису дали резултате, а протестанти су показивали да имају центар командовања и да располажу солидним наоружањем. Убрзо долази до већих оружаних битака, од којих је најкрвавија Битка за Алеп (2012-2016), највећи сиријски град. У тој бици између Слободне сиријске армије (коју је подржало више терористичких група) и сиријске војске (са Хезболахом као савезником) погинуло је више од 30.000 људи, а битка је завршена 22. децембра 2016. победом сиријске војске. Коначан исход је, наравно, различито оцењен – на Западу је назван масакром цивила, а од стране Сирије, Русије, Кине, Ирана, Ирака и других држава победом против тероризма.

Основна карактеристика грађанског рата у Сирији је да је то пример тзв. „асиметричног ратовања“ у којем се војна моћ, стратегија и тактика сукобљених страна значајно разликују, али и пример употребе „прокси“ (посредничких) армија и оружаних групација финансираних од моћних држава које нису у директном сукобу. Професор Тим Андерсон у књизи „Нечасни рат против Сирије“ објашњава ове феномене, узроковане намером моћних држава Запада, као и Саудијске Арабије, да демонизују сиријског председника, владу и армију оптужујући их за злочине, и да представе како сиријски народ жељно ишчекује ослобођење од такве власти. „Сирија је била слиједећа на реду, послије Афганистана, Ирака и Либије. У случају Сирије, прокси армије скројене су од комбинације снага Муслиманског братства и вехабијских фанатика из Саудијске Арабије.“[7] Повремено се ове групе боре за превласт, али им заједничко остаје то што су крвни непријатељи режима секуларних националних држава и што желе успостављање верских држава. Видећи на делу какву „подршку“ имају, представници сиријске опозиције су још 2011. у великој већини напустили терористичке исламисте и стали уз своју државу и армију.

Опстанак и одбрана Сирије уједно би означили крај планова САД о „Новом Блиском истоку“. После преврата у Авганистану, Ираку и Либији, променом сиријских власти снаге би се концентрисале на покоравање Ирана. Ривалитет између Ирана и Саудијске Арабије око улоге лидера Блиског истока био би решен у корист Саудијске Арабије као коалиционог партнера САД. „Ако би покорио и Иран, Вашингтон би био у позицији да контролира цијели Блиски исток, елиминирајући на тај начин своје потенцијалне конкуренте, Русију и Кину. Палестина би била изгубљена.“[8] Ради остварења планова средства се не бирају. Од 2013. ЦИА систематски обучава и снабдева побуњенике, а почетком 2014. долази до нечега, само наизглед непредвиђеног: огранак Ал Каиде, чије су базе углавном у Ираку, одваја се од своје „матице“ и постаје њен непријатељ, називајуће себе Исламска Држава Ирака и Леванта (ISIL), односно Исламска Држава Ирака и Сирије (ISIS). Исламска Држава се у почетку борила против Курда и побуњеника, формиравши мини-државу у Сирији („калифат“) и заузевши део ирачке територије. Касније ИД отпочиње борбу против Асадових снага, и свих који им се нађу на путу. Уласком Русије у сукобе 2015. ситуација се мало „разбистрила“, у погледу могућности сагледавања ко кога подржава и ко против кога ратује. Поред тога, захваљујући руском ангажовању Сиријска арапска војска (SAA) је повратила велики део земље који је био под контролом Исламске Државе и побуњеника, поготово у овој, 2018. години. У тренуцима док се овај рад приводи крају, Сиријска арапска војска напада последње упориште Исламске Државе у јужној Сирији, провинција Идлиб. „Случајно“ долази до истовремених претњи САД и западних савезника ракетним нападима и оружаном агресијом на Сирију, зато што ове државе „располажу сазнањем“ о могућој употреби хемијског оружја од стране Асадовог режима, и зато што се напад на Идлиб сматра ескалацијом конфликта. Највероватније се ради о договорном инциденту и припремљеној провокацији од стране терористичке групе Хајат Тахрир ел-Шам[9], да би се оптужио Дамаск и покренула западњачка интервенција. Већ виђено.

Простор око реке Еуфрат библијски је „предодређен“ за одвијање одлучујуће Армагедонске битке, коју помиње Свети Јован Богослов у својој Апокалипси (Откривењу). Рат у Сирији умногоме подсећа на некакав коначан обрачун. Чак би „четири анђела свезана код велике реке Еуфрат“ из Откривења могла да се препознају као силе оваплоћене у четири „земаљска царства“ – хришћанству, исламу, протестантизму и ционизму. Знајући за планове истакнутих вођа ционистичког покрета о стварању Великог Израела између Нила и Еуфрата, као обећане земље која би обухватила и делове Сирије и Либана, уз претходно уситњавање околних арапских држава, не би много чудило да се ствари одвијају и да ће се одвијати по нечијем вишедеценијском прорачуну. „И тако, најпре су настале ударне терористичке бригаде које својом бруталном акцијом, клањем пред камерама, изазивају панику код локалног становништва. Настаје егзодус – ‘Мигрантска криза’. Тада наступа сила реакције: долећу стратешки бомбардери и руске крстареће ракете. То појачава панику и егзодус се увећава. Резултат: Сирија је разбијена на пет делова; четири од њих држе ‘четири анђела који су свезани код ријеке велике Еуфрата’; огромна пространства су почишћена; читави градови и села су напуштени и чекају нове становнике. Можда Јевреје?“[10]

3. Утицај грађанског рата у Јемену на регион Блиског истока

Грађански рат у Јемену, другој по величини држави на Арабијском полуострву, отпочео је 2015. и траје, без већих изгледа за скори завршетак. Повели су га „сепаратисти са југа“ удружени са снагама оданим избеглом важећем председнику Абд Рабо Мансур ел Хадију, и Хути у савезу са снагама оданим бившем председнику Али Абдулах Салиху. У сукоб су активно укључене Ал Каида и Исламска Држава.

Територија данашњег Јемена је на почетку 20. века била подељена између Османског и Британског царства. У северном Јемену (географски  гледано) је након Првог светског рата успостављено Мутавеклијско краљевство Јемен, које је имало ратне сукобе са тадашњом саудијском краљевином. Данашње границе Јемена са Саудијском Арабијом успостављене су тек 1934. Имам Јаија Мухамед, краљ Мутавеклијског краљевства, никада није признао јужне границе краљевства са тадашњим британским протекторатом Аден, па су на том подручју били чести сукоби са британском војском. Краљевина Јемен је била један од оснивача Арапске лиге 1945. и Уједињених нација 1947, а 1956. је потписала пакт са Египтом о заједничкој одбрани, да би се две године касније придружила Уједињеној Арапској Републици (уз Египат и Сирију). Крај те творевине 1961. означио је и крај добрих односа Египта и Јемена. Наредне године дошло је до војног удара, којом приликом су пучисти створили Арапску Републику Јемен. Свргнути ројалисти се нису мирили са губитком власти, и уз помоћ Саудијске Арабије и Јордана повели су грађански рат, док је Египат подржавао републиканце све до 1967. када се повукао из сукоба. За све то време Јужни Јемен је био британски протекторат, а 1967. је постао независан под именом Народна Република Јужни Јемен. Две године касније проглашена је Демократска Република Јемен која је успоставила добре односе са СССР, Кином, Кубом, Источном Немачком и ПЛО. У северном Јемену су 1968. превагнули ројалисти, после чега је дошло до националног помирења, и признања Арапске Републике Јемен од стране Саудијске Арабије 1970. Јужни Јемен је одржавао добре односе са северним, односно Арапском Републиком Јемен све до 1979. када је умало дошло до међусобног рата. Јужни Јемен је током 80-их година прошлог века био поприште борбе за власт. Након промена у Источном блоку, две земље су 1988. обновиле преговоре о уједињењу, и 22. маја 1990. дошло је до уједињења у Републику Јемен. Већ 1994. избија грађански рат између „Југа“ и „Севера“, у којем је победио „Север“ и учврстио власт у целој држави. Многи чланови Јеменске социјалистичке партије и других сецесионистичких снага изгнани су из државе.

Изгледа као да је уједињење две земље означило и продубљивање постојећих подела у друштву. Социјалистички „Југ“ се увек осећао запостављеним и угроженим, залажући се за сецесију; јако упориште Ал Каиде је управо на „Југу“. На „Северу“ земље живе шиити, којима припадају и Хути[11], док на „Југу“ живе сунити. Хути су учествовали у побуни 2011, а контролу над три покрајине у Јемену стекли су 2012. У јануару 2015. Хути су преузели контролу над председничком палатом у главном граду Сани, а у марту су напредовали ка Адену, због чега је председник Абд Рабо Мансур ел Хади 25. марта побегао из Јемена у Ријад у чамцу. Саудијска Арабија је тада почела кампању бомбардовања хутских положаја у знак подршке ел Хадијевој влади, заједно са Бахреином, Катаром, Кувајтом, УАЕ, Египтом, Јорданом, Мароком и Суданом, уз логистичку и другу потребну помоћ САД. Са друге стране, Хути (највероватније) имају подршку Ирана. Тако опет долазимо до сукоба шиита и сунита као основи свих других сукоба и непријатељстава. Као што Саудијска Арабија у Либану подржава сунитску централну владу, а у Сирији сунитске побуњенике, тако подржава и свргнуту сунитску јеменску владу; као што Иран у Либану подржава шиитску милицију Хезболах, а у Сирији регуларне снаге Башара ел Асада, тако у Јемену (највероватније) подржава и савез Хута и снага које су подржавале бившег председника Али Абдулах Салиха (умро 2017).

Милитантна крила и огранци Ал Каиде су, по природи ствари, непријатељи Хутима, али и Саудијској Арабији, као и снагама важећег председника ел Хадија. Хути јесу у савезу са снагама које су подржавале бившег председника Салиха, али су и те како допринеле његовом одласку са власти 2012. Но, њихов заједнички интерес јесте потпуно смањивање утицаја избеглог председника ел Хадија, који је уверен да може управљати државом из Саудијске Арабије. Огранак Ал Каиде, „Ал Каида на Арабијском полуострву“ (енгл.скр. AQAP) активан је у Јемену почев од 2009, у јужном делу Јемена у којем су стациониране владине снаге. Све то изазива шареноликост борбених дејстава и циљева.

Две године од избијања рата, одредница „грађански“ може да се доведе у питање. Број страних плаћеника упућених и обучених од стране Саудијске Арабије, САД, као и припадника активне војске Судана и УАЕ на територији Јемена упућује на то да је сукоб прерастао у рат јеменских снага са инвазионим трупама. Спонзори инвазионих окупационих снага желе то да прикрију свим средствима, па фокус померају на (неутврђену) везу Ирана са Хутима и јеменских снага које се супротстављају инвазији. Када би Иран логистички стајао иза ових снага, овај сукоб би имао све одлике посредничког рата. Са друге стране, није реч ни о чисто сунитско-шиитском сукобу, пошто се на страни Хута боре припадници многих других секти и религија, јер им је заједнички циљ одбрана земље. Постоје мишљења да је Ал Каида у Јемену сарадник и пион Саудијске Арабије и САД; утврђено је да се у неким местима Ал Каида бори раме уз раме са трупама Саудијске Арабије и УАЕ. Једина снага која се у Јемену сасвим сигурно бори против Ал Каиде и Исламске Државе јесу Хути са савезницима. Једини циљ поморске, копнене и ваздушне блокаде коју над Јеменом спроводи Саудијска Арабија јесте изгладњивање становништва и потпуни слом државе Јемен. Подршка коју пружа „легитимном“ председнику ел Хадију, избеглом на њену територију, показује да би ел Хадијево враћање на власт у Јемену уједно значило образовање марионетске владе под директном управом Саудијске Арабије. Јемен се налази пред највећом хуманитарном катастрофом икада забележеном, јер у овом тренутку прети трећи талас колере, која је последица поменуте блокаде. Као и у случају рата у Сирији, стиче се утисак да се ближи коначно разрешење.

VIII  ЗАКЉУЧНА РАЗМАТРАЊА

Неопходно је сагледавање географских, политичких, културних, историјских, социо-економских и верских чинилаца и околности у њиховој укупности да би се разумели односи између земаља на Блиском истоку, и да би се спознало постојање целине коју и даље називамо Блиски исток уз истовремену расцепканост, подељеност и супротстављање појединих елемената те целине. Коју год област у односима између земаља овог подручја да посматрамо, увидећемо испреплетаност профаних и сакралних момената, приземног и узвишеног, ратнохушкачког и миротворачког, цивилизацијског и антицивилизацијског. Постоје тежње да се у међусобним разликама види спона и могућност за сарадњу, али је током историје више долазило до претварања тих разлика у оштре супротности као поводе за трвења и сукобе.

Ово подручје је пребогато историјом, културом, духовношћу, али и природним ресурсима. Ту су настале прве цивилизације, и водеће светске религије. Истовремено, на простору Блиског истока десили су се многи крвави сукоби и почињени су страшни ратни злочини. У свему томе спољни утицаји имају велику, често и пресудну улогу. У зависности од интереса глобалних моћника, идентичне скупине могу да имају различит „статус“ – на једне ће се гледати као на борце за демократију, а други ће бити проскрибовани као терористичке групе. Дешава се и да иста групација промени свој одраз у геополитичком огледалу, без промене циљева и начина свог деловања, па од демонизоване терористичке скупине постане респектабилна група са праведничким ореолом, или обрнуто – из анђеоског удружења праведника преметне се у дијаболични крвожедни башибозук. На исти начин квалификују се и владајуће гарнитуре у земљама Блиског истока, при чему се подразумева да свако ко се одупре жрвњу глобализма бива преодређен за демонизацију и уклањање са власти. Ипак, утицај  некада најјачих империјалних сила, Велике Британије и Француске, ослабио је у корист САД, у новије време Руске Федерације, док утицај Израела остаје мање видљив али и те како присутан.

Последњих година битни фактори који одређују односе између земаља Блиског истока су:

-Нови залет Турске и њена неоосманистичка платформа за стицање положаја значајног фактора у глобалним односима;

– урушавање и дестабилизација Ирака, који је од претендента на место лидера арапског света и најмоћније земље Блиског истока доспео у положај делимично окупиране територије са великим бројем терористичких група;

– константно слабљење улоге и значаја Египта, посебно изражено после Арапског пролећа и војног пуча, и свођење на фактор од другоразредног значаја који се све више управља према ономе шта одреди Саудијска Арабија;

– ривалитет Ирана и Саудијске Арабије око упражњеног места лидера Блиског истока, праћен свим особеностима шиитско-сунитског сукоба;

– (не)постојање спремности Израела за мирно решење спорних питања и чињење потребних уступака;

– нерешено палестинско питање, како у територијалном смислу, тако и у погледу огромног броја палестинских избеглица смештених по избегличким камповима широм Блиског истока (највише у Либану, Јордану, Западној обали и појасу Газе);

 – нерешени проблем Курда, етничке групе која се сматра делом иранских народа, и која чини већинско становништво у аутономној регији Ирачки Курдистан, а значајну мањинску групу у Турској, Ирану и Сирији;

– мигрантска криза, током које су многи простори Блиског истока потпуно напуштени;

– узроци и последице Арапског пролећа и ратних сукоба у Сирији и Јемену.

Какво год било, разрешење блискоисточних проблема утицаће на цели свет.

2018.


Коришћена литература

1. Андерсон, Т.: Нечасни рат против Сирије, у: PIS journal – Дигитални часопис за политику и међународне студије број 1; Научно-истраживачки институт „ИБН СИНА“, Сарајево, 2016;

2. Банк, Ј.: Финале у северној Африци, у: Други светски рат, Друга књига; ИРО Народна књига/ИКП Младост/Младинска књига, Београд/Загреб/Љубљана, 1980;

3. Зељковић, З.: Арапски свет на путу ка демократији; Војно дело, Београд, 2013;

4. Јанковић, Р.: Доба разума; Центар академске речи, Шабац, 2018;

5. Јанковић, С.: Сукоби на Блиском истоку – основна обележја, у: Међународни проблеми, Vol. LIX, No. 2-3/2007; Институт за међународну политику и привреду, Београд, 2007;

6. Конатар, В.: Наличје „Арапског пролећа“, у: Култура полиса (часопис за неговање демократске политичке културе), год. XI (2014), бр. 25; Култура – Полис/Институт за европске студије, Нови Сад/Београд, 2014;

7. Нинчић, Ж.: Мигрантска криза као безбедносна претња, у: Безбједност-Полиција-Грађани (часопис МУП Републике Српске), година XII, број 3–4/2016, Бања Лука, 2016;

8. Павић, Р.: Проблеми Блиског и Средњег истока – Аспекти политичке картографије, у: Политичка мисао, Vol. XXI/1984/, No. 1–3; Факултет политичких знаности Свеучилишта у Загребу, Загреб, 1984;

9. Милош Перовић: Колевка цивилизације – светско жариште, у: Категорија Политика и друштво; интернет платформа Центар за социјална истраживања, Алтернативна културна организација (АКО), Нови Сад, 2015;

10. Савин, Л.: Балкан и Блиски исток: Византијско наслеђе и реализам, постављено 04. 04. 2016. на сајту KATEHON – http://katehon.com/sr/article/balkan-i-bliski-istok-vizantijsko-nasledje-i-realizam;

11. Станојевић, Н.: Геополитика Блиског истока, на: KUPDF – Free document sharing platform, 2017: https://kupdf.net/download/geopolitika-bliskog-istoka_59a5e3a7dc0d60e72a568ee0_pdf;

12. Старовић, Н.: Израел и Палестина – сто година сукоба, на: Културни центар Новог Сада, 2017: https://www.kcns.org.rs/agora/izrael-i-palestina-sto-godina-sukoba/;

13. Танасковић, Д.: Неоосманизам: Доктрина и политичка пракса; Службени гласник, Београд, 2010;

14. Тодоровић, Д.В.: Сунитско-шиитски раскол и његове последице на безбедност у региону Блиског истока (докторска дисертација), Факултет политичких наука, Београд, 2016


Интернет странице отваране у периоду 01. 08 – 01. 09. 2018.

1. Центар за социјална истраживања: http://www.csi-platforma.org/node/317 (Колевка цивилизације);

2. PIS journal: http://pisjournal.com/index.php/item/60-necasni-rat-protiv-sirije (Нечасни рат против Сирије);

3. Dialogos.ba: https://dialogos.ba/2017/09/13/pet-karata-koje-objasnjavaju-bliski-istok/ (Пет карата које објашњавају Блиски исток);

4. Српски глас: http://srpskiglas.com.au/promene-na-bliskom-istoku-i-stvaranje-arapskog-nato/ (Промене на Блиском истоку и стварање арапског НАТО);

5. Недељник: http://www.nedeljnik.rs/nedeljnik/portalnews/sedam-decenija-izraela-sedam-decenija-al-nakbe/ (Седам деценија Израела, седам деценија Ал Накбе);

6. Блиц: https://www.blic.rs/riznica/tajni-sporazum-o-podeli-bliskog-istoka/e7e35z7 (Тајни споразум о подели Блиског истока);

7. Катехон: http://katehon.com/sr/article/balkan-i-bliski-istok-vizantijsko-nasledje-i-realizam (Византијско наслеђе и реализам);

8. Катехон: http://katehon.com/sr/article/projekat-veliki-bliski-istok (Пројекат: Велики Блиски исток);

9. Српска православна црква: http://www.spc.rs/sr/balkan_bliski_istok_da_li_su_ogledalo_jedan_drugom_0 (Балкан и Блиски исток: да ли су огледало један другом?);

10.Србин.инфо: https://srbin.info/2014/08/09/sad-na-celu-globalnog-rata-terora-novi-bliski-istok/ (САД на челу глобалног рата терора – Нови Блиски исток);

11.Република: https://www.republika.rs/svet/svet/12555/sta-osovina-iran-turska-rusija-znaci-bliski-istok (Шта осовина Иран-Турска-Русија значи за Блиски исток?!);

12.Политика: http://www.politika.rs/scc/clanak/382353/Rat-koji-je-promenio-Bliski-istok (Рат који је променио Блиски исток)

13.Блиц: https://www.blic.rs/vesti/svet/na-bliskom-istoku-kljuca-nafta-ali-sta-se-to-jos-sprema/ln7hfmm (На Блиском истоку кључа нафта, али шта се то још спрема);

14.Моје новости: http://www.mojenovosti.com/lat/index.php?option=novosti&idnovost=22343#.W4v-qyQzbct (Геополитика Турске и мозаик америчког пројекта „Великог Блиског истока“);

15.Пројекат Растко: http://www.rastko.rs/rastko/delo/14206 (Џихад);

16.Цеопом Истина: http://www.ceopom-istina.rs/politika-i-drustvo/arapski-kemp-dejvid-i-bezbednost-bliskog-istoka/ (Арапски Кемп-Дејвид и безбедност Блиског истока)

17.Трећи простор: http://www.treciprostor.com/2017/01/blog-post_60.html# (Иван Ристић: Блиски исток);

18.Геополитика.news: https://www.geopolitika.news/analize/opasno-zaostravanje-odnosa-izmedu-turske-iraka/ (Опасно заоштравање односа између Турске и Ирака);

19.Спутњик: https://rs.sputniknews.com/evropa/201512211101968012-turska-irak-kriza/ (Криза у односима Турске и Ирака превазиђена);

20.Блиц: https://www.blic.rs/vesti/svet/otopljavnaje-odnosa-erdogan-premijer-turske-u-petak-u-iraku/5bk7ywk (Отопљавање односа – Ердоган: Премијер Турске у петак у Ираку);

21.РТС: http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/2/svet/730390/zaostavanje-odnosa-turske-i-izraela.html (Заоштравање односа Турске и Израела);

22.Искра: http://iskra.co/svet/uzroci-i-posledice-od-arapskog-proleca-do-jeseni-na-madjarskom-zidu/ (Узроци и последице: Од Арапског пролећа до јесени на мађарском зиду);

23.AlJazeera Balkans: http://balkans.aljazeera.net/vijesti/tunis-i-egipat-pet-godina-nakon-arapskog-proljeca (Тунис и Египат пет година након Арапског прољећа);

24.Спутњик: https://rs.sputniknews.com/svet/201601261102778685-bliski-istok-petogodisnjica-arapskog-proleca/ (Арапско пролеће после пет година – нестабилност и деструкција);

25.Свјетло: https://svjetlo.com/450-sirijski-prijatelji-i-neprijatelji (Сиријски пријатељи и непријатељи);

26.Спутњик: https://rs.sputniknews.com/komentari/201803251115030768-arapska-liga-raspad-/ (Распада ли се Арапска лига – слога још само у једном питању);

27.Наша револуција: http://kps.rs/analize/1126-muslimanska-braca-i-njihova-uloga-u-arapskom-prolecu (Муслиманска браћа и њихова улога у „арапском пролећу“);

28.НСПМ: http://www.nspm.rs/savremeni-svet/da-li-je-rat-u-siriji-zavrsen.html (Да ли је рат у Сирији завршен?);

29.Телеграф: http://www.telegraf.rs/vesti/1497250-sve-o-ratu-u-jemenu-ko-je-ko-u-sukobu-i-zasto-je-pocelo-krvoprolice-foto-video (Све о рату у Јемену: Ко је ко у сукобу и зашто је почело крвопролиће?);

30.Логично: https://www.logicno.com/politika/jemen-devet-stvari-koje-ne-smijete-znati-o-saudijskom-genocidu.html (Девет ствари које не смијете знати о саудијском геноциду);

31.Спутњик: https://rs.sputniknews.com/analize/201801291114356329-Jemen-ambis/ (Корак до амбиса: У Јемену прети пакао какав свет није видео); 32.DW: https://www.dw.com/bs/%C5%A1ta-trebate-znati-o-ratu-u-jemenu/a-18358161 (Шта требате знати о рату у Јемену?);


ПОДБЕЛЕШКЕ

[1] Здравко Зељковић: Арапски свет на путу ка демократији, 2013, стр. 19.

[2] Веселин Конатар: Наличје „Арапског пролећа“, у: Култура полиса, год. XI (2014), бр. 25, стр. 275.

[3] Исто.

[4] Драган В. Тодоровић: Сунитско-шиитски раскол и његове последице на безбедност у региону Блиског истока, 2016, стр. 410.

[5] Према расположивим подацима, у бомбардовању Хаме и одмазди сиријске војске убијено је између 10.000 и 25.000 особа.

[6] Религијска група која следи доктрину шиитске школе о дванаесторици имама; њихови припадници живе у Сирији, Либану и јужној Турској. Према мишљењу стручњака, алавизам се налази  између екстремног шиитизма и засебне религије; неки исламски теолози сматрају да су се алавити отцепили од шиитизма и удаљили од ислама, стварајући посебну религију – мешавину ислама, хришћанства и преисламских веровања.

[7] Тим Андерсон: Нечасни рат против Сирије, у: PIS journal – Дигитални часопис за политику и међународне студије број 1, 2016, стр. 144.

[8] Исто, стр. 146.

[9] Хајат Тахрир ел-Шам (у преводу: Организација за ослобођење Леванта) , џихадистичка салафистичко-вехабијска терористичка група подређена Ал Каиди; после Исламске Државе, најозбиљнија и најјача терористичка група у Сиријском рату. Одговорна је за већи број ратних злочина и терористичких напада на територији Сирије. Салафизам је конзервативни реформски покрет унутар сунитског ислама, са фундаменталистичким приступом и подршком увођењу шеријата.

[10] Раде Јанковић: Геополитика последњих времена у: Доба раз-ума, 2018, стр. 40-41.

[11] Хути (Ансар Алах – „Божји помоћници“) су милитантна скупина шиитске секте зеида, тренутно номинална владајућа фракција у Јемену. Име су добили по оснивачу скупине Верујућа омладина Хусеину ел Хутију, бившем команданту кога су убиле оружане снаге Јемена 2004. Ова секта је врло блиска сунитском исламу, али их блискост са учењем о дванаесторици имама строго одваја од сунитизма.

(Visited 38 times, 1 visits today)
(ГЕО)ПОЛИТИКА, ГЛАВНА, ПАМЕТАРНИЦА

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *