У овом наставку наше приче о „Пројекту Русија“, пажњи читалаца препоручујемо одабране изводе из прве књиге серије, која се појавила 2005. године, као и мишљења неколико истакнутих личности руског јавног живота о „Пројекту“.
У следећем наставку изнећемо и избор извода из преостале три књиге, које се баве потрагом за што савршенијим државним моделом.
Свако у животу има своју Главну књигу, кадру да преобрази рекло би се сасвим пропалог човека. С једним се то догађа у младићском узрасту. Са другим – у зрелом. Трећи у поодмаклим годинама почиње живети осмишљеним животом. Када копрена с очију пада човек у правом смислу постаје нов, све око њега постаје јасно и просто.
* * *
Прочитавши ову књигу, бићете пријатно изненађени. Све ниже речено ви ионако знате. И уједно с тим, не сазнавши начелно ништа ново, стећи ћете начелно ново знање. Боље од сваког политичара и научника што, као из рога изобиља, просипа заумне речи и замршене реченице, ви ћете схватати шта се дешава у свету. У вама ће се сложити потпуна слика света, целовит светоназор.
* * *
Данас је наш главни задатак тражење људи кадрих да мисле у опсегу Векова, Континената, Цивилизација. Ствар чак није у томе да докажемо тачност наших постулата. Треба имати коме доказивати. Наћи људе способне да мисле свеобухватно – не у оквиру ове или оне гране, већ у планетарним размерама. Шта вреди доказивање исправности наше теорије људима који захтев за таквим опсегом одмах схватају као суманутост? Са истим успехом може се позвати бакица што продаје семенке на разматрање милионског пројекта. Частан, добар и храбар човек што мисли у размерама „семенки“ не може се латити великог посла; он је за њега нереалан, не зато што је у њему видео неке мањкавости, већ зато што тај посао превазилази оквире његовог опажања.
Показатељ величине човека су намере. Човек се не цени по квалитету ципела, него по квалитету намера. Међу људима са малограђанским опсегом мишљења, велики човек се осећа као одрасли чика што се нашао међу децом која се играју у песку. У дечјим очима је немо питање: чико, шта ћеш ти овде? Велики се у друштву малих осећа слично авиону при вожњи улицом. Он је незграпан, сви му трубе, свима смета. И то само зато што њему не приличи вожња, већ летење.
* * *
Какав опсег обухватају ваша осећања, размишљања, деловање? Сопствену личност? Породицу? Родбину? Отаџбину? Човечанство? Одговор на то питање јесте и показатељ вашег опсега. Ако се све ваше тежње своде на куповину нових „играчака“, и баш због тога трагате за новцем, онда сте ви заправо дете у песку. Сва деца теже прављењу „кула од песка“. Једна су их направила, друга маштају да их направе, но, у оба случаја њихове тежње не превазилазе куле. Са одрастањем детета, мења се и расте и пешчано игралиште. Улогу кула и лопатица сад играју куће и „ролс-ројси“. Каквоћа „кула“ се мења, али суштина остаје иста – песак.
* * *
Свет се данас суочава с нетипичним начином ратовања. Губимо једну партију за другом. Обруч се стеже. После догађаја на Балкану, у Авганистану и Ираку, након пада Грузије, Украјине и Киргизије, лако је погодити последице. Исто тако се лако види да иза целог тог низа чудних „револуција“ стоји један центар управљања.
Ситуација подсећа на предвечерје Другог светског рата, када се запажала повишена активност Вермахта. Данас је приметна активност западних обавештајних јединица. Ни обавештајне, ни војне снаге не покрећу се тек онако. У ваздуху виси напетост, као пред олујом.
* * *
У другој половини ХХ века разрађен је принципијелно нов, ненасилан план за уништење традиционалних држава. Први пут у историји човечанства, као основно оруђе напада, стављене су у дејство манипулативне технологије. Раније су оне такође коришћене, али искључиво као помоћно средство.
* * *
Област деловања на свест увек је сматрана „прћијом“ државе. Странцима ту никад није допуштан приступ. Туђе уплитање у процес моделирања свести сматрано је смртном опасношћу за државу. Туђинац је социјалне енергије могао усмерити не тамо где је корисно народу и земљи, него тамо где је корисно њему. Јарки пример тога је данашње стање наших умова. Певали су нам америчке песме, чије речи нисмо чак ни разумели. Плесали смо уз њих по дискотекама. Гледали жестоке кримиће и еротику, којима су нас кљукали под паролом слободе. И нисмо постали срећнији. Али су зато направили од нас развратне, аполитичне потрошаче. Већина је после такве обраде осуђена да цео живот вегетира, без високог циља и већег смисла.
* * *
Данас се под знамењем слободе наставља наметање народу оријентира, којима се наша енергија усмерава против нас. У првом реду се негује трпељивост према свакој врсти греха. Све што нас интуитивно може узнемирити, маскира се као невина забава. Под изговором права личности на самоопредељење, од народа праве моралне наказе. Доказ ове тврдње је чињеница да као посредан показатељ развоја демократије служи ширење порока. На пример, педерастија је прећутно призната као најтачнији показатељ степена демократије.
* * *
Свако деловање могуће је само уз постојање оријентира. Да ли су они правилни или не – друго је питање. С нестанком оријeнтира човек губи могућност деловања, а с њом и саму могућност постојања. Човек без оријентира претвара се у апсолутно ништа, безвољну биомасу, тј. престаје бити човеком. Исто је и с народом: ако се лиши смисла постојања – претвара се у масу.
За оријентире служе два извора – човечије страсти и Божје заповести. Да би се бирало, нужно је имати најмање две могућности. Верујући у Бога може бирати чему ће следовати, због тога што има две могућности. Неверујући нема избора, он увек следује својим страстима. Следовати нечем другом он чак ни теоретски не може, зато што тог другог у његовој свести једноставно нема. Он има један пут.
* * *
Због тога без Бога нема избора. Ван избора нема слободе. Слобода постоји само у трену избора. Човека слободним чини управо то магновење избора. Сав живот слободника састоји се из бесконачних магновења избора. Чак и кад је избор учињен, верник, осим релативне слободе у оквирима задатог правца, има слободу да остане или не остане на том путу, тј. он сваког секунда бира вољу Бога, имајући слободу да сваког часка изабере своје жеље, односно направи грех. Стално бирајући Бога он је целог живота слободан и једновремено раб Божји, тј. слободни раб. Неверник је просто роб, безалтернативни роб, јер пошто нема магновења избора, он нема шта да бира.
* * *
Човек је увек роб, његова суштина је таква да не може да не буде роб. Он је или раб Божји, или роб страсти. У Јеванђељу је казано: „Не можете служити Богу и мамону“ (Мат. 6:24); „…пут човечији није у његовој власти, нити је човеку који ходи у власти да управља корацима својим“ (Јер. 10:23). Безгранична сведозвољеност немогућна је чак и теоретски. Човек је увек у власти ових или оних закона који га ограничавају и усмеравају. Чим изађеш из оквира једних закона, сместа падаш у оквире других. (…) У нашем земаљском животу максимум слободе јесте тренутак избора.
* * *
Јединствен оријентир за све могу бити само Божје заповести. Због тога ће религиозно друштво закономерно увек бити складније од атеистичког. Без Бога се рађа завађена руља себичњака што теже свом „добру“ на рачун туђе невоље. Демократски Запад не само да је овај принцип остварио, већ га је уздигао у статус закона.
* * *
Приметићемо да је, између осталог, свакој људској маси својствено да израста у пирамиду. Ако у мислима изведемо оглед па, на пример, на пустом острву населимо тисућу савршено случајно сакупљених људи, то збркано мноштво ће у најскоријем времену почети да израста у пирамиду, можда и у две или више супарничких пирамида. Једнакост по природи није својствена људском друштву. Чланови друштва једнаки су тек пред Богом и на самрти. У стварносним условима једнакост је немогућа.
* * *
Сваки човек има мишљење о своме месту у друштву. Како пре тисућу година, тако и сада, целим својим понашањем ми тражимо признавање свог значаја. У свакодневном животу има милиона примера за то. Ми од свих тражимо, почев од келнера па до председника, да признају наше достојанство. Где год се човек налазио, он у првом реду ревносно пази да му се обраћају у складу с његовим самовредновањем.
Самовредновање је покретач човека. Частољубље елите даје правац читавом човечанству, а у оквиру тог правца се рађа енергија што покреће човечанство.
* * *
Из друштва су се током историје издвајали они који су могли потврдити свој статус. Кнежеви су на делу, ризикујући живот, доказивали своје претензије да буду први. Сви су видели да им заиста припада да буду први. Многи могу говорити праве речи, али није свако спреман да потврди речено, посебно кад је у смртној опасности. Кнез бејаше онај ко је могао потврдити свој статус делима. Ко не могаше, бивао је скрајнут.
Живот је обликовао друштво у пирамиду. Самовредновање је поспешивало супарништво, а успех је зависио од талената. Горњи део пирамиде заузимаху најслободнији, способни да ризикују живот ради нематеријалних циљева. На самом врху беху људи духа, талента и воље. Кнез и монах беху најпоштованији. Даље су ишли ратници, који имађаху силан дух, али нису поседовали велике таленте. Доњи део пирамиде чинили су трговци, сељаци и занатлије, које је плашио сваки ризик, и није им преостајало ништа него да мењају свој рад за мали, али зајемчени приход. Разбојници су остајали изван друштва. Занимљиво је да су неки мислиоци, нарочито Тома Аквински, трговце такође убрајали у разбојнике. Ту разлику што су једни за пљачку користили буздован а други вагу – не налажаху суштинском.
* * *
Кнежевско славољубље и жеља за добијањем нових извора прихода постају разлог за рат. Једна друштвена пирамида напада другу. Вечито ратно стање за собом повлачи непрестано усавршавање наоружања, што привреду тера на непрестан развој. Тај развој захтева слободу предузетништва, која се судара с препреком у виду религије. Развој економије се ограничава. Напредак у целини се кочи, а нарочито војни напредак. Кнежеви су принуђени да се ослањају не на квалитет оружја, већ на квалитет војника. Одлучујући значај игра храброст. Техничко савршенство се схвата као прилог храбрости.
Не може се рећи да напретка уопште нема. Он се одвија, али строго у оквирима религије, културе и традиције. Оруђа рада и оружја за ратовање се усавршавају, али јако споро. Оквири у којима се она могу усавршавати су јако уски. Сликовито речено, секира и мач, на пример, могу бити само од камена или бронзе. Никакви прагматични разлози не укидају то правило. Проналазач гвоздене секире се, сагласно идеји задржавања, мора јавно погубљивати као јеретик и нарушилац начела. То надгледају жреци.
* * *
У свом стремљењу ка добром животу човечанство прави научна открића. Частољубље непосредних твораца прогреса овде игра огромну улогу. Паметни и талентовани су активно тражили признавање свог достојанства. Чија оцена је могла потврдити и задовољити амбиције тих људи? Разумљиво да не она од сељака, трговаца и занатлија. Тражило се признање највиших, тј. кнежева. Да би им највиши признали статус стваралаца, морали су постићи успех у ономе што су ратници ценили изнад свега. Како су ратници изнад свега ценили оно што се односило на ратовање, амбициозни таленти су се укључили у трку наоружања. Из тога следи да у природу људске пирамиде није уграђено просто предодређење напретка, него управо војног напретка. Остало је последица.
* * *
Када дух напретка седи у запечаћеној боци, друштво управља ситуацијом. Када духа пусте, ситуација управља друштвом. Но, да би се дух држао у боци потребно је нељудски много схватати. Или веровати у неопходност извршавања захтева чији је смисао немогуће обухватити умом. Данас су људи попут деце, верују у оно што се може опипати. Или омирисати. Смак света који се ближи не може се ни опипати, ни омирисати. Основне захтеве, чијим се поштовањем процес може зауставити, такође се не могу ни омирисати ни опипати. Човечанство које се налази у таквом стању не може се спасти.
Лишивши се сакралних знања свет је постао талац ситуације и корацима од седам миља се устремио ка својој погибељи. Највиша мудрост и ширина древних народа данас се представљају као глупост и заосталост. Мисао да у људи раније није било техничког напретка зато што они беху заостали јесте глупа мисао. Све је управо обратно. Код старих народа није било прогреса баш зато што они беху паметни, а код нас има прогреса зато што смо ми глупи. Обратите пажњу, прогрес људе не чини срећнијим. Али зато јамачно уништава свет. Стари народи су то схватали, и зато су блокирали канале развоја.
* * *
Традиционална власт народом управља путем принуде и убеђивања. Власт која себе назива демократском – манипулацијом свешћу и завођењем.
* * *
Ако се свака четири дана мењају власници возила, фабрике или кафића – ни од кола, ни од фабрике, ни од кафића ништа неће остати. Да се васпита човек, треба најмање 20 година. Васпитавање са прекидима значиће одсуство васпитавања.
Повлачећи паралеле и држећи се сразмера, ми видимо да су за сваку земљу четири године исто што и четири дана за кафић. За васпитавање човека, баш као и за васпитавање народа, потребно је најмање покољење. У свету нема ниједног примера успешно вођеног домаћинства без домаћина, васпитавања без васпитача. САД су трајале више од два века само зато што никад нису имале ту демократију о којој говоре. Оне су увек имале сталну власт. Мењао се само мајушни вршак леденог брега. Подводни део остајао је непромењив.
* * *
У демократију су од почетка уграђена два механизма самоуништења. Први: на власт се не долази ради добробити друштва, већ ради могућности да се оно пљачка. Други: утврђени рок владања подиже људску саможивост на квадрат. Систем негује беспоштедног грабљивца-себичњака што методично уништава животно важна чворишта друштва. Изгледа нелогично ради тренутног задовољства уништавати кључна чворишта бродског механизма кад и сам пловиш на том броду. Но, у дејствима ћелија рака не треба тражити логику. Прождирући систем за одржавање живота, оне не размишљају о смислу својих радњи. Да би се завирило у будућност и видело чему све води, нужно је размишљати у планетарним размерама. За то је способан веома ограничен број људи. Али демократски систем их не негује, него или уништава, или принуђава да раде на јачању рушилачких процеса. И побољшати демократију немогуће је у принципу.
* * *
Свет се изменио. Економски прорачуни Смита и Рикарда, Маркса и Кејнса, одавно су непримењиви на савремено стање економије. Философске поставке, развијене без идеје Бога, одвеле су човечанство далеко на странпутицу. Нико не може да сагледа дешавања у одговарајућим размерама (или су та истраживања тајна). Све је сведено на тренутно прилагођавање новом божанству – Транснационалним Корпорацијама (ТНК). Нико над њима данас не господари. Оне се развијају по својим, непознатим законима. Судећи по манирима, то су изузетно крвожедна, опасна и лукава чудовишта, чија суштина је – хладнокрвна тежња ка добити. Парафразирајући Ничеа – то су најхладнокрвнија од свих хлакнокрвних чудовишта. Оне се хране здрављем и животом људи, обманама и саблазнима их превраћајући у своје робове. Попут Прокруста, оне одсецају духовност од човека, претварајући га у надпотрошаача. Зарад својих циљева те новораслице спремне су на све жртве, све до уништења човечанства. Њихове коначне циљеве немогуће је предвидети, због тога што се не покоравају људској логици. Једно је јасно – главни циљ овде није добит. Непознате, исполинске силе стреме ка свом непознатом циљу, водећи човечанство у смрт.
* * *
Комунизам је православље без Бога. Капитализам је протестантизам без Бога.
* * *
Западни стратези тврде да Русија представља случајну заједницу заосталих народа. Они је, попут Хитлера, опет пореде с колосом на глиненим ногама. Но, заборављају да су се о наше „глинене“ ноге разбиле челичне главе најбољих армија Европе – шведске, пољске, француске и немачке. Нема основа полагати да неке друге главе чека друкчија судбина. Због тога искушавању судбине они претпостављају змијску тактику.
По многим показатељима, Русија за Запад представља загонетку. Усађивање негативности у нас не иде оним темпом којим су очекивали. Како? Зашто? – не могу да схвате и, навукавши маске лицемера, долазе да се упознају с тим зашто наркоманија не расте како је планирано, и како нам успева да се рвемо са њом. То им тобож треба ради преузимања искуства. На самом делу они хоће да разумеју наш заштитни механизам да би знали како да га униште. Но, изгледа да га ни ми сами баш не разумемо, па стога тајну одати не можемо, чак ни за новац.
* * *
Манипулација свешћу је могућа када је човек уверен да сам бира своју линију понашања, слободно и без притиска. Циљ манипулације је усадити жеље које побуђују на деловање не у свом стварном интересу, већ у интересу манипулатора. Таква манипулација је увек скривена, и њен обавезан изговор је мит о слободи.
* * *
Ако се у најскорије време не предузму мере, најмрачније прогнозе избледеће пред стварношћу. На видику је авет опседнутог Лењинграда у размерама целе Русије. Пољопривреде нема, индустрије нема, науке нема, образовања нема. Има само продаје ресурса, које исисава хрпица паразита, и пратећа трговачка делатност. Ужас данашњице је одсуство великих људи, кадрих да предузму одговарајуће радње. Ствара се утисак да они од којих зависи наше спасење не разумеју озбиљност ситуације.
Наравно, може се рећи да се ми не морамо навикавати на обнову разорене земље. Много пута је обнављасмо, обновићемо је и сад. Да, но за то је потребно прво зауставити процес разарања. Друго, створити скелет од часних људи, који не само да разумеју ситуацију, него и поседују велики мисаони опсег и организаторске таленте: ратник, научник и организатор у једном лицу. Засад имамо само екипу чиновника и комерцијалиста вичних проневерама.
* * *
На крају, савремене патриоте представљају масу огрезлу у ситним наклапањима, која никоме и ничему не верује, а расуђује о колосалним проблемима користећи се логиком „бакице на кафици“. Делатна способност те масе једнака је нули.
То су чињенице које се не смеју занемаривати. Наша стварност је таква: живимо у друштву болесно частољубивих и скептички настројених наполеона. Каква је та стварност, добра или лоша – нема значаја, но то је датост која се мора урачунати.
* * *
Царство је облик управљања државом. Поједина његова начела користе се у свакој структури, почев од вашег тела и завршно са сваким дућанчићем, творницом или војском. Царство није крвава диктатура, и његов владар није џелат. Царство је принцип једновлашћа. Он никуда није нестајао, тај принцип. Он је у свакој здравој структури. Не може се замислити породица, устројена по демократском принципу, где се глава мења сваке четири недеље. Или завод у коме свака четири месеца мењају руководиоца. Зато што је то бесмислено. И овде се сударамо с парадоксом. Људи ускраћују државном моделу принцип хијерархије. Савременим људима се не чини апсурдним да сваке четири године мењају владу због тога што у својим расуђивањима полазе од демократских веровања.
* * *
Редовна смена власти разара све: и државу, и породицу, и фабрику. Ако наше тело уместо по принципу хијерархије, где је цар свему глава, почне живети по демократском, где је сваки уд сам свој газда, наступиће парализа. Ако сваки уд получи право да се бори за власт, не мора обавезно победити глава. Такве изборе могу добити, на пример, тртични мишићи…
* * *
Изводећи закључак из реченог, желимо да поновимо главну мисао: свако друштво израста у пирамиду. Не ограђујемо се: свако. И демократско такође. Разлика је само у томе што Царство сади на престо представника Бога. Остали облици владавине на крају крајева на престо постављају представника капитала, тј. мамона. Царство никада не скрива источник своје власти. Сви остали модели увек скривају истински источник своје власти, маскирајући се овим или оним обликом демагогије. Свако друштво налази се под влашћу датом или Богом, или капиталом.
На крају крајева пред нама стоји избор из две могућности: постављати на престо представника Бога, или представника мамона. Све остале варијанте су подврсте. Бирајте. „Не можете служити Богу и мамону“ (Мт. 6:24). Сви Свети текстови говоре то исто.
* * *
Искуство света, знаш ли,
вели да царства клону
не јер се живот пашти,
ил због гужве на трону.
Пропадају без боја
(тим болније што дуже)
јер људи царства своја
не цене више, друже.
Булат Окуџава (препев Вл. Јагличића)
* * *
Детаљно испитавши своја и туђа искуства, обликовали смо технику супротстављања. Спремни смо да је предочимо свакоме ко је способан деловати не као најамни радник, него као организатор и вођа. Потребни су нам слободници, способни да задају подстрек и правац. Учешће осталих на етапи уобличавања је бесмислено.
Времена масовних партија су прошла. Будућност је у новом облику деловања.
* * *
Упозоравамо: никоме не верујте! Ми немамо лица. Ко каже: ја сам „Пројекат“ – тај је преварант и провокатор. Будите спремни на провокације. Непријатељ је силан и паметан. Покренуће сву своју моћ на наше уништење.
Али ми ћемо истрајати. Зато што нас нема. Зато што су „музика и речи – народне“.
РЕКЛИ СУ О „ПРОЈЕКТУ РУСИЈА“
Никита Михалков, режисер: То је врло, врло озбиљна књига. Штавише, управо њена безименост говори о озбиљности намера и одсуству жеље да се фигурира лично, већ изјасни поводом онога што се дешава, што се дешавало и што ће се дешавати. Сматрам да су ту књигу писали врло озбиљни, савремени, верујући и образовани људи.
Дмитриј Биков, књижевник: Суштина пројекта „Русија“ – ако се одбаце све конспиролошке обланде и многобројни, али неукусно изабрани цитати (углавном из предговора и поговора познатих аутора својим делима – пред вама је, тобож, нешто ужасно значајно) – своди се на баналан до суза изолационистички концепт: цео свет је огрезао у греху, и ево, већ региструје хомосексуалне бракове (због нечег баш тај проблем узбуђује све спасиоце Отаџбине – збрачени педери за њих су страшнији од техногених катастрофа, еколошких изазова, па чак и радикалног ислама). Само је Русија наследница и хранитељица истинске мудрости и велике традиције. Русији следује да постане ковчег у коме ће се спасти највернији.
…Пројекат „Русија“ остао је добро малобројних искомплексираних и веома лоше образованих људи, који до бола желе да се осећају као елита, али држава засад има достатно памети и одбојности да се на спремно понуђену доктрину не ослања… власт није обратила ни најмању пажњу на нове добровољне помоћнике. То је замало па најразумнији њен избор за последњих десет година.
Наталија Нарочницка, историчар и политиколог: Књига је занимљива но, по моме мишљењу, она не представља програм деловања. Она је само предлог за размишљање. Због тога она у сваком случају одражава трагања елите. За Русију је то природно после искушења која је имала у ХХ веку. То говори да само у Русији људи мисле о томе ради чега живимо. Запад углавном брине каријес зуба и избор зубне пасте.
Роман Кључник, философ и историчар: Једном сам прочитао у новинама да је 2007. године у Израелу у тајној служби „Мосад“ пукла брука поводом крађе новца намењеног развоју патриотског покрета у Русији, те сада тачно знам на шта су потрошени преостали, непокрадени новци… ваља подвући да су подземни, непријатељски идеолози прву своју подвалу под називом „Пројекат Русија“ направили чак врло талентовано. Разумљиво је да у тој ситуацији нови Бронштајни, Лурјеи и Свердлови нису могли отворено објавити своја презимена, па су смислили прилично лукави маркетиншки потез са тајанственошћу, интригом и огромним хонораром тобоже илегалном аутору, када се појави у издаваштву „ОЛМА-ПРЕС“…
Дмитриј Рогозин, политичар (писац књиге „Народни непријатељ“, на питање да ли је он аутор „Пројекта Русија“): Када су конструктори Запада и Совјетског савеза поставили себи циљ да направе надзвучни путнички авион, они су послу приступили одвојено једни од других и деловали аутономно. Али када су стране направиле своје моделе и извезле их на летилиште, запазиле су апсолутну сличност ваздухоплова. То беху Ту-144 и Конкорд. Они су били практично истоветни. Но, инжењери нису крали једни од других идеје, и творац авиона није био један те исти човек. Једноставно, потреба тог времена беше таква да је инжењерска мисао нашла само једно решење. Зато је разумно допустити да је „Пројекат Русија“ и „Народни непријатељ“, можда, створен од разних инжењера… Али, можда их је написао и један човек.
Превео и приредио Драган Буковички
Related posts:
ПРОЈЕКАТ РУСИЈА (II): У ПОТРАЗИ ЗА НОВИМ ДРЖАВНИМ МОДЕЛОМ
Јуриј Шалиганов: КУГА СЕ ПРИБЛИЖАВА, ПИР НЕ ЈЕЊАВА
Валентин Катасонов: ДОПРИНОС КОНСТАНТИНА ЛЕОНТЈЕВА У СТВАРАЊУ ТЕОРИЈЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ
Леонид Решетњиков: РУСИЈА ЈЕ ДУХОВНА ЦИВИЛИЗАЦИЈА
Александар Зиновјев: СТВАРА СЕ СТРАВИЧНИ СВЕТ КОЈИ ЋЕ ПРЕВАЗИЋИ СВЕ ВИЂЕНО ДО САДА
Александар Дугин: ИНТЕЛИГЕНЦИЈА ДОБА ПОСТМОДЕРНЕ
Владимир Варава: СРБИЈА И РУСИЈА – ВИЗАНТИНИЗАЦИЈА ПРОТИВ ВЕСТЕРНИЗАЦИЈЕ
Иван Иљин: ВЛАДАТИ МОРАЈУ НАЈБОЉИ
Раде Јанковић: „РУПЕ ЗА ПАМЋЕЊЕ“
Мило Ломпар: НЕОДОБРЕНЕ МИСЛИ
Раде Јанковић: ГЕОПОЛИТИКА ПОСЛЕДЊИХ ВРЕМЕНА
Наталија Нарочницка: ГЕОПОЛИТИЧКА СУПРОТСТАВЉЕНОСТ НА БАЛКАНУ У ХХ-ХХI вв.
