Ксенија Атанасијевић: СХВАТАЊЕ СУДБИНЕ У НАШИМ НАРОДНИМ УМОТВОРИНАМА

Ксенија Атанасијевић је била прва жена доцент и прва жена која је докторирала на Београдском универзи-тету 1922. године. Дипломирала је чисту филозофију са класичним језицима. Преводила је класична филозофска дела (Аристотелов Органон, Платонов дијалог Парменид, Спинозину Етику, Адлерову Индивидуалну психологију, …),   писала студије, чланке, метафизичке и етичке расправе, држала изузетна предавања на Коларчевом народном универзитету, на радију, широм тадашње Југославије, у Паризу, Атини, Софији…. У раној младости најбољи другови су јој били песник  Растко Петровић и његова сестра, сликарка Надежда. Ксенија је студирала филозофију на Београдском универзитету, а професор главног предмета био јој је славни и у европским размерама уважени Бранислав Петронијевић. „Страшни“ Петронијевић је увидео Ксенијин таленат, проглашавајући је својом наследницом, што узрокује оговарања београдске чаршије и приче о љубавној вези професора и студенткиње. Пошто је дипломирала, за докторски рад узима дело Ђордана Бруна, и 1922. године брани докторску тезу Бруново учење о најмањем, пред комисијом коју уз председника Петронијевића чине и Милутин Миланковић и Веселин Чајкановић. На Београдском универзитету је предавала класичну, средњовековну и новију филозофију и етику. Говоркањима чаршије, написима у тадашњој „жутој штампи“ придружују се и нечасни поступци Ксенијиних колега на Београдском универзитету, који је острвљено и систематски прогањају пуних осам година. Не издржавши чудовишни притисак, Ксенија 1936. године пише молбу Универзитету за превремено пензионисање. Своју етичност и храброст Ксенија је потврдила одбијањем да за време окупације потпише „Апел београдских интелектуалаца“, а због исказаног става према нацизму бива хапшена од Гестапоа. По завршетку рата хапсе је и комунистичке власти, стављајући њене књиге на листу забрањених. Главна дела: Бруново учење о најмањем, Хераклитова филозофија, Филозофеме софиста, Сократ, Епикуров атомизам, Од Фројда Платону, Филозофски фрагменти, Сенека, Имануел Кант, Смисао и вредност егзистенције, Српски мислиоци…

---

Уметничке лепоте и врло висока књижевна вредност наших народних умотворина, нарочито песама, довољно су познате и испитане. Те лепоте и та вредност одушевљавале су, поред многих других истакнутих духова, и Валтера Скота, Проспера Меримеа, Пушкина, Хердера, госпођу де Стал, чак и једнога Гетеа. Али мање је познато да наше народне умотворине садрже још и обимна, како теоријска тако и практична, схватања о свету и животу, препуна изванредних појединости, од којих већина још није била узета у озбиљан претрес. Недовољно проучавање народних умотворина, у односу на мудрост која је у њима скривена, изгледа чудно, нарочито кад се има на уму колико је о њима писано и по њима претраживано. Међутим, исцрпно осветљавање народнога блага и са филозофске стране значи само испуњавање једнога националнога задатка.

По нашим народним песмама, приповеткама и пословицама расуто је обиље мисли и претпоставака о структури света и опредељености у удесу људскога индивидуума у њему; затим о Богу који управља свемиром и човеком, па о тајанственим утицајима којима је сваки смртник на овој земљи изложен и потчињен. Уз то, све књижевне творевине нашега народа натопљене су једном прекаљеном животном мудрошћу, пуном сугестивних и непосредних савета о томе шта ваља чинити, а чега се треба клонити, да би се што безболније и успешније прошло кроз ово мучно постојање. Другим речима, мислилачки елементи наших народних умотворина разилазе се у два главна правца: први сачињавају теоријска гледишта о свету и животу, јако измешана са концепцијама о многоврсним окултним и мистичним утицајима којима подлеже човеково постојање; други обухвата етичке погледе и морална упутства.

Међу теоријским схватањима, идеје о судбини имају посебне филозофске дубине и рељефности. Оне стоје у најтешњој вези са концепцијама о врховноме бићу, и са њима заједно чине једну органску, коначно заокругљену целину. Управо, гледишта о Богу су основа, са које је народни мудрац дедуцирао своја разматрања о судбини. Због тога је неопходно зауставити се и на првима.

Постојање једнога, у главном теистички замишљенога божанства, јединога стваратеља и господара козмоса, јесте један од темеља теоријскога народнога умовања. Над читавим свемиром и над свим живим створовима у њему стоји Бог, свемоћан, безгрешан, савршен, свуд једнак. Бог је јачи од сваке силе. Док је свака људска сила привремена, божја је вечна. Зато се не треба уздати у силу, него у Бога, у кога је сила. Кроз сва догађања у васељени спроведена је воља божја, против које и мимо коју се ништа не може, јер све бива сходно њој, и све се мења, сем ње. „Свега је мање до воље Божје.“[1] Док је човекова воља релативно слободна, божја је апсолутна. Отуда се у божјој руци све налази. О свима својим створовима стара се Бог, бескрајно надмоћан људима, који борави у висинама, док је низина обитавалиште бедних људских бића. Све види „онај који ведри и облачи“[2]; он прозире сва наша дела, па је њега немогуће преварити. Зато Краљевић Марко неће да лаже праведнога Бога; пре ће погинути, него што ће то учинити.[3] Управљач козмоса има свега у изобиљу; у њега су пуне руке, и зато он може дати кадгод шта хоће. Али не зна се кад ће Бог пружити нешто човеку. Људе, који би без божје заштите зло прошли, обасипа он даровима. Не чује се кад свемоћни долази, али се његово дејство свуда осећа. Све је добро што Бог даје, и што је од њега, јер је он господар, бољи од свих других. Највиши ентитет беспрекорно је правичан; код њега је правда, и он воли оно што је право. Над човеком постоји неко виши, који ће га казнити за његове грехе.[4] Немогућност да се избегне неумитности врховнога бића створила је у народној свести представу о Богу као „старом крвнику“. Нема јунака који би Краљевићу Марку задао смрт, али он ће умрети „од Бога, од старог крвника.“[5] Божји суд је увек правичан, и онда кад такав не изгледа. „Бог не труби за шта човека губи.“[6] Непоколебљива, исцелитељски утешна и особито рељефно изливена јесте увереност да је суд одржатеља свемира спор, али неизбежан. „Бог је спор, али достижан.“[7] „Бог не спава“.[8] „Бог не плаћа сваке суботе.“[9] „Бог не суди сваки осми дан.“[10]

„Бог ником дужан не остаје.“[11] – Страх од подлегања једноме беспоштедноме суђењу постаје емпиријска основа веровања у егзистенцију једнога божанскога управљача светом. „Бако, вјерујеш ли у Бога? – И вјерујем и не вјерујем. – А бојиш ли га се? – Ко се зла не би бојао!“[12] У случајевима кад се божја правичност упадљиво, свима јасно и величанствено испољила, народна мудрост стоји пуна пијетета. „Ко ће као Бог?“[13]

Без помоћи божје, људски индивидуум ништа не успева; са њоме, све му полази за руком. Кога Бог штити, нико му ништа наудити не може. Кад је свезнајући уз некога, тај је у стању да успешно удари на стотину непријатеља и злотвора. Јер оно што Бог некоме даје, нико му одузети не може. На супрот томе, сваки је труд без Бога бескорисан. Јер кад Бог нешто не дâ, тад не могу помоћи ни сви свети. У руци творца све се налази: он зна боље од човека шта је за добро овога. „Бог знаде како ваљаде.“[14] „Бог зна шта је за боље.“[15] Бог од човека може да одузме какво добро, али му никад не пресеца све могућности. „Бог затвори једна врата, а отвори стотину.“[16] Многим посматрањем непоколебљиво уверен да је доиста тако, народ препоручује да на свему што нас задеси, чак и на злу, захваљујемо Богу. – Са тиме је везано веровање, сходно ономе из Књиге о Јову, да Бог шаље несрећу на човека кога воли, и да га ставља на искушења, пружајући му тако прилику да се прекали и усаврши. С друге стране, ово уверење изазива побуну: обележава се као апсурдан став да Бог кажњава онога кога воли. На једноме месту претпоставља се да Бог заборави човека, кад од тога што га се сећа овај има само невољу.[17] Али далеко чешћа јесте увереност да, у критичним моментима, стваралац васељене потпомаже свакоме ломном људском бићу, не осврћући се на његово порекло и ранг. Отуда човек у невољи и у опасностима најпре постаје свестан да Бог постоји. Свезнајући спасава свакога ко има непоколебљиву веру, и услишава онога ко му се моли. Пречишћени, чија је душа мирна, има поверења у Бога, док је немирни и неискристалисани пун жалости.

Али људски индивидуум не треба само божју помоћ да ишчекује, исто ваља и самоме себи да помаже. Јер, да би некога Бог сачувао, мора и он сâм да се чува. Отуда нико нема права да од Бога моли оно што самоме себи може да створи. А многоме иде рђаво због његове сопствене кривице, а не сходно одлуци божјој.

Са оваквим погледима о Богу, наш народни мудрац тесно је сплео своја гледишта о судбини и њеним дејствима.

Као и сви други народи, и наш је јасно осетио да је човекова воља, макако израђена и прекаљена била, много пута у животу спутана извесним непорецивим и нераскидљивим судбинским прописима. Зато је веровање у неизбежну судбину наш народ јако подвукао, у својим мислилачким успонима. Из овога веровања непосредно је произашло мноштво окултно-магијских и мистичних елемената, спојених са сујеверном увереношћу у утицаје виших сила, недокучних човековоме уму. А у популарној мудрости уопште страх од судбине обилно је измешан са разноврсним суперстицајима, којима је лако могуће утврдити идеолошку основу.

У нашим народним умотворинама рачуна се с тиме да је судбина, слепа, глува и неумољива, јача од свих људских напора, отпора и прорачунавања. Биће оно што мора бити, а нико не може избећи досуђено. Свакоме човеку је предодређено шта ће му се у животу догодити, и каквом ће смрћу и кад умрети. Људски индивидуум живи докле му је суђено,[18] и умире кад му је суђено.[19] „Нема смрти без суђена дана“,[20] – вели народна песма. Прича се да је неки цар имао кћер, за коју му је један гатар прорекао да ће умрети од змијиног уједа. Кад је цар то чуо, он се уплашио, али се решио да изигра досуђеност. Начинио је својој кћери двор од стакла, у који се ни мрав није могао увући, а камо ли змија, и није јој дао да из њега никуда изађе. Али судбина је увек победоносна над свим човековим усиљавањима. Кад је девојци дошао судњи дан, она је затражила да јој донесу грожђа да једе. Слуге су похитале да изврше наредбу, и донеле су јој велики грозд. Међутим, у грозду је била скривена једна мала змија, која девојку уједе, и задā јој смрт.[21] Исто тако, добија онај коме је суђено, а не онај коме је намењено. Узалудно је што се Максим Црнојевић и кћи млетачкога дужда силно воле; њој није суђено да оде дому свога мужа, него мора после свадбе, са половине пута, да се врати оцу. А кад је судбина ненаклоњена остваривању нечега, онда се увек брзо створи повод да се то осујети. Жендиби Максима Црнојевића супротставио се један обичај, који је послужио као повод да се она осујети, и о коме Максим пише своме несуђеноме тасту:

„Худ је адет у земљама нашим,
Кад у сватим заметне се кавга
И кад црна пролије се крвца
Ради младе кићене невјесте,
Да се врати лијепа ђевојка
Она млада бјелу двору своме…“

(Женидба Максима Црнојевића)

Против судбине не може се ни на који начин ратовати. А несхватљиве су одредбе неумољивога удеса; он изгледа безумно свиреп, јер ствара чудовишне стицајеве, у којима читаве породице падају као жртве. Сердаревој породици суђена је да сва буде заразом уморена, и тако бити мора.[22] Мотив краља Едипа из грчке трагедије јавља се и у нашим народним песмама, да покаже колико судбина може бити језовита. Страховитим одлукама судбине син, из незнања, чини инцест са мајком. Али зато што несвесно врши родоскрвни преступ, као гоњен неким несхватљивим и мрачним законом, који мора да се изврши, Находу Симеуну је грех био опроштен. Наиме, њега је отац игуман затворио у тамницу:

„Ђе но лежи вода до кољена,
И по води гује и јакрепи…“

Па је тамницу закључао, а кључеве бацио у Дунав са речима:

„Кад изашли кључи из Дунава,
Симеун се грија опростио!“

Али, после десет година, рибари су у уловљеној риби нашли кључеве, и кад је тамница откључана, видело се јасно да је Наход Симеун разрешен свога греха.

„У тамници воде не имало,
Нити гмижу гује и јакрепи;
У тамници сунце огријало,
Симо сједи за столом златнијем,
У рукама држи јеванђеље.“

(Наход Симеун)

Ужас судбинскога дејства ублажен је овде, у неколико, опроштајем који је добио несвесни преступник од једне правичне врховне силе. Овај последњи моменат још јаче је наглашен у песми Гроздијана и Наход Симеун, где Гроздијана свесно врши инцест са братом, а несвесно са сином, Находом Симеуном, који је рођен из те родоскрвне везе. У овој песми је, за казну, Симеун затворен у тамницу заједно са вуком и змијом аждајкињом. Кад су, после девет година, у уловљеној риби нађени кључеви од тамнице:

„У тавници обасјало сунце,
У њој свеци рујно пију вино:
Свети Петар и свети Илија,
Свети Сава, свети Пантелија,
Међу њима блажена Марија,
Пред њима је лијепа погача
И за цркву света летурђија.“

Дакле преступник, који је био само инструмент одлука судбине, добио је, на овоме месту, не само потпуни опроштај, него и пуну сатисфакцију од највише силе.

Исто су тако невине жртве судбине и рођена браћа, Предраг и Ненад, који се не познају, и један убија другога, – па кад дозна шта је учинио, он и себе пробада ножем, и пада мртав крај свога брата.[23]

Извесно је да људе гони нека судбинска снага да чине фаталне погрешке, у извесним критичним периодима њиховога живота. Груја Новаковић, подстакнут злонамерним убацивањима, окривљује брата да му је завео жену, и убија га, али се после каје, и врши самоубиство.[24] Један брат Јакшић убија другога, због чобанице коју су, као јабуку раздора, ставиле пред браћу виле, љубоморне на њихову слогу и љубав, – али после, од жалости и кајања, убија и своју жену и себе.[25] Заслепљен од неке недокучљиве моћи, војвода Јанко није послушао молбу свога нећака Секуле да не гађа стрелом змију, у коју се Секула претворио, него да гађа сокола, у кога је претворен турски цар, – па погађа змију – свога нећака – а затим осећа бол и кајање због дела што је учинио.[26] – Исто тако, кад човеку дође судњи дан, онда свака ствар може да му постане фатална. Бану Деренчићу, на мегдану, била је судбоносна коса која му је падала на очи: зато је био разнет на турске сабље.[27] Војвода Кајица, уместо да гледа стреле у Маџара, погледао је нишан за облаком, и зато га је устрелио од Сибиња Јанко.[28]

У тесној вези са учењем о судбини, у нашим народним умотворинама стоји много пута спровођена идеја да невидљива сила која управља људским животима може кадкад да открије појединцима оно што ће да их снађе. То најчешће бива помоћу снова. Народна мудрост проверила је да се снови, у неким случајевима, односе на будуће догађаје. Има их који показују човеку пут како да из неке тешкоће изађе, и како да се спасе несреће. Неки снови опомену јасно људско биће да му предстоји смрт. Уопште, фатидиктични снови предсказују оно што ће наићи. Врло често снови се „искобе“, тојест предоче несрећу. У овој врсти има их врло пластично, али и језовито изражених. Један од најлепших и најсугестивнијих јесте, свакако, сан мајке Сењанина Ива, који јој је наговестио синовљеву смрт.

„Сан уснила Иванова мајка,
Ђе је Сење тама попанула,
Ђе се ведро небо проломило,
Сјајан мјесец пао на земљицу,
На Ружицу насред Сења цркву;
Ђе звијезде крају прибјегнуле,
А Даница крвава ижљегла,
А кука јој тица кукавица
Усред Сења на бијелој цркви.“

(Смрт Сењанина Ива)

Схватање о сновима само је један део општега становишта о тајанственим снагама што управљају људском судбином, и човека подржавају или уништавају, награђују га или му се свете, – које  је у умотворинама нашега народа развијено са великом опширношћу. Неиспитане силе, које су се претећи наднеле над човеком, могуће је искористити за нечије унапређење или пропаст. Средства да се то учини јесу благослов и клетва. Овој последњој дато је нарочито видно место. По замишљају нашега народа, коме је основа неоспорно емпиријска, и благослови и клетве стижу оне којима су управљени.

Из свега овога излази јасно, да је народни мудрац дао широки обим и богату садржину доктрини о судбини. Под њу је подведена и искуством запажена неоспорност да, сходно једноме непорецивоме одређењу природе и судбине, постоје две категорије људи: срећни, којима иде добро, и несрећни, којима иде рђаво на овоме свету. Ово двојство, необразложено људском моћи суђења, незаборавно је подвучено. У приповетци Усуд стоји да Усуд баца дукате и сребрни новац, кад се рађају они који ће имати среће, а џиџе и надничарске марјаше, кад долазе на свет они којима ће, у овоме животу, срећа систематски недостајати. Метафизичке узроке ове подвојености народна мудрост не расправља експлицитно, али се мора претпоставити да се имплицитно рачуна са каквом хипотезом о кармичким оптерећеностима или о преегзистенцијелним греховима. Али народ одлучно подвлачи да је срећа дата од Бога; њу нико други не може поклонити. Према томе, Бог би очевидно био крајња инстанција која опредељује срећу или несрећу људи, а судбина је снага нижа од божанске, која делује кармичко-механистички. Ово илуструју многи изванредно речити ставови. „Отац све деци даје само срећу не.“[29] Наиме често су сасвим различна деца истих родитеља и њихови удеси. Главно је имати среће; кад њу човек поседује, све му лако и добро полази за руком. „Дај ми срећу, пак ме баци у врећу“.[30] Многи људи имају више среће него памети. У ствари, ко срећом располаже, памет му и није нужна. „Бољи је драм среће, него сто ока памети“.[31] Човеку, коме су наклоњени Бог и срећа, све успева; њему сви помажу: и све прилике, и сви људи. Њему треба завидети. „Благо оном кога срећа храни, а тешко оном кога снага храни“.[32] То значи да никакав напор воље и никаква реалност човекова нису у стању заменити најлепши од свих дарова: поседовање среће.

Сходно овоме, исто тако чврсто као да се неко рађа обдарен срећом, као каквим драгоценим талентом, народ верује да има по опредељености несрећних људи: њима све наопако иде, и зло их увек тера. Они су беспомоћни, јер њихове промашености нико није у стању ни да отклони, ни да ублажи. Несрећни људски створови за све испаштају; чак и за оно што нису учинили, и што нису ни помислили, да учине. Све чега се они лате осуђено је на пропаст, чак и кад су сви морални и логички услови за успех ту. Наш народ скицира са горком али незаборавном духовитошћу категорију ових несрећника. „Да падне на леђа, разбио би нос“.[33] Несрећна девојка има најбољу намеру, али она се претвара у супротност: сеје босиљак, а ниче јој пелен. У песми Косовка девојка народ је поетски овековечио сву трагичност постојања некога ко је лишен среће. Косовка девојка каже:

„Јао, јадна, худе сам ти среће!
Да се, јадна, за зелен бор ватим,
И он би се зелен осушио!“

У нашој народној мудрости ова подвојеност људи, према њиховој срећи, никако није изведена у смислу предестинације, како је, на пример, она спроведена у систему светог Августина, по коме је једна половина човечанства одређена за спасење, а друга за пакао и за вечне муке, сходно божјој пресцијенцији. Код нас, у народним умотворинама, људска бића и нису намењена и предодређена за блаженство или за проклетство које има вечно трајање, него им је досуђен лак или мучан животни пут, у оквиру свога емпиријскога постојања. А то нас наводи да закључимо да је наш народ, у свим овим извођењима, рачунао са претпоставком да је земаљскоме постојању претходила преегзистенција, и да ће му следовати постегзистенција. У осталом, постоји читава једна доктрина у нашим народним приповеткама, пословицама и песмама, по којој спиритуална душа после смрти персистира.

У колико човек, у своме земаљском животу, није искупио своју кривицу, коју је рођењем донео на овај свет, он ће то после смрти учинити. Народна мудрост претпоставља да, после смрти, душе, растављене од тела, чека божји суд. На њему ће сви бити једнаки: краљеви, цареви, сиромашни и богати. Постављени су и услови што има да испуњава сваки ко жели да после смрти уђе у блажено подручје. Такав човек треба да чини добро за живота, да поштује старије, да се не горди у добру, нити обесхрабрује у злу, и да се не лакоми на туђе. Нарочито је наглашено да пружање милостиње на земљи јако олакшава послесмртну судбину људске душе.

„Крајцара је мали дарак,
Ал’ голема задужбина.“

(На саборима сједећи)

Неразмршљивим метафизичко-религијским проблемом човекових грехова народна филозофија живо се бави. Људско биће опхрвано је свим врстама грехова, који се после смрти строго процењују. У песми Душа и тијело описано је како, при деоби тела и душе, тело саветује душу да клекне пред рајска врата, и да се моли Богу за опроштај грехова. Истакнута је и могућност да се души отворе рајска врата. Али далеко претежнији јесу изгледи да човек мора испаштати због својих грехова. Чак се верује да људско биће трпи казне и за грехове што су његови стари учинили. Испаштање због грехова праотаца може бити и колективно. У песми Смрт Бановића Секуле стоји, да Срби подносе угњетавање Турака, зато што су њихови стари сагрешили.

После смрти, праведници иду у рај, а грешници у пакао. Грешне душе не могу ући у рај. За једну од њих каже се:

„Када мравак пређе,
Тад ће она у рај доћи.“

(Душа и свети Аранђео у рају)

Наведена је поворка грехова који доносе послесмртне паклене муке, и дата је хијерархија грешника. Слике, које се на ово односе, по језовитости и конкретности, потсећају на извесне описе из Дантеовога „Пакла“. Најтежи су преступи које су учинили родитељи према деци и деца према родитељима. Ужасно испашта, на пример, старица која је, као девојка, ударила мајку, а, као маћеха, зло поступала са пасторцима. Непомагање сиротиње такође је веома крупно огрешење. Љýби богатога Гавана, која је просјацима бацала само окорео крај хлеба, за казну везано је око врата камење на коме су ђаволи; они је возе по језеру, у које су се претворили Гаванови двори.[34] Даље су тешки грехови проливање крви, огрешење о сродство и побратимство, непоштовање кумства, славе и недеље, кривоклетство, крађе, скривање грехова на исповести, опадање Хришћана код Турака, и, нарочито, куђење девојке. Уопште, народна мисао јако је заузета човековом грешношћу, и покушајима категорисања грехова и указивањем на последице које они собом повлаче, жели да заустави људе од даљега срљања у пропаст сопствене душе.

У вези са овим, подвучено је оптимистичко гледиште да добра дела не пропадају. И у метафизичкоме, и у етичкоме смислу примљена је, на много места, теорија да се човеку враћа добро које чини. Као што кажњава преступе, тако племенитост, готовост на жртву, Бог обилато награђује, на овоме или на ономе свету. Веровање у примање награде после смрти, према личним заслугама, велика је утеха. Али оно добија и пластичне изражаје. Снаји која је сиромасима делила постављене су, на ономе свету, три златне трпезе, на којима се налазе ружа и босиљак. Међутим свекрва, која никад није сиротима ништа давала, лежи на трњу, и кува се у казану. Свекрвина душа стиче покоја тек кад јој снаја поклања све три своје трпезе.[35]

У дивним симболичним и поетичним стиховима изрекао је народни мудрац своју непоколебану веру да учињено добро никад не може пропасти. Уопште, свако дело, добро, као и рђаво, има огромну надокнадну снагу, у филозофским поставкама нашега народа. Свако добро дело мора бити награђено, и свако зло дело мора, нужним начином, бити кажњено, ако не већ на овоме, онда сигурно на ономе свету. Ово схватање да у делу увек постоји снага надокнаде, зацело је логички везано са строгим одређењима судбинским да се једни људи муче, а да други уживају на овоме свету. Само учење о неизбежности искупљивања свакога дела безизузетно потсећа на теорију о карми индијске филозофије. Али лако је могуће да је наш народни мудрац дошао до својих претпоставака сасвим независно од свакога утицаја.

Дакле, судбина је инстанција потчињена Богу, у кога је вечна и врховна правичност, и који увек има моћи да ублажи човеку досуђене јаде који су, у крајњој линији, редовно продукт његове воље. Наиме човек поседује релативно слободну вољу, и стога носи одговорност за своје поступке. Кад над слепом судбином не би стајао свемудри Бог, и кад човек не би располагао слободом воље, онда би он, очевидно, био сасвим неодговоран, и марионета у рукама судбине. Али једна овако суморна претпоставка далеко је од народнога мудраца. Иако је притисак Турака у нашем народу трајао пет стотина година, ми у народном филозофирању не сретамо ништа налик на непоправни фатализам Ислама. Наш народ верује у судбину, али њу чини зависном од човекове одговорне, слободне и свесне воље, и потчињава је највишој власти божанскога ентитета.

Кад се све узме у обзир, онда – ако желимо да дамо аналогију – схватање о судбини у нашим народним умотворинама највише личи на античку концепцију о Моири, богињи која људима додељује срећу или несрећу. Наиме код Хомера, као и у нашим народним умотворинама, власт Моире није аутономна, него је под контролом врховнога господара Олимпа, Зевса, који може да измени и да ублажи њене одлуке. Исто тако, и код Хомера, као и код нашег народног мудраца, људска воља везана је за све обрте његове судбине, као узрок за последицу. Али сасвим је вероватно да филозоф нашега народа, у својим закључивањима о судбини, није био ни под каквим Хомеровим утицајем, и да је до својих идеја дошао искључиво ослоњен на своја искуства и на своје медитације. А те идеје коначно су убедљиве, јер су произашле из емпирије, и јер су наквашене најистинитијом проживљеношћу, удруженом са зрелим спекулацијама о свету и животу.

(1938)

____________________________________

[1] Народне пословице, Скупио Вук Стефановић Караџић, бр. 5558.

[2] Посл. 626.

[3] Упор. народну песму из збирке Вука Стефановића Караџића Кајање и исповијест Марка Краљевића.

[4] Упор. песму Гријех Дуке Сенковића.

[5] Упор. песму Смрт Марка Краљевића.

[6] Посл. 330.

[7] Посл. 311.

[8] Посл. 318.

[9] Посл. 317.

[10] Посл. 319.

[11] Посл. 321.

[12] Посл. 7348.

[13] Посл. 3023.

[14] Посл. 302.

[15] Посл. 303.

[16] Посл. 304.

[17] Упор. приповетку Боник и болест.

[18] Посл. 2804.

[19] Посл. 3554.

[20] Упор. песму Бој на Салашу.

[21] Упор. Речник Вука Стефановића Караџића, реч „судњи дан“.

[22] Упор. песму Помор Сердареве породице.

[23] Упор. песму Предраг и Ненад.

[24] Упор. песму Тешко брату који брата нема!

[25] Упор. песму Љубоморност.

[26] Упор. песму Секула се у змију претворио.

[27] Упор. песму Смрт бана Деренчића.

[28] Упор. песму Смрт војводе Кајице.

[29] Посл. 7682.

[30] Посл. 7391.

[31] Посл. 490.

[32] Посл. 268.

[33] Посл. 1002; упор. посл. 1015.

[34] Упор. песму Љуба богатога Гавана.

[35] Упор. песму Милостива снаха и немилостива свекрва.

(Изглед, повезнице и опрема текста редакцијски)

 

Изворник: СРПСКИ МИСЛИОЦИ / Филозофија у народним умотворинама (Плато, Београд, 2005)