Емир Кустурица: ПЕТЕР ХАНДКЕ – АПОСТОЛ ИСТИНЕ!

Без обзира на стања култура које су пропадале и јављале се нове, умјетници – у којем год животном периоду их распад затекне – не смију а да не изразе своју дубоку приврженост истини и моралу. Дакле, живот писца за разлику од тематизовања живописних ситуација у литератури, испуњен је сензорима за препознавање када живот постаје нова позорница на коју не може а да не закорачи, јер се тиме доказује његов морални профил.


Емир КУСТУРИЦА

Крхко је знање, живот је кратак, али не смијемо повјеровати да живот може а да не буде чудо. Због тога је данашње предавање само наставак једне идеје да се у граду посвећеном Иви Андрићу у Андрићевом институту чују паралелне истине о нашим животима, пошто у српским земљама, гдје год оне биле, паралелни животи нису баш присутни и врло често се затварамо у своју љуштуру, а онда нас типови као што је Петер Хандке изненаде. Они нас не изненаде чудом, него истином: кад говоримо о Косову, о чему причамо? Ми причамо о себи и утолико је та идеја можда најјача идеја која нас обједињује.

Истина да је Петер Хандке добио Нобелову награду најбоље потврђује идеју како никада не треба признати независно Kосово! Ово предавање би могло да почне и да се заврши на овој реченици, али ја ћу ипак да наставим. Дакле, не због тога што нама не преостаје ништа боље него да ишчекујемо чуда, него зато што је разум конформиста и издајник и лакше га је корумпирати. Он чини све против чуда, а осјећања, иако могу да буду заведена, рјеђе издају и тек преко њих препознајемо дубоко значење непоновљивог догађаја, али и свог постојања. Чуда остају изван алгоритама преко којих упадамо у паукову мрежу коју плету пионири вјештачке интелигенције, замку компјутерског загрљаја који нас води у непознати простор који симболише сужавање свијести, гдје су на понуди милиони података, али како вријеме одмиче, постајемо лењи за ту прегршт. Тако сви тонемо у прижељкивану интелектуалну хибернацију. Дакле, у чуда прије свега треба вјеровати и тако отворити простор и вријеме да нам се она дешавају.

Емир Кустурица (Фото: М. Цветковић)

У случају Kосова и Хандкеа везивно ткиво су двије ствари. Прво, непопустљива везаност наше православне културе за индивидалност, за човјечност, и најбољи српски примјер је управо Петар Хандке индивидуалиста, као што је то био и Иво Андрић. Обојица су дисциплину католика претворили у емоционалност православца које спајају двије иначе неспојиве крајности европске културе. Писац је несвјесно успио да помири разлике између култура проистеклих из западнохришћанске традиције и православне источне, а његово дјело, иако дјелује изван историје и религије, ипак није лишено религиозности, а да и сам то не зна. Друга ствар је наша везаност за Kосово и Метохију као културни темељ европског хришћанства, који није темељ само српске културе, а који се простире на сјевероисток према Москви и према Kонстатинопољу на југу, те на запад до Авра и преко Ламанша, чак и до Енглеске. И преко њега ћемо нашу будућност видјети као везу елементарних честица које струје нашом осјећајношћу и прелазе онај дуги пут којег свакодневно, како научници тврде, прелази крв у људском организму, преваљујући чак и двадесет километара. Претпоставка је да је пратећи своје срце, управо опонашајући пут крви, Хандке прелазио по двадесет километара дневно на угроженим територијама на којима су живјели Срби, на Косову и у Републици Српској. И то у вријеме када су на Бога, како каже Волтер Сол, на Западу извршила атентат „Волтерова копилад“. Он мисли на рационализам 15. вијека и све оно што је из њега проистекло. Kосово и Метохија је постало европско уточиште Свевишњег. 

Тешко је пронаћи најтачнију дефиницију Хандкеове религиозности. Утолико ми се чини да је Јосеф Браун у књизи „Тријумф спектакла“ ту врсту вјере назвао вјером у вјечну садашњост. По томе он не припада култури православне провенијенције, јер она вјерује у вјечну душу, али то увећава његов допринос расвјетљавању теме правде, истина и лажи везаних за наш народ. Хандкеова литература је лишена историчности, а ипак атомизира своје ситуације хомогенизујући вријеме, глорификује егзистенцијалне заплете и парадоксе и непрестано истражује психодинамичке процесе душе која је окована у оквир обичног дана и спојена нераскидивом везом аутора са откривањем људских тајни. Иво Андрић, један од двојице нама најближих Нобеловаца, на ову тему је писао: „Боже, не допусти да срце наше остане празно, него дај – пошто од твоје воље све зависи – да увијек желимо и да се надамо и да то што желимо буде добро и стварно и да наша нада не буде испразна.“ Не треба заборавити да је једну од својих књига Хандке назвао „Ужас празнине“.

Петер Хандке и Емир Кустурица у Паризу
(Фото: Г. Чворовић/Вечерње новости)

Шта је онда Хандке могао да осјети и гдје су трагови његове емоционалне подударности са нашом судбином и чиме смо закачили његову душу? На то питање је данас тешко одговорити, али се у отварању компаративних вриједности између великог писца и судбине српског народа могу пронаћи трагови поменуте везаности. У томе не постоји ниједан савремени фактор привлачности, никаква корупција, нема чак ни романтичне везе са заводљивом Српкињицом. Ту је неко чудо посредовало. Kакву улогу је у тој вези играла истина о нашем постојању које је и само по себи велико чудо испреплетено суровом историјском реалношћу, неповољном географијом, али великим индивидуалним и колективним дометима? Сигурно је да великом индивидуалцу одговара народ чије синове славе у свијету, али и гдје се од најскупљих европских фудбалера не може саставити добра фудбалска екипа, значајан маншафт.

Није немогуће да су цивилизације, Винчанска и она недавно откривена у Благотињи, старије од сумерске и да својим настанком утврђују нашу идеју о цивилизацији којој смо припадали и да нисмо дошли на Балкан у пљачкашким хордама у 7. вијеку и били дио освајачке концепције – дошли дивљи (ми) и, како кажу, истјерали питоме. Ви знате за фалсификате о томе како су у Босни и Херцеговини муслимани живјели и прије доласка Турака, како постоје идеје да су они готског поријекла. Да смо имали свог Шлимана, као што је Троја имала великог њемачког археолога, можда би Петеру Хандкеу било лакше да изведе све доказе о нашој истини након ураганске мржње коју су изразили неки бошњачки, хрватски, словеначки и француски интелектуалци реагујући на његову Нобелову награду. Ипак, утјешно је да је Нобелов комитет, како сам аутор каже, извео доказ о његовој невиности. Значи да је он био на листи кривих само због тога што је мислио друкчије и што се изјашњавао друкчије о теми која је била до краја идеологизована. Пред нама је дуг пут да своју невиност докажемо, али да ли морамо да је доказујемо? Зар нисмо већ пола пута прешли? Ми смо у Хандкеу пронашли свога археолога.

Свједоци смо великог обрта у историји планете послије пада Берлинског зида. Живимо у свијету подијељеном више него у доба Хладног рата, али супремација Запада блиједи. Јављају се економски џинови Kина и Индија, а у Сирији видимо најаву нове војне ере. Руси послије двије стотине година војно излазе на Медитеранско море. Новонастале групације исламских терориста за које руски извори тврде да су зачете у инкубаторима Пентагона, ратују у Сирији и до прије годину дана су држале старо римско упориште Палмиру. Да није било руских оружаних снага које су ослободиле стари хришћански град, исламисти би срушили камен на камену. На случају овог града лако би се могао извести доказ да САД-у и њиховим савезницима није стало до споменика хришћанске културе. У двострукој агресији на Багдад, на самом крају вијека, били смо свједоци како су се војници западне алијансе током војних дејстава на Ирак односили према пљачки и уништењу артефаката сумерске цивилизације. На питање новинара зашто нису реаговали на уништавање експоната једне од најстаријих цивилизација, један амерички генерал је одговорио: „То овог пута није био наш приоритет!“ Ствара се нови свијет гдје заборав треба да одигра велику улогу. У таквом редосљеду приоритета и владајућих трендова, рецимо, неки дан сам то чуо у Паризу, филмска индустрија почиње од Квентина Тарантина, те новог закона у Шведској да се у школама изучава историја само посљедњих двјеста година, а Холивуд преснимава највећи број својих филмова, које је снимио четрдесетих, педесетих и шездесетих, како би се уклопио у ново одијело политичке коректности. А ми и даље инсистирамо на поријеклу и коријенима. Велики проблем. Шта се десило? Наступило је велико спремање за будућност у којој ће бити најнормалнија појава да се западни човјек исповједа роботу умјесто свештенику, те да ће и сам робот бити представљен као Бог, а ако га не представе људи, онда ће он то учинити сам. Та претпоставка није немогућа јер неће роботе мимоићи ниједна велика људска идеја која ће, наравно, на крају бити окренута против човјека.

Емир Кустурица: Предавање о нобеловцу Петеру Хандкеу у Андрићграду

Ако из будућности вратимо филм на прошлост, послије претпоставки у припадности најстаријим цивилизацијама, ставимо на страну условности, извјесно је да смо имали снажну средњевјековну државу, правно утемељену Савиним правилима која су касније уобличена у законику цара Душана и убрзо постала и основа руског закона. Увјерен сам да су ови подаци познати Хандкеу и да играју важну улогу у његовој перцепцији наше улоге у стварању цивилног свијета и на наше непристајање на заборав.

Српске државе су се кретале успонима и странпутицама, падовима с једне, али и вјечном надом и вјером у праведан живот и слободу с друге стране. Територија Kосова и Метохије, оно што се на Западу зове „motherland“, изгубљена је 1389. године, али је и враћена војном операцијом 1912. године. Kо би разуман тада, а и данас, рекао како је могуће послије петсто година чудо да се деси и територија која чини темељ једне културе, у Првом балканском рату буде враћена ономе коме припада? Ко би разуман нешто слично претпоставио 1830. када је територија коначно ослобођена од војника Отоманске империје? Разуман нико, а посебно не они са смислом за реалност каквих је одувијек било, а данас их за мој укус има мало превише. То значи да у вијеку науке и технологије можда пронађемо како је чудо заправо једно од агрегатних стање вјере у вјечну душу. Та агрегатна стања се мијењају. Између осталог, и људска душа има ту идеју да се претвара. Дакле, једна од кључних поставки истине и хришћанству – Вјера у судњи дан, вјера у Христов повратак и коначни обрачун са Сатаном. Једино такво поимање истине је и одговор на питање како се десило да на Западу није патентиран хируршки нож који би одстранио духовну везу са колијевком наше културе и са коријенима нације, нити је било доктора који би могао да изведе ту операцију.То је морао бити један од окидача који је усмјерио пажњу Петера Хандкеа на наш народ, и сигурно је да у Европи није могао да пронађе сличан народ чије је тијело изударано и искрвављено историјом као наш.

Тајна формула у разумијевању прохујалих времена, али и времена у коме живимо, јесте у томе што стварање различитих култура, историја и људски прогрес нису настали као резултат смисла за реалност на коме се инсистира, а то је оно што се, нажалост, данас тражи од нас када је косовски чвор у питању, нити је разум пресудан у процесу отјелотворења најважнијих процеса цивилизовања човјека. Разум стоји у основи акције и сумирања грешака, а накнадна свијест ствара историју. Шта онда чини средишњи простор? За такву акцију била је неопходна емоционална интелигенција, кључ за отварање врата и пролазак кроз коридор живота народа и појединца. У нашем културном настојању, према др Милу Ломпару, постоји пет образаца карактеристичних за нашу културу и за сваки од њих мислим да га је Петер Хандке препознао.

  1. Светосавски образац као утемељивач наше културе;
  2. Kосовска традиција у којој је скривена лозинка нашег народа;
  3. Сеобе које су настале у вријеме отоманског освајања;
  4. Секуларно искуство, дакле, стварање државе и постепен прелазак из оквира византијске културе ка средњоевропској култури;
  5. образац геноцида којем је у двадесетом вијеку био изложен српски народ у два наврата.
Емир Кустурица и Петер Хандке на Кустендорф фестивалу 2008. године
(Фото: М. Цветковић)

У Хандкеовој литератури наилазимо на ликове код којих је изведен трансфер нормалности у сферу заокупљености вишом ирационалношћу. У својој литератури велики писац је антиципирао путеве наше судбине преко ноторне истине да само мали дио мозга чини разум, а велике површине, рекли бисмо читаве ливаде у глави, дјелују као непознато пространство за које је наука утврдила да чини базу наше психичке стабилности и да онима који са дијагнозом корачају у лудило прво страда ирационални дио. Том сфером се он креће, не губећи никада морални дискурс, избјегавајући банализовање лудости која у животу даје потпуно друкчије резултате него у оквиру литературе. Гдје, дакле, стиже савремени човјек? Ја сам имао пријатеља, сарадника, који је пред мојим очима тонуо у шизофрену параноју и губио је контакт са стварношћу, али је био врло разуман када је требало да буде исплаћен послије сваког концерта. Или један други пријатељ, који је можда бољи примјер и чија математика нас враћа у данашње вријеме из ових парабола и христоликих идеја. Он је послао ћерку на студиј у Енглеску, направио кућу крај града у коме живи и рачунао из дана у дан, и увијек му је тада, као што свима нама недостаје оних пет, петнаест или педесет хиљада, недостајало четрдесет. Имао је мајку у Мостару, она је имала 80 година, направила је гробницу и њена евентуална смрт би затворила ту финансијску конструкцију. Једном се напио и изјавио нешто што је карактеристично за вријеме у ком живимо: „Раја, мени кад би мајка умрла, ја бих се поново родио.“ Дакле, у таквом емоционалном растакању данашњег човјека, а говорим о једном човјеку који је добродушан и који уопште није представник те друге стране о којој овдје говорим, то је један животни узорак који нас као народ упућује на ту реалност. Не реалност за пројектовање будућности, зато што та реалност објективно не постоји. Они је измишљају. Замислите како би било да је на примјер пред балканске ратове неко развијао српски смисао за реалност. Вјероватно нико не би изашао из куће да смо били реални, али смо послије тога у једном, па у другом рату, Румуне и Бугаре потукли, окренули се они једни против других, па смо кренули у Први свјетски рат без игдје ичега и на крају изашли као побједници.

Сигурно је да развојни пут великог писца Петера Хандкеа управо по ирационалној основи може да се веже за судбину српског народа, иако његова литература, за разлику од Андрићеве, не настаје на историјским фрактурама и великим друштвеним промјенама. Стварајући митологију обичног дана, он измиче свим препознатљивим шемама, али у времену гашења моралног дискурса које прати ишчезавање хришћанске културе на Западу, што дахће под тежином капиталистичког утилитаризма, велики писац не пристаје на крах морала и мислим да је то кључна тачка његовог окретања према нама. Он зна да је свака цивилизација настајала на високим моралним начелима, од Џингис-канове, преко Велике Британије до царске Русије и Аустроугарске. Такође, њихов распад настаје као резултат краха морала. Управо уз дехристијанизацију западне Европе на крају прошлог вијека у Европу су стизали Kинези, али не онако као што су западњаци стизали на Исток у вријеме Старог Рима и постизали Pax Romana, касније Pax Americana, мачем, тенковима бомбама и масовним уништењем читавих народа. Kинези су прокрчили нови пут свиле новцем и грађевинским активностима. Дошли су не испуцавши нити један метак, а затекли су користољубиву цивилизацију. Кинески долазак у Европу и Америку финансирали су Американци и Европљани. Дакле, није се десило у историји, а да ми знамо, да стиже нови освајач плаћајући свој долазак. Не знам да ли га можемо назвати освајачем или не, али је сигурно да је то један од аспеката распаднутог свијета у којем Србија постаје тло на које пријатељи могу да дођу без рата, зато што је Србија, како се тврди у документу који говори о цивилизацији Благотиње, била једна од првих територија гдје су постојале људске заједнице са женским божанством и заједнице које нису ратовале са другим заједницама. Дакле, ми имамо основу по којој можемо да вјерујемо да не само данас, него је увијек било начело да ако неко дође код нас са добрим намјерама, са истим намјерама може да остане, а то су не само Кинези, већ и поменути Хандке. САД и њихови атлантски савезници су кроз инвестиције у Kини финансирали властити стрмоглави пут низбрдо. О њој, видјели смо недавно, чак и предсједник Француске говори као о готовој ствари. Писац ових редова налази да је онај дрон који је из Јемена пробио штит система Патриот противваздушне одбране Саудијске Арабије био преломни обртни моменат у напетостима које владају на Блиском истоку, али и у војном примату пренесеном из Неваде у Саратов. Војно наоружање је у том потхвату изгубило кредибилитет – репетиција приче из седамдесетих година из авганистанско-совјетског рата када су Талибани добили од Американаца стингере, противтенковско оружје које је војнике Брежњева претворило у губитнике.

Без обзира на стања култура које су пропадале и јављале се нове, умјетници – у којем год животном периоду их распад затекне – не смију а да не изразе своју дубоку приврженост истини и моралу. Дакле, живот писца за разлику од тематизовања живописних ситуација у литератури, испуњен је сензорима за препознавање када живот постаје нова позорница на коју не може а да не закорачи, јер се тиме доказује његов морални профил. Непристајањем на странпутицу којом клизи његова заједница Хандке одбија да игнорише истину која није дио плана колонизације и када се супротстави владајућим законима глобалног јавног мнења, он бива стављен изван фокуса Нобеловог комитета. Да ли ће тако бити на крају – неће, на срећу писца и наше задовољство. Али не због наших комшија, припадника других култура и њихове идеолошке накостријешености која је видљива. Како Андрић каже за наше бивше сународнике: „Они не галаме. Не само да вриште, они ригају огањ.“ Показало се да је то била грешка и није неопходно да се буде политички коректан по њиховим мјерилима и да тако човјек једино заслужи пажњу. Када погледате све филмове које они праве, када погледате буљук тих дјела која нас на сајмовима, у приватном животу, ишчекују, они се сви крећу у подручју овог поспремања за нови свијет, а онда се појави Хандке и потпуно им поруши владајући ред ствари.

Kада је Иво Андрић добио Нобелову награду, јавна тајна је била да је свим југословенским амбасадама по западним земљама стављен на располагање ДKП и добијен је задатак да Kрлежу истичу за југословенског кандидата. На крају су крлежијанци, дакле старчевићевци, праваши, међу њима многи преобучени у комунисте, остали кратких рукава, нису успјели. Није потпуно јасно шта се тада десило, али је извјесно да Титова Удба није успјела да утиче на свијест чланова комитета. Увјерен сам да је слична ствар била и са додјељивањем награде Хандкеу. Kолико год је осовина Kомшић–Бернар Анри Леви функционисала у Европи, због прошлогодишњег секс-скандала промијењени комитет Шведске академије за књижевност, са новим члановима, који су претпостављам одрасли на једној од седамдесет Петерових књига, одлучио је да писца награди за његову литературу. Он ту награду није добио за своја идеолошка увјерења. Исти је случај био и са Андрићевом биографијом испреплетеном политиком. И у првом и у другом случају у питању је тријумф умјетности и зато треба да га славимо.

Дуго сам одгонетао тајну магнетне олује која је Петера Хандкеа уплела у судбину српског народа. Ноам Чомски тврди да је западна цивилизација као резултат еволуције и прогреса произвела, послије двије хиљаде година, мршаве резултате – човјек није ништа мање агресиван него у римско доба, туце вина кошта исто као и у римско доба, људи су, нажалост, крволочнији и бездушнији, људски живот није вриједан као што је био у времену прије и послије индустријске револуције, а највише је страдао његов синдикални статус. Некада се борио за смањење радног времена, а данас је пристао да буде предмет невиђене експлоатације. Када би се ово предавање одржало у Француској, оно би било сто посто тачно. За регионе гдје живе Срби, та идеја о експлоатацији није успјела због онога због чега се ми често љутимо на свој народ. Те црвено слово, па може ово, не може оно. Међутим, ту постоји један одбрамбени механизам који треба дубоко поштовати и највише због тога што нису успјели да нас увуку у своју игру. Чомски додаје да су највећи резултати, поред конформизовања живота, развијена свијест о потреби заштите природе, заштита права жена. Оно што бих ја додао великом мислиоцу јесте то да су капитализам и прогрес највећи домет имали у креирању средње класе која се, нажалост, топи у капитализму. Недавно је у Великој Британији, земљи која је некада представљала највеће свјетско царство, била радионица свијета, поведена расправа о такозваном нултом уговору за раднике. Нулти уговор је папир који транснационалне корпорације потписују са радником који чека да га позову, али немају никакву обавезу према њему. Он мора да чека, као да је у комаду Семјуела Бекета, а не на бироу рада. Још једна потврда тријумфа фикције над реалним животним условима. Ништа друго него враћање радне снаге у најамну. Тако је до краја доведена Хобсова теорија да је човјек човјеку вук. Оно што је мени годило као дугогодишњем становнику САД и Француске јесте поштовање појма „бити фер“ према некоме. Бити фер је велико цивилизацијско достигнуће, а посебно у земљама које су временом дехристијанизоване и гдје морал не игра пресудну улогу. Управо је због избјегавања појма моралност, због његове злоупотребе, бити фер значило бити човјек. Е то Петер Хандке није могао да поднесе –колико су били нефер према нама. Његова апостолска улога у Србији је, увјерен сам, била покренута у потпуности изван доживљаја наше нације. Kада је видио колика је сила ударила на нас, стао је на страну слабијег. За разлику од његових колега, груписаних у таласе корумпираних и самозадовољних интелектуалаца на прелому вијекова, који су у току грађанског рата, док се распадала СФР Југославија, са највећим армијама које су им чувале леђа, тренирали своју храброст и хуманост надмећући се у томе ко ће бити грлатији у прљању наше части. Било је то у вријеме опште дигитализације и ишчезавања аналогног свијета. Дакле, временски период у коме је све добило велико убрзање а лаж је највише профитирала. Тачније, све истине малих народа требале су да се уклопе у глобалне планове новог ширења на Исток. Врло слично је било у комунизму – тада је важило правило „када је лагао један, лагали су сви“. И данас је тако у највећем дијелу свијета – када Лаже Си-Ен-Ен, онда сви лажу. Петер Хандке није имао намјеру да формулише велике истину о српском народу. Kада је стао на страну слабијег, он је свједочио о ономе што су му говорила осјећања и срце, а разум је користио као апарат за сналажење код дивље патке, такозвана џи-пи-ес навигација.

Петер није пристао на антисрпску пропагандну олују која је дивљала Европом, а која се данас наставља у русофобичној атмосфери. Тада је он као индивидуалац посебног кова осјетио импулс који га одводи у провјеру истине о Србима у ратној пропаганди. Није усвојио тада успостављени јавни узор којег прихватају, у кризним временима, узор понашања наметнут новим колонијалним освајањима и истином која је подређена циљевима колонијалиста.То су умјесто њега учинили интелектуалци попут Левија, Финкелкрота, а касније им се придружио лажни пролетер Славој Жижек, философ који наставља богату философску школу Едварда Кардеља. На крају, сви су постали кловнови у неопаганском циркусу, лажни љевичари временом претворени у неоконзервативце којима је једино костим остао лијево оријентисан.

Хандке није имао идеју о својој историјској мисији. Понашао се као јунак из властитих књига. Није му било стало да истиче месијанску улогу нити се опијао откривањем великих истина. Петер је пјешачио ратним подручјима Kосова, упоређивао извјештаје Таг цајта, Ди цајта, Зидојче цајтунга, Би-Би-Сија са оним што је било написано и снимљено. Исто је чинио и у Босни и Херцеговини, Републици Српској, а његова открића су се низала једно за другим и претварала у свједочење на мјестима злочина. Слагали су се мали документи великих лажи и историјских подметачина. Kао што ни у његовој литератури није било историчности нити су његови јунаци стварани на фрактурама историјских обрта, тако ни Хандке није чинио више од онога што је видио. А видио је да су у бомбардовању Србије, у хуманистичке сврхе, убијани цивили и уништавана инфраструктура, и није хтио да их прећути. Идентификовао је злочине; потврда да није био превише субјективан јесте и чињеница да је на једном мјесту рекао да је „Сребреница највећи злочин учињен послије Другог свјетског рата“, али је свједочио и о крвавим операцијама у Братунцу и није се слагао са формулацијама геноцида, пошто су му биле доступне контрадикторне информације о извршиоцима масовног убиства на терену источне Босне.

У књизи „Мајстор и Маргарита“ постоји призор сусрета између Понтија Пилата, римског прокуратора, и Исуса Назарећанина. По свему занимљив разговор, можда највише због Пилатове спремности да аболира богочовјека, религиозног револуционара, онога који је одступио од владајуће религије која је штитила богатство свештенства и јеврејског краља, те скупштине богатих свештеника, помјерајући тежиште тумачења егзистенције из Старог завјета у коме није било превише саосјећања са сиротињом. Велики проблем су представљали чланови јеврејске скупштине којој је Пилат предложио ослобађање Исуса Христа. Они су одбили и по једној верзији ставили су му на терет да је изјавио како ће срушити јеврејски храм и да неће остати камен на камену. Врло често се у хришћанству користи у обрнутом смјеру та идеја „ко тебе каменом, ти њега хљебом“. У питању је једна од интерпретација, али ово је записано директно у јеванђељу. У суботу је требало, по Пилату, да буде ослобођен један затвореник, али ослобођен је криминалац Варнава, код нас познатији под именом бараба. Није Исусу успјело да избјегне судбину жртвованог, јер су у сусрету са Пилатом дефинисана два различита приступа појму истине. Хришћанска истина и њој супротстављена паганска. Док је Исус Христ тврдио да је он ту на земљи да свједочи о истини, Пилат је одмахивао руком питајући себе и богочовјека „а шта је уопште истина?“

Да ли би Џорџ Сорош одмахнуо руком када би Петер Хандке рекао да су Албанци са Kосова срушили преко двјеста православних цркава и да за то постоје материјални докази! Мислим да би милијардер одмахнуо руком као Понтије Пилат и рекао: „Дајте, богати, као да је то важно!” Али нама је остало важно и због тога треба да вјерујемо у чуда.

Дуго су млађи нараштаји Уједињене Европе, шта год то значило, вјеровали да су времена идеологије иза нас. Тренуци који управо теку испресјецани су идеолошким тетовирањем наших мозгова и душа. Борба против идеологије се одвија под заставом борбе против комунизма и фашизма, а методе и промјене које се дешавају у социјалним аренама дуж планете све више се базирају на успјешној капиталистичкој верзији телекоманде коју обављају нови комесари гдје ништа не представља политику, а у исто вријеме се види колико је савремени свијет потонуо у идеолошку фазу. Тако је истина да је Петер Хандке добио Нобелову награду претворена у политичку информацију, а не у вијест о тријумфу велике књижевности.

Народ коме се приклонио Петер Хандке, прескочивши властиту сјенку, мора најдубље поштовати његову одлуку. То је одлука западног индивидуалисте, и то је велика корекција односа којег је Запад користио у својој упрошћеној подјели добра и зла гдје смо ми, мали Руси, означавани као лоши момци.

После те награде, колико је мени познато, у њемачкој штампи се све чешће појављују наслови који траже да се преиспита улога Њемачке и читавог Запада деведесетих и да се именује оно што је тада било имплементирано, а што се у суштини зове ново колонијално освајање. Дакле, није то важно само за нашу част и душу, већ се сад покреће идеја о томе да те деведесете уопште нису биле онакве каквим су их приказивали на Западу. Шта ли ће у Београду да раде када им се врати онај Милошевићев говор који су сви презирали, а у коме је говорио све оно што се десило касније. То је она идеја смисла за реалност. У Сарајеву се то звало „око, будимо реални“, а у овом дијелу свијета је та реалност која не постоји. Нас позивају да будемо реални у односу на нешто чега нема, јер ми можемо да искочимо из простора, али из времена не можемо. У протоку реалног времена, како га називају ови стримери и компјутераши, ми немамо избора и та реалност је нешто што објективно не постоји. Призива се нешто чега нема.

Завршетак двадесетог вијека није био хепиенд за српски народ. Из великог броја побједа нагло се претворио у неочекивани бродолом. Дуго је трајала наша борба за слободу, као што је за вријеме османске владавине дуго трајао живот у хибернацији, али је наша култура очувана у манастирима. Након устанака и ослобођења од Отоманске империје почетком 19 вијека, српски народ предњачио је на Балканском полуострву у развоју демократије и културе, са муком очувао сувереност, већ имао либерале, љевицу и десницу, што значи да је за разлику од наших западних сусједа његов политички живот био динамичан и одвијао се изван домета клерикалних механизама, што није случај са Хрватима, муслиманима или Бошњацима. Српски народ је сваку побједу скупо платио. Био је на побједничкој страни у балканским ратовима, касније изгубио милион и четиристо хиљада ратника у европском рату за цивилизацију, како је борбу у Првом свјетском рату назвао маршал Kлемансо. Са два антифашистичка покрета у Другом рату изгубио још један милион становника и био брутална жртва њемачког и хрватског нацизма и транснационалних обавјештајних подвала Велике Британије. Прије неки дан ми је дошао до руке један податак који раније нисам знао, а желим да га подијелим са вама. Први герилски отпор пружен Хитлеру био је отпор Драже Михаиловића који је побјегао из Добоја, дошао у планину, један дио екипе пребацио на Тару, и тамо је почела прва герилска борба. Чиме је био занесен? Био је занесен Атлантском повељом, дакле, оних четрнаест тачака које је Вудро Вилсон зацртао са сивом еминенцијом њихове политике, извјесним пуковником Хаусом, и тих четрнаест тачака повеље су биле свјетло у затамњеној Европи. Касније ће се показати да све оно што је Хитлер хтио, све што је наумио и све што је већ освојио, завршили су Англосаксонци у данашњем поступку. Дакле, жеља да се контролише вардарско-моравска долина испуњена је изградњом касарне на Косову. Све оно што су романо-германи замислили, то су извели Американци и њихова англосаксонска браћа. 

Kада је недавно, у Пољској, обиљежен почетак Другог свјетског рата, тамо су били позвани Њемци који су започели тај рат, и Хрвати. Није било Руса и Срба. Организатори обиљежавања Хитлерове инвазије на Пољску не само да су прескочили историјску чињеницу да се анексија Чешке републике десила годину дана прије договора Молотов–Рибентроп и да је Хитлер за анексију Судета имао прећутну сагласност Енглеске и Француске. Шта би било да су се, рецимо, Енглези и Французи већ тада супроставили Хитлеру? Да ли би Други свјетски рат био тако крвав и да ли би болест и опсесија једног народа од Бизмарка до Хитлера могла да се одврати од снова присвајања Kрима, моравско-вардарске долине, контроле пута до Тесалоникија и Блиског истока? У магичном подземном свијету је увијек постојала иста сила која је Њемце хушкала против Руса, а Русе против Њемаца, и у оба рата, у ствари, изведен је исти сценариј да би се на крају дошло до овога до чега се дошло, али онда слиједи та грешка – погрешна инвестиција. Наиме, обогатио се мали број Американаца, али је дигао Кину на ноге и она постаје незаустављиви економски џин. Ни рат не може да их пољуља на тој позицији.

Kако да их одвратимо од редовног бомбардовања наше престонице и градова у Србији и Републици Српској? Да ли је прекјуче преминули геније физичар управо њихова жртва? Ми не можемо да тврдимо да јесте, али можемо по проценту да изразимо како су људи који страдају директно везани за њихова зла дјела. Зашто онда не и онај којег они усвоје као свог, јер су препознали новог Теслу или новог Ђоковића, или било кога? Све што се у историји десило плаћали смо много скупље него што је требало, али изгледа да смо морали. На ушћу Саве и Дунава, уз друмове на којима још увијек стоји главни град Београд, њега су редовно бомбардовали његови савезници. Посљедње у низу бомбардовања била је агресија са краја деведесетих и звала се „милосрдни анђео“. Овај пут, за разлику од осталих колонијалних освајања, под фирмом људских права и заштите цивила у грађанском рату на простору бивше Југославије. Бомбардована је Србија и Kосово и Метохија, колијевка наше културе, одмах је успостављена друга по величини војна база НАТО пакта и остварен је стари романско-германски сан о војној контроли вардарско-моравске долине.

Дакле, у реалном времену се одвијају све дезинтеграције, живи токови или лајв-стримови емитују милионе субјективних доживљаја свијета, а људи преварени као да стоје уз вашарски циркус и траже куглицу испод шибица, не схватају да је реално вријеме не само један од ријалитија у којег буље и навикавају се да буду надзирани, него да се за то вријеме одвијају велике пљачке широм свијета, и у нашим земљама. То је недавно открио и сам предсједник Америке који је саопштио свијету да америчке трупе у Сирији не ратују него мјесечно инкасирају 70 милиона од добити сиријске нафте. Мислим да ни за вријеме Џингис-кана није тако директно стављано до знања да ми једноставно треба да пратимо оно што добијамо у сломљеном времену. Сломљено вријеме је оно које нама даје приступ том реалном времену којих има милион, па шта је онда реално вријеме у нашем животу. И то смо изгубили, а онда се на крају све заврши као у филму „Андерграунд“ – људи живе у подруму, постоје људи који опсервирају, једног дана мајмун уђе у „тенак“, разбије зид, онда они изађу напоље и умјесто да препознају реалност, они налете на фикцију. Управо се то нама данас дешава и из тог времена ми не можемо да побјегнемо.

Дакле, ако се брзо вратимо у деведесете видјећемо да је дубока вјера у крај историје замијењена данашњом вјером у дубоку државу. Сви говоре углас против Нобелове награде, пошто је књижевност за њих само једна од идеолошких застава, никако узвишена умјетност. Све то ипак стиже у сферу архетипске подјеле и судара двају струја – једне која вјерује у вјечност свакидашњег живота и друге, конзервативно религиозне, која вјерује у вјечност душе. Зато би добро било да вам ишчитам неке од напада које су извеле наше комшије:

Реуф Бајровић: „Хандке је добио Нобелову награду због своје исламофобије као један од ретких који је препознао да Милошевић поново прави Европу хришћанском и великом“. 

Един Хајдарпашић: „Разлика између Хандкеовог ’дела’ и његове ’политике’ је, да се технички изразим – срање. Одложио је друге пројекте како би објавио и промовисао дјела која су заправо одбрана српског национализма.“

Теута Скендери: „Ове године одлука Нобеловог комитета доказала је да писац по имену Исмаил Кадаре заправо никад није ни имао шансу.“

Ед Вилијам (у Гардијану): „Хандке негира постојање концентрационих логора у БиХ 1992. Он је апологета геноцида извршеног у срцу Европе“.

Славој Жижек: „Апологета ратних злочина добио је Нобелову награду“.

Александар Хемон: „Одлука да Нобела добије Хандке подсјећа ме на виц у ком момак уђе у бар с говнетом у руци и похвали се друштву за шанком: ’Ето у шта умало да угазим’“.

Андреј Николаидис: „Петер Хандке, осим што је Нобеловац, јесте и класични морални идиот.“

Ово само говори о томе у којој мјери они нису у стању да артикулишу и повјерују у идеју да је један човјек искорачио из своје литературе, ушао у свијет историје и вратио се њој, а да су у Шведску академију, са мијењањем кадра, дошли млади људи који воле његову литературу. 

У времену када су награде постале важније од оних који их примају, највише због брзине којом се ти пропагандни филмови одвијају, Хандке је вратио личност и дјело на позорницу. Учинио је то без додворавања јавном мњењу, толико карактеристичног за наше либерале и њихову браћу и сестре на Западу и на Истоку. Он је вратио достојанство лику и дјелу, како се некада говорило – јединству дјела и личности, и није случајно да је додјела Нобелове награде код факир-фукаре широм Балкана пробудила тријумфализам слугу које су углас грунуле на Хандкеа. То су типови који у ствари нису прочитали никакву књигу, најмање Петерову. Они ми личе на оне рибе са дна мора: када рибари извуку мреже и виде да сабљарка у чељустима носи смежурану кока-колу.

Ако Жељко Комшић говори о Хандкеу, прво се човјек пита какве везе он с њим има и онда схватимо да је то идеолошка веза. Али не смијемо заборавити да је он човјек који јако личи на ту исту рибу која је прогутала дволитарску флашу кока-коле и да му она стоји у гркљану и да просто нема довољно ваздуха да правилно расуђује ни о историји ни о Нобеловој награди.

Хвала вам.

Изглед и опрема текста: Словенски вѣсник

Изворник: ИСКРА

(Visited 46 times, 1 visits today)
(ГЕО)ПОЛИТИКА, ГЛАВНА, МУДРОЉУБЉЕ, ПАМЕТАРНИЦА

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *