Никола Милошевић: ФИЛОЗОФСКЕ ПРЕТПОСТАВКЕ МАНИПУЛАЦИЈЕ У ПОСТМОДЕРНОМ ВРЕМЕНУ

Тако је манипулација постала роба. Скоро као пакло цигарета. Дођете у неко специјализовано предузеће за продају манипулација и кажете: молим једну манипулацију!

---

Резиме

Аутор говори о манипулацији као роби. Манипулација је лаж која личи на истину. Аутор указује на корене политичке манипулације полазећи од става да је човек биће условних рефлекса, биће предрасуда и да га стога можемо усмеравати по својој вољи, полазећи од тврдње да је човек по својој природи биће које се руководи само жељом за признањем.

Кључне речи: манипулација, роба, теорија истине, коресподенција

---

За почетак једна епизода из живота двојице шимпанза. Један се звао Шерман, други Остин. Шерман је доминантни мужјак, он је јачи и већи од Остина, али је Остин ипак нашао начин да њиме овлада. Шерман је додуше јак, али плашљив и веома се боји мрака. Кад падне мрак и он придрема, Остин прилази огради њиховог заједничког кавеза и почиње да гребе. А кад се Шерман пробуди Остин извирује кроз кавез и гледа у правцу тобож долазеће опасности. Шерман онда почиње да дрхти од страха и баца се у загрљај Остину.

Шимпанзе су наши најближи рођаци из животињског света. Није случајно да нам је ни мање ни више заједничко него 98% ДНК. И тако нам та епизода из живота ове двојице шимпанза открива два кључна начина да се овлада са својим саплеменицима. Један је начин силе. То је Шерманов начин. Други начин је Остинов и то је оно што чини суштину такозване манипулације.

Један мислилац је рекао да би истина ако хоће да делује уверљивије морала да се помеша са мало лажи. Не знам колико је то тачно за истину, али могло би се рећи да је манипулација лаж помешана са мало истине, или још прецизније лаж која личи на истину, односно лаж коју манипулисани прима као истину. Шерман заиста чује гребање, он заиста види неког ко вири у правцу неке наводно долазеће опасности и то би условно говорећи била она мера истине која је помешана са лажима. Лаж која личи на истину.

Ево сад једног примера из света људских бића. Проблем са којим се једно време суочавао Америкен ерлајнз. Почео је да опада број путника – претежно пословни људи мушког пола. Да би решили тај проблем, представници поменуте компаније ангажују извесног доктора Дихтера. Дихтер је на челу института за истраживање мотивације и иначе је доктор психологије и нека врста Остина у људском обличју. Он обави известан број анализа на темељу дубинске психологије и шта установи? Код ових путника није било толико по среди, као што би се на први поглед помислило, страх од смрти, већ страх од тога да ће им жена рећи „та будала је требало да путује возом“. Кад је анализа доктора Дихтера указала на тај кључни проблем, предузете су одговарајуће мере по његовом савету и сачињен је читав низ рекламних порука с циљем да се супругама усади у свест да ако њихови мужеви лете авионима брже ће стићи кући. А осим тога, зашто и оне не би летеле са њима. Разуме се, после тога број путника мушког пола нагло се повећао.

Тако је манипулација постала роба. Скоро као пакло цигарета. Дођете у неко специјализовано предузеће за продају манипулација и кажете: молим једну манипулацију. То, разуме се, кошта, али ако сте богат човек можете да добијете што год хоћете, само поручите. А пошто је људски род знатно савршенија појава од мајмунског рода, техника манипулације темељи се, не од јуче, и на неким научним достигнућима. Већ поменути институт за истраживања манипулације доктора Дихтера установио је низом истраживања да постоје три ментална нивоа. Први је ниво свести. Други је ниво нашег неодређеног сазнања о оном што нас стварно покреће. То су предрасуде. И најзад, долази онај трећи, најдубљи, онај кога уопште нисмо свесни.

Шта сад ради научник који би да у пракси примени тај налаз? Он се не усредсређује на свесну раван нашег менталног склопа, јер она није одлучујућа, већ на ону другу и трећу. И припрема, како каже доктор Дихтер, психолошку удицу. Потрошачи манипулација су нека врста људских риба и ствар је само у томе да процените на који мамац ћете их најлакше ухватити.

Индустрија манипулације врло брзо је напредовала и дошла до неких сазнања која су, мало је рећи, застрашујућа. Године 1956. један лондонски лист донео је вест да су неки амерички експерти пуштали рекламе за време једне биоскопске представе у трајању од само неколико десетина секунди. Рекламирали су једну врсту сладоледа. Показало се, међутим, да и то делује. Показало се, наиме, да се чак и у тој најдубљој менталној равни може манипулацијом утицати на субјекте који тога апсолутно нису свесни.

Вест је прошла мање-више незапажено. Међутим, већ осамдесетих година 20. века извесни Викар отвара ни мање ни више него једну компанију за пројектовање подсвести. А неки Бекер оснива агенцију за смишљање подсвесних порука помоћу којих се може деловати на људска бића. Пример: самопослуга у којој се много краде. Бекер помоћу одговарајућих апарата подешава да се само за неколико десетина секунди на подсвесном нивоу емитује порука: ја сам поштен човек, ја нисам лопов. После девет месеци број крађа се смањује за 37%.

Међутим, то је, ако се тако може рећи, корисна страна ове технике манипулације. Али има и она друга, на основу које један амерички аналитичар тврди да је изгледа могућ свет невидљиве потајне диктатуре који би споља поштовао норме демократске владавине. Показало се, наиме, да наука која се зове биоконтрола може онај страх с којим је манипулисао Остин да подешава тако да га изазива чак и код оних животиња које уопште немају разлога да буду преплашене. Логично је онда било претпоставити да је тако нешто могуће и са људским бићима. Те исте 1956. године када су вршени експерименти са оном рекламом за сладолед дошла је из републиканског изборног штаба порука извесног господина Пола да су кандидати на изборима роба која се може продавати исто онако као што неки бизнисмен продаје своју робу. И тако су се све оне рекламне технике засновале на психолошким анализама доктора Дихтера поделе примењивати у политичком животу.

Једини кандидат који није имао разумевања за ту продају политичке робе био је Адлај Стивенсон, интелигентан, духовит човек који је изјавио да му се уопште не допада да избори буду нешто као такмичење за мис лепоте. И ако је, рекао је Стивенсон, дошло дотле да се политика продаје онако као што се продаје храна, онда је то велика увреда за демократске вредности.

Тим поводом једно можда сувишно питање: како је господин Стивенсон прошао на изборима? Наравно, изгубио је.

Међутим, кад је реч о политичким манипулацијама у њиховом коришћењу постоји ипак нека, каква-таква равнотежа у оним државама у којима нема политичког монопола. Опет амерички пример – две зараћене стране, демократска и републиканска, захваљујући томе што ниједна не може да се домогне поменутог монопола нису у стању да оне манипулативне технике са њиховим најстрашнијим последицама користе тако да од њих начине неко универзално политичко средство.

Међутим, ако је тако у унутрашњој политици великих сила, у спољној није, и та је чињеница позната још од неких најранијих времена. Ево једног примера из античког доба. Демократска Атина није водила демократску спољну политику. Она је својим савезницима одређивала чак и количину житарица које су могли да добију, а за велике судске спорове грађани савезничких држава морали су да одлазе не пред своје него пред атинске судове – праоблик Хашког суда, могло би се слободно рећи. Ствар је дошла дотле да су становници Родоса, иначе једне демократске државе, били више склони неком персијском деспоту него демократској Атини.

Демократија није дар са неба. Демократија није дар неке људске природе изворно подобне за тај начин државног управљања. Она је последица равнотеже снага. Тамо где та равнотежа изостане, ту нема демократије. То међутим важи и за спољну политику онда када њоме доминира нека велика сила. Ево још једног примера. Сви се сигурно сећају оне слике која је обишла цео свет – један мршави измождени човек стоји иза бодљикаве жице а испод тога пише да је то концентрациони логор који су Срби уприличили у Босни. Међутим, нека Немица, супруга једног новинара посматрајући пажљиво ту фотографију, установљује да су жице, односно пречке закуцане тако да делују наопако. Заинтересује за то свог мужа, извесног господина Дајхмана, и он оде на лице места. И шта установи? Установи да тај измршавели човек није никакав затвореник већ избеглица и да је усликан с оне стране а не унутар жице. И да то није никакав логор већ пашњак који је само ограђен жицом. После тога било је и демантија, али деманти по правилу не вреди богзнашта, ако уопште нешто вреди.

То је и предочио извесни Џејмс Харф, челни човек агенције Рудер Фин која се бави манипулацијама, француском новинару Жаку Мерлиноу. Мерлино је допутовао код господина Харфа у Вашингтон да га упита како је извео операцију са оном фалсификованом сликом. Господин Харф му онда поверава да је поруџбину за ту манипулацију добио од Алије Изетбеговића. Међутим, наш највећи проблем био је, каже, како придобити Јевреје за муслиманску ствар. Зна се наиме какве они проблеме имају са Палестинцима и колико би било тешко убедити их да су се палестински једноверници у Босни сврстали на праву страну. И шта је онда смислио овај домишљати човек на челу агенције о којој је реч? Знамо, рекао је он да су Јевреји јако осетљиви на концентрационе логоре, и ето сад фалсификоване слике која ће ту њихову осетљивост у овом случају распламсати и определити их за исламску ствар Алије Изетбеговића. И тако манипулација успева. Срби постају једнаки са нацистима.

Да не би било никаквих неспоразума ваља рећи да господин Харф не мрзи Србе. Он не мрзи никог. И да му је дошао неко из Београда и дао више новца да неку такву манипулацију уради у прилог српској страни, он би то учинио без премишљања. Међутим, главни проблем је у томе што у спољној политици великих сила не важе демократска начела. И кад се нека веома моћна држава домогне чак и светског монопола, како се можете борити против политичке манипулације иза које стоји та њена огромна моћ. Никако.

А сад нешто о филозофским претпоставкама манипулације у постмодерном времену. Доктор Дихтер и његови пријатељи нису били склони филозофским артикулацијама. Једино је извесни професор Милер у том табору манипулатора понудио некакво филозофско образложење за технику о којој је реч. Човек је, рекао је он, биће условних рефлекса, биће предрасуда и управо зато га можете усмеравати по својој вољи ако за то нађете одговарајући начин.

Истини за вољу, било је у Америци и још увек има и неких практичних људи који су се повремено упуштали у неке филозофске излете. Најпознатији од њих је Дејл Карнеги, који се прославио књигом Психологија успеха. У тој књизи приповеда он како је дошао до неких великих сазнања која су му донела лепу зараду. Било је то на некој вечери у част једног славног пилота. Човек који седи до Карнегија цитира Хамлета и каже да је то из Светог писма. Карнеги га упозорава на грешку, али овај остаје при своме, Онда се Карнеги обраћа једном свом великом пријатељу, иначе шекспирологу, који такође присуствује тој вечери, с молбом да пресуди у том спору. Међутим, шекспиролог га гурне ногом испод стола и каже господин је у праву, тај цитат је из Светог писма.

После тога Карнеги у чуду каже, ти знаш да је то из Хамлета, зашто си ме демантовао? Шекспиролог одговара као из топа – како да не, јесте из Хамлета, пети чин, сцена друга, али слушај добро: то је свечана вечера. Квариш расположење других гостију, остављаш на њих рђав утисак, а завађаш се без потребе са утицајним човеком који уосталом није ни тражио твоје мишљење.

За Дејла Карнегија била је то велика животна лекција. Закључио је он да се доказивањем никад ништа не може постићи. И да у томе лежи тајна пословног успеха. Није битно да ли је нешто истинито или није. Да ли је нешто из Хамлета,  или из Светог писма. Битно је да постигнете успех. А да бисте га постигли ваља да пођете од праве представе о људској природи.

На кога се тим поводом од америчких мислилаца позива Дејл Карнеги да потврди овај свој филозофски увид? Позива се на Дјуија и Џемса и на њихово тврђење да је човек биће које се руководи само жељом за признањем. Нарцисоидно биће, другим речима. Зато доказивање нема никакве сврхе јер се тако само повређује нарцизам оног коме хоћете нешто да докажете. Читава једна плејада филозофа претходила је оваквом неком схватању људске природе. Ту је свакојако Ниче са својом перспективистичком концепцијом истине којом се практично брише разлика између истине и лажи. Ту су, дакако, и егзистенцијалисти Сартровог типа који елиминишу чак и сам појам људске природе и својом концепцијом апсолутне слободе отварају простор тоталном субјективизму. Ту су и структуралисти који структуру радикално одвајају од функције, а ту је и Мишел Фуко који поткопава и ону последњу чврсту тачку Кантову у борби против Хјумовог релативизма.

Аристотел каже за атомисте да су велику монету Елејаца атомисти расковали у мноштво ситних новчића. Тако је и Фуко велику Кантову епистему разбио у читав низ мањих епистема и тиме додатно урушио статус истине. Најзад епистемолошки нихилизам постмодерниста. Он је само тачка на крају реченице. У Аустралији кад се после дуге зиме вратите у вашу дрвену викендицу и мало јаче за собом залупите врата кућа ће се урушити. Викендица је од дрвета и термити су је изнутра већ увелико нагризли. Постмодернисти су само мало јаче залупили врата аксиолошког здања нових времена која су изнутра нагризли филозофски термити и све се слегло у прах и пепео.

Међутим, да би се могло релевантно судити о било чему неопходан је увек и неки контролни пример. Нема ничег новог под Сунцем. Феномен манипулације није неки проналазак и предмодерног ни модерног доба. У новијим временима он је само усавршен и доведен до својих крајњих консеквенци. Један пример томе у прилог. Двојица грчких јавних делатника реше да протералог Пизистрата врате у Атину, али не располажу војном силом помоћу које би то учинили. Послуже се зато једном манипулацијом. У једној атинској општини живела је нека врло висока, изузетно лепа жена и они ту жену одену  у свечану одећу у какву су се према грчким веровањима одевале богиње, дају јој најскупоценије драгуље и са њом уђу у Атину. Напред иде гласник који виче да богиња лично враћа Пизистрата и тражи од атинских грађана да поштују њену вољу. Атињани то поверују и Пизистрат се без икаквих проблема врати одакле су га отерали.

Као што је познато, за Грке између божанског и земаљског света није постојао неки дубок и непремостив јаз. Кад у Илијади неку богињу згоди стрела, она ће јаукнути као што јаучу и смртни људи. Додуше, десет хиљада пута јаче, али та разлика је само квантитативна, а не квалитативна. Према томе, да би се још увек сујеверни Грци уверили да је нека жена богиња није било потребе да се прибегава квалитативним разликама односно илузијама таквих разлика, довољно је било да се одабере та изузетно висока необично лепа жена одевена на начин богиња и нарочитим накитом украшена.

Годинама потом техника манипулације добила је и свој вербални облик и са њом се, као много година касније у Америци, и у Атини могло лепо зарађивати. Из једног античког извештаја разабирамо да је Горгија себи могао дозволити да од прихода које је стекао продајући своју вербалну вештину у Зевсовом храму подигне сопствени кип од самог злата. Потреба да се реторика продаје као роба потицала је пре свега од тога што је у атинском друштву вештина манипулисања постала такорећи једини, а у сваком случају најбољи начин да се не само браните на суду, јер адвокатска професија није постојала, него и да, како је Горгија говорио, убедите чланове градског већа, па и саму Народну скупштину, да су истина и правда на вашој страни и тако стекнете утицајна звања у друштвеном животу.

Има, као што је познато, три дефиниције истине. Једна је она стара, добра и презрена теорија кореспонденције, друга је истина као кохеренција, а трећа да између истине и оног што зовемо корисним нема никакве разлике, као што тврде присталице прагматизма. Практичари манипулације користе, премда то не артикулишу, теорију кореспонденције. За разлику од неких филозофа, они строго воде рачуна да за себе разлуче истину од лажи. Анализа доктора Дихтера за потребе Америкен ерлајза није имала за претпоставку ни истину као кохеренцију, а ни истину у прагматичком смислу те речи, већ истину као кореспонденцију. Налаз овог доктора одговарао је дубинском слоју психе потенцијалних путника Америкен ерлајза и зато је и могао бити ефикасан. Није ли онда искуство технике манипулације подстицај да размислимо још једном о дефиницијама истине и да се вратимо после толико времена оној већ поменутој презреној теорији кореспонденције.

За крај само још један пример најновије и најактуелније технике манипулације. За оно што се догодило у Сребреници често се користи реч геноцид. Чак и судија Хашког суда Теодор Мерон је ту своју дијагнозу пре пресуде поставио, што је у најмању руку необично. Тешко је поверовати да би се негде у Америци неко усудио да пре завршетка каквог судског процеса на неком комеморативном скупу изриче судске пресуде.

И код нас се може не једном чути и прочитати да је то што се догодило у Сребреници био геноцид. Тамо је, међутим, био ратни злочин, велики ратни злочин за сваку правну и моралну осуду, али геноцид није. Зашто? Сам термин довољно говори о томе. Настао је од две латинске речи – gens – род, племе, народ и caedere – убијање. Геноцид је дакле уништавање свеколиких припадника неке нације или неке етничке групе – значи не само мушкараца, него и жена и деце. Међутим, у Сребреници тога није било будући да су жене и деца претходно депортовани.

Неко би се могао запитати какве то везе има са теоријом кореспонденције? Има и те како. Једно познато логичко правило каже да дефиниција не сме бити ни превише широка ни превише уска. У овом случају дефиниција геноцида проширена је преко њених легитимних граница тако што је у њу укључено и убијање само припадника мушког рода једне нације односно етничке групе. А то и јесте огрешење о једно од основних логичких правила што почивају на теорији кореспонденције.

Онај ко ово казује нема никаквих илузија о томе да све ово што је овако речено о теорији и пракси манипулације може имати неког ефекта. Скоро је потпуно извесно да то ниједно јавно гласило неће забележити а већ је сасвим извесно да то неће доћи до оних који одлучују о судбини света. А све и да дође тешко да би сви ти толико моћни људи за овако нешто марили. Зато се ово размишљање може разумети и као поглед са обале мора. Стојите на морској обали и гледате како таласи пролазе и одлазе.

---

Оригинални научни рад објављен у часопису Трећи програм Радио Београда, број 125–126, I–II/2005

---

. . .

Изглед и делимична опрема текста:  Словенски вѣсник

. . .

Изворник: Стање ствари