О ЗБИРЦИ ПЕСАМА „ПОСЛЕ ПОТОПА“ ИВАНА НОВЧИЋА

У Народној библиотеци „Стефан Првовенчани“ Краљево 6. децембра 2018. године представљена је збирка песма „После потопа“ краљевачког писца Ивана Новчића. Књигу је објавила издавачка кућа ПРЕСИНГ из Младеновца.

Аутор је до сада објавио збирке песама „Ампутација душе“ (2003), „Шифарник страдања“ (2008), студију „Емир Кустурица: поетика порицања смрти“ (2016) и збирку прича „Срем и Суматра“ (2017).

О поезији Ивана Новчића, реч више дала је Милица Миленковић, мастер филолог српске и компаративне књижевности. Она је истакла песму „О писању“, прву у збирци, у којој је лирски субјекат представљен читаоцима као онај који огољава савремену књижевну сцену и који се стално налази у стању константног преиспитивања. Рецензенткиња увиђа да песник Новчић овом збирком песама потврђује своју ревност у књижевности и приказује себе као још једног важног књижевника средње генерације, који својим стихом остаје оригиналан у сваком погледу, а да се са друге стране придружује својој генерацији у доменима преиспитивања стварности и српског књижевног и културног идентитета.
НБ „Стефан Првовенчани“ 


Александар Марић, један од рецензената најновије књиге Краљевчанина Ивана Новчића, описујући стваралачки опус аутора  каже да је у његовим делима – изражена побуна.

„Новчић реагује на рат, на пад моралних вредности, на нестанак једног система или боље рећи културне климе која је дозвољавала узлет… Средина у којој се нашао једноставно мирно подноси, уствари – нема никакав однос према сиренама које позивају на узбуну“, пише Марић, налазећи да се и књига због тога зове „После потопа“, јер „средина која ни сада неће реаговати на ове узбуњујуће поруке, има симптоме као да се потоп већ догодио или, још горе, да никог није брига што потоп само што није“.

У књизи „После потопа“ не сија сунце, нема птичица, реке, жубора, нема слика среће…љубав је срозана:

Када зарони у глиб и муљ, песник трага као форензичар за костима или остацима душа… осећа се сувишно у добу демократије и бордела, док таксиметар откуцава… У овој књизи Новчић се бави односом политике и поезије, религије и потпуне безидејности, односом прошлости и будућности, која се у садашњости манифестује границом муке и трпљења које човек може да поднесе.“

Портал КРУГ

„И, мада и сам на једном месту каже, исповедајући се пред самим собом, како је на почетку ове литерарне пустоловине био склон наивном наративу, што би могло да подразумева песмуљке лишене претераних уметничких натруха и компонената, али искрене, Новчић је дошао до оног стадијума који се, бар по мени, може сматрати суштином и крајњим дометом поетског исказа. Његове песме, бар на први поглед, нису закукуљене и на саме себе упућене језичке слагалице, метафизичке заврзламе или аутоматска надреална или постмодернистичка бунцања после чијег ишчитавања изостаје чак и оно најбесмисленије од свих питања: шта је песник хтео да каже, јер је јасно да нит је хтео, нит је ишта рекао. Новчићеве песме су својеврсни рапорти, или извештаји из свакодневице, речени употребљивим и свима нам добро знаним језиком, огољене а зналачки одабране и сведене сличице злехудог нам живота који нас гуши уместо да нас подстиче на лет и све оно што лет чини чаробним и свепрожимајућим доживљајем. Али будући да се ради о потопу и времену после потопа, који није само метафора, већ у великој мери и фактичко стање широког спектра надошлих супстанци и мање материјализованих творевина, поменути лет ћемо да преиначимо у пливање. А кад се помене потоп прва асоцијација која се намеће јесте митски Ноје, утемељивач свега овога што је уследило после, када се вода повукла, а Арка са примерцима знаног нам живућег материјала, допловила до Арарата. И мада овом митском кустосу и колекционару семенки и оживотворених примерака одуховљеног мртвила дугујемо све ово што видимо и доживљавамо, могло би се рећи да је, актуелним речником казано, Ноје био само оновремена битанга, могул који је имао јахту у коју је могао да убаци примерке живота по сопственом нахођењу, водећи их у живот после живота, односно после потопа, и остављајући све остало да неповратно потоне и нестане из реалног живота и сећања.“

Иван Рајовић: ПОЕТСКИ ДОКУМЕНТАРИЗАМ ИЛИ ОПЕСНИЧЕЊЕ РЕАЛНОГ (извод из рецензије)

„У отклону од субјективног, запажамо да се Новчић у овој књизи бави односом политике и поезије, религије и потпуне безидејности, верности и невере, односом прошлости и будућности који се у садашњости манифестује, границом муке и трпљења које човек може да поднесе. Бави се и дневним темама као што су миграције или чланци из црне хронике, бави се, једном речју, апокалиптичним светом који он назива „постпотоп-ским“. Послератним, међуратним, духовно ратним временом, националном свешћу и њеним узлетом и суновратом.

Не знам да ли би ова књига могла неком од читалаца да послужи као појас за спасавање за време миграција преко мутних вода до обећаних земаља или барем до мирних лука Жиче и Студенице, али ће неке сигурно подсетити да им је такав појас спасења потребан и да ће се код неких сигурно укључити, деактивирани и демонтирани аларми који позивају на буђење и свесно трагање за животом достојним човека.“

Александар Марић: ПРЕБИРАЊЕ ПО МУЉУ (извод из рецензије)

„На ћутање, на „минуте тишине“ нагони смрт која је човеку за вратом о чему сведоче и комшиница која умире од рака и дечак Слободан Стојановић који се вратио по свог пса, а постао жртва човеколиких звери. Самим тим, када и ми занемимо читајући ове стихове долазимо до спознања – „не бити њихов свет, поезија је“ – и то је основна порука ове збирке. Стиче се утисак, збирке исписане једним болним криком затвореним у ћутање. Тачније, ћутање је лајтмотив и оквир ове књиге, јер је контекст лирског ја из којег и у којем читамо о нашој стварности. У том смислу врхуне песме трећег циклуса у којима се опора реалност донекле приказује кроз иронизацију новинарског рапорта. Неким од ових песама („Мигранти“, „Запис из Смедерева“, „Новинари“) конкретизована је српска свакодневица у којој је етика замењена апологијом, јер овде „исте вране гракћу вековима“ како то песник Новчић каже у песми „Политика и поезија“.
. . .
Збирка песама После потопа затвара се саветима младом писцу и младом човеку, пошто му је претходно предочена стварност у којој живи, тачније све оно што он о својој стварности зна, али овако дефинисана и сложена у строфама, она је преиначена у свој контраст, у барку спаса, јер усмерава прст на оно што је лоше и што је рана овог нашег друштва.“

Милица Миленковић: ПЕСНИЧКА БАРКА ИВАНА НОВЧИЋА (извод из рецензије)

 

Приредила редакција Словенског вѣесника

(Visited 105 times, 1 visits today)
ГЛАВНА, УМѢТНОСТ
One comment on “О ЗБИРЦИ ПЕСАМА „ПОСЛЕ ПОТОПА“ ИВАНА НОВЧИЋА
  1. Не бих се сложио да је „време безидејности“. Само је време у којем окупациона власт не трпи идејност. Али то не значи да је нема; то само значи да ће њени носиоци бити спречени да је шире, скрајнути и онемогућени, у најгорем случају ликвидирани. Што и даље не значи да идеја нема и да нема носилаца.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *