Милош Црњански, један од највећих српских романописаца XX века, почео је као песник, што није усамљен случај у матичној књижевности. Оно што је занимљиво јесте да се, пошто је изабрао тај пут, нашао у малобројној групи прозаиста који су у својој сржи остали песници и који су своја дела обогатили лирском интонираношћу и лирским постуцима стварајући померену перспективу која је обзнанила нове потенцијале изражајности у прози.
Први роман који је објавио, „Дневник о Чарнојевићу“ (1921), у суштини представља прелаз од поетске ка прозној фази у пишчевом делу. Тај невелики роман и данас, после скоро сто година, зна да збуни читаоца пошто подрива конвенције грађења и перципирања једног прозног текста. Тек да замислимо колико је чудно деловао када је написан, на измаку епохе књижевности која је за највишу вредност прогласила естетски идеал и од њега учинила строг канон.
Црњанскијев роман, написан у првом лицу, у форми дневничких записа који су, изгледа, настали насумичним редоследом, представља збирку неуједначених и разнодобних утисака која сажима бојна поља у Галицији, болницу у Кракову, успомене из детињства, јунакове љубавне доживљаје, мајчину смрт, непотребну и нежељену женидбу, повратак у завичај после рата…
Роман је аутобиографски. Као и његов јунак Петар Рајић, аутор је рођен у Банату (тада у Аустроугарској), у патријархалној средини у којој су неговане и претваране у култ традиције српства. Убиство аустријског престолонаследника Франца Фердинанда од стране Гаврила Принципа учинило је аустроугарске Србе метом агресије и странцима у сопственој земљи. Па ипак, у рату који је почео Црњански је морао да обуче аустроугарску униформу и да отпутује на фронт у Галицију да би ратовао против руских војника, што је за младог Србина загрејаног за идеје словенства, било апсурдно.
Рат је окосница око које се нижу сви остали догађаји у роману. „Војник сам“, каже Црњанскијев јунак на првим страницама, „о, нико не зна, шта то значи.“ Све што следи је заправо експликација те тврдње. У „Дневнику“ нема фактографских сведочанстава очевица – ту има само фрагментираног, обезличеног света људи који су отпочели масовни ритуал истребљења свог рода, и изгубљености међу масом људских тела која трче на туђу заповест, падају на туђу заповест, убијају на туђу заповест, ваљају се у блату и продају се за со и брашно. И пометње која је неизбежна после рата: како и зашто живети када је живот обесмишљен?
Црњански је себи постављао исто питање као и писци савременици из других земаља, рецимо Ремарк и Хемингвеј, и описао је на српском усуд „изгубљене генерације“ Великог рата – оно што данас зовемо траумом. Интересантно је да је за разлику од својих ратних сапатника са Запада, тачније од њихових ликова, Црњанскијев јунак проналази решење или макар спас.
Кључ за то решење је кратка песма „Суматра“ коју је Црњански објавио 1920. уз програмски текст „Објашњење Суматре“. У том есеју аутор поступно прича о томе како су, у возу, на путу кући из рата, настајале слике далеких планина и острва, да би завршио овако: „… ја сам осећао, одједном, неизмерну љубав према тим далеким брдима, снежним горама, чак горе до ледених мора. Осетио сам неизмерне даљине, до тих, румених острва, где се догађа оно, што смо, можда, ми учинили; изгубио сам страх од смрти, везе за околину нашу, и као у некој лудој халуцинацији дизао сам се у те безмерне јутарње магле, да испружим руку и помилујем далеки, високи Урал, мора индијска, куд је отишла румен са мога лица, острва љубави, заборављене бледе прилике… И сва та замршеност постаде један огроман мир и безгранична утеха.“
У „Дневнику“ носилац идеје о повезаности свих ствари, о универзалном прожимању свих појава је човек чије име стоји у заглављу, Чарнојевић, морнар, кога је главни лик случајно срео у Бечу, који у предратно доба разних изама изјављује да је његова религија „суматраизам“. „…он је говорио, како он не верује да се може убити, или да се може учинити некога несрећним; није веровао у будућност, рекао је да његове телесне сласти зависе од боје неба, да се живи узалуд, али не узалуд, него осмеха ради, са којим се он смеши и на биљке и облаке. Рекао је да његова дела зависе од неког руменог дрвећа, што га је видио на острву Хиос.“
Тако и Рајић учи да види непролазну лепоту жутих и румених шума у Галицији које су постале позорница светског масакра, али које ће надживети и искупити и ово и сва остала лудила столећа. Чарнојевић, кога је срео као успут и на кратко, уздиже се до приповедачевог алтер ега, тако да често имамо потешкоћа да их разликујемо и запитамо се да ли је Чарнојевић уопште постојао, или је само привид главног лика који је нашао спас у том чудном двојнику. На то питање сваки читалац ће морати сам да одговори. Ако је то уопште битно.
Оно што је несумњиво јесте да је „Дневник о Чарнојевичу“ био и остао међаш у српској књижевности XX века. За мислеће потомке он је вредно сведочанство о рату који је окренуо наглавачке свет и саму представу о човечности, покушај да се говори о искуству које се не може исказати, али не може ни прећутати. За љубитеље лепе књижевности то је роман новог доба написан новим језиком и ненадмашен по својој лепоти и пластичности, роман импресије чија је структура флексибилна као нестално кретање облака небом, тачније као њихов несталан отисак на мрежњачи посматрачевог ока.
Изворник: ЈугоСлово
Related posts:
Николај Краински: ВЕЛИКИ РУСКИ ЦАР, ПУН УМА И ЧВРСТЕ ВОЉЕ
Вадим Кожинов: О ПУШКИНОВИМ „СТИХОВИМА ЗАПИСАНИМ НОЋУ У ВРѢМЕ НЕСАНИЦЕ“
ЈЕ ЛИ ЈОШ НЕКО ШАРЛИ?
Зоран Туцаковић: КАДА НЕКО ПОПУТ…
Милован Витезовић: СРБИ НИКАДА НИСУ ГОВОРИЛИ СУТСКИ, НЕГО СУДСКИ
Драгош Калајић: ЦАР РУСКЕ УМЕТНОСТИ
Александра Копањова: ИКОНА МОРА БИТИ „ЖИВА“
Аљоша Бранков Арсеновић: ИНДИЈСКА РУКОВЕТ (2)
Момо Капор: МУКЕ СА ЈЕЗИКОМ
In memoriam: ВЛАДИМИР ЈАГЛИЧИЋ (1961-2021)
Виктор Николајев: СВЕДОК АВГАНСКЕ ГОЛГОТЕ
Зоран Пауновић: НАБОКОВ И ГОГОЉ
