Осамнаест година од почетка НАТО агресије: ХРАБРИ СРПСКИ ПИЛОТИ

Тачно месец дана после почетка агресије и бомбардовања Југославије 1999. НАТО се налазио пред великом прославом 50 година постојања и још већим изазовом шта урадити у рату против Југославије. Да ли појачати бомбардовање и по цену нових цивилних жртава и штете, што се све медијски враћало као бумеранг, или повести копнену офанзиву пре свега користећи ОВК као пешадију?

У Вашингтону су звонили бубњеви и тумачења да је све осим тоталне победе заправо тоталан пораз за Запад. Јер, ваздушни удари нису сломили кичму југословенске војске, морал војске и народа био је висок и сви су били уједињени у жељи за отпором.

Мишљења западних аналитичара да ће бити потребно само неколико дана бомбардовања да Београд поклекне, нису се показала као тачна. Југославија није одиграла онако како је то НАТО очекивао, није се предала после неколико дана. На брзину инсценирани сценарио реализовао се са невероватним контраефектима. НАТО је интервенисао да би, наводно, спречио хуманитарну трагедију, али ју је проширио и убрзао. Интервенисао је да би спречио да криза дестабилизује друге земље, а она се у међувремену проширила и на Македонију са неизвесним последицама по питању статуса Космета. У првом постмодерном рату конфузија би била забавна да није била и крвава.

Виктор Черномирдин стигао је 22. априла 1999. у Београд у покушају проналажења решења и некаквог компромиса да се рат заустави. Тог дана југословенска ПВО добила је стриктно наређење да не дејствује управо због авионског лета руског преговарача и могуће грешке. Ту чињеницу НАТО је искористио и један амерички ловац-бомбардер Ф-16 летео је од мађарске границе до Београда у радарској сенци цивилног авиона Виктора Черномирдина да би затим бацио бомбу од скоро три тоне на подземни објекат Стражевицу. Ратно лукавство, или кршење међународног ратног права? Сазнавши да их је амерички Ф-16 искористио као штит у прилазу Београду, руски пилоти су у одласку Черномирдинов авион окренули потпуно другим коридором, тамо где није ни било предвиђено, па се авион одједном нашао изнад положаја једне пешадијско-артиљеријске јединице у Срему. Са земље је на непознати и ненајављени авион отворена урнебесна ватра чак и из пиштоља и пушака. Срећом нису га погодили, јер је одмах узео велику висину.

Само три дана касније пилоти на аеродрому Голубовци код Подгорице извлачили су карте за супертајну мисију, без знања и одобрења команде у Београду: напад на аеродром Ринас крај Тиране.

На том аеродрому била је смештена америчка борбена група „Соко” са 24 хеликоптера типа „апач”, као и делови 82. падобранске дивизије из Форт Брега, Северна Каролина. У рану зору 26. априла у акцију је кренуло шест авиона Г-4 „супер-галеб” југословенског РВ, иначе из састава акро-групе „Летеће звезде”. Ниско летећи на само три метра изнад морских таласа, да би избегли радарску контролу, југословенским авионима требало је мање од 20 минута да стигну до циљева у рејону аеродрома Ринас. Стигли су из правца излазећег сунца и визуелно били тешки за откривање.

Прво је ракетама и бомбама нападнут логор за обуку терориста ОВК крај аеродрома Ринас, да би затим авиони Г-4 гађали америчке хеликоптере на земљи. Уништено је девет „апача” док су још три била озбиљно оштећена.

Италијанска државна телевизија јавила је истог дана вест о нападу на аеродром Ринас само једном и онда је та вест скинута. Руска агенција Итар-Тас јавила је да је аеродром Ринас крај Тиране био затворен за саобраћај 26. априла и неколико дана касније, да италијански министар унутрашњих послова није одлетео са тог аеродрома после завршетка посете Тирани и да се прва вест о губитку једног америчког „апача на рутинском лету” поклапа управо са 26. априлом. Албанска делегација, која се тог дана враћала са састанка Савета Европе у Стразбуру није слетела на аеродром Ринас већ у Валону.

На брифингу за новинаре у Бриселу, један од портпарола НАТО-а, италијански бригадни ваздухопловни генерал Ђузепе Марани тих је дана врло похвално говорио о југословенским пилотима на авионима Г-4.

Дан после акције на Ринас аеродрому, НАТО је 27. априла 1999. у три наврата жестоко бомбардовао аеродром Голубовци крај Подгорице посебно гађајући подземни објекат тог аеродрома Тузи, где су се и налазили авиони Г-4 из акро-групе „Летеће звезде”. Објекат је срушен и сви авиони у њему су уништени. Један од југословенских пилота тих је дана добијајући војно одликовање рекао да га прима за успех у тајној мисији.

Прошло је од тада доста година, по међународном праву Југославија је имала пуно право на одмазду по оним државама које су своју територију, или ваздушни простор „изнајмиле” за извршење агресије на нашу земљу. Ипак, пилоти о акцији на аеродром Ринас не желе уопште да причају. Xаг и све оно што се догодило са генералима из Србије одређују и сва каснија понашања. Дакле, што се тиче пилота и њиховог поноса, та се прича никада није догодила. Службено, не. Неслужбено, „Летеће звезде” одлетеле су у легенду…

Мирослав ЛАЗАНСКИ

Напади на аеродроме у Тузли и Тирани

Како је ратно ваздухопловство Југославије изненадило НАТО снаге на Тузланском и Тиранском аеродрому и нанело им озбиљне губитке.

О нападима наше авијације 1999. године у време НАТО агресије на аеродроме у Тузли и Тирани НАТО није изустио ни једну реч. Крије се то, јер како би таква сила признала да су јој неки српски пилоти очитали лекцију из тактике и вештине летења наневши јој при том и значајне губитке. Посебно поражавајуће по НАТО звучи чињеница да су српски авиони изводили такве борбене летове док су им изнад глава били силни Авакси и јата технички знатно супериорнијих НАТО авиона.

Агресија на Југославију је почела 24. марта 1999 и планирано је да се за 7-10 дана Југословенска Војска уништи до те мере, да Југославија буде принуђена на потписивање безусловне капитулације, па да се НАТО снаге тријумфално ушетају у Београд. У склопу тог плана предвиђено је да се Тузлански аеродром углавном користио за слетања теже оштећених авиона, који не могу да се домогну својих матичних база. На том аеродрому су били стационирани и хеликоптери спасилачких екипа које би улетале на нашу територију и спашавале пилоте евентуално оборених авиона. Пошто се планови НАТО стратега никако нису остваривали требало је повећати интензитет бомбардовања. Тада се мења стратегија и на Тузлански аеродром 08. априла долеће 8 борбених авиона који су требали да учествују у нападу на специјалне циљеве у СРЈ.

Наши обавештајци су за то сазнали и у команди ратног ваздухопловства је почело планирање напада на аеродром у Тузли, јер се тамо сконцентрисао велики број летелица. На аеродрому се налазило 12 борбених авиона које је наша ПВО оштетила, 8 ловаца бомбардера који су долетели пре неколико дана и 4 спасилачка хеликоптера уз још неколико помоћних и летелица транспортне авијације.

На аеродрому Поникве окупљена је комбинована ескадрила од 6 Орлова 2 МИГ-а 21 и једног Галеба Г4. Задатак је био да се у ниском лету дође до Тузланског аеродрома и уништи што више НАТО авиона. У недељу 18. априла у 13:30 наши авиони су изненада на стајанци напали НАТО авионе, јер је у то време „због квара“ (саботажа наших оперативаца) био искључен радар на аеродрому Тузла.

Изненађење је било потпуно, јер их ни авакси нису регистровали на време, па су наши авиони примећени тек на 10 км од Тузланског аеродрома, а тада је било касно да НАТО авиони узлете. Четири НАТО авиона у паровима су била спремна за узлетање, али су наши пре њиховог полетања већ напали. Била је то изузетно ризична акција и, иако је из наше базе јављено да су наши авиони примећени, нико од пилота није желео да акцију прекине.

По изјави мајора Гавриловића који је летео на једном од Орлова, он је испустио бомбе на групу оштећених НАТО авиона који су се налазили на писти скроз десно, и окренуо летелицу да би поново напао хеликоптере. За њим су кренула још 3 Орла и испустила терет свако на већ одабране циљеве, док су 2 Орла остала да прецизније гађају авионе који су се спремали да полете и 8 ловаца који су пре неки дан стигли у Тузлу. Два МИГ-а и Галеб су ракетама и митраљезима довршавали посао.

Цела акција је због више налета трајала око 15 минута и тада је у повратку ка Пониквама ракетом са земље оборен један наш Орао у коме је погинуо потпуковник Михајло В. из Крагујевца. Осталих осам авиона се вратило до аеродрома Поникве с тим што је Мајор Жељко М. из Новог Сада због оштећења (испаљеном ракетом са земље) успео да свој МИГ приземљи на 10 км од писте аеродрома Поникве.

Потврђени биланс нашег бомбардовања Тузланског аеродрома је 17 уништених авиона, и 3 спасилачка хеликоптера. Док неки други незванични извори који су имали могућност да виде последице овог напада наводе да је уништен 21 авион и 3 хеликоптера, те да су у ланчаним експлозијама уништена и 2 транспортна авиона, као и значајан део технике. Посебан бес НАТО-а изазвала погибија 11 официра, пилота и послужиоца ваздухоплова. Али оно што је још значајније је да све до краја НАТО агресије аеродром у Тузли више није коришћен за борбене летове на Југославију.

Освета НАТО-а

Већ истог дана НАТО је направио невиђену кампању бомбардовања аеродрома Поникве, када је у једном дану на тај аеродром сручено преко 80 пројектила. Цео аеродром се тресао од детонација, али „Топ Ган момци“ и поред тако масовног бомбардовања нису озбиљније оштетили виталне инсталације аеродрома, па је он био у функцији све до краја НАТО агресије. Бомбардовање аеродрома Поникве се периодично понављало, јер НАТО никако није могао да лоцира где ми то кријемо наше авионе, који мало-мало па узлете и ремете им планове…

Као освету за Тузлу, три дана узастопно НАТО авијација је гађала Ужице и његову околину па и сам центар Ужица, када је са три пројектила погођена главна пошта у центру града. Многима је било чудно тако жестоко бомбардовање Ужица и његове околине, а посебно је било чудно разарање поште, јер је то једина пошта која је погођена, поред оне у Приштини, од почетка агресије. Био је то бес и освета „Милосрдног Анђела“ за тешке губитке на Тузланском аеродрому.

Напад на аеродром крај Тиране

Посебна „дрскост“ и храброст наших пилота је напад на Аеродром у Тирани. На том аеродрому је била стационирана ескадрила од 12 Апача, ракетних хеликоптера који су требали да буду ваздушна подршка за „Атлантску бригаду“, која се спремала да преко превоја Кошаре и Горожуп заједно, уз садејство са НАТО снагама, изврши пробој и војнички заузме Метохију, а касније и Косово.

„Атлантску бригаду“ је сачињавало око 6.000 Шиптара – добровољаца из иностранства са америчким инструкторима. Они су са осталим терористичким групама ОВК, које су се повукле у Албанију, требали да изврше тај копнени напад, пошто ваздушна кампања НАТО-а није дала никакве резултате. Тако су укупне снаге које су нападале на границе Космета чиниле око 20.000 бораца, заједно са страним, претежно америчким инструкторима и специјалцима.

Да би олакшали нашим борцима одбрану на границама Космета, наши пилоти су у више наврата изводили борбена дејства на том простору. Први од тих напада догодио се 13. априла, када је 4 наша авиона напало припремни камп Атлантске бригаде, који се налазио близу места Каменица на северу Албаније. Том приликом је оборен један Апач, а Атлантској бригади су нанети озбиљни губици. Напад наше авијације на снаге које су нападале границе Косова и Метохије поновљен је 05. маја када су 3 Орла и 2 Галеба у кратким временским размацима и више наврата нападали већ поменуту Атлантску бригаду.

Свакако један од најспектакуларнијих напада наша авијација извела је 26. априла, када је нападнута НАТО база америчких „Апача“ на аеродрому крај Тиране. Та операција је била посебно рискантна, јер је од аеродрома Поникве до Тиране требало летети скоро сат времена (54 минута), а бити неоткривен од стране радара, НАТО авијације и авакса. Напад је планиран тако да по 2 Галеба Г-4С синхронизовано полете са аеродрома Поникве и Голубовци код Подгорице и неопажено се привуку НАТО бази дубоко у територију Албаније. Акција је изведена тако што су у ниском лету кроз планинске кланце прво долетела 2 Г-4С са аеродрома Голубовци, а 20 минута касније стигла су још 2 Галеба Г-4С са аеродрома Поникве. Резултати овог напада су били више него импресивни, јер је уништено 5 Апача, а сва 4 Галеба су успела да се неоштећана врате у своје базе (које најчешће нису били аеродроми са којих су узлетели). Пуни ефекат овог напада се огледао и у томе што НАТО више до краја агресије на Југославију није користио Апаче.

Изводити летове и борбена дејства у пограничном појасу са Албанијом било је готово незамисливо, због тога што је НАТО авијација даноноћно бомбардовала тај сектор и што је на небу увек било технички супериорнијих НАТО авиона, уз обавезно навођење од стране Авакса. Али и поред свега тога, наши пилоти су изузетном храброшћу и летачким умећем као осице задавали ударце и НАТО-у и Атлантској бригади, која је фактички представљала НАТО копнене снаге. Та копнена офанзива је уз огромне губитке претрпела тежак пораз и никада није успела да се пробије на КиМ. Наши храбри браниоци границе на Кошарама и целом пограничном сектору са Албанијом имали су велику помоћ наших пилота, који су се веома храбро супротстављали вишеструко надмоћнијем непријатељу.

У поплави свакојаког подаништва и удворичког понашања, како од стране наших политичара, тако и од стране диригованих медија, овај текст посвећујем нашим храбрим ваздухопловцима који су жртвујући своје животе бранили ову земљу и овај народ. Да ове поданичке гњиде не би затамниле и овај део наше светле, блиске историје, желим да подсетим на храброст и достојанство које овај народ има.

Звонимир Трајковић, политички аналитичар

 

(ВИДЕО) ХЕРОЈУ У ЧАСТ: Најежиће вас песма о пилоту Миленку Павловићу!

Велики је број часних војника и официра који су 1999. године бранили Србију од НАТО агресије. Међу њима је и Миленко Павловић, који је погинуо 4. маја не желећи да одступи пред далеко надмоћнијим непријатељем.

Потпуковник Миленко Павловић био је пилот Војске Југославије и командант 204. ловачко-авијацијског пука.
Песма која је посвећена његовом херојском чину веома емотивно описује живот и погибију браниоца српског неба:

Дана 4. маја 1999. године око 12 часова примећена је већа група НАТО авиона која је дејствовала у правцу Ваљева, углавном на фабрику муниције Крушик, као и на војна складишта у селу Причевић. Команду да полети добио је један од млађих официра. Међутим, потпуковник Павловић је телефонском везом наредио да се позвани пилот задржи и уместо њега је он полетео ка Ваљеву са својим авионом Миг-29.

Убрзо се нашао над Ваљевом, међутим, после самог узлетања му се покварио генератор наизменичне струје тако да је остао без радара. Павловић се упустио у неравноправну битку против 16 НАТО авиона, успео да их збуни и чак натера у бекство смелим наступањем али је, убрзо, око 12.45, био погођен са три ракете, испаљене од стране холандских пилота са авиона Ф-16 фајтинг фалкон, који су били западно од Тузле, те их он није ни приметио. Погинуо је још у ваздуху. Остаци његовог авиона пали су у село Петница. Сахрањен је 6. маја 1999. на Бежанијском гробљу у Београду.

 

(Изглед и опрема текста редакцијски)

 

Изворници: СРБски ФБРепортер, Курир