Интервју (у целини): ЖИВОТНА ИСПОВЕСТ ГЕНЕРАЛА ЛАЗАРЕВИЋА

„Одбранили смо Косово од НАТО агресије, а како смо то успели, е то како, за мене, за моје војнике и старешине и команду и јединице, има одговора, а за многе друге, посебно за оне који су нас напали и извршили злочин још увек нема. А одговор је најкраће – невиђени хероизам свих припадника Приштинског корпуса *Погледао сам се у огледало и видео да сам потпуно оседео кад је Клинтон објавио лажну вест да је у једном нападу погинуло 700 српских бораца * У врлетима Јуничке планине оборили смо два апача, а НАТО нека призна шта им је још од авијације оборено за 78 дана агресије * Хашку тамницу издржао сам уз помоћ Свевишњег.“

„Експрес” је једини медиј у Србији који је успео да прекине двогодишње ћутање генерала Лазаревића и од њега добије ексклузивни интервју, у којем је описао како се борио против НАТО и ОВК на Косову и Метохији, како је избегао покушај убиства у организацији терориста и британских специјалаца, како је отишао у Хашки трибунал, део голготе кроз коју је прошао и зашто је од изласка после 10 година за њега сваки минут искоришћен.

– Аутори: Љиљана Кековић, Андреј Млакар –


Генерал Владимир ЛАЗАРЕВИЋ

Генерал Владимир Лазаревић је рођен 23. марта 1949. године у селу Грнчар, општина Бабушница. Завршио је Војну академију копнене војске 1972. године. Команду над Приштинским корпусом преузима у време непосредних припрема за одбрану од агресије НАТО савеза и појачаних активности ОВК у првим месецима 1999. године. Четири пута је ванредно унапређен. Априла 2002. године, указом председника СРЈ Војислава Коштунице постављен је за заменика начелника Генералштаба за копнену војску. На маратонској седници Врховног савета одбране, одржаној у Мељинама у августу 2003, донета је одлука о његовом разрешењу и „стављању на располагање“. Тадашњи министар војни Борис Тадић образложио је ову одлуку могућношћу подизања оптужнице против генерала Лазаревића пред Хашким трибуналом и да „у Генералштабу Војске СЦГ не би требало да буде ико ко је оптужен или осумњичен за ратне злочине“.


Прошло је 18 година од агресије НАТО на СР Југославију. Да ли је она била опитни полигон за оно што се касније десило у Ираку, Либији, Сирији?
– Дубоко сам убеђен да је све то припремано давних неких година, да се не позивам на 1981. јер сам од тада са службом на простору Косова и Метохије. Ово је само завршница тог плана центара моћи, којима је овај простор требао за нешто друго, а не за миран живот. Година 1998. практично је требало да одлучи нашу судбину. Издата је и наредба за агресију, како се каже, за бомбардовање, дошло је до споразума Холбрук-Милошевић па је то померено за пар месеци, једино о томе се говорило 1999. године.

Какав је за НАТО био војностратешки значај Косова и Метохије?
– Па, то је више питање за њих. Ја се само сећам да сам негде 1994. године прочитао текст у којем су у Америци предвидели да ће се ускоро водити рат за „српски Кувајт”, називајући тако Косово и Метохију с природним богатствима.

Како сте успели да сачувате борбени потенцијал Приштинског корпуса и Треће армије свих 78 дана рата?
– Први задатак био је сачувати живу силу и средства ратне технике од масовног уништења из ваздуха, с копна и од удара с дистанце. Други задатак био је сачувати државну границу, сачувати и обезбедити државни интегритет Савезне Републике Југославије на фронту од 251 километра према Албанији и Македонији. Треће, спречити прогон српског становништва и другог неалбанског становништва на Косову и Метохији, и омогућити држави да функционише и на том делу своје територије.

Генерал Владимир Лазаревић
(Експрес; Фото: Оксана Тоскић)

Клинтон јавио да нас је ликвидирао

А да ли је истина да су Вас НАТО специјалци вребали?
– Па, сад ћу вам рећи. Нећу вам тачно одговорити на то питање да не будем сувише личан, али ћу вам рећи две ствари. Из Председништва Србије, Савезне Републике Југославије, командант Армије је добио задатак да спречи пречесто појављивање обилазака јединица, и његов лични и мој, јер 400 САС-оваца, тој јест, специјалаца британских, има посебан задатак да, практично, ликвидира и команданта Армије и мене, да нас нађу на Косову и Метохији. Друго, крајем априла, тај већ споменути амерички председник Клинтон је држао конференцију за штампу и објашњавао како је нанео велике губитке српској војсци на Косову и Метохији, на Косову, како они кажу, и да је, при томе, уништио команду Приштинског корпуса, збрисао са земље. Ја сам добио ту информацију. Нисам никога нарочито консултовао, нисмо демантовали јер у рату имамо паметнија посла, али сам донео одлуку која није баш много паметна, под знацима навода. Донео сам одлуку да позовем све команданте јединице, да ми реферишу о стању борбене готовости и спремности за одбрану земље. Једна рискантна, крајње рискантна одлука, али зашто сам је донео: не да бих парирао гебелсовским лажима НАТО-агресора, него да бих обавестио јавност, родбину наших официра, војника, који су исто чули ту информацију, и сад немају контакт са нама, и они размишљају.
Ако Клинтон каже да је поубијао команду Корпуса, команда Корпуса је неколико стотина, 150, 200 људи, онда – како ја могу да одговорим? Ја сам наредио да се одржи усред Приштине реферисање, под бомбама и ракетним ударима. Дошли су сви команданти. Томиславу Магочију, сниматељу који је и дан-данас сниматељ на државној телевизији, дао задатак – сваког зумирај, снимај. Дрецуну сам дао саопштење – новинару и ратном репортеру и нашем ратном другу, да пренесе саопштење преко државне телевизије, да ми радимо свој посао, одржавамо ратно реферисање. У једном тренутку почело је и платно да пада од ракетних удара. Ја сам наредио – дајте ми ручак за ратне команданте. Није баш пријао ручак, али смо ми и ручали, сви живи и здрави, на нашу срећу и на несрећу онога који је лагао и нашу родбину и пријатеље и свој народ и тако даље. Дакле, јесмо били на мети и ево, ја сам кроз та два примера испричао.


А како смо ми то успели, е то како за мене има одговора, за моје војнике и старешине и команду и јединице има одговора, а за многе друге, посебно за оне који су нас нападали, извршили злочин, још увек нема одговора. А одговор је унајкраће: невиђени хероизам свих припадника Приштинског корпуса и човечност. По принципу мање војничке ефикасности, више човечности. Нама је било битно да извршимо ове задатке са што мање деструкције по објекте, што мање губитака међу којима би били сигурно и цивили.

Шта је било тајно оружје наше војске током НАТО агресије?
– Ја ћу вам рећи прво како они гледају на то како смо ми претекли из тог пакла, како смо остали живи. Имају до сада, колико је мени познато, два објашњења наше стратегије и тактике на простору Косова и Метохије: стратегија 4М и стратегија 3О и 1А. Објаснићу о чему се ради. Они сматрају да смо ми опстали на Косову и Метохији као једна оперативна формација, говорим о Приштинском корпусу, захваљујући стратегији 4М. То су маскирање, маневар, мобилност и морал. Ја бих додао да ту нису поменули и командовање. А друго објашњење њихових војних аналитичара 3О и 1А – осматрање, оријентација, организација и активност, при чему признају да су наши састави на Косову и Метохији увек били у предности за реализацију ових активности 6-8 сати испред њих, и да нас је то сачувало. Сагласан сам и с првом оценом и с другом, али само као идентификацијом према ономе шта смо ми заиста радили и шта смо постигли. Наша стратегијска предност над свемогућим агресором огледа се у људском фактору, у војницима, старешинама, у њиховом хероизму. У врхунској оспособљености, врхунској тактици, на коју они ни данас немају одговора.

(Експрес; Фото: Оксана Тоскић)

Опишите тај 9. април ратне 1999, када је на Паштрику НАТО кренуо у копнени удар. Да ли је то био сигнал да ће кренути у копнену интервенцију?
– Ми смо очекивали и копнену инвазију, како се то каже, копнени део агресије, али морам рећи – не у тој почетној фази рата. Не знам шта је агресор мислио када се одлучио за један широки фронтални напад на фронту ширине 15-20 километара. Вероватно је веровао да ће за кратко време сломити кичму одбране српске војске у саставу Приштинског корпуса и освојити Метохију. Ја сам добио извештај о копненом продору тек у подневним сатима 9. априла јер су све везе биле блокиране, у прекиду, уништене с првим оперативним ешалоном у граничном подручју. Извештај ми је донео пуковник, официри за везу с простора Ђаковице са истуреног командног места корпуса.

Српска Хирошима

Недавно сте причали о осиромашеном уранијуму истресеном на Косову, рекли сте да је то количина чак шест бомби бачених на Хирошиму?
– Мало више сам се бавио тим проблемом, толико да сам као командант Армије 2002. године предложио председнику Савезне Републике Југославије у то време да се формира национални савез за заштиту здравља становништва Србије. И тај национални савез је формиран на нивоу Савезне Републике Југославије и почели смо са прегледима на ВМА. И онда је све стало… И ја сада не знам да ли има могућности, да ли има потребе да понављам оно што сам рекао у суботу на скупу ратних другова – страни стручњаци, индијски, француски, једноставно сматрају да је то много већа катастрофа него у Хирошими. Косово је, кажу они, српска Хирошима.


Добијени извештај био је написан негде око 8 сати ујутру. Говорило се о паклу, о Вијетнаму у малом, једном хаосу, невиђеном нападу до тада. Тражила се помоћ команде корпуса, али се тај извештај завршава са „Борбени морал је на висини, државну границу сачуваћемо по сваку цену”. Ми смо успели да стабилизујемо у касним поподневним сатима везу и ја сам се лично чуо с писцем тог борбеног извештаја, потпуковником Јевтић Гораном. Питао сам шта им треба. Известили су ме колико их је рањено, колико их је погинуло. Замолио сам их да издрже јер ћу им послати помоћ, да се не дају, да знају шта бране, Србију, част српског војника и последње што сам рекао било је „стижемо”. И сутрадан смо командант армије и ја отишли на тај простор. И почео је чувени бој на Кошарама, који је трајао наредних дана све до завршетка рата.

Да ли сте отписали себе?
– Да. Моја заповест за одбрану земље на простору Косова и Метохије била је у складу са заповешћу команде армије и тимом борбене команде, и гласила је „узастопном одбраном спречавати дубље продоре агресора; наносити му што веће губитке; дакле, повлачити се узастопно све до неке топографске греде, планине, Милановац, Суве планине, Црнојева, а затим уз прегруписавање снага и ојачавање кренути у противнапад, истерати агресора с наше земље”. То је била одлука команде корпуса, а видите какав извештај ми шаљу с мог истуреног командног места, с Кошара и са читавог фронта од двеста педесет један километар: „Бранићемо државну границу по сваку цену”. И сада сасвим прецизно да вам кажем, ја лично не знам да су војници и старешине команде сами одлучили да промене директиву команде. И ми сами својим животом бранимо земљу по сваку цену. Ми не бранимо узастопно територију Србије, него одсудном одбраном гинемо бранећи сваку стопу земље.

Избегао два снајперска мета

Рекли сте да нећете о спорту, пољопривреди и политици, али Косово данас води Харадинај?
– То је тежак проблем за ову државу. То су последице те агресије. Стране војне снаге нису крочиле на тло Србије, али су крочили други који настоје да оно што нису могли у рату, постигну у миру. Али хоћу да подсетим на 1998, у јеку терористичке оружане побуне, војска се тада још није ангажовала, снаге МУП су тешку борбу водиле средином године, у јуну и јулу. Терористи су запосели Ораховац, први већи град, убили су неколико полицајаца, киднаповали десетине Срба, одвели у неку пећину Волујак, радили злочине несхватљиве здравом разуму. И дан-данас проналазе кости по тој и околним пећинама. Нормално, зна се и ко су починиоци.

Ко су?
– Па, сви ови о којима ви говорите сада. На власти, који управљају Косовом…

Рамуш Харадинај?
– Не говорим у именима. Сви су они на власти. Дакле, тачно се зна чија је то зона и тако даље, али да скратим причу. Део снага војске је добио задатак да подржи снаге МУП и да спречи потпуно узимање Ораховца и спајање доле са Призреном. Вратио сам се са подручја Драгаша, обилазио сам јединице Корпуса које се налазе на граничном појасу. Добио сам информацију да се тешке борбе воде, и ја сам директно улетео у борбу да видим војску, да видим шта се то дешава. Наишао сам својим возилом, „пухом“, иза мене је ишло двоцевно возило, ми смо га звали „прага“… Из једне противградне станице посматрао сам шта се дешава… Биле су борбе и са дистанце и из близине, и у једном тренутку осетио сам како ми ветровку са леве стране пробија метак, зачуо се јаук десетара који је био поред мене… Ступио сам у контакт са јединицом за подршку, дао наредбу да би извукли десетара да не би искрварио, убацили смо га у пух. Потом је кроз шофершајбну прошао други снајперски метак, тик поред моје главе. Борци су мислили да сам настрадао, јављено је да сам погинуо. То возило прага је уочило одакле је стигао метак, са две хиљаде метара, самоиницијативно је неутралисало нападача. Успео сам да се извучем. Свевишњи ме сачувао.


Који Вам је најтежи тренутак за време борбе на Космету?
– Било их је на хиљаде, кад гледате како убијају војнике, гледате, а не можете да адекватно одговорите. Али, ево, за ову прилику рећи ћу шта је било најгоре. Негде крајем маја, око два-три сата после пола ноћи, из медија центра у Приштини обавестили су ме телефоном да Клинтон држи конференцију за штампу, то је разлика у времену, не знам које је време у тој држави, да је НАТО тог дана убио седам стотина војника Приштинског корпуса на планини Паштрик, према Призрену. Ја сам претходног дана био на том правцу. И видео сам то дејство, те исте авијације и вршио анализу и ценио да је одбрана стабилна. Када сам чуо ту информацију, хтео сам да се обријем и да кренем на пут. Себе сам погледао у огледалу и видео да сам потпуно сед. Сам сам кренуо, нашао јединицу, нашао команду. Све је већ било у прекиду, јединица није знала колико има губитака. Убрзо смо успоставили везу, и лично сам ступио у контакт са онима који су на две хиљаде и пет метара надморске висине бранили прву црту државне територије. Питао сам колико има погинулих војника, кажу ми два. Стабилизовали смо одбрану, а онда смо извршили противудар и од те Клинтонове лажи или наде није остало ништа. Али тај тренутак ми је био најтежи.

Генерали Н. Павковић и В. Лазаревић

Енигма и данас постоји везано за то да су ваше јединице обориле два америчка „апача“ и да је нестала кодирана карта из америчког хеликоптера са аеродрома Петровац шестог дана од почетка бомбардовања?
– О крађи карте не знам. О томе да су оборили два „апача“ не морам да говорим, то су сами агресори признали, али признали су тако што су рекли да су у исто време два „апача“ над простором СРЈ имали техничке грешке и да су се из техничких разлога срушили. То је њихова прича и нека и даље остане тако. Ја сам сагласан са чињеницом да су два „апача“ остала на врлетима Јуничке планине, делом према Проклетијама, и ако бих ја могао да поставим с ове позиције  питање, нека они свом народу објасне где су остали „апачи“. Нису имали само та два „апача“.

А колико осталих?
– Не знам ја, нека то они објашњавају. А за ова два потврђујем.

Борбе су окончане потписивањем Кумановског споразума, а 1. септембра 2000. године јавности је показан трећи одред специјалне намене Војске Југославије, назван Косметски одред, који је требало да се врати у складу са Резолуцијом 1244. Зашто је одред нагло расформиран?
– Питање је добро. Морам рећи – на погрешном месту. Али ја ћу вам рећи оно што вас интересује, а то је ко је то радио, зашто је радио. Заиста мислим да није касно да се постави то питање. Хвала богу, живи су ти који су донели ту страшну, погрешну одлуку. Косметски одред је формиран од 999 припадника, прошао је све провере, издржао све тестове и био је спреман на знак, на команду. Тадашње политичко, државно руководство не бих помињао, сами ће се они јавити или ће објашњавати своју причу. Дошло је до неангажовања, затим и до дезангажовања, али је много ту важније питање – ко је уопште одустао од Резолуције 1244 са стране ове земље?

Ко?
– Па ко? Ако су Уједињене нације гарантовале то што су гарантовале по тој резолуцији, а ми смо својим животом створили услове да се та резолуција донесе, ко је овлашћен да у држави донесе одлуку да заборави резолуцију? Па, не треба нам то више. И ми се сада подсећамо, ево ових година, последњих година, да постоји Резолуција 1244. Та резолуција је на снази.

И дан-данас?
– Па нормално.

Ко је инсистирао на томе да се Вама и генералу Павковићу онемогући улазак у Копнену зону безбедности, иако сте били у почетку присутни?
– Ту је нешто лично у том вашем питању, неко од политичара је покушавао да командује некаквим снагама на југу Србије. Ја као командант армије нисам то дозволио. Координационо тело и не знам како се све оно зове… Тражио сам од председника државе да нађе команданта армије, ја нисам више командант. Рекао сам да не могу да дозволим да мени гине војска на југу Србије, а јесте гинула, и да ми једноставно не извршавамо уставни задатак. Тражио сам да се промени одлука коју је председник државе написао, Генералштаб исто, и да нађе новог команданта. Председник државе то није прихватио.

Која је то година?
– То се дешава 2001. Он није прихватио мој захтев, променили су одлуку.

Председник државе је био Војислав Коштуница, је л’ тако?
– Добро, ја се не могу сетити. Једноставно, сми смо ми инсистирали на томе да војска извршава Уставом дате задатке. Све што се тиче политике нека се ангажује тамо где јој је место. Али по питању употребе војске, зна се – може председник државе, генералштаб, али не и неко политичко или, не знам, неко друго тело. То је суштина коју хоћу да нагласим.

Повратак Војске Југославије у Копнену зону безбедности у периоду 14. март – 31. мај 2001. године. Операција је изведена у току завршнице сукоба на југу Србије. Део операције пратили су председник Координационог тела СРЈ за југ Србије Небојша Човић, савезни министар одбране Слободан Карповић и највише старешине ВЈ на челу са начелником Генералштаба ВЈ генерал-пуковником Небојшом Павковићем. На слици: Сусрет команданта оперативне групе „Фалкон“ и команданта здружених снага генерал-пуковника Нинослава Крстића

Медији су спекулисали да је Владимир Лазаревић био тај који би требало да буде начелник Генералштаба те 2002. године.

– Верујем да су били у праву, јер медији имају право и да спекулишу, имају и право да навијају, имају право да нагађају, неки чак и и да обмањују, али ја нисам имао никаквих претензија. Ја сам био заменик начелника Генералштаба за копнену војску до октобра месеца 2004, када сам, 5. октобра, сам себе пензионисао.

Сами себе?
– Тако је. На мој захтев. Дакле, нису могли другачије да ме отерају из војске.

Како сте дочекали вест да је Хашки трибунал подигао оптужницу против Вас?
– Ух, па то је… треба десет дана за то да се исприча. Било је пуно спекулација у медијима. У једном тренутку се нашло моје име и још доста имена. Кога све ти планери, који у рату агресијом нису успели да униште српски народ, како сада да спроведу до краја те своје намере, да војску поразе, понизе српски народ… Добио сам поуздану информацију да је оптужница против мене практично стигла у Београд.

Јесте ли се изненадили?
– Па, не. Не можете се изненадити. Изненађење не може да дође од онога ко је убијао нуклеарним и хемијским оружјем вашу војску и ваш народ. Ако су они подигли оптужницу против председника државе, а онда су здушно одлучили да му ставе капуљачу на главу, шта ми можемо очекивати…

Одвођење Слободана Милошевића са Бањице у Хаг, Видовдан 2001. (Фото: Недељни телеграф)

А шта значи та капуљача на глави?
– Па тако. Маскирају га да не види где иде, ко га спроводи, ко га води, куда га предају, коме га предају и продају. Па тако се хапси за Хашки трибунал. Морам рећи, мене нису тако хапсили. Ја сам отишао рекавши да идем да браним Косово и Метохију и Србију и своје потчињене. Рекао сам, ево моје главе. То сам рекао и државним органима, рекао сам и блаженопочившем патријарху Павлу.

Ви сте један од ретких који је отишао без много помпе и приче. Тако како сте се и вратили.
– Па добро, било је помпе. Ишао је државни авион, владин авион ме је возио. Два министра. Мало су се изненадили ови тамо у Хагу кад су ме дочекали, и на њихову несрећу, опет тај исти владин авион ме је вратио. Они су направили велике проблеме око тога. Трајала је та бука и халабука и по Београду и од представника земаља НАТО.

На шта се односила оптужница? За геноцид или за ратни злочин?
– Не геноцид. То би била широка прича. Прва тачка оптужнице против свих нас је била Рачак. Да је у Рачку извршен масакр над четрдесет пет цивила. И Милошевићу, Шаиновићу, Милутиновићу, Ојданићу је суђено по тој првој тачки. Кад су дошли на ред Павковић, Лазаревић, Лукић и не знам ко још, избачена је тачка, јер је доказано да је то лаж и превара типа Вокер и остала братија, и једноставно не постоји. Сад, замислите, оправдање за НАТО агресију био је тај догађај од 1999. године, тај Рачак. Напали су једну земљу, уништили земљу да би на крају подигли оптужницу, одвели све где су одвели. На крају кажу, немате опцију.

А за шта су Вама судили?
– Дакле, злочин у рату, за протеривање, за убиства. Мени лично у пресуди не постоји ниједан доказ да сам осуђен због било каквог инкриминисаног дела, да је починио било ко, а не ја, него било ко од мојих припадника, 80.000 бораца. Да је било ко рањен, да је било ко убијен од цивила, да је било чија ограда нахерена. Нема уништене куће. Ништа. Па зашта сам осуђен? Зато што сам бранио земљу. Требало је да подигнем руку увис и да предам корпус. Онда би сви ви требало да узмете да ме стрељате за издају и велеиздају.

Патријарх српски Павле (1914-2009)

Рекли сте да сте и патријарху Павлу то рекли. Шта Вам је патријарх Павле на то рекао?
– Врло добро се сећам. Он је тражио да ме прими пре одласка у Хаг. „Генерале, знам шта сте Ви учинили на простору Косова и Метохије. Бићемо с Вама у молитвама, издржите.“ Пружио ми је утеху и ја сам обећао – Ваша Светости, поново ћу бранити Косово и Метохију својом главом. Идем на хашки крст, даће Бог, уз Ваше молитве и молитве нашег народа да се вратим са тог крста.

И вратили сте се. Многи су сведочили у Вашу корист, а било је и неких који нису хтели да сведоче. Помиње се име генерала Ћирковића…
– Ја нисам имао проблем са сведоцима. Мој проблем је друге врсте – ја сам имао толико сведока, толико жеље за сведочењем, да би Хашки трибунал могао и дан-данас да слуша моју одбрану; почев од војника, цивилних лица на служби у војсци, подофицира, официра, генерала свих националности.

И Албанаца?
– Свих националности. Ја лично немам информацију да је поменути саборац одбио да сведочи. Имам информације да су људи из моје одбране контактирали, да то није благовремено урађено, али ја лично сам са сваким мојим сведоком, кога сам ја одабрао, разговарао или телефоном или поруком. Јесам имао информацију за неколицину да су се бојали свог статуса.

А Ћирковић је после Хага муњевито напредовао?
– Не знам, не бих рекао. Нисам пратио баш све у Србији…

Какви су били сведоци Тужилаштва?
– Свакојаки. Плаћени, потплаћени. Измишљотине и лажи, али је било заиста и оних у високом војном и дипломатском рангу који су крајње професионално сведочили. Један, нећу поменути име да не бих злоупотребио то што ћете писати, али један од најрелевантнијих сведока Тужилаштва, дипломата високог ранга, у присуству двоје представника своје владе, рекао је да нема никаквих информација да је војска учинила било шта нажао албанским цивилима. Напротив. Па наводи примере колико је војска помагала. Навео је конкретне примере како се понашала наша војска спасавајући цивиле, и Албанце и све друге цивиле.

Шта сте мислили, колико година ћете добити кад сте отишли у Хаг?
– Па, нема ту шта да се мисли. Кад сте ви у рукама светских моћника, који читав један народ покушавају да униште, шта је то. Ви идете од најгоре варијанте. Па дођете до неке ситуације да причате сад о том.

Како сте издржали пуних 10 година у Хагу?
– Највећи проблем је проблем породице. Човек може да издржи доста тога… Али када сте ви у ћелији два са два, немоћни да помогнете својој породици зато што је то воља неких светских моћника и њихових помоћника из наше земље, е ту сте онда заиста немоћни. То је највећи проблем. Немам ја у овом тренутку одговор на питање како сам издржао. Уз помоћ Свевишњег…

ХАШКИ ДАНИ

С ким сте се дружили у Хагу?
– Са свима сам се дружио. Нисам имао прекид на везама тамо, нема везе ко је које националности. Био сам дуго поред генерала Павковића, па поред Френкија, било је једно време и Хрвата из Босне. Нема ту никакве разлике. Сви смо исти. Са Шешељем сам био најчешће, јер су њега често премештали.

Је л’ сте видели Слободана Милошевића у Хагу?
– Па, јесам у том почетном делу. Милошевић је био у Хагу миљеник свих сужњева тамо. Господин човек. На погрешном месту.

Чујете ли се са генералом Небојшом Павковићем?
– С Павковићем сам у контакту, сваког дана зове. Ми смо га имали на видео-линку, разговарали смо 7. октобра. Поздравио је своје саборце и разговарао са својим потчињенима у то време. Ето, финске власти су дозволиле једном затворенику да се обрати.

Шта је рекао генерал Павковић, можете да кажете? Је л’ био емотиван?
– Па могу. Дакле, он поздравља све, одаје признање за хероизам и жртве свим својим војницима, саборцима жели све најбоље у животу. Жели да останемо монолитни, у смислу схватања онога људског, шта је војничка част и шта је војничка професија. И нормално, ту се пита како здравље и уобичајене ствари.

Вратили сте се у тишини, онако како сте отишли, нисте се предали, али било је доста, неки кажу, смутљиваца овде који су ружно говорили о Вама?
– Да. Ја, те, како ви кажете, смутљивце зовем НАТО добошарима. То је онај из раних филмова који најављује црне вести, стрељање крагујевачких ђака или тако нечије пресуде… Нажалост, у Србији је једно време било много тих НАТО добошара. Има их, и нису они ућутали и престали са тим.

Америчког амбасадора у Србији погодило је што је министар одбране Вулин дошао на окупљање бораца са Косова у Нишу? У „Вашингтон посту“ појавио се текст да министар одбране има контакт са ратним злочинцем Лазаревићем…
– Коме је замерио, мени или њему?

Откуд одједном Владимир Лазаревић поново држи говор у Нишу својим саборцима?
– Дакле, морам рећи да ми је жао заиста ако неко сада води кампању против државних органа или председника државе, конкретно министра одбране. Заиста ми је жао. Ја сам само видео две информације, изјаву министра одбране о томе шта се дешавало у суботу, 7. октобра, у Нишу. Сасвим коректна и патриотска изјава, и видео сам изјаву министра иностраних послова Дачића, који је упозорио не знам кога да не би требало да се меша у унутрашње ствари. Али не знам да ли се то односи на то. А то шта смо ми радили 7. октобра у Нишу, не шта сам ја радио, него стотине представника Треће армије, дакле и Нишког и Приштинског корпуса и Команде армије, па имали смо сусрет ратних другова, под мотом „Да се не заборави“. Дакле, није могао Лазаревић да  нареди дођите ви сада у Ниш, јер Лазаревић није организовао. Постојао је иницијативни одбор и велика изражена жеља људи да се сретну, да се виде после 17, 18 година, да се друже.

Како живите сад?
– Ја ћу вам рећи, сада цитирам једног великог руског уметника, Чехова. Он каже: „Поштујем прошлост, нисам задовољан садашњошћу, надам се бољој будућности“.

Како проводите дане?
– Радно, код куће са породицом, унуцима, сретнем се са људима да разменимо пријатељство, другарство. Најобичније. Што више са породицом. А о томе шта ја тражим? Тражим изгубљених десет година, притом свестан да се ниједан дан не може вратити.

А што баш 7-ог, да није због Путиновог рођендана?
– Октобар је изабран јер је тог месеца 1998. већ донета одлука о нападу на Савезну Републику Југославију, када се одлучивало о судбини Србије. Октобар је да се подсетимо, да се не заборави. То је било дружење, ја нисам држао говор. Обратио сам се јер сам био командант ратног Приштинског корпуса, подсетио на наше страдање, још једном одао признање свима што су служили Србији. А шта сам друго требао да кажем, него хвала другови, пријатељи, саборци. А то што је био неко од представника државних власти, па хвала им у име убијених, уморених, несталих, у име оних преживелих. Ја не видим да је то усмерено против било чијих интереса. Можда једино против нечије нечисте савести, јер ће се подсетити на то какав је злочин учињен од стране НАТО-агресора против земље Србије и народа који живи овде. Ја имам право то да кажем и сада и сутра. То сам говорио док сам био у Хагу пред судијама такозваног међународног суда и тако даље. И свугде ћу да говорим, јер немамо право да ћутимо и да заборављамо скоро 600 припадника Треће армије који су дали своје животе за одбрану земље.

Можда је америчком амбасадору засметало јер је 7. октобар Путинов рођендан?
Е па, нисмо ми на тај начин рођендан честитали Путину. Заиста први пут чујем да је то то. А сад шта ће они и са ким да повежу, то је њихов проблем.

(Изглед, коректура и опрема текста редакцијски;
илустрације са изворника посебно означене)

 

Изворник:  Недељни ЕКСПРЕС (штампано издање, број 78, 20. октобар 2017); Експрес.нет

(Visited 441 times, 1 visits today)
(ГЕО)ПОЛИТИКА, ИНТЕРВЈУ, ПАМЕТАРНИЦА

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *