Борис Над: ЕВРОПА ЈЕ МРТВА!

Европа има свој датум рођења. Према мишљењу Мишела Онфреа, датум рођења Европе сеже миленијум и по у прошлост. У ствари, она се родила тачно 21. октобра 312. године, на дан кад се Константин Велики преобратио у хришћанство.

---

Према легенди, пред сукоб са Максенцијевим војскама, цар је на небу угледао крст који му је најавио: „Под овим знаком ћеш победити!“ Миленијум, миленијум и по, то је, отприлике, животни век једне цивилизације (ниједна није трајала дуже, а многе су трајале краће. Константин Леонтјев њихов надужи могући животни век ограничава на свега 1.200 година). Све до тог, одлучног тренутка, међутим, хришћанство је било само „друштво међу друштвима“, „секта међу сектама“; нека врста подземног, скривеног тока у мноштву различитих веровања и религијских идеја, које су, све док су се ограничавале на дружење са себи сличним, „са побожним верницима који се окупљају на неслужбен начин“, производиле веома мало учинака. Од тог тренутка, као духовност коју подупире државна сила, хришћанство постаје идеологија којом се гради царство.

Једном рођена, цивилизација живи својим посебним ритмом, равнајући се по сопственом „сунчаном сату“. Европа је, током целокупне своје историје, била хришћанска, укључујући и све оно што пориче хришћанство (ренесанса, просветитељство, материјалистичка филозофска учења, радикални атеизам XIX и XX века…), будући да и оно што га негира „дијалектички припада хришћанству“, крећући се увек унутар њиме задатих координата. „Хришћанство је, био неко за или против, обликовало Европу до најмањих појединости.“ Оно је створило њено живо ткиво и испунило све њене поре; чињеница да је Онфре атеиста даје његовим увидима у хришћанску суштину европске цивилизације посебну тежину: „У цивилизацији се не измиче доминантној идеологији: било да се уз њу пристаје, било да се против ње бори, у оба случаја духовни сунчев сат остаје забијен у земљу, означујући да се ствари одвијају овде, на овоме месту, у овој тачки“ (М. Онфре: Живот и смрт Европе). И тако ће остати све до њеног краја.

Тајни састојак

Јасно је шта је то хришћанство дало Европи, удахњујући јој живот изнова. С тим у вези, Онфре наводи једну анегдоту. Цар Марко Аурелије се године 177. чудио лакоћи с којом осуђени хришћани прихватају смрт. Хришћани су умирали с радошћу, у весељу, прибављајући „цивилизацијама количину крви неопходну за цемент којим се оне обликују“.

Одлучност да се умре за неку идеју, да се за њу пролива, своја или туђа, али пре свега своја крв – а то је једна од узнемирујућих и застрашујућих законитости историје – даје тој идеји живот. У корене неке идеје и у њен будући живот уграђена је жртва, и то крвна; без ње, идеја остаје мртва, мртво слово на папиру. Тај живот наравно није вечан. Али то је „цемент“ који њено здање чини трајним, који му омогућава да, барем за неко време, одолева менама које показује сунчани сат. Крв је онај тајни састојак на којем се подижу цивилизације и царства.

Прогоњени се затим претвара у прогонитеља. То је још једна чудна историјска неминовност. Онфре прецизно бележи кључне моменте у рађању једне цивилизације. За почетак, Константинов тријумфални улазак у Рим, када је распуштена преторијанска гарда. „Године 380. хришћанство постаје државна религија милошћу Теодосијевом, а 392: забрана паганског култа; рушење храмова; прогањање филозофа; пустошење библиотека; забрана наставе филозофије…“

Пад почиње од крунисања

Свети Августин се преобраћа у хришћанство 386; Божју државу пише између 411. и 426. године. То је кључно дело за (западно)хришћански поглед на питања живота једне цивилизације, оно дефинише темељне поставке и успоставља њен политички идеал: Државу Божју, Civitas Dei. Из прогоњеног, хришћанство се претвара у господара, и то „господара сигурног у себе“: „хришћанство напада, разара, пљачка, силује, убија, прогони, баца у тамнице, ставља на муке, застрашује, влада над душама и телима: шест крсташких ратова за један и по век између 1095. и 1225…“

Тринаесто столеће означава апогеј Европе, њен стварни врхунац: у том столећу долази до уништавања јеретика, подижу се ломаче на којима горе катари и албигенези. За Јевреје је прописана посебна одећа; ускоро ће бити сатерани у гето. Године 1232. основана је Света инквизиција; године 1252. Католичка црква одобрава мучење како би се од јеретика изнудило признање. „Тренутак, значајан у смртоносном нагону“, примећује Онфре, и ту му морамо дати за право, „праћен је исто тако врхунцем у животном нагону“. Важи и обрнуто. То је и столеће у којем се оснивају универзитети, на којима се „размишља у име Бога“ и столеће у коме буја „моћ смртоносног нагона разулареног на дну подземних тамница у којима се ближњи стављају на муке у име Божје“; столеће у којем „из земље као печурке ничу катедрале“, и у коме се у схоластику уводи Аристотел; столеће у коме, такође, цвета чудесна уметност фресака и готске архитектуре.

Ломаче, инквизиција, крсташки походи, универзитети, схоластика, верски прогони, ратови са „шизматицима“… Зенит Европе је најзад досегнут, и то у свакој области, „и никад здравље није било јаче, чак и у својој гнусоби“. Коначно, Сума теологије (1266-1273) Томе Аквинског. На пољу мисли, Сума је готска катедрала. Управо та година 1266. – вреди је упамтити – представља тачку у којој, према Онфреу, започиње пад, јер „солистициј у исто време означава неку ствар и њену супротност“. Најдужи дан и најкраћa ноћ; од солистиција незадрживо јачају силе таме. Светлост је у том часу најјача, и од тог тренутка почиње силовити суноврат у помрчину. То је подне, на које указује сунчани сат. Пад царства, подвлачи Онфре, започиње с даном крунисања. Немогуће је противуречити његовој тврдњи.

Подела моћне бујице

На овом месту требало би отворити једну заграду. Очигледно је да Онфре, кад говори о Европи, има на уму искључиво ону „праву“, дакле западну, а не источну Европу, још мање Русију, која све то време, можда захваљујући монголском игу, а можда и свом „византијском духу“, живи сасвим независним животом. Према француском католичком историчару Алану Безансону, границе те „праве“ (католичко-протестантске) Европе, подударају се с крајњим границама до којих је допрла готичка уметност; насупрот њој стоји „режим другачије природе“, свет који одбија да прихвати њену фанатичну веру и „византијска уметност“ као његово, не само спољашње обележје, већ као њен најдубљи израз.

Свети Августин, што је веома значајно, од православне цркве током средњег века није признат за светитеља. „Промовисање Августинових учења на хришћанском истоку везано је за унију и присталице унијаћења“. Спорно је и да ли је Августин већ тада прихватао „филиокве“; али било да је реч о накнадном уметању, кривотворини, или стварном убеђењу теолога, бележи се утицај који је овај став имао на будућност западне цркве и западне цивилизације. Утицајни грчки теолог Христо Јанарас зато с правом напомиње да Августинова доктрина представља „извор сваке изопачености и отуђења у црквеној истини Запада“. Моћна бујица хришћанске вере, она коју је покренуо Константин Велики, дели се на двоје; на две различите и све више непомирљиве струје. До данас не престају расправе која од њих је изворна и којој у ствари припада примат.

Узлазно кретање католичке Европе зауставља се у години 1266. С тим датумом започиње дубока криза вере и – дубока криза саме европске цивилизације. Године 1456. појављује се Библија одштампана на Гутенберговој машини. Започиње мучно доба преиспитивања и сумњи, у коме се, мало-помало а потом све брже, руши схоластика и догматско (западно) хришћанство. Протестантизам захтева верника који се не покорава, већ сам ступа у непосредан и личан однос с Богом, путем сопственог испитивања и тумачења Светог писма. У католицизму, однос се успоставља посредовањем свештеника који вернику намеће тумачење цркве, односно путем оног што Онфре назива њеним „идеолошким изобличавањем“.

Мислиоци ренесансе рехабилитују наслеђе антике, мада га, али то је њихово право, тумаче у сопственом кључу, а не обнављају у његовом изворном облику, као што се често мисли. Црква на то одговара злогласним Индексом, забраном свих „мислилаца који у то време нешто значе“ и противреформацијом. И поново спаљује јеретике: спаљује Ђордана Бруна и Ванинија, Галилеу прети ломачом. Али ове мере које је предузела црква ће се показати као недовољне, и током наредних столећа „Монтењов дух“ – једном пуштен из боце у коју се не може вратити – наставља свој тихи рад на „поткопавању хришћанских (католичких) темеља Европе“.

Револуција „црвених попова“

Приметимо да православни свет мимоилазе све набројане фазе; једнако као што му недостаје и тринаестовековни апогеј, недостаје му и дуготрајни развој који му је претходио, све од Светог Августина, очигледно зато што се овај свет развија на другачији начин. То нипошто није недостатак. Православље представља другачију Европу, или ју не представља уопште. „Европу“ која непрекидно измиче европским мислиоцима, теистима и атеистима, и богословима и богоборцима, и револуционарима и реакционарима, па и Онфреу.

Упркос сличностима, или упркос привидној сличности, Русија остаје свет за себе. Чак и када се угледа на Европу, и када преузима њене тековине, она то може да чини јер је од ње другачија и различита. Утицаји су, уосталом, обострани. Просветитељство и касније марксизам преливају се и у Русију и тамо добијају нове форме како би се, измењени, вратили назад; заузврат, Октобарска револуција дубоко потреса саме темеље Европе. Пре тога, у време после Француске револуције, Русија је била инспирација европском конзервативизму (Жозеф де Местр). А сличну улогу игра и данас, супротстављајући се, за сада још можда недовољно одлучно, главном (либералном) току, који је у међувремену овладао Европом и читавим Западом. Тај, либерални ток, више није хришћански. Он је потпуна и сушта негација хришћанства.

Француска револуција имала је несумњиво антихришћански и антикатолички карактер. Паралелно с њом, одвијала се још једна револуција у Француској: „револуција дехристијанизатора“, „револуција црвених попова“, који скрнаве свете слике, разбијају и газе распела, разарају храмове, злостављају свештенике, отимају црквену имовину, мењају календар и лична имена, ругају се свецима и празноверју, и доносе законе који се противе моралном духу и кодексу католичке цркве. Још важније од тога је оно што се догодило 21. јануара 1793. – погубљење Луја Капота (XVI), чија се одсечена глава на тргу Конкорд откотрљала у корпу напуњену пиљевином. Краљеубиство „у име народа“ је убиство „утеловљења Божјег у царству земаљском“; убиство самог Бога или његовог овлашћеног представника на земљи. Нешто што има аналогију у руској историји, где је, поред прогона свештеника и рушења цркава, на неописиво суров начин усмрћена читава царска породица. Тиме је, симболички и стварно, убијена и империја.

Гвоздено доба

С Француском револуцијом почиње „гвоздено доба Европе“. Али Европа, хришћанска Европа, сматра Онфре, једноставно не може да се „поправи“: „XIX столеће је било лабораторија облика те нове (постхришћанске) Европе: социјализам, комунизам, анархизам…“. Посвуда по Европи „радници и трудбенице изражавали су жељу за другачијим светом који, дехристијанизован, не би био вечна патња, долина суза, задаћа за казну која се оправдава испаштањем због прародитељског греха“. Хришћанство је у кризи, или је већ умрло, а црква више не држи своје стадо у покорности. Духовни „сунчани сат“ почиње да показује неко друго време.

Све у свему, XIX век био је, према Онфреу, „столеће нихилизма“. Прати га нестајање трансцендентности, неспособност за духовно уздизање, недостатак духа… У овом веку настаје „религија иманентности, која је од Новца створила своје Златно теле“. Либерализам „организује његово обожавање“, а црква стаје на његову страну: на страну обожавалаца Златног телета. Растућа криза је у суштини побуна против те религије Златног телета која је, захваљујући западној цркви, „постала религија на основу (хришћанске) религије“. Могућност стварања једне „постхришћанске Европе“, базиране на вредностима просветитељства, световности и универзалног људског достојанства, која би се према хришћанској Европи односила као што се хришћанско царство односило према Римском царству, неславно је пропала. Из Европе није рођена никаква „алтернативна“ и никаква нова и другачија цивилизација.

Челично хришћанство

Када је реч о Октобру, Мишел Онфре није права адреса за питање о смислу и значају велике руске револуције, већ и зато што европску цивилизацију посматра из једног јединог, њему доступног ракурса: као историју католичке и западне Европе, изостављајући из својих опсервација Исток, руски и православни свет уопште. Октобарска револуција је, међутим, дубоко руски феномен који се рефлектовао и на Европу и кога је немогуће појмити ван одговарајућег контекста, а то је пре свега контекст руске историје.

Ако је реч о покушају стварања нове, „постхришћанске“ цивилизације, нове ере и Новог човека, који ће успоставити истински рај овде на земљи, онда тај покушај, евидентно, није успео. Русија после тог силовитог потреса још настоји да се врати себи, а Европа је остала тамо где је и била; беспомоћно заглављена унутар контрадикција цивилизације која се, нешто дуже од хиљаду година, развијала захваљујући полету који јој је дала хришћанска вера.

Други могући правац је оно што Онфре назива „челичним хришћанством“: фашистичка алтернатива, контрабољшевизам, контрареволуционарна акција у знаку „борбеног савеза са Ватиканом“. Парадоксално, тврди Онфре, јеванђелски идеали сада су на страни револуционара, који позивају на праведну расподелу, братство међу људима, милосрђе и љубав према ближњем, док се „за то време службена црква налази на страни обожавалаца Златног телета“, да би потом још једном потврдила „своје доказано шуровање с европским фашизмима XX столећа, укључујући, наравно, и националсоцијализам“.

Међутим, данас су и могућности тог „челичног хришћанства“ мање-више исцрпљене. Ова „вера“ више није стварна; почива на спољашној имитацији истинске вере и на принуди. Све нам данас говори да је хришћанство у Западној Европи на издисају. Католицизам, упркос напорима, више не може да оживи. Ту не помажу вештачко дисање и апарати. А „смрт хришћанске Европе“, подвлачи француски филозоф, „иде у корак са смрћу цивилизацијског покушаја постхришћанске Европе“.

Над одром Европе

Да ли је из ових разматрања могуће извући неки закључак? Европа је већ клинички мртва, и ту нема никакве помоћи, иако већина људи, „слепи као Едип, мисле да је пред њом будућност!“ Порицање њене смрти је психолошки разумљива реакција уцвељених, који не желе, или још не могу да признају очигледност смрти. Још неко време, преостаје материјално благостање, а и њега је све мање, или постоји само за одабране. Васкрсавају (можда) богови, не и народи и цивилизације, друштва која су доспела до свог, историјски и логички неумитног краја.

Узалудна су, дакле, „врачарска зазивања њених кадионичара“, „млатарања рукама стручњака и бирократа који се, у Стразбуру и Бриселу, упињу да ту телесину на умору, ако не и мртву, претворе у жив организам“. „Бити Европљанин“ данас је постало празна мантра, парола без садржаја и значења. „Последњи Европљани“ нестали су негде у мрачним и опасним лавиринтима историје трагичног и залудног XX века. Узалуд је обраћати се мртвацу очекујући да он устане или барем проговори. Узалудно је трести га за рамена или викати на преминулог. „Стара исцрпљена дртина неће проговорити ни једну једину реч да оспори дијагнозу“.

Осећамо ли ликовање над одром у гласу филозофа? Тон је хладан и помало дистанциран – онакав какав доликује озбиљности ситуације. Смрт је чињеница – треба је констатовати и пренети поруку онима који су покојнику били блиски. Није ли то најважнији задатак мислиоца, да ствари разуме и представи онакве какве доиста јесу, без улепшавања и давања лажне наде? Понекад, потребно је повисити тон или понешто изрећи грубљим гласом како би присутни изговорено примили на знање.

У том гласу, у ствари, осећамо притајени жал што се ствари ипак нису развијале на другачији начин, што није било могуће пронаћи неку алтернативу и што се хоризонт (живота и смисла) над Европом, овог пута неопозиво, затвара. Ствари су дошле до свог краја. То је напросто било неизбежно. Други ће заузети њено место јер „природа не подноси вакуум“. Здање цивилизације је коначно дотрајало; онај „цемент који је једном створио Европу постаје прах, пре него што се распрши на првом неповољном ветру историје“.

Аутор: Борис Над je писац, публициста и сарадник недељника Печат. Аутор је више књига и зборника, од којих је последња „Америчка идеологија“ (Београд, Пешић и синови, 2018). Ексклузивно за Нови Стандард.
Извор: Нови Стандард

Изглед и делимична обрада текста: Словенски вѣсник

…

Изворник: Магацин