Дмитриј Каљужни: НАЈСТРАШНИЈА ТАЈНА БАНКАРА

Начелна нѣстабилност оваквог система постала је истинским узроком двају свѣтских ратова, и сваког дана ће изазвати трећи, зато што ништа друго сѣм уништења „сувишних људи“ и галванизације привреде кроз талас нових кредита за војне наруџбине империјализам нѣје смислио


Начелна нѣстабилност оваквог система постала је истинским узроком двају свѣтских ратова, и сваког дана ће изазвати трећи, зато што ништа друго сѣм уништења „сувишних људи“ и галванизације привреде кроз талас нових кредита за војне наруџбине империјализам нѣје смислио.
Дмитриј КАЉУЖНИ

Прѣ нѣколико година глава Сбербанке Герман Греф је рекао:

„Реформе почињу онда кад понѣстаје пара“.

„Што је мање пара, то је више подстѣцаја за реформе“.

Питање: па куд се дѣну те паре?

Да, ако се говори о појединим грађанима што живе од плате или од пензије – њима паре могу нѣстати. И најсиромашнији ће, хтѣли-не хтѣли, започети своје личне реформе, помѣрајући се у потрази за храном ближе ка помијарама.

Но, погледајмо на економију у цѣлини. Прѣдузећа безготовинска срѣдства држе у банкама. И главницу изнад утврђених лимита су такође обавезна прѣдавати у банку. А уколико им услѣд лоше продаје робе или послѣ обрачуна дуговања нѣстане новца, она увѣк могу код тѣх истих банака узети кредит.

Јер, у самој ствари: прѣдузеће је објекат сасвѣм материјални. Зграде, грађевине, машине и остала техника, обучени кадрови, чак и остаци роба и сировина у складишту – постоје. Узми кредит – и гурај. А ако се кредит због нечег нѣ узме, таквом прѣдузећу пут је један – у чабар, а његовом колективу – на берзу рада.

Али многи га више нѣ узимају, дајући прѣдност стечајном поступку, а челник једне од најважнијих банака у земљи, како видимо, упозорава да пара може нѣстати, с тѣм што све паре леже управо у банкама. Банкар је прѣћутао зашто би оне нѣстале – а ми, хајде да то прокљувимо.

Банке никоме нѣ дѣле паре тек онако: нѣ, пуштају их у свѣт искључиво преко кредита. Односно, сав домаћи новац, колико год га има у земљи, улази у обрт кроз кредит (који трѣба вратити), па се тек онда разлѣва по благајнама прѣдузéћā и нашим џеповима. Нико, нигдѣ и никада нѣ штампа никакав новац, осѣм оног што га с пристанком Централне банке друге, комерцијалне банке дају на кредит државним, комерцијалним и нѣкомерцијалним организацијама, приватним лицима и кооперативама – уопште, свѣма.

Али, сваки зајмопримац обавезан је да банци врати пара нѣ колико је узео код ње, већ више. Зато што банке свагда и обавезно за коришћење кредита узимају постотак.

То знају сви, зар нѣ?

…Али баш ту се крије најстрашнија тајна банкара.

Паре на своту постотака за кредите нико нѣ штампа и нѣ пушта у обрт. Њих – нѣма у природи. А захтѣвају да им се врате.

Још једном, за оне који нѣсу схватили или нѣ могу у то повѣровати. Читава свота новца који се окреће у земљи – назовимо је N – дата је на кредит. А враћати дуговања на своту N, по уговору о зајму, трѣба с каматом – назовимо њихову своту словом n.

Дакле, банка је наштампала и издала држави, привреди, друштву и приватним лицима пара на своту N, а захтѣва да јој се врати N+n. Али, стварне новчанице на своту нараслих камата – n – банка нѣ штампа и нѣ пушта у оптѣцај.

То је – типична финансијска пирамида. Прѣћутно се прѣтпоставља да ће нови зајмопримци, започињући свој посао, подићи кредите, купити робу од прѣтходних зајмопримаца, ови добити паре и вратити банкама своје дугове. Управо из тог разлога прѣмудри аналитичари у привредним прѣгледима кукају што имамо „низак привредни раст“. Нѣма раста – нѣма ни нових кредита, да би они што су их дизали раније могли вратити камате. А раст је низак зато што, прѣ свега, народ сиромаши брже него што се богате власници банака. Да плаћа за куповину народ нѣма од чега, прѣмѣшта се ближе помијарама, а прѣдузећа, нѣмајући увѣреност да ће продати робу, смањују своју дѣлатност.

Поновићу по трећи пут (ништа ме нѣ кошта): у сваком тренутку наше текуће историје своте новца, који ће се по зајмодавним уговорима морати вратити банкама, прѣвишују своту заиста одштампаних и издатих зајмопримцима новчаница. И, како у општој своти пара која кружи у земљи нѣма каматног „додатка“, тако ће и дуг с каматом моћи да врати само дѣо зајмопримаца, док ће остали – првѣнствено мали и срѣдњи бизнис – нѣминовно пропасти.

Другачије речено, финансијко-економске кризе и крахови су намѣрно „уткани“ у наш новчани систем.

Герман Греф

Банкари о томе ћуте, премда управо такав систем опрѣдѣљује разину благостања сваког од нас. Ето, Греф се избрбљао. Па чак и наговѣстио неопходност реформи. Ну, због тога он и јесте Греф.

Да покажемо поједностављену слику дешавања.

На почетку економског циклуса (након редовног „дефолта“ или каквог другог краха) сви се грабе за кредите и улажу их ко гдѣ жели, рачунајући на остваривање прихода или добре зараде и отплату банци. Привреда расте. Ако неко пропадне – успѣшнији прѣдузетници откупљују његову имовину и подижу нови кредит, као залог те имовине.

У нѣком тренутку пропалих бива више него успѣшних. Дизати кредите је већ нѣмогуће: дугова је ионако до гуше. Пада платежна моћ, и ако ћемо простије – смањује се обѣм куповине. Пара катастрофално понѣстаје.

Бизнисмени су принуђени да задржавају исплату зарада радницима, или да смањују висину плата, или да отпуштају раднике. Трудбеници, оптеретивши се кредитима с уздањем у финансијски бољитак, остају без прихода или уопште без посла, и нѣ могу да враћају дугове. Држава, задужена поради буџета – та, она је рачунала на наплату пореза! а како ће га наплатити од банкротера? – „заборавља“ на своја социјална обѣћања, али чак ни у том случају нѣ може да покрије дугове. У друштвеном животу се дешавају ужасне ствари: банкротства и нѣплаћања, нѣзапосленост и дефолт, деградација културе и наравствености, самоубиства, побуна маса.

У банкама наступа „криза ликвидности“, или у тачном прѣводу с енглеског – „течности“, пошто liquid значи „жидак, течан“. Паре прѣстају да „цуре“, и банке се такође налазе на ивици пропасти, с тѣм што су до крова набијене парама.

Банкари су, узгред, за случајеве кад нико нѣ може подизати нове кредите, смислиле много начина за прѣсипање пара из џепа у џеп. Ваља с њима нѣшто радити. Оне откупљују валуте, дѣонице и остале хартије, надувавајући финансијске „мѣхуре“ и одвлачећи новчани капитал у девизне шпекулације. А живој привреди – оној гдѣ заиста раде истински људи – од читаве масе дефицитног новца и новчаних деривата, према нѣким прорачунима, остаје мање од 2%, од којих тек мали дѣо доспѣва у џепове трудбеника.

Суштински гледано, све што остаје држави се ударничким темпом улаже у производњу наоружања, како би бар неке паре доспѣвале у земљу. При саврѣменом финансијском систему количина новца нѣ зависи од количине и каквоће учињеног посла, већ обратно – од количине постојећег новца. И ево, радници војноиндустријског комплекса, получивши плате, трче у продавнице и макар оживљују мѣстну индустрију.

Начелна нѣстабилност оваквог система постала је истинским узроком двају свѣтских ратова, и сваког дана ће изазвати трећи, зато што ништа друго сѣм уништења „сувишних људи“ и галванизације привреде кроз талас нових кредита за војне наруџбине империјализам нѣје смислио. А Русија је сада онако, сасвѣм „зрѣла“ империјална сила.

Посрбио: Драган Буковички

Изворник: Yandex Zen

(Visited 93 times, 1 visits today)
ГЛАВНА

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *