Олег Фјодоров: РУСИЈА. ЈЕКАТЕРИНБУРГ. ЦАРСКИ ДАНИ. ВРЕМЕ ИСТИНЕ.

Србија може указати озбиљну помоћ Русији једноставним постављањем питања на које се сама Русија не одлучује да одговори дуго година


Олег ФЈОДОРОВ

У ове за Русију знаковите дане, на које падају најтежа збивања руске историје столетне давности, желео бих да се овим писмом обратим нашој Српској Браћи.

Размишљајући над овим или оним догађајима, покушавајући да нађем логичке везе и копче, понекад до претпоставке и поређења да оно што се дешава собом представља „игру“ сличну шаху. Али тај шах није дводимензионално-плошан, па чак ни тродимензионалан, већ вишедимензионалан – по броју учесника што учествују или теже да учествују у тој „игри“, од којих сваки често игра по својим сопственим правилима и повлачи потезе мимо реда. Ови одвојени, видљиви и непознати потези, ова дејства, како видљивих, тако и неприметних играча, склапају се на крају у „Велику Игру“, у којој су присутни и промишљени алгоритам, и спонтаност са случајношћу и непредвидљивошћу.

Поводом тога, хтео бих вас упознати упознати с таквим „потезом“, једним дејством, дабоме, не настојавајући на узајамној повезаности последујућих збивања с њим. 24. маја 2019. године на адресу председника Србије, г-дина Александра Вучића, као и низа других лица у Србији од мене је била упућена честитка поводом Дана словенске писмености и културе, поводом Празника Свв. Ћирила и Методија.

У моме писму мимо осталог је говорено и …о недоречености, о „белој мрљи“, за којима се скрива голема неправда ХХ века, која с нашим даљим прећуткивањем оставља негативан утицај на наш развој. То је питање судбине Царске Породице, судбине Руске Династије. Овом проблему посвећени су моји текстови „Сто година неизвесности“, „У очекивању пророчке Речи Цркве“, „Реплика Круне“, „Стојање на ‘Рубљовки’ – део 3.“ и други.

Да ли је ова „капља“ приближила чашу препуњавању, да ли је тај потез на ишта утицао у N-димензионалном шаху – тешко је рећи. Али кроз четири дана десио се (одвлачећи, скрећући пажњу?) инцидент на Косову, а након још неколико дана уследила је посета председника Државне думе РФ В. В. Володина Србији, његов сусрет с председником земље, иступање у Скупштини…

У октобру и новембру 2019. године сам неколико својих познаника из Србије упознао са ситуацијом која се сложила не просто у центру, већ у сопственом дому руске власти – тамо где се у Подмосковљу налазе резиденције председника В. В. Путина и (у то време) председника владе Русије Д. А. Медведева. Тако је испало да на том месту, међу тим двема резиденцијама, постоји насеље у коме се налази моја кућа. То место, које у народу називају „Рубљовка“, најскупље је у Русији и једно од најскупљих у свету по цени некретнина. 1990-их и почетком 2000-их година, кад Русији беше тешко и кад на њеној територији неконтролисано газдоваху „западни пријатељи и партнери“, на овом особитом подручју они су применили своје „финансијске технологије“, с којима „паре“ просто ничу из ваздуха. И оставили све то у наследство новој руској власти. И ова тема је јако, јако незгодна. Убрзо је, одмах пошто су у Србији постала позната дешавања на „Рубљовки“, уследио покушај да се надува „шпијунски скандал“, с вероватним циљем утицања на добре односе Србије и Русије. На интернету се појавио видео-запис на коме, претпоставља се, сарадник Главне управе Генералштаба ВС Русије предаје новац српском војном лицу.

Неки руски аналитичари су овај чудни „скандал“ крајем 2019. године (а сȃм догађај се збио још децембра 2018-те!) повезивали с предстојећом посетом председника Србије А. Вучића и његовим сусретом с председником РФ В. В. Путином у Сочију. Но, може ли бити да је, мимо тог циља, постојало још нешто јако важно, што су се трудили да у медијском простору препокрију тим „шпијунским скандалом“?

Слични, као написани под индигом „шпијунски скандали“, за које оптужују Русију, десили су се тада у Аустрији, Шпанији, Бугарској. Исто као и у Србији, догађаји су се већ давно десили, али јавна гласила почела сложно говорити о њима тек 2019. и скоро истовремено. Није ли то чудно?

Подвлачим још једном да ни најмање не настојавам на узајамној повезаности изашавше изван граница Русије информације о ономе што годинама траје и не налази решење у сопственом дому руске власти и онога што се затим десило у Србији и горе указаним земљама. Али утачнићу да и мојим познаницима – приватним лицима, и структурама власти и владајућим и управним домовима тих земаља беху упућена писма и текстови у којима је, између осталог, говорено о „јекатеринбуршким збивањима 1918. године“, о судбини Царске Породице и династије Романових.

Предедници Вучић и Путин током сусрета у Сочију. Аутор: ©Сергеј Мамонтов / РИА Новости

Коментаришући тај „чудан догађај“, председник Вучић је подвукао да Србија има „одличне односе с Русијом“ и да Србија „не заборавља и неће заборавити подршку Русије у међународним пословима и наоружавању војске“. Сматрам да је и руска страна једноставно обавезна да каже то исто. По моме мишљењу, Русија мора памтити и непрестано говорити – посебно свом младом покољењу – о непроцењивој помоћи Србије / Југославије 1941. године, која је осујетила рок напада на нашу земљу у мају 1941. и утицала на ток Другог светског рата.

Србија и Русија су веома везане међусобно – вером, културом, језиком, историјом. Добро је у Русији – добро је и у Србији, али проблеми у Русији ће утицати на ситуацију и у Србији. Слабљење Русије 1990-их довело је до бомбардовања Београда, и те ране нису зарасле и још дуго неће зарасти. Управо зато хтео бих скренути пажњу наше српске браће на то да данас у самом центру Русије, у сопственом дому њене власти, постоје и могу се с неповољним развојем ситуације суштински увећати у размерама проблеми, који ће се одразити и на Србију.

Нажалост, моји 12-годишњи напори показују да руске власти баш не желе не само да траже решење, него чак ни да обраћају пажњу на озбиљан проблем. Уколико, наравно, ја правилно схватам почетну замисао и ток догађаја. Та замисао може се састојати у томе „западни пријатељи и партнери“ , који су 1990-их имали могућност да газдују на нашој руској земљи и граде, рачунајући на будућу примену, сложене и истанчане полит-технолошке конструкције, теже да чеоно сударе историјску и савремену Русију. Дужан сам рећи да ми је могућност постојања такве замисли, такве конструкције потврдио мој добар познаник из Србије, научник и истраживач Словенске Цивилизације. Моја тачка гледишта по том питању садржана је, између осталог, у тексту „Састављајући puzzle за које нема слике-предлошка“.

Обраћајући се председнику Србије А. Вучићу новембра 2019. године, замолио сам га да по могућности постави то питање о осталој у неизвесности судбини руске династије током сусрета с председником Русије В. В. Путином у Сочију. Да ли је успело да се то учини, мени је непознато, али иступајући на конференцији за штампу након тог сусрета 4. децембра 2019. године, председник А. Вучић је рекао:

Ми у Србији више ценимо Путина него што смо ценили неке раније лидере. Нека се Руси не љуте због тога на нас.

Споменик руском цару Николају II у Београду. Фотографија из 2016. године.

Председник Србије није утачнио да ли се ово односи на руске Господаре, али што је речено – речено је. Па чак ако председник А. Вучић говорећи ово није имао у виду улогу Русијских Господара Императора у судбини и историји Србије, повода за управо такво поређење има. И ово с тим што је Србија направила државним догађај од откривања споменика руском Господару Николају II. Да за те изречене речи није стигла наплата подељеном народу, православним Србима и Српској Православној Цркви, од које у Црној Гори према усвојеном убрзо после те изјаве „закону о слободи вјероисповјести“ теже да отму светиње, храмове и манастире, укључујући десницу Јована Претече и манастир Острог?

Очигледно је да овакво „одбацивање“ Историје, омаловажавање учињеног од предака пред садашњим преференцијама, макар и врло значајним, неизоставно доводи до слабљења дубинских веза, које одржавају српску државу и сједињују у вековима Србију и Русију, те противнику отварају могућност да се окористи таквом слабошћу. Што се на примеру Црне Горе одмах и десило. Ни пре, ни касније, него управо тог тренутка. Наравно, заслуге руског председника В. В. Путина и пред Србијом и пред Русијом су велике, то је немогуће порицати. Али ипак би у датом случају боље било користити друге речи за изражавање захвалности, речи које не „одсецају“ Историју од савремености.

Сви ми знамо „званичну верзију“ онога што се десило с Царском Породицом Романових и шта се „разоткрило“ 1918. на Уралу, у Јекатеринбургу после бекства бољшевика из града и његовог заузећа од трупа Беле армије и „белочеха“. Само ево, већ друга нарочита црквено-државна комисија, направљена 2015. године зарад вршења свестране свестране историјске и медицинско-биолошке експертизе, ћути, мада је било званично изјављено да ће 2016. казати сву истину. Пре архијерејског Сабора Руске Православне Цркве 2017. је одржана отворена седница те комисије и био приређен ТВ-пренос из Сретењског манастира, који је непосредно показао колико је у тој ствари нејасних и спорних питања. После тога таквих отворених скупова више није било.

За неколико дана, средином јула, у Јекатеринбургу ће се изнова окупити тушта и тма људи који су неравнодушни према судбини Русије, неравнодушни према њеној истирији, судбини Руске Династије, о којој још није речена Истина. Уверен сам да ће међу тим људима бити и наше српске браће. Веома се надам да ће њихово учешће на Царским данима у Јекатеринбургу и ово моје писмо српским адресатима помоћи да се установи Истина о Руској Династији.

У вези с реченим, био бих захвалан оним организацијама, друштвеним савезима и покретима, људима у Србији који се осећају делом наше Словенске Цивилизације за оно што ће у својим иступањима, публикацијама у јавним гласилима и на својим интернет-страницама питати Русију, питати њене власти о томе да ли је цела истина о судбини династије Романових установљена и испричана.

С поштовањем,
Олег Анатољевић Фјодоров

11. јула 2020.
Русија, Московска област

ел. Пошта: feod.oa@yandex.ru
блог: http://feodor-oa.livejournal.com/
Facebook: http://www.facebook.com/feod.oa

Белешка о аутору

Олег Фјодоров рођен је у Москви 1960. школовао се у Москви, студирао Московски ваздухопловни институт и привредни факултет. Од 1982. радио у Московском авијационом институту, затим од 1992. – у компанији „Олимпика“ (партнер Тениске федерације Русије). Од 2002. до 2004. године био руководилац Управе за привреду и финансије Олимпијског комитета Русије, од 2000. до 2008. године – представник Русије у комитету за правила и контролу Међународне федерације смучарског спорта (FIS). Од 2008. до данас – борба за свој Дом, као и истраживања у области финансија и економије земљишних односа и историјска истраживања. Ожењен је, има сина.

Посрбио Д. Буковички

(Visited 94 times, 1 visits today)
ГЛАВНА

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *