ПОВОДОМ ПРЕСТАНКА СА РАДОМ СРПСКЕ СТРАНИЦЕ ФОНДА СТРАТЕШКЕ КУЛТУРЕ

У данашњем (30.11.2017) обавештењу, редакција српске странице Фонда стратешке културе обавештава читаоце да почев од сутра, 1. децембра, престаје са радом. Многи сајтови и портали преузимали су текстове ФСК, уочавајући њихов квалитет и печат аутора које редакција ФСК с правом смешта у „ауторску бисерницу“. Нажалост, а вероватно због сличних разлога, тиме се овај део сајта ФСК придружује сајтовима и порталима који су престали са радом, или већ дуже не објављују нове текстове: Катехон (страница на српском), Принцип, Шушањска Народна Республика, Становиште …  У знак захвалности за све садржаје којима је чуван и богаћен наш мисаони, духовни и културни простор, очекујући поновно васпостављање садржајне странице и смислене Србије, дајемо на увид нашем читатељству делове текстова последње објављених на ФСК.

---

Обавештење

Наши цењени читаоци, за ових седам година, колико је прошло од тренутка формирања нашег сајта, пре свега смо се трудили, колико је било у нашој моћи, да не изневеримо Ваше поверење и Ваша очекивања. Знајући да је сваки истинољубац у данашњем времену лажи, вредан и редак као бисер у шкољки, борили смо се за Вашу наклоност својом спремношћу да сведочимо истину, ма каква она била. Ни по којоју цену нисмо хтели да устукнемо и да будемо као они који лажним надама, кривотворинама и бајкама „чешу по ушима“ (2. Тим. 4. 3).

Са обавештењем које је пред Вама по први пут ризикујемо да Вас разочарамо, јер од 1. децембра 2017. године, престаје са радом пројекат српске странице Фонда стратешке културе.

Иако смо због те чињенице бескрајно тужни, уверавамо Вас да се нисмо уплашили и да ничим нисмо допринели да се угаси ово јединствено светло у медијском мраку који влада над Србијом, а које је показало, с једне стране, сву духовну реалност српско-руског братства, а с друге стране, да су најбољи међу Србима и Русима истински заточници Истине, Правде и Закона. Ове чињенице нису могле да остане непримећене од Вас, наших драгих читалаца, због чега сте нам из године у годину поклањали све веће поверење. Са Вашим поверењем растао је и снажио наш ауторски колектив, да би у једном тренутку, уз руске ауторе, он обухватио скоро све оне најбоље и најхрабрије у српском народу који о данашњици и прошлости српски мисле и пишу.

Раст Вашег поверења, не само да је крепио нашу смелост и снагу, већ је алармирао и господаре света лажи и обмана, као и оне посилне који тим господарима служе. Тако смо уз читаоце, као верне пријатеље, добили и небројене и незнане љуте непријатеље. Како пријатељи, тако и непријатељи, уливају нам наду да ових седам година српска страница ФСК није била млака, јер млакима је Бог наших отаца поручио – ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих (Отк. 3. 16).

Као што пројекат српске странице ФСК не би у овим годинама свеопште смутње издржао без наших цењених читалаца, то не би учинио ни без своје дуге ауторске бисернице. Овом приликом се дубоко захваљујемо свим нашим ауторима, зато што су својим знањем, трудом и смелошћу будно стражарили над савешћу српског народа, цепајући својом бритком и лековитом речју копрену лажног евроунијатског сна. Нама је била част што смо у времену свеопште духовне отпадије и ништавила били у прилици да сарађујемо са људима који нису заћутали пред претњом непријатеља, нити су пристали да своје перо прилагоде његовим апанажама. Сви заједно смо на страницама ФСК сведочили, да и у овим временима човек може, ако жели и сме, да буде усправни бранилац вере, народа, државе, слободе, права и правде од надолазећег бесмисла и безакоња.

Знајући по мудрим речима П. П Његоша да „прегаоцу Бог даје махове“ и да зато ауторска снага окупљена око ФСК не може бити лако развејана, гајимо наду да ће сав овај суверенистички духовни ресурс у скоријој будућности бити обновљен у некој новој форми.

Зато, драги читаоци, никада не очајавајте и не малаксавајте, него будите духовно још буднији, спремни за времена која долазе!

Изворник: Обавештење за читаоце ФСК

---

Ранко Гојковић: Николај Васиљевич Гогољ – бич за прозападну дехристијанизовану најамничку олош

Има нечег помало библијског у Гогољевом животу. Овај велики књижевник и мислилац досегао је велике висине у свом душевном животу и Господ га је свакако обдарио посебним зрењем. Тада он, осећајући неизбежну несрећу од секуларног духа, почиње да труби, позива на оцрковљење, а наилази на подсмех, попут Ноја, док је градио барку, или Лота, док је упозоравао зетове да изађу из града јер ће их Господ сатрти. Скоро целокупна руска интелигенција тога доба исто тако се подсмева Гогољу после изласка ове књиге. Чак и такав геније попут Достојевског, у „Селу Степанчикову“, са подсмехом цитира поједина места из „Преписке с пријатељима“. Но, био је то млади и још незрели Достојевски, и он ће касније проћи кроз истински огањ очишћења, схватити сву величину Гогољеву и одати му признање речима да је целокупна руска књижевност тога доба изникла испод Гогољевог „Шињела“. А у свом књижевном делу превазићи ће и свог великог учитеља, пророчки приказујући „Зле духове“ и сав хаос који ће настати у случају даље секуларизације и дехристијанизације руског друштва, на шта је Гогољ први указивао.

И данас, када либерална прозападна интелигенција и „културни јањичари“ поново трубе о некаквим „европским вредностима“, Гогољев пример са свом озбиљношћу даје одговоре на многа питања. Ми постављамо једно питање – где су данас идеје Гогољевих противника, шта је донело Русији и свету рушење руског монархизма? И одговарамо – идеје Гогољевих противника су на сметлишту историје, на „Блатном тргу“ у Москви где руски либерални прозападни најамници и дрогирана и пијана руска олош васпитавана на холивудским филмовима, ратују против руског националног и духовног препорода. Док су идеје Николаја Васиљевича Гогоља актуелније него икада, спасоносне као и некада, не само у његовој Отаџбини, него и у нашој.

Гогољева апологија Русије, као што видимо, сва је окренута вишим циљевима, духовним стубовима руског националног карактера, оваплоћењу хришћанских идеала, једном речју, његова апологија Русије окренута је идеалима Свете Русије, а никако великодржавном шовинизму карактеристичном за западне силе. Религиозно-морални поглед је у центру свих Гогољевих питања – животних, друштвених, културних, државних, књижевних…, он попут преподобног Серафима Саровског, саветује да се до преображења друштва долази преко преображења појединца. Следеће речи Гогољеве, кад се једном прочитају, не могу се избрисати из душе православног верника: „Човек мора да се подсећа да он није никаква материјална скотина, већ високи грађанин високе небеске државе. И све док он не почне да колико-толико, живи животом небеског грађанина, неће успети да доведе у ред ни свој живот земаљског грађанина“. Управо се та свест небеског грађанства у служењу својој земаљској држави, провлачи кроз целокупно Гогољево стваралаштво.

Изворник: ФСК – Николај Васиљевич Гогољ

---

Драган Милашиновић: Србија између апсолутизма и меке диктатуре

Председник Републике не може вршити другу јавну функцију или професионалну делатност.

Председник Републике дужан је да се у свему повинује прописима којима се уређује сукоб интереса при вршењу јавних функција. 

Устав РС, члан 115., Закон о председнику РС, члан 9.

Овај текст који смо почели цитатом члана 115. Устава Србије, а који је у Закону о председнику РС, којим се у Србији уређује рад председника државе, практично преузет као члан 9. могли бисмо наставити питањем – колико дуго председник Александар Вучић крши поменуте одредбе овог закона? Одговор је лак, од дана полагања заклетве, односно од првог дана свог мандата или, физички гледано, већ 6 месеци?

Друго питање, које се логично надовезује на прво, а могло би гласити – докле председник намерава да крши норме Закона којим се уређује његов рад? – можда правницима изгледа сложеније, али мени као аналитичару има још једноставнији одговор – Докле му се прохте! Зашто тако мислим? Просто зато што у Србији већ дуго не функционишу институције већ политички ауторитети. То, истина, није почело са Вучићем, али са њим је свакако достигло кулминацију, која превазилази чак и ону чувену Титову реченицу да се „не морамо увек држати закона као пијан плота“.

Наравно, мислим на Вучићеву одлуку да и као председник државе задржи функцију председника своје партије (СНС-а), на неодређено време, чиме је након Тадића постао други председник Србије који се директно оглушује о поменути члан 9. Закона о председнику. То остали председници Србије, почев од Слободана Милошевића па до Томислава Николића, нису чинили. Популарно „замрзавање партијског чланства“ док им траје мандат био је минимум жртве коју су председничкој функцији подносили Вучићеви претходници. Слична ситуација је и у региону. Нема председника државе који је задржао партијску функцију, сем Вучића. Чак је и Хашим Тачи, када је изабран за тзв. „председника Косова“ поднео оставку на партијску функцију у ДПК, а своје место уступио човеку од поверења Кадри Весељију. Разумем да, можда, Вучић нема човека од поверења, али то му свакако не даје за право да отворено гази законе које би требало да штити.

Чињеница да га ниједна надлежна институција која би требало да се стара о законитости (од Скупштине, преко Владе до Уставног суда) не позива да свој рад усклади са важећим Законом, нити исти укида, може упућивати само на један закључак – Закон о председнику је прећутно суспендован или што је још горе, председник сам бира које ће његове одредбе поштовати, а које не. 

. . .

Све у свему Вучић је као председник највеће странке и премијер државе концентрисао у својим рукама готово све полуге моћи и утицаја. Но, избор за председника државе, суочио је Вучића са привременим проблемом ингеренција, које су формално пуно мање од премијерских. Кажем привременом јер он очито има у глави да ће променом Устава себе зацементирати као једини ауторитет. Али, Устав треба тек променити.

Док се то не догоди једине праве полуге моћи које Вучић има у рукама су оне партијске, и одрицање од њих било би исувише велики политички ризик, посебно што он одлично зна са којом је лакоћом почистио Николићеве трагове у СНС-у.

Отуда, Вучић никада није ни имао стварну намеру да напушта функцију председника СНС-а. Логистику за то почео је да прави од тренутка када је изабран, али пре него је положио заклетву. Готово сви високи партијски функционери СНС-а лобирали су о неопходности Вучићевог останка на челу странке. (Вучевић, Вулин, Стефановић, Маја Гојковић, Ана Брнабић, итд.). У том смислу говорила је чак и Зорана Михајловић, за коју се шушкало да би радо Вучићу видела леђа. Њена изјава на ту тему тему дата „Новостима“ карактеристично одсликава како су функционери СНС-а у медијима лобирали Вучићев останак на челу партије.
„Не постоји ниједан рационални разлог да Вучић поднесе оставку на место председника странке, нити га на то обавезује било какав пропис. Није могуће одвојити Вучића и СНС, а као председник странке, убедљиво је победио у првом кругу на изборима“.

. . .

Није тако. Зорана, по свом обичају, безочно лаже. Постоји и пропис и тумачење прописа. Пропис је Устав Србије, члан 115. и Закон о председнику РС, члан 9. који смо цитирали на почетку. Истоветни су. А ево и тумачења Устава.

“Политичке странке су уставна категорија (чл. 5), што значи да су странке јавне политичке организације (субјекти јавног права) па би и њихови лидери били јавни функционери. Уз ово, шеф државе представља Републику и изражава њено државно јединство (чл. 111 и 112 Устава). Даље, логично произлази (argumentum a contrario) да он, онда, не може истовремено представљати неког другог, макар то била и највећа странка, већ све нас (укључујући и опозицију). У вишестраначком систему једна странка никад не може бити израз свеукупног државног јединства, нити је цела држава. Аргумент у прилог става да странке остварују јавна овлашћења јесу њихове делатности: предлажу изборне листе, чланове бирачких одбора и РИК-а, финансирају се из јавних прихода (буџета), с њима се шеф државе консултује приликом предлагања будућег премијера итд. Странке су неопходне за функционисање парламентарног система, без њих се не може формирати парламентарна већина па тиме ни изабрати влада. Све ово потврђује да и шефовање странком мора бити јавна функција.” ( www.srpskipravnickiklub.rs/s-orlovic-nas-predsednik-kao-sef-nijedne-ili-svih-stranaka/ )

Дакле, уставне дилеме нема. Бити шеф странке јесте јавна функција и као таква не може бити обављана од стране председника републике. Аргументи у прилог сједињења страначке и функције шефа државе (које је навела Зорана) нису уставни већ политички и као такви не могу бити испред уставних категорија.

Осим, ако нисте Вучић. А ако јесте онда се не питате колико је законито све то што радите, хоће ли неко некада и негде то правно оспорити и колики ће бити цех такве осионости?

Као ни да ли друштво водите у апсолутизам или меку диктатуру? А требало би …

Изворник: ФСК – Председник Републике

---

Владимир Фролов: Срамно неказивање

Симболично, баш на католички празник Свих светих, када излазе на гробље да пале свеће и положе цвеће, српски ослободиоци 1918.године ушли су у своју окупирану престоницу, палећи тако свећу умирућој Двојној монархији и њеним чиновницима, који су се три дуге године трудили да затру код народа све српско сећање.

Тај злонамерни насилни талас расрбљавања, најпре је почео од ћирилице коју одмах протераше из школе, јавне употребе, чак и бранећи да се службене књиге у СПЦ на ћирилици воде.

Уведена је одмах латиница и то хрватска варијанта и тзв „кориенски“ правопис, уз истовремено увођење тешких казни за непослушне. Систематски су опељешене све библиотеке и уклоњене све ћирилске књиге које „штетно делују на народ“, као почетак првог таласа расрбљавања Срба у двадесетом веку, што ће се наставити у неколико кампања разних ослободилаца. Нарочито се строго кажњавало поседовање књига Српских народних песама, а тек казивање, макар и делова.

Из Загреба као провинцијског седишта, у Београд су плански доведени разни културни делатници, као резервни официри махом поразмештени у канцеларију за цивилне послове, да се постарају за изобразбу (образовање) у школама, организовано је штампање и латиничких новина, да „пучанство“ (становништво) може да прочита истину о стању на ратишту и тако то. Стигли су и први европски уџбеници, наравно на латиници, а обавезно се певала „краљевка“ (хрватскa верзија за мађарску изведбу химне Аустро -Угарске!) на свечаностима.

. . .

Ето, скоро век касније, опет проблеми са тим српским генералима, довели у војну академију једног српског генерала да казује своје искуство у одбрани Отаџбине од NAТО агресора, а „међународна заједница“ се згража, чак га је и антисрпски хаашки трибунал осудио за некакву измишљену командну одговорност, а добро се зна да код тих Срба постоји само одговорност у одбрани Отаџбине, кад навуку униформу!

ЕU се згража на испољавање милитаризма, изузев у хумане сврхе као добри NАТО, те се зато не полажу венци и цвеће на заслужне гробове, иако би се то уклопило у ЕU, тамо сви славе тај празник баш на тај дан, али оћеш јест, парастос би држали православни свештеници СПЦ, а тај мирис тамјана баш и не прија културној Европи, као и београдским другосрбијанским аутошовинистима, који нису ни чули за генерала Михајла Живковића „Гвозденог“, команданта одбране престонице, команданта Првог српског добровољачког корпуса у Одеси, где су Срби пречани показали да су интегрални део српског народа, најпе у Добруџи на позив руског цара Николаја II, а затим и на Солунском фронту у саставу Југословенске дивизије, заједно са својом српском браћом приспелом из далеке Америке!

Па ко то данас сме да помене разним добронамерницима из ЕU, ЕК, NАТО, а о бившој браћи из Загреба и Љубљане да се и не говори, а они увек председавају комисијама које извештавају о добрим српским намерама, баш некако чудно, зар не!?

Ипак, на велику жалост и ЕU и другосрбијанаца, али и актуелне власти, иако се сећање никако не слави, већина младих у земљи Србији, на питање о ЕU, даје управо одговор генерала Живковића!
Баш некако чудно, зар не, или и није, ако се знају стихови познате песникиње — „Србија је голема тајна ……!

Изворник: ФСК – Срамно неказивање

---

Михаило Меденица: Када вам отворе капије Бондстила затворе вам очи и уста

Што се мене тиче прича о РУСКО- СРПСКОМ хуманитарном центру у Нишу завршена је оног дана када је и почела- дипломатски статус има у срцима огромне већине Србља и тачка!

Хоће ли му ова бесрамна власт званично и доделити тај статус, или ће, пак, кукавичи још једанпут устукнути пред корбачем помахниталих каубоја остаје да се види, али је Марија Захарова, портпаролка руског Министарства спољних послова занимљиво реплицирала господи с дивљег запада поручивши им да они отворе Бондстил, америчку базу на Косову и Метохији, па да се види шта је заправо она и чему служи?!

Као неко ко је посетио поменуту окупаторску базу (док сам још могао на Косову и Метохију) и ко је љубазно испраћен из ње без могућности да икада више крочи у њу могу и морам рећи понешто о фамозном Бондстилу.

Напомињем – понешто, јер за разлику од центра у Нишу – Бондстилом нисте у могућности слободно да шетате, напротив, сваки корак је ограничен, праћен и осмишљен!

. . .

Наиме, када смо по завршетку “обиласка” војног Дизниленда, јер таквим желе да га представе, примљени на аудијенцију код тадашњег команданта, америчког пуковника Џефрија Литена, што је заправо требало да буде својеврсна конференција за медије на којој би одговарао искључиво на америчкоугодна питања, настао је проблем јер сам се, што се њих тиче, дрзнуо да поставим три за мене важна питања: да ли знају на чијој се земљи налази база, да ли су ти људи на било који начин обештећени или не дај боже упитани за какву дозволу – поменути пуковник је немушто одговорио како мисли да је Бондстил саграђен на земљишту Албанаца и да верује како су исти намирени!

Одговорио сам му да то није тачно, јер се база налази безмало 90 одсто на земљишту протераних ил’ побијених Срба које нико ни за шта не пита, након чега је настао мук, пуковник се нешто дошаптавао са замеником, официром из Енглеска, да би тај исти официр замолио да још једанпут издиктирам личне податке како би их уписао у тефтер пред собом, из њему а и мени знаних разлога!

Сачекао сам који минут па поставио следеће питање за које нисам био прозван да га поставим али сам безобразно „уклизао“ у непријатну тишину: где се налази притворска јединица из које су три дана пре тога „побегла“ тројица крволока ОВК, наводно ухапшена, што су и пренели сви медији – на шта ми је већ кроз зубе и ваљано бесно одговорено да притворска јединица не постоји и да нико не би могао да побегне из базе јер је оклопљена и чувана заиста као Бела кућа!

На тај несувисли одговор запитао сам како не постоји притвор ако су сви медији данима брујали о томе, и није ли контрадикторно рећи да нико не би могао да побегне ако већ не постоји притвор, алудирајући да су терористе културно пустили да одшетају у слободу, замољен сам да пружим колегама прилику да поставе неко питање и да више не ускачем преко реда!

Енглески официр ме је увелико гледао испод ока, записијући питања и коментаре које сам износио, а по завршетку мучне „конференције за медије“ пришао и замолио да му кажем одакле ми те дезинформације?!

Упитао сам га да ли ме заиста сматра наивним туристом који је ту дошао да разгледа кантину и амбуланте, на шта се тек кисело насмешио и „пријатељски“ ме узео под руку да којим случајем не бих куда одшетао јер је пуковник морао да напусти салу, а ваљало нам је сачекати га да нас испрати на оно што су очекивали да ће нас одушевити ко децу са села посета престоничком Зоо врту- лет „црним јастребом“, поносом америчког ваздухопловства.

Одговорио сам да је мени лично најпознатији по филму “Пад црног јастреба” и да ми наши, српски, хеликоптери делују некако поузданије јер су руског дизајна а за командама су српски пилоти који су ’99. показали како се лети – на шта је пуковник само окренуо главу правећи се да не чује, односно, да не жели да чује ишта више, након чега смо се ко дечица постројили да се поздрави са свима и „захвали“ на посети.

Руковање сам искористио за још једно питање, односно, констатацију: када Бондстил буде расформиран а земља враћена Србима, као и Срби на Косово и Метохију, узимам сто за мини-фудбал из сале за рекреацију и водим на роштиљ у Пећ за збогом из јужне српске покрајине – пуковник се грохотом насмејао поручивши да позив за ручак прихвата, даје и сто, а што се базе тиче каза да ће остати ту да осигура мир и Србима и Албанцима!

Изворник: ФСК – Капије Бондстила