ПУТИН VS ИВАШОВ: КО ЈЕ ШТА ОДЛУЧИВАО О СЛАТИНИ 1999. ГОДИНЕ?

Срѣдином јуна ове године Путин је поводом Дана Русије дао интервју телевизији Русија 1, у коме је посебан нагласак стављен на заузимање аеродрома Слатина од стране руског војног контингента из БиХ 1999. године. Генерал Леонид Ивашов, један од руководилаца читаве те операције, оштро је реаговао на нѣке Путинове и новинарске тврдње изнѣте у интервјуу. Словѣнски вѣстник доноси транскрипт цѣлог спорног интервјуа, као и реаговање генерала Ивашова.

Да се послужимо рѣчима новинара Кисѣљова, изговореним у његовом информативном уратку: учинило би се да је све ово само локална прича, али људски она штошта објашњава.

---

У петак, на дан Русије, као и увѣк сѣћали смо се јарке епизоде супротстављања Русије и НАТО земаља на Косову. 12. јуна 1999. године силовити марш-одскок наших десантника омогућио је неочекивано за натовце заузимање аеродрома Слатина. То је била кључна тачка на територији Југославије – земље коју тада тек што је разрушила бомбама натовска ваздушна армада с више од 1000 авиона. Све подробности тог одважног маршевског скока за прѣдухитравање увођења копнених снага НАТО до данас остају нѣпознате.

Ипак, штошта је пројаснио интервју прѣдсѣдника Путина моме колеги Андрѣју Кондрашову. Шеф државе га је дао нарочито ради документарног филма ВГТРК за 30-годишњицу нове Русије. Филм се још монтира, али важан фрагмент ми ћемо већ сада приказати.

О овом догађају снимљен је умѣтнички филм само 20 година касније – „Балканска међа“. Премда та међа нѣје била тек балканска. Силовит и неочекиван за читав свѣт марш-одскок руских миротвораца на Косово и заузимање прѣстоничног аеродрома Слатине постао је размеђем између наше пијане заљубљености у Запад и отрѣжњења након што су силе НАТО почеле бомбардовати Југославију пролѣћа 1999.

Цѣљ је – отргнути Косово.

„Тисуће жртава, тисуће погинулих, десетине тисућа рањених. Ево, овдѣ је било здање, главна зграда Генералштаба Србије, а преко пута – здање Министарства одбране. И када су бомбардовали, биле су крстареће ракете, које су окомито падале на то здање. Овдѣ је било људи. Људи су се налазили и у зградама и око њих. На овим травњацима су лѣжале жртве тѣх бомбардовања“ – сѣћа се Ненад Поповић, министар за иновације и технолошки развој.

Истинску политику Запада је тѣх дана илустровао Клинтон. Милошевић моли Јељцина да му хитно достави најновије системе ПВО С-300. Али Јељцин одбија, рачунајући да ће Клинтон, друг Бил, обуставити бомбардовање по молби Москве. У ствари, Јељцин стога и телефонира Клинтону: „Важно је да ваздушни налети буду обустављени. Милошевић настојава на томе да му доставимо у Југославију противваздушни систем С-300, али ми му нѣћемо дати тај систем, можеш бити сигуран у том погледу“ – рекао је Јељцин. Клинтон: „Захваљујем“.

Укратко, Клинтон је наставио бомбардовање, а Јељцин издао Југославију.

И одједном се наше трупе појављују на Косову, и нѣ просто на Косову, него узимају под своју контролу прѣстонични аеродром. То је главни војни аеродром под Приштином. Нѣколико часова прѣ него што су рачунале да ће га заузети снаге НАТО. То је био муњевити маршевски скок руског батаљона из Босне и Херцеговине.

„Руска војска је дошла овде, на аеродром Слатина, гдѣ сам се ја у то врѣме налазио. Нас, српских војника-резервиста, овдѣ је било мало, и ми смо се, наравно, обрадовали појави Руса. Ми смо им помагали“ – сѣћа се Живорад Лазић, један од бивших резервиста Војске Југославије.

„Одмах смо опколили аеродром, истурили страже. И десила се чак таква епизода кад је енглески тенк дошао до положаја гдѣ стајао војник са бацачем граната, па каже: „Господине капетане, улазак је забрањен, станица“ – каже Георгије Шпак, бивши командант ваздушно-десантних јединица РФ, умировљени генерал-пуковник. Енглески официр је изјавио да је то британски сектор одговорности. Али када је по трећи пут послан кући, одлучио је да руску КПС заузме силом.

„Он каже: ‚Пробајте‘. И даје команду војнику: ‚Редове Иванов, с колѣна, нишан 7, под куполу, пуни‘. Војник клекне на колѣно, потискује гранату у цѣв и нишани у тенк. Капетан опсује, нагло се поврне, сѣдне у тенк, окрене га и оде. Послѣ су ми очевици причали да је генерал-поручник, Енглез који је руководио операцијом, одбио да изврши наређење одозго о заузимању аеродрома силом. Рекао је: ‚Ја никада нѣћу бити виновник Трећег свѣтског рата‘. Ово је вѣродостојна чињеница“ – подвлачи Георгије Шпак.

Али како се то могло десити? Ко је издао наређење да се испрѣд носа НАТО однесе кључни аеродром Косова? Ко и како је донѣо такву одлуку?

„Како се она доносила могу рѣћи. Тада сам био секретар Савѣта безбѣдности. Дође ми начелник генералштаба, тада – генерал Квашњин. И он ми рече да постоји таква идеја – заузети тај аеродром. На питање: зашто, одговорио је: јасно је да ћемо једном одатле морати отићи, али ћемо имати чиме трговати. Знам да се нѣје усудио да то усклађује с вишим службеним лицима, рачунајући и Министарство одбране, али је то било учињено“ – рекао је Владимир Путин.

Чињеница је да је баш Владимир Путин постао тај дужносник који, ако и нѣје наредио – наређивати са свог положаја он тада нѣје могао – онда је управо благословио идеју начелника генералштаба Квашњина. Путин је, да утачнимо, тада вршио двѣ дужности – директора ФСБ и секретара Савѣта безбѣдности. Јељцин је у то доба већ бирао себѣ наслѣдника.

У власти се тада запажала парализа воље. Био је парализован и систем доношења одлука. Тотална неусаглашеност између политичара, дипломата и војника. Управо у том тренутку се појављују људи спремни и способни за преузимање одговорности на себе. Генерал армије Анатолиј Квашњин долази са дрском идејом заузимања Слатине, кључне полетно-слетне стазе на Косову, долази управо код Путина.

„Са мном је тѣм поводом разговарао и питао за моје мишљење. А ја му тако и рекох: ако то сматраш цѣлисходним, тако и ради“ – прича Владимир Путин.

И ми видимо да је већ онда, на примѣру Приштине, Путин показао колико су важне воља и одлучност у политици, те како се може играти нѣ имајући у шпилу наизглед ниједног адута.И тако се десило да је управо у часовима кад су наши десантници своје оклопне транспортере пунили до врха за дрзак скок на Приштину, у Москву долетѣо замѣник државног секретара САД Строуб Талбот.

„У петак, 11. јуна допутовао сам у Кремљ на сусрѣт с Владимиром Путином, секретаром Савѣта безбѣдности. Запањило ме колико је нѣнаметљив његов осѣћај самосавладавања и увѣреност у себе. Споља се он веома разликовао од руководства земље – омален, сувоњав и тѣлесно развијен. Остали бѣху виши од њега, и већином по изгледу – преухрањени. Путин је зрачио управљачком компетентношћу, способношћу за достизање резултата без журбе и сувишних трвења. Слушао је с пажњом колико опрезном, толико и уљудном. Менѣ је, као и осталима, дао разумѣти да је урадио домаћи задатак и прочитао мој досије од обавѣштајних служби. С једне стране, то ласка („знам вас ја“); са друге – живцира („ја све о вама знам“) – сѣћа се Талбот.

„Увѣрен сам да је бомбардовање 1999. године било само вѣжба да се опроба како ће се та дѣјства дешавати у Србији, како би сутра, можда, таква дѣјства почели и у Русији. Увѣрен сам у то“ – подвукао је Ненад Поповић.

– Да тада нѣсмо оштро показали спремност да штитимо своје интересе изван граница Русије, могли смо да будемо слѣдећа мета, шта мислите?

– У политици нѣма погодбеног начина. То се нѣје догодило, и хвала Богу – подвукао је Путин.

Нѣје се догодило благодарећи нашим оружаним снагама и благодарећи људима с таквим карактерима који су дозволили да се изврши тај скок на Приштину. Квашњин, узгред, јесени 1999. добија Звѣзду Хероја Русије.

Учинило би се да је Приштина – локална прича, али људски она штошта објашњава. Зато Русија данас има савршено другачији међународни статус. И ако се нѣко на Западу још боји да ово призна, то је прѣдсѣдник Француске Макрон онај што се нѣ устручава да говори о смрти мозга НАТО, отворено изјављује да будућност Француске и читаве европске цивилизације зависи од односа с Русијом.

– Има људи који желе да Русија буде јака и цватућа, желе да такав чинилац у свѣтским пословима, као што је Русија, постоји. Сматрају да би, уколико се Русија нѣ би опоравила и заузела свој, достојан положај у свѣту, свѣт био гори и опаснији. Таквих људи је јако много – запазио је Владимир Путин.

Русија се у међународној арени осѣћа увѣрено као никад, између осталог благодарећи својој војсци и оружју. Како ради ново руско оружје, читавом свѣту је показано у већ стварним борбеним условима. И то више нѣје Приштина зарад политичке побѣде, то је Сирија – ради спасавања читавих цивилизација од тероризма.

„Када је Совѣтски Савез прѣстао да постоји, почео је енергични покушај преуређивања свѣта по својој мѣри од оних што су себе држали за побѣднике у хладном рату. Започели су, у суштини занемарујући изграђене норме међународног права, прѣкрајати свѣт. Било је јасно, савршено очигледно, да ће ова трансформација за нас бити тѣм болнија што будемо слабији. Ми смо заиста много учинили – рекао је Путин – и у области развоја одбрамбеног нуклеарног комплекса наш приближни паритет са Сједињеним Државама чува се и по носиоцима, и по броју бојевих глава, али смо ипак с нашим перспективним разрадама лидери ми. То је прво. Но, и традиционални постојећи потенцијал у опреми ми нѣ само да модернизујемо, ми уводимо нове комплексе. И у том смислу може се с увѣреношћу рѣћи да смо по овом показатељу данас ми број један у свѣту. Ето, упитасте ме, како се могло прѣдвидети како ће се склопити ситуација? А шта је ту било тешко ако су Сједињене Државе објавиле да иступају из Споразума о противракетној одбрани? Дакле, било нам је потрѣбно да, полазећи од тога правимо своје планове, обезбѣдимо безусловну безбѣдност Русије. Ја увѣк говорим, и сада могу поновити, да ће водеће војне силе свѣта безусловно овладати оваквим оружјем какво је данас у Русији, ја имам у виду хиперзвучно оружје. Али досад се од 2018. године ни код кога ово оружје нѣје појавило. Оно ће се појавити. Но, мишљења сам да ће нам успѣти пријатно изненадити наше партнере тиме што ће се код нас, кад се то оружје код њих појави, с великом вѣроватноћом појавити срѣдство за борбу с тѣм оружјем“.

– Односно, већ ћемо се научити да обарамо те хиперзвучне ракете?

– Данас их нико нѣ скида. Брзине су такве да их је нѣмогуће скинути. У томе је уникатност нашег садашњег положаја. Понављам још једном: с великим степеном вѣроватноће срѣдства за борбу са хиперзвучним оружјем појавиће се до тренутка кад се код водећих земаља свѣта појави то исто хиперзвучно оружје.

Изворник: Вести. ру

---

Леонид Ивашов: ЦѢЛА ИСТИНА О СКОКУ НА ПРИШТИНУ – ОДГОВОР МИСТИФИКАТОРИМА

Било ми је стидно слушати Кисѣљова о Путиновом благослову марша-скока руских десантника на Приштину. Посебно садржај разговора Путина и Квашњина. Саму чињеницу тог сусрѣта и разговора на ту тему нѣ поричем, зато што за њу чујем први пут. Али карактер разговора ме је шокирао.

Удубимо се у његов садржај. Прво: разговор нѣ воде високо постављена службена лица, него јарани – на „ти“. Иако је Квашњин генерал армије, кудикамо старијег узраста, а Путин само пуковник. Него, Бог с њим. Друго: нѣ води се рѣч о операцији, већ само о идеји саме операције. Треће: у основу идеје заложена је нѣка трговачка нагодба: на питање „Зашто?“ он је одговорио: „Јасно је да ћемо једном морати отуд отићи, али ћемо имати чиме да тргујемо“.

Сада се ја, као учесник те операције, категорички противим таквој поставци циљева. Ми смо наш контингент уводили зато да би подржали Србе, зауставили геноцид над српских становништвом Косова, испунили резолуцију СБ ОУН бр. 1244, гдѣ је речено: „чланови ОУН и међународне организације успоставиће војно безбѣдносно присуство на Косову“. Американци су ту формулацију схватили тако да су њих и НАТО од имена свѣх држава чланица ОУН и цѣле међународне заједнице опуномоћили да дѣјствују у зони косовског конфликта. Но, управо се таквом приступу руска делегација под руководством И. С. Иванова, министра иностраних дѣла РФ (ја сам прѣдстављао Министарство одбране РФ) категорички противила. И нама је успѣло да постигнемо ону формулацију која је ушла у горе указану резолуцију СБ. Током прѣговарачког процеса са САД и НАТО тежили смо да постигнемо сарадњу, позовемо друге земље у операцију (настојавали смо да уђу Украјина, Бѣлорусија, можда Иран, учествовали су Срби), али се Американци нѣсу сложили и почели планирање и припрему за уплитање само НАТО трупа. На послѣдњем сусрѣту са делегацијом САД у Москви (присуствовали су такође официри Финске као посрѣдници), Американци званично изјавише устима генерала с три звѣздице Фоглсона (цитирам): „Ми вам дозвољавамо да с једним батаљоном учествујете у америчком сектору. Ово вас мора потпуно задовољити, пошто се нѣћете потчињавати официрима НАТО, већ нѣпосрѣдно америчком генералу“. Ја га приупитах: „Ви нам дозвољавате?“ Фоглсон: „Да, дозвољавамо“. Природно, нѣсмо ушли у трговину, себе нѣсмо сматрали трговцима.

Објавио сам паузу и замолио америчког генерала да пажљиво проучи резолуцију СБ ОУН, повеже се с Пентагоном и прецизира: је ли то коначан став САД? Генерал ми послѣ паузе саопшти да има још један прѣдлог: да са два батаљона будемо у резервном саставу генерала Џексона (куд нас пошаљу – прим. Л. И.), али ће онда ће наш контингент бити потчињен генералу Кларку (главнокомандујућем НАТО у Европи) и команданту натовског контингента на Косову. Других варијанти у Пентагону нѣма.

Природно, од тако штедрог поклона-ултиматума смо се одрекли, након чега сам ја прѣкинуо прѣговоре. Одговарајући на питања многобројних новинара који су дежурали код МИД-а, рекао сам само једну рѣченицу: „Први нѣћемо ући, али послѣдњи нѣћемо бити“. Имао сам основа за то. Са доношењем резолуције 1244 СБ ОУН и прогнозирајући став САД, који је М. Олбрајт исказала И. С. Иванову, по указу министра одбране РФ Главна оперативна управа генералштаба (генерал-пуковник Балујевски Ј. Н.) почела је прораду операције „Приштински одскок“ заједно са Главном обавѣштајном управом и Главном управом за међународну војну сарадњу. Ја сам могуће увођење нашег контингента договорио с прѣдсѣдником СРЈ С. Милошевићем и начелником генералштаба СРЈ Д. Ојданићем. Српско руководство потврдило је потпуну подршку нашем дѣловању, између осталог, уколико натовци покушају напад на наш контингент, оружане снаге СРЈ нанѣће по њима моћан удар. Штавише, прѣдвиђано је прѣбацивање наших десантника с територије Русије у Ниш, спреман је такође и грчки Солун за пријем руских бродова. За сваки случај. Текао је рад с прѣдставницима водећих НАТО-земаља у циљу блокирања могуће одлуке Савѣта НАТО о оружаној супротстављености с Русијом. Велику је улогу одиграла и указала нам огромну помоћ у успѣшном спровођењу операције наша војна обавѣштајна служба. Ово су основни моменти операције.

О исходу прѣговора с Американцима министар одбране И. Д. Сергѣјев је лично извѣстио прѣдсѣдника Јељцина службеном бѣлѣшком, у којој је указивано да ће прихватањем америчке варијанте нѣ само бити понижене Оружане снаге РФ, него ћете и ви пасти у подређеност Клинтону. Прѣдсѣдник је реаговао на одговарајући начин и дао пристанак „на истоврѣмено с НАТО увођење нашег контингента на Косово“, што је и било сјајно изведено.

Вратимо се ипак Путиновом интервјуу новинару Кондрашову, рѣченици: „Знам да се нѣје усудио да то усклађује с вишим службеним лицима, рачунајући и Министарство одбране, али је то било учињено“. Прѣкор Кисѣљову: ваљало је бар мало разумѣти о чему се говори и нѣ подметати своју причу. Јер, ако се та рѣченица прихвати дословно, онда је рѣч о нѣкој уроти. Зато што су за начелника генералштаба виша службена лица министар одбране и Врховни командант, с којим Квашњин ништа нѣје усаглашавао. Узгред, њему нѣје вѣровао нѣ само И. Д. Сергѣјев, него ни прѣдсѣдник РФ. Имало је због чега. Па ипак се Квашњин успѣшно погодио с Американцима за министра одбране РФ С. Б. Иванова: заједнички су се изборили за повлачење руског контингента с Косова, затварање обавѣштајног центра „Лурдес“ на Куби, одрицање од дивног затона Камран у Вијетнаму. Баш он је команданте и командире позивао да се нѣ потчињавају министру одбране, да нѣ извршавају његове наредбе. Путин је својим интервјуом ово посрѣдно потврдио. А за приштински одскок Квашњину је било додѣљено звање Хероја Русије. Прѣтпостављам, на молбу утѣцајних Американаца.

И још један момент – међународни. Како ће овај интервју данас примити Срби? Као ћифтинску нагодбу иза њихових леђа? Или чин издаје? И ово ће питање обавезно постављати Путину, ако нѣ јавно, онда у најмању руку иза затворених врата.

Но, В. В. Путин је у овој операцији одиграо врло позитивну улогу. Кад сам водио прѣговоре с америчким генералима, глава америчке делегације С. Талбот, први замѣник државног секретара САД је пошао на сусрѣт с В. В. Путином. И, како сâм Талбот пише у књизи „Бил и Борис“, у току разговора с њим ушла је Талботова помоћница и пружила му хитну бѣлѣшку. Строуб је прочитао Путину: генерал Ивашов тек што је изјавио да Руси нѣће бити послѣдњи на Косову. Шта то значи? На шта је Владимир Владимировић спокојно изјавио: Русијом нѣ управља генерал Ивашов, него Борис Николајевић Јељцин. Тако да будите спокојни. Америчка делегација је слѣдећег дана одлетѣла за Вашингтон. Морали су да се врате кад се десантни батаљон, изашавши нѣпримѣтно из Угљевика (зона одговорности натовске дивизије „Сѣвер“, Босна и Херцеговина), већ 6 часова кретао територијом СРЈ, а натовска обавѣштајна служба га тек открила.

Генерал-пуковник Л. Г. Ивашов, начелник Главне управе за међународну војну сарадњу 1996-2001.

Изворник: Рамблер

По његовим рѣчима, тадашњи министар одбране Игор Сергѣјев добио је сагласност на операцију лично од првог прѣдсѣдника Русије Бориса Јељцина. Леонид Ивашов истиче како је Квашњин, сазнавши за операцију, покушао да врати батаљон обратно. Ивашов тврди да је након разматрања с Виктором Заварзиним, који је командовао операцијом, батаљон продужио кретање у правцу Приштине.

Одговарајући на питање да ли је Савѣт безбѣдности Русије могао благословити ту операцију, Леонид Ивашов је рекао: „То је потпуна лаж. Потпуна лаж“. Подвукао је да Путин нѣје могао учествовати у операцији пошто нѣје знао за њу.

Изворник: Guildhall