Русија неће имати, и никада пре није имала, таквих завидљиваца, таквих мрзилаца, клеветника, чак очитих непријатеља, као што ће бити сва та словенска племена, чим их Русија ослободи, а Европа пристане да их призна за ослобођене!
И започеће после ослобођења свој нови живот, понављам, управо тиме што ће измолити од Европе, од Енглеске и Немачке, рецимо, јемство и покровитељство за њихову слободу; премда ће у том концерту европских држава бити и Русија – али они ће управо у смислу заштите од Русије то и измолити. Неизоставно ће у себи, ако не и гласно, објавити и убедити себе у то да Русији не дугују ни најмању захвалност; напротив, да су се при склапању мира једва спасили од властољубља Русије, и то посредством европског концерта; а да се није умешала Европа, Русија би их сместа прогутала ,,имајући у виду проширење граница и оснивање великог Свесловенског царства, ради подјармљивања Словена грамжљивом, лукавом и варварском великоруском племену”.
Можда ће током читавог столећа, или још дуже, непрестано стрепети за своју слободу и бојати се властољубља Русије; удвараће се европским државама, клеветаће Русију, оговарати је и сплеткарити против ње.
О, наравно да не говорим о појединцима; биће и таквих који ће схватити шта је значила, шта значи, и шта ће значити Русија за све њих и свагда. Али ће ти људи, поготово у почетку, бити тако јадна мањина да ће се изложити исмејавањима, мржњи и чак политичком прогањању.
Нарочито ће ослобођеним Словенима пријати да говоре и трубе широм целог света како су они племена образована, способна за највишу европску културу – док је Русија земља варварска, мрачан северни колос, и чак не од чисто словенске крви, тлачитељ и мрзилац европске цивилизаије. Они ће, наравно, од самог почетка увести уставно управљање, парламенте, одговорне министре, говорнике, говоре. То ће их врло задовољавати и усхићивати. Они ће занесено читати о себи у париским и лондонским новинама, телеграме који извештавају цео свет како је после дуге буре у парламенту најзад пало то-и-то министарство а ново, састављено од либералне већине, и да је некакав тамо њихов – презиме по укусу – пристао, најзад, да прими портфељ председника министарског савета.
Русија треба озбиљно да се припреми за то да ће сви ти ослобођени Словени са заносом појурити у Европу, заразиће се све до губитка личности европским формама, политичким и социјалним, и на тај начин мораће да преживе читав и дуг период европеизма, пре него што постигну макар ишта у свом словенском значају и у свом посебном словенском позвању у човечанству.
Разуме се, у тренутку неке озбиљне невоље, сви ће се ти Словени неизоставно обраћати Русији за помоћ. Јер, ма колико да су мрзели, сплеткарили и клеветали нас пред Европом, додворавајући јој се и уверавајући је у своју љубав, ипак ће стално и нагонски осећати (наравно, у тренутку невоље, а не пре) да је Европа природан непријатељ њиховом јединству, била је то и увек ће остати; а што они ипак постоје на свету, то је, наравно, само стога што стоји огроман магнет – Русија, која, неодољиво све њих привлачећи себи, тиме одржава њихову целовитост и јединство”.
Фјодор Михајлович Достојевски,
(Септембар, 1877.)