Никола Варагић: НА БАЛКАНУ ЈЕ БИО РАЈ

Мит је спонтани облик првобитног опажања света. Појава мита се не разликује од појаве речи. Из митолошког мишљења развија се апстрактно мишљење. Мит (сећање) је, као и логика, од почетка међу људима, оба мишљења изворно припадају људској свести. „Ја изричито инсистирам да не постоји таква епоха у којој друштвени човек (а човек је одувек био друштвен, адекватан свом колективу) није био субјекат који сазнаје и који не доживљава свет, према томе ни семантичку мисао… Човек је у најранијим историјским епохама систематски опажао свет. Првобитни човек је систематичан од самог почетка… Нису у праву они еволуционисти који говоре да је човек у почетку мислио сликама, а затим, када је престао да мисли сликама, почео да мисли појмовима“ – писала је Олга Михајловна Фрејденберг.

---

Свет пре Христа

Према проценама научника, од краја леденог доба прошло је 12 000 година. Након леденог доба, прва велика култура, позната науци, развила се на простору Балкана, око Дунава. Винча се развијала као аутохтона балканска култура, на темељима неолитске Старчевачке културе и мезолитске културе Лепенског вира (од 9 000 година пре Христа). Винча је постојала од шестог миленијума до четвртог миленијума (од 5 300 до 3 500 године пре Христа). Винчанска цивилизација је заузимала простор од Скопља до Будимпеште, од Софијског поља до реке Босне и Црне Горе. Винчанци су имали развијену металургију и рударство – металургија је настала на Балкану¹. Винчанци су познавали (имали) и бројеве. Винча је била највећа и најразвијенија цивилизација те епохе (због тога неки мисле да су Винчанци први развили и писмо).

„Винчанска култура поседовала је око 4000. г. пре н. е. територију већу од територију било које друге неолитске културе у Европи, а поједина њена насеља премашала cу величином и бројем житеља не само сва истовремена неолитска насеља већ и прве градове који cу знатно касније настали у Месопотамији, Егеји и Египту“².

После културе Лепенског вира и Винче, прве познате културе настају после 5 миленијума, са Хетитима и Етрурцима, после тога долазе Грци и Римљани. Хетитско царство трајало је до једанаестог века пре Христа. Настало је, отприлике, око четвртог миленијума пре Христа. Хетити су народ индоевропског порекла, хетитски језик је индоевропски језик. Не зна се да ли су Хетити у Малу Азију дошли преко Балкана или преко Кавказа. У једном тренутку су били моћнија сила од Египта. То нису били у односу на народе са Балкана. Имали су државу и војску миленијум пре настанка Атине и Рима.

Етрурци су познати као најстарије класно друштво које је постојало у Италији, односно, на Апенинском полуострву. Етрурска цивилизација настаје после тзв. „Тројанског рата“, средином другог миленијума пре Христа. Држава се простирала око четири града. Према једној теорији Етрурци су пореклом Тирсени (гусари) дошли из Мале Азије. Према другој теорији, више реалној, дошли су из Паноније и са Балкана, јер тешко је претпоставити да су гусари створили такву културу и организовану државу, да су извршили доминантан културни и верски утицај на Латине/Римљане, да су предали и писмо… Етрурска култура је заједно са грчком културом у темељу римске цивилизације. Митолошка слика Етрураца и старих Грка има исту културно-историјску основу. Историјски подаци који говоре о присутности Етрураца, етрурских пророка, у Римској империји (и на Балкану), досежу до шестог века после Христа. У том веку се Словени „појављују“ на Балкану. Етрурци су себе звали Расени. Прва српска држава која настаје зове се Рашка, а град Рас постаје седиште³.

У последњих шест хиљада година на простору од Мале Азије преко Балкана и Подунавља до Апенина и Алпа живели су: Винчанци, Етрурци, Хетити, Пеласти, Хелени (Дорани, Јоњани и Еолци), Галати, Тројанци, Венети, Илири, Скити, Сармати, Македонци, Трачани, Мезеји, Гети, Трибали, Рети, Хистри, Лигури, Сарди, Сабињани, Оски, Јапиги, Месапи, Келти, Панони, Мези, Дарданци, Дачани, Пеонци, Италици, Јази, Скордисци, Сингини, Панони, Мези, Римљани, Анти, Готи… до данашњих Словенаца, Хрвата, Срба, Бошњака, Албанаца, Бугара, Румуна, Влаха, Рома, Македонаца, Грка, Турака, Мађара… У суштини, на Балкану већину чине Словени (Срби и Бугари), Грци и Румуни. У последњих хиљаду година на Балкан су се доселили настанили Турци и Татари (угрофинска и албанска племена, док су Бугари постали Словени).

За Пеласте се претпоставља да су староседеоци на простору Грчке. Они су се утопили у хеленска племена која су дошла са севера. Једно од Хеленских племена звало се Дорани (Хелена је била њихово божанство). Дорани су име добили по Дору, сину Хелена, унуку Деукалијона, праунуку Прометеја (постојао је и пророк Хелен, син Пријама и Хекабе, владара Илиона, саборац Хектора). Деукалион је једини преживео потоп који изазвао Зевс и тако спасао људски живот. Према другој легенди, од Деукалиона је настао мушки род, од његове супруге Пире је настао женски род. Зевс је био бог пелашког племена и имао је у Епиру, у Додони, своје пророчиште. У Делфима се јављао преко Аполона (Аполона налазимо и у Панонији). Вековима касније, Орфици (име добили по трачком песнику Орфеју) у грчки живот уводе кајање и аскезу, певају химне Зевсу… Хелени су Македонце, Илире и Трачане сматрали варварима. Александар Велики, Македонац, уз помоћ Илира и Трачана хеленизује Азију и северну Африку. Вековима су у Грчку стизали – са севера – дарови који су Грке радовали, из прапостојбине, (митске) Хипербореје.

Археолошко налазиште Кале код Бујановца на југу Србије датира из дванаестог века пре Христа. У овом граду се луксузно живело од четвртог века пре Христа до другог века после Христа. То је најјужнија тачка у којој је забележено присуство Келта, у доба Филипа Македонског. Затим, кочанска котлина и иконе из Винице у Македонији показују висок уметнички и религиозни ниво који су поседовали људи који су ширили хришћанство у четвртом веку после Христа. Ова два налазишта обухватају простор у коме су рођени Александар Македонски и Константин Велики. Ту се касније гради Јустинијана Прима. Видимо да је живот био динамичан, богат и културно веома садржајан у ових десет векова. После тога долази миленијум византијске цивилизације, затим време словенске цивилизације… Може се рећи да се на овом простору живот непрекидно развија дванаест хиљада година⁴. На пример, Аргонаути су пловили Дунавом и Савом. Скордиски савез трајао је од трећег века до првог века пре Христа. Најпознатији гладијатор у Риму је био пореклом из Доње Мезије. У периоду Диоклецијана, Галерија, Костантина, и Јустинијана „срце Рима“ је било на Балкану – Илирија, Мезија, Дација и Дарданија. На Балкану је рођено 30 римских императора. Од тога 17 на простору Србије. Предводник највеће буне робова у историји Рима рођен је као слободни Трачанин око 120. године пре Христа. На граници Балкана (Европе) и Азије направљена је нова престоница Римске Империје, нови Рим, Константинопољ или Цариград, касније седиште паганског а затим и православног Источног римског царства.

[pullquote]Некада се веровало да порекло „свастике“ („коловрата“ код Словена) води из Индије, данас се зна да свастика води порекло (најмање) из Винче[/pullquote]

Некада се веровало да порекло „свастике“ („коловрата“ код Словена) води из Индије, данас се зна да свастика води порекло (најмање) из Винче. За сада се верује да је Троја нађена у Малој Азији, али право име Троје је Илион, који је по легенди основао краљ Дардан, а Дарданија није у Малој Азији. За „Тројански рат“ се претпоставља да се догодио између трећег и првог миленијума пре Христа. Хеленска цивилизација настаје од 1200 године пре Христа. Тада нестаје Критска цивилизација. Порекло Крићана није утврђено. То је била развијена цивилизација у другом миленијуму пре Христа. Римљани су имали везе и са Крићанима и са Етрурцима. У Хомеровим списима се каже да су Хелени ратовали против Тројанаца. У 20. веку, у холивудским филмовима, можемо видети да Спартанци (средина првог миленијума пре Христа) ратују против Тројанаца. Херодот у својој „Историји“ пише како је велика земља Скита и како је то велики народ, па помиње Ските-хелене, Ските-сточаре, итд. Али на другом месту пише како су Трачани најбројнији народ на свету (уз Индусе), а Тракија заузима простор (део) данашње Бугарске. Данас је све више и руских стручњака који сматрају да су Словени одувек живели на Балкану. Сада је 7 525.⁵година према словенском календару.

Крајем другог миленијума пре Христа у Палестину упадају јеврејска племена. Та област је била насељена Хананцима и Хуритима, а од дванаестог века, пре Христа, насељавају је Филистинци, „поморски народ“, по којима су Грци ту земљу назвали Палестина. Ту су живели и Феничани, које су Грци звали Филистејци (а који су себе звали Сидонци, по граду Сидону), могући праоци данашњих Палестинаца, који су, наводно, алфабетско писмо пренели Грцима. Настанак јеврејске државе и нације датира од дванаестог века (другог миленијума) пре Христа. Месопотамија, односно, Сумерија, односно Вавилон, настаје од четвртог миленијума пре Христа. Египатска цивилизација је трајала од четвртог миленијума пре Христа, али се Египат као држава етаблира тек у другом миленијуму пре Христа. Историја кинеске цивилизације почиње у трећем миленијуму пре Христа. Иран значи – земља Аријеваца. Аријевци су територију Персије населили у другом миленијуму пре Христа. Крајем другог миленијума Аријевци су се доселили и у Индију.

Сумерани су – са севера – дошли на простор Тигра и Еуфрата. За Сумерску цивилизацију везује се настанак најстаријег писма – клинастог писма (првобитно је било пиктографско или сликовно, али је, да би се брже изразио сложенији садржај, оно постајало знаковно). Сумерско клинасто писмо прузели су Вавилонци. Најзначајније дело сумерско-вавилонске књижевности је „Еп о Гилгамешу“. Најзначајнија дела египатске књижевности писана су хијероглифима – сликовним писмом у којем су речи писане употребом слика појединог предмета. Већина књижевних дела и сумерско-вавилонске и египатске књижевности представљала је књижевно уобличење религијских представа и митова, под утицајем усменог стваралаштва (епова, басни…).

Магија (или шаманизам), потиче са простора данашње руске и иранске цивилизације. То је простор Сибира и Турана (Централна Азија). То је простор Скитије (од Балкана, преко Карпата, Црног мора и Каспијског језера до Урала). Одатле се магија ширила ка Балкану, Месопотамији (данашњем Ираку), Кини и Јапану. Е. Р. Додс је писао да постоји „у конкретној појединости довољно слагања између (античког) грчко-скитског и модерног сибирског шаманизма“. Саломон Ренак је приметио да „орфизам нема заједничке црте само са јудаизмом и хришћанством, већ и са будизмом и чак са сасвим примитивним веровањима тадашњих дивљака. Ако у свим религијама налазимо нешто орфизма, то значи да је орфизам употребио елементе који су свима заједнички и које је црпео из саме људске природе“.

Сумерани су дошли „са севера“. Сумерани су, заједно са Акађанима, претече Вавилонаца и вавилонске цивилизације. Акађани су „са севера“ (Туран, Сибир) донели разне обреде и чини на простор између Тигра и Еуфрата – простор тек настале Месопотамије и будућег Вавилона. Грчка племена долазила су „са севера“. Са њима и шаманизам, посебно када се обликовала античка Грчка и Грци као народ – након што су кренули у колонизацију и трговину са народима око Црног мора, Грци долазе у контакт са шаманизмом „са севера“. Орфејев дом је у Тракији. Орфици имају доста заједничког са сибирским шаманима.

На „северу“ се налази и дом хиперборејског Аполона. Скоро исту шаманистичку традицију неговали су Скити, Сармаћани, Дачани, Илири и остали балкански и подунавски народи. Када је дошло до сталног насељевања Египта, развоја египатске цивилизације, Винчанска цивилизација је била технолошки најнапреднија. Древни сибирски шаманизам, ескимски, повезан је са монголским, кинеским, јапанским и шаманизмом америчких Индијанаца. Скити су били у непосредној вези и са старом Грчком, и са Персијом, и са Индијом.

Иначе, порекло речи магија је у старосемитској речи имга, а реч „црна“ (магија) потиче из старог назива за Египат – „црн“ (црна уместо египатска магија); такође, и порекло речи алхемија долази из старог назива за Египат – „црно умеће“ или „умеће Египта“⁶. Египћани и Јевреји важили су за врхунске магове. Наука и магија преплићу се од праисторије, на свим континентима.

Мит је спонтани облик првобитног опажања света. Појава мита се не разликује од појаве речи. Из митолошког мишљења развија се апстрактно мишљење. Мит (сећање) је, као и логика, од почетка међу људима, оба мишљења изворно припадају људској свести. „Ја изричито инсистирам да не постоји таква епоха у којој друштвени човек (а човек је одувек био друштвен, адекватан свом колективу) није био субјекат који сазнаје и који не доживљава свет, према томе ни семантичку мисао… Човек је у најранијим историјским епохама систематски опажао свет. Првобитни човек је систематичан од самог почетка… Нису у праву они еволуционисти који говоре да је човек у почетку мислио сликама, а затим, када је престао да мисли сликама, почео да мисли појмовима“ – писала је Олга Михајловна Фрејденберг⁷. Пре античке Грчке или ван простора Грчке и Рима, наука нема много поузданих извора за истраживање. Највише извора за истраживање наука има након што је развијено појмовно мишљење, писменост, затим и уметност (то су грчки извори, посебно из хеленског периода, када је Атина постала моћна држава, а у њој настала Академија, али су и они недовољно научно поуздани). Људи су се бавили трговином и пре родовског и у родовском друштву, али, од тренутка када се трговина развила на обалама и острвима (у топлим крајевима) источног Средоземља, историја почиње – развијена је култура, настали су градови-државе, настала је прва уметност у свету – грчка уметност.

[pullquote]Човек никада није био „дивљак“, како су мислили неки научни-ци и философи, и већина данашњих људи[/pullquote]

Наука је до сада дошла до sapient paradoх-а – „наука не познаје ни ‘чопорске’ стадијуме, ни урођеност било каквих идеја и емоција“. Наука познаје једино човека који већ живи у друштву, у култури, са развијеним говором (језиком), као свесно биће које систематски опажа свет око и изнад себе, са већ развијеном вештином за савлађивање практичних тешкоћа. Пре тога, пре настанка грчке културе, Грци су били варвари, као што су сви остали били варвари, али постаје све очигледније да ти варвари никада нису били тако примитивни, како је модерна наука дуго тврдила. „Довољно је рећи да Грци нису били рођени као Грци него су постали Грци захваљујући томе што настали од различитих културних и етничких група“, писала је Олга Михајловна Фрејденберг. Неке од тих група су дошле са севера. Другим речима, човек никада није био „дивљак“, како су мислили неки научници и философи, и већина данашњих људи, нити је постојао „племенити дивљак“, како је то мислио Русо или какве је тражио Гоген (и наравно није нашао). Постоји само свет пре и посла Христа.

Дакле, знања, која су подстакла развој првих познатих култура и цивилизација, долазе са народима који су долазили са севера, у односу на Грчку (Атину), Левант, Египат, Персију, Индију… и обухватају територију Лепенског вира и Винче, односно, у то доба – Скитије (Дунав), затим, Црно море, Туран, Сибир. У Лепенском виру откривене су монументалне камене скулптуре, постављане из генерације у генерацију уз кућна огњишта, од џиновских облутака „на којима су најчешће моделоване риболике људске главе, рибе“. Другим речима, људи из Лепенског вира су (највероватније) веровали да су настали од риба, а пет миленијума касније, у петом веку пре Христа, Анаксагора је учио да су људи настали од риба. Одакле су сви ти народи долазили, ко су они били, наука (још увек) није утврдила. Наука познаје само оно што је створено у Месопотамији, Египту и Грчкој, тј. са простора Азије, северне Африке и југа Балкана (источног Медитерана) потиче највећи број до сада откривених материјалних доказа (археолошких налазишта).

Како су настали и нестали Винчанци, да ли је и у Винчи било робова, ко су и одакле се појављују Хетити и Етрурци, а затим Скити, или Илири, Трачани и Венети, ништа се не зна. Скитија је, на пример, остала „terra incognita“. На истом простору, у веома кратком раздобљу, након нестанка Скита, „настају“ Словени, најмногољуднији народ тог доба. Словени, уз Грке, Копте, Сиријце и Јермене, (п)остају православни хришћани, а (највише због историјских околности) Тавор и Синај „селе“ се на грчки Атос (на Атосу је некада било светилиште Аполона), а са Атоса (Свете Горе) „селе“ се на север Русије (египатски Скит „сели“ се, хришћански скитски манастири оснивају се, широм некадашње Скитије), Москва постаје нови Рим/Цариград (Цариград је пре тога постао нови Рим), словенске (српска, бугарска, руска) православне цркве (уз грчку, јерменску, грузијску, антиохијску, јерусалимску, александријску, румунску…) остају све до 20. века „окамењене цркве“. Један од првих символа првих хришћана, и самог Исуса, била је риба.

Још у доба Хетитског царства или Етрурије постојале су везе између Италије, Балкана, Црног мора, источног Медитерана, севера Африке и далеког Истока (Персије и Индије). Трагови орфизма могу се наћи у грчкој философији и уметности. Орфеја су стари Грци сматрали старијим од Хомера. Орфеј је сматран просветитељем, а орфичари су учили о прародитељском греху и да је душа затворена у телу као у затвору. Аријевска племена, са простора Скитије, упала су на простор Персије и Индије неколико векова пре настанка класичне Грчке. У орфизму има доста учења која се могу наћи и у Индији и Персији (сељење душе, истоветност душе поједница са општом душом, мистерије кроз које душа излази из „круга поновног рађања“, аскетизам…).

[pullquote]Дужима и троугло-вима (математиком) су се бавили људи који су живели у култури Лепенског вира[/pullquote]

Исто можемо видети на примеру развоја математике: најстарији сачувани текстови о математици потичу из другог миленијума пре Христа, и бавили су се истом теоремом коју је Питагора у 6. веку пре Христа „доказао“ (или ученици који су развили његово учење) и која је постала позната као „Питагорина теорема“. Најстарији познати текст који нулу третира као број написан је у Индији у 7. веку пре Христа. Платон је следио Питагору, Еуклид се (вероватно) школовао на Платоновој академији у Атини, његов ученик је (претпоставља се) био Архимед (3. век.). Сматра се да је Еуклид (у „Елементима“) први дао дефиницију „златног пресека“ („непрекидне поделе“), а да она потиче од Питагоре. Тако су се знања преносила и математика развијала у старој ери, а у ери после Христа, преко муслиманских (персијских и арапских) математичара (9. век) и италијанског математичара Фибоначија (13. век), индијска математика и нумерички систем преносе се у Европу. А онда су се из Европе, обогаћена, враћала назад у Азију. Та знања су људима била позната и пре другог миленијума пре Христа. Дужима и троугловима (математиком) су се бавили људи који су живели у култури Лепенског вира – станишта се у Лепенском виру (на обали Дунава) „не граде произвољно, већ по утврђеном обрасцу, њихове основе прецизно су размераване и увек имају облик зарубљеног кружног исечка под углом од 60 степени, у средишту овог насеља налазили су се пространи трг и велика кућа, а станишта око њих распоређена су у редове“. Затим, „у насељима Лепенски Вир Ib-e нађени су бројни предмети на којима су угравиране загонетне представе и знаци, сличне координатном систему, скицама предела, словима и бројкама“⁸ (дакле, много пре првих писаних трагова који су пронађени у Месопотамији или Египту, или код питагорејаца). Исто важи када је у питању развој астрономије и астрологије, које се развијају заједно са математиком. Астрологија („наука о звездама“) била је нераздвојни део астрономије. Астрономија (или, „закон звезда“) је обухватала посматрање и предвиђања кретања објеката на небу видљивих голим оком. Астролози су запазили да се многе ствари на Земљи дешавају под дејством Сунца и Месеца, па су веровали да су и сви остали догађаји последица утицаја различитих звезда (астрологија се данас, попут магије, назива квазинауком). Наука је утврдила да су се људи астрологијом и астрономијом, као и математиком, бавили најмање од другог миленијума пре Христа, од Египта до Кине. Исто важи за грчке земље. Међутим, „грчка књижевност је прва уметност у свету, створена без књижевне претече и традиције“ (О. М. Фрејденберг).

Готово истовремено (негде на прелазу из другог у први миленијум, од „мрачног века“ па све до краја првог миленијума – до Рима и почетка ере после Христа), и паралелно, док се развијала грчка књижевност и уметност, развијала се и јеврејска књижевност и религија. На прелазу из 6. у 5. век (време класичне Грчке), јеврејска књижевност је већ развијена (настала је Тора – Петокњижје), док је међу Јеврејима било све мање многобожаца и идолопоклоника, а све више монотеиста. Док Грци оснивају школе и академију, Јевреји отварају богословске школе. За Јевреје се може рећи (као и за многе народе, па и за Србе) скоро исто што и за Грке: да Јевреји нису били рођени као Јевреји него су постали Јевреји, настајући од различитих културних и етничких група или племена (која воде порекло од првобитних људи, од Адама и Еве). Несумњиво је да су се у то доба сва (тадашња) знања света, и она из претходних миленијума, на разне начине „слила“ на простор источног Медитерана и Леванта, али је неспорно и да су и Грци и Јевреји развили лично начело, да су свему дали „лични печат“ и да су стога „уникатни“ (још је Малиновски доказивао да се стварање нове културе не може објаснити, онако како је то, у његово време, радила „историјска школа“, механичким „мешањем“ култура, пошто додир две културе производи нове процесе и нове резултате). Такође, неспорно је да су током тих векова постојале непосредне везе између грчких и јеврејских трговаца, учених и осталих људи (Атина, која је имала моћну флоту бродова, и Ханан, па и Египат, нису далеко, припадници оба народа живели су са обе стране мора), а посебно након освајања Истока од стране Александра Македонског и Грчке и Леванта од стране Рима.

„Грчки народ је од самог почетка своје историје претпоставио, за разлику од оријенталног света, слободу заједнице и појединца⁹„ – међутим, ни у хеленској Грчкој, ни у Риму, роб није био човек, Сунце није подједнако сијало слободним грађанима (са лепим телима) и робовима (са ружним телима). За Аристотела, учитеља Александра Македонског, роб је „оруђе које говори“. Жена је била у сличном положају. За античке философе, од почетка хеленског доба све до позног Рима, неразуман човек је исто што и домаћа животиња. Варварски народи никада нису имали иста права. У Грчкој и Риму увек су постојали људи првог, другог и трећег реда, без обзира што су грчки и римски философи развијали појам добра и лично начело и што су тежили универзалном, објективном, општем или свему заједничком (Римљани су међу другим народима поштовали само Грке и према њима су су другачије понашали него према осталим освојеним народима, и обратно, Грци су у Римљанима видели себи једнаке, сви остали су били варвари).

Римљани су преузели културу Етрураца и Грка, на истој основи су развијали сопствену културу. Римски философи нашли су узоре у хеленским философима, школовали су се у хеленским школама у Грчкој. Римљани нису много сумњали у оно што виде својим очима, поштовали су традицију својих предака. Мање их је занимала метафизика (осим мистика) а много више физика, природа (материјалистичке теорије), етика и уметност. Рим је свету оставио богато уметничко наслеђе у вајарству и архитектури, поред поезије, и права. Учени Римљани, попут Цицерона, Хорација, Сенеке, Тацита или Плутарха, били су више књижевници и песници, и правници, историчари или научници, него философи (тј. метафизичари, пошто су следили епикурејски материјализам и стоицизам). Римљани су се бавили практичним стварима: како савладати природу, како уредити (организовати) друштво (и наравно војску). Бавили су се, пре свега, етичким (моралним) питањима и развијали су правни систем. Свештеници су се у Риму први, и једини на почетку, бавили правом. Међутим, „између 4. и 3. века пре Христа улога свештеника-зналца бледи све до потпуног нестанка“, а у 1. веку пре Христа „иако се није покидала, веза између права и религије почела је полако да слаби“¹⁰. У начелу, међу грчким и римским философима, превладавало је Аристотелово учење (телеологија, философија природе) према коме је „апсурдно порицати присуство сврха у природи на основу одсуства делатеља који поступа намерно“, пошто „потпуна безобличност исконске материје која сарађује са формом у настајању ствари пружа природи велике могућности сврсисходног обликовања“, а „циљ ради којег природа све чини је оно што је добро (одржање живота је највише добро за сва жива бића) за само природно биће (свако понаособ) чију суштину она представља“, што значи да је „сама природа финални узрок природе“ (природа материје састоји се у жудњи ка ономе што је заиста постојеће, у чежњи за оним што је божанско, добро и пожељно; „природа је ефицијентни узрок финалности у физичком свету искључиво на тај начин што је објект жудње природе као материје“)¹¹. Ако постоје сврхе у природи, онда постоји и нешто или неко ко је те сврхе поставио. Свако биће има своју природу – суштину, сврху и циљ. Сви људи имају исту природу, али немају сви људи исту суштину, сврху и циљ. Неко је рођен као роб (неразуман), а неко као господар (разуман). Људи су по природи исти, само што неки људи има ропску природу. Неко има природу господара, неком народу су богови наменили улогу народа-краља.

Марко Аурелије је знао да је у космосу све повезано, знао је да су све ствари „у сродству (један догађај проистиче из другог; једна ствар покреће другу, оне дишу заједно и јесу једно)“, а када је говорио о другим „грађанима“ (тј. варварима) истицао је да „држава коју имамо на уму мора бити цео свет“, и питао се „у каквом би другом заједничком уређењу могло да учествује целокупно човечанство“, јер „из тог заједничког уређења произилази и наш разум и наши закони“. Тако је писао Марко Аурелије, последњи од „четири добра цара“, кога је наследио син Комод. Аурелије је истицао стоичке врлине, али су за стоичаре постојали само „индивидуалитети“, тј. за стоичаре „збир појединачних људских судбина“ није представљао „колективну судбину“. Међу угледним Римљанима, када је Рим био на врхунцу моћи, било је и бивших робова, ослобођеника и варвара, римски цареви су почели да проводе више времена по провинцијама него у самом граду, али, као што им је идеја да су сви људи заиста једнаки (а да ропство није нешто природно и нормално) била страна (пошто „античка мисао зна да, теоријски, човечанство јесте једно, али она истовремено и не жели то да зна“), тако је и „идеја о постојању више народа са једнаким правима била је потпуно страна Римљанима“ – пошто „универзализам и интернационализам нису исто“¹², античка мисао није била универзалистичка. Због тога, „Стуб Марка Аурелија приказује историји и небу халуцинантне сцене масакрирања варвара“, он „илуструје римски поглед на свет; као уметничко дело он користи две старе теме, терор и самилост, и истовремено дочарава гледање оних који масакрирају и оних који масакрирају као што је то случај и у ‘Илијади’. На делу је имагинарни хуманизам… Мирна савест људи који врше масакре приказане на Стубу Марка Аурелија јесте осећање савести људи који бране цивилизацију од напада варвара чија се одећа (овде треба имати у виду да је у римском Сенату било предлога да робови приморају да носе ‘специјалну одећу по којој би се разликовали од слободних грађана’¹³, укључујући и капе потпуно разликује од наше“¹⁴. Тако је изгледало стоичко „цивилно друштво“ у другом веку после Христа.

Ако нема Једног, нема универзалног

Човек од почетка (нама познате) историје тражи почетак, „први узрок“, тражи „суштину“, тражи Једно. Грци и Римљани имали су врховног бога, веровали су у један извор бића, у Ум, Логос или Једно. „Ако нема Једног, ничег нема“, писао је Платон. Јевреји су веровали у једног и живог Бога. Са друге стране, грчки философи (који су веровали у бесмртност душе или ума) тежили су (све више) индивидуалном спасењу (само сопственим снагама).

Пагански римски свештеници су, попут етрурских жреца, проучавали лет птица и слично, али, њихов врховни бог (Јупитер) је „морао да сарађује“, „да потврђује сваку праведну и легитимну меру“ (свештеника, власти), тражило се „његово одобравање“, али не и „његов пристанак“, а када би „добри односи са богом били озбиљно и на дуже време нарушени“, свештеници би добијали наређење од Сената да „у Сибилским пророчанствима потраже пророчанство које би се односило на постојећу кризу“, али при оваквој врсти консултација свештеници „нису били у директном контакту са божанством“, јер се „за разрешење кризе позивало на традицију“, а „богови као да нису учествовали у тражењу решења. Рекло би се да су свештеничке колегије увек располагале начинима да задобију пристанак богова и успоставе мир са небом. Њихово знање било је довољно да у радње уведе логику или да у њима открије неку скривену рационалност, као и гаранције успеха“¹⁵.

Јевреји су, са друге стране, веровали у једног Бога, молили су се живом Богу, и међу њима се појавио Бог – као телесни човек, као истински човек, Богу у нама и међу нама – Господ Исус Христос, Богочовек. „Из хиљадугодишњег искуства целог нашег рода знамо да наш природни ум, препуштен самом себи у нашем садашњем стању, не може у свом мишљењу о Богу да пође даље од извесних нагађања. Неопходно је да се сам Бог јави човеку и да му да знање о Себи. Као што се у животу сваког од нас Бог открива постепено, тако се и у историји човечанства, како је она представљена у Библији, много пута и разним начинима Он јављао оцима и пророцима, са све већом снагом и дубином знања. Бог се открива Аврааму, Исааку и Јакову, у све широј перспективи, а Мојсију као лични и једини заиста постојећи, са још непознатим атрибутима. Ни пророци нису достизали тражену пуноту, и пророци су још тражили. Дух израиљских пророка био је усмерен ка Пра-Бићу, ка Ономе који је од Почетка. Управо је та усмереност карактеристична за човека – који је образ Апсолута. У молитви Богу није престајао вапај пророка да дође на земљу, да пружи заиста пуно познање Себе, будући да је жудња за тим познањем неотуђива људском духу… След нашег постепеног откривења о Богу, како је представљен у Светом Писму, у великој мери се поклапа са процесом нашег личног развоја. И ми у свом познању растемо слично праоцима и оцима нашим: у почетку људи некако прихватају појам о Вишем Бићу. Затим све нови и нови Његови атрибути постају спознатљиви људском духу; док тако не дође време страшног синајског „Aзъ Есмь“ (Јесам). Током следећих векова усавршавало се искуство и разумевање све док није дошао Очекивани“¹⁶.

Култура се одвојила од биологије, уметност се одвојила од фолклора („фолклор је стекао богат прелаз форми у уметност“). Према Малиновском, култура је оквир у коме се мора посматрати свака манифестација људског живота, без обзира на ком се степену развоја она налазила. Не постоји ниједна људска активност која би била чисто физиолошка, природна, немодификована – човек живи у култури, култура је медијум помоћу кога човек достиже своје циљеве – људска личност је резултат модификације биолошке природе под условима културе. Због тога, „свака теорија културе мора да почне од органских потреба човека, али уколико успе да се повеже са комплекснијим потребама (оним спиритуалним, економским или друштвеним) снабдеће нас низом општих закона, који су нам потребни у правој научној теорији“. Малиновски наводи пример домородаца са којима је живео, а који су потпуно свесни да успех у пољопривреди зависи од њиховог познавања земље, разних култура биљака, узајамних прилагођавања ових двају фактора, од њиховог сазнања о значају прецизног и напорног рада – они морају да изаберу земљу и семе, да одреде када је време погодно за рашчишћавање, сађење, пљевљење и поткресивање, руководећи се јасним познавањем временских прилика и годишњих доба, биљака и штеточина, земље и корења. Међутим, иако се у свим активностима домородаца може наћи магија, пошто они сматрају да је магија неопходна за заштиту биљака, „ако бисте домороцу предложили да обрађује башту само помоћу магије и да запостави рад, он би се само насмешио на ту вашу глупост“¹⁷. Како се култура одвојила од биологије наука уопште не познаје, а како се култура развијала пре класичне Грчке, пре антике, наука слабо познаје. Када се тачно завршило ледено доба, када је био последњи велики потоп, нико не зна тачно. Ако је крај леденог доба око десетог миленијума пре Христа, већ од осмог миленијума на простору Лепенског вира појављује се развијена култура. Шта је било пре леденог доба, како се након тога појавила култура Лепенског вира, науке не зна.

На основу онога што наука познаје, и извора које имамо из онога што наука не признаје, примећујемо да у грчкој философији и јеврејској религији човек постаје све више субјекат (који је већ средином првог миленијума пре Христа био напреднији и у смислу физичког и у смислу духовног знања у односу на домороце или примитивне народе који су живели у 19. и 20. веку), само што се у хеленској философији на божанство све мање гледа као на нешто више у односу на човека (не верује се у натприродна, већ у природна чуда), док су у хебрејској религији и човек и Бог нешто више него у грчкој философији и уметности. То више постали су када се Бог Логос јавио, у телу човека, са доласком Богочовека.

У хришћанској цивилизацији човек постаје Личност – постаје бог и остаје човек. Јер, сваки „човек има у себи силу којом разликује добро и зло, којом процењује вредност добра и зла, и којом хвали једно а осуђује друго. Та сила јесте савест. И у њој – морални закон. Сама по себи, савест је нешто што не постоји код бића нижих од човека. Али је ни сам човек није могао створити, јер је јача од човека. То показује да је човеку могао дати савест само Бог као биће савршено праведно и савршено мудро“¹⁸.

[pullquote]Хришћанство је из-над и грчког индиви-дуализма и јеврејског колективизма[/pullquote]

„Колевка Европе“ није само стара Грчка (простор Балкана, медитеранска острва, обале Црног мора и Мала Азија), већ и „Света земља“ (простор Израела и Палестине). Нису само Јевреји, него су и Грци „изабрани народ“, тј. изабрани народ је Божји народ – изабраном народу Божјем припадају сви људи (из свих народа и раса) који су поверовали у Христа. „Бог не гледа ко је ко, него је у сваком народу мио њему онај који га се боји и твори правду“ (ДА 10; 34-35). Од тренутка настанка, хришћанство је универзално. Хришћанство је изнад и грчког индивидуализма и јеврејског колективизма. Хришћанство је било и остало против свих класних или кастинских система који су постојали пре или који су настали после Христа. У Христу нема ни Јеврејина ни Грка, ни мушкарца ни жене, ни богатог ни сиромашног. У хришћанству је решен и однос субјекта и објекта. Хришћанство је изнад монизма и дуализма. Људи су вековима тражили одговоре, очекивали Спаситеља. Људи су одувек имали представу или сећање на неко „златно доба“, рајско стање, иза себе, у прошлости, и у духовном свету, пре рођења, и увек су имали визију неке утопије, рајског стања испред себе, у будућности, после смрти, у вечности. Дакле, имали су неки узор, идеал, циљ, наду, веру, имали су свест да је онај идеал ка коме теже (на пример, да су сви људи једнаки међу собом, да живе у хармонији и „обиљу“) достижан, јер су то већ имали раније, такви су били и такви могу поново да буду (на пример: када су владали први и праведни краљеви, или пре потопа, или у Рају…). Зато се каже да је сећање – напредак. То је, међутим, само делимично тачно, јер они (људи који су живели пре Христа) нису имали прави узор испред себе, зато није довољно само сећање (најупорније помисли долазе од – сећања). Покајање је напредак. Спасења или обожења нема без Спаситеља (Христа Бога).

Христов други долазак

Не постоје живи сведоци стварања човека и света, али ће постојати живи сведоци краја света, то ће бити они који буду живели у последњим временима и у владавини антихриста.

Како ће изгледати долазак антихриста? Антихрист ће се, исто попут Христа (у свом првом доласку), појавити као човек – родиће се као човек. Када се буде представљао људима, у свему ће да личи на Христа. Како нас упозоравају Свети Оци, поред тога што долази у лику човека, и што ће имати лажне апостоле, пре него што почне са „чудесима лажним“ (2. Сол. 2; 9), антихрист ће говорити да се гади идола, да је побожан, појавиће се као смирен човек, кротког духа, велики непријатељ неправде, добар, љубитељ сиромашних људи, честит, постојан, према свима љубазан, поштоваће и Јевреје, неће узимати поклоне, неће говорити гневно, нити показивати натмурен изглед, већ ће доличном спољашњошћу почети да вара свет – све док не успостави апсолутну власт, тоталитарни систем. Људи ће за антихриста, у почетку, говорити да не постоји бољи и праведнији човек од њега¹⁹. Скоро сви људи ће му до краја поверовати када почне да изводи „чуда“. Његова „чуда“ ће бити обичне преваре, али ће људи поверовати, а антихрист ће то искористити да уведе сурову диктатуру. Дакле, антихрист ће доћи кроз одређену особу, посебну личност – као један човек, кога ће ђаво употребити као своје оруђе. Преузеће власт и управљаће над целим светом. Имаће власт и над човековим чулима. Жиг ће стављати на људе. За време владавине антихриста живот људи постаће ужасан, неподношљив, и зато ће убрзо доћи Христос, да скрати муке људима (изабранима). У антихриста ће људи толико поверовати да постоји опасност да и изабрани буду обманути, те ће Бог због њих скратити период владавине антихриста. Христос је рекао да „овај нараштај неће проћи“. „Нараштај“ су верници и они „неће проћи“ – род верних ће опстати и под антихристом.

Како ће изгледати Судњи дан? Други долазак Христов разликоваће се од Његовог првог доласка. Први долазак је био тајан, Други долазак ће бити јаван. Први пут је дошао са земље, Други пут долази са неба. Дакле, за разлику од антихриста, који долази са земље, Други долазак Христов је са – неба. Када се други пут појави, доћи ће јавно и са свом славом Својом. Указаће се знак Христа на небу, Знак Крста, звезде ће са неба падати. Звезде ће престати да постоје. Садашња небеса ће се изменити (сунце ће се помрачити, месец изгубити светлост) и појавиће се нова небеса. Показаће се „знак Сина Човечјег на небу“ како „иде на облацима небеским са силом“ (Мт. 24; 30). Анђели ће сабрати васкрсле, у трену, и све ће узнети на небо. На знак Сина Божјег, брже него у трен ока, сви умрли ће се окупити на место суда, неће оставити ниједног мртваца. Сви који су икада рођени, наћи ће се пред судом. Сви излазе пред „Бога Оца који васкрсе Христа из мртвих“ (Гал. 1; 1).

„Сваки ће грешник у онај страшни дан суда угледати себи сличнога наспрам себе у животу вечноме и од њега осуду примити. Сваки грешник угледаће спрам себе себи сличног праведника, и сетиће се да је и овај био човек, да је и он имао душу и тело, исти положај, исту вештину, исти занат у рукама, али се он не хте на њега угледати. Када грешници угледају себи сличне праведнике у Царству Божјем, стид ће их обузети“ (Св. Симеон Нови Богослов). „У ону ноћ два ће бити на једној постељи, један ће се узети, а други оставити“ (Лк. 17; 34). „Тада ће два бити на њиви; један ће се узети, а други оставити. Две ће млети на жрвњевима, једна ће се узети, друга оставити“ (Мт. 24; 40-42). Јер, недостојним Епископима, свештеницима и мирјанима (односно, недостојним клирицима и верницима, слугама) Христос је исто поручио: „По твојим ћу ти речима судити зли слуго“ (Лк. 19; 22); „Заиста вам кажем: не познајем вас“ (Мт. 25; 12); „Одступите од Мене сви који чините неправду“ (Лк. 13; 27); „Идите од мене проклети у огањ вечни који је приправљен ђаволу и анђелима његовим“ (Мт. 25; 41); „Свежите му руке и ноге, па баците (некорисног слугу) у таму најкрајњу“ (Мт. 22; 13).

[pullquote]„Зашто сте ме за сребро и злато продавали као што Јуда учини?“[/pullquote]

„Епископи ће бити питани и испитивани о њиховом сопственом животу и о њиховој пастви… Ако је због епископове немарности овца изгубљена, онда ће се њена крв тражити од његових руку“ (Св. Јефрем Сирин). „Сваког Патријарха, сваког Митрополита и сваког Епископа грешног упоредиће Он са Апостолима и Светим Оцима, који пре њих просијаше у истим тим епархијама, те ће поставивши праведне јерархе наспрам грешних, овима потоњима рећи: нисте ли у истим местима и ви живот проводили, као и ови што Ми у свему угодише и верно ми послужише? Нисте ли на истим катедрама седели? Па зашто се онда на дела њихова нисте угледали? Зашто сте ме за сребро и злато продавали као што Јуда учини?“, писао Св. Симеон Нови Богослов . Царевима (политичарима, начелницима полиције и тајних служби, судијама…), Св. Симеон је поручио: „И поред тога што сте трулежни и смртни, желели сте да будете самодршци, да сами над свим владате, па ако би се нашао когод да вам се не усхтедне потчинити, истог трена бисте устајали на њега као на ништавног слугу свог, премда сте обојица слуге, и премда никаквих преимућства пред њим немате. Зар сте мислили да нема никога ко би тражио крв оних којима неправду учинисте? Или да никог нема ко би видео све што у тајности чињасте?“ Другим речима, нема никакве разлика међу костима цара и слуге, богатих и сиромашних… „У васкрсу нема великих и малих“. Све достојне слуге, Христос ће познати и примити у Своје царство.

За оне који „страже“ и који су будни и који се само Богом богате, неће доћи Страшни суд, они (већ) пребивају у Господу. „Који у њега верује не суди му се, а који не верује већ је осуђен, јер није веровао у име Јединороднога Сина Божјега“ (Јн. 3; 18). Јер, оне који се клањају „творевини уместо творцу“, Бог препушта „њиховом изопаченом уму“ (Рим. 1; 18-32). А они који себе предају Богу који је победио смрт као живи из мртвих, више не робују греху, грех нема више власти над њима, јер више нису под законом него под благодаћу (Рим. 6; 6-14). Свети Оци упозоравају да је учење да историјски Исус није постојао и да се Син Божји није оваплотио у телу, као истински Бог – дело антихриста, да је тај антихрист. Како веровати у Христа, ако се негира или преправља Исус?

Када ће доћи Судњи дан? Прво долази антихрист. Антихрист може да дође за два века, или, за двадесет два века… Можда се пре тога, на пример, у 21. веку, догоди хришћанска, тј. православна ренесанса. Затим, претходних векова, народима и људима је проповедано углавном јеретичко, а не изворно, православно учење. Христос је рекао да се неће вратити док се Радосна (Блага) вест не буде проповедала свим народима на земљи. Да ли се рачуна јеретичко учење? Христос ће доћи када се и Јевреји приклоне Цркви и препознају Христа као (правог) Месију. Христос ће доћи као „лопов у глуво доба ноћи“. „О дану томе и часу нико не зна, ни Анђели небески, до Отац мој сам“ (Мт. 24, 36; Мк 13; 22). Јер, „Није ваше знати времена и рокове које Отац задржа у својој власти“ (Д.А. 1; 7-8).

Господ је поручио да не размишљамо о томе када ће поново доћи, већ да будемо будни, да стражимо. „Стражите, дакле, јер не знате у који ће час доћи Господ ваш“ (Мт. 24; 42). Зато стражимо, будимо будни, непрестано. У Христу вреди само „вера која кроз љубав дела“ (Гал. 5; 6). „Коме је поверено много, од њега ће се више искати“ (Лк. 12; 48).

„Онај Који треба да дође неће одоцнити“ (Јевр. 10; 37).

„Да, доћи ћу ускоро. Амин“ (Откр. 22; 20).

---

1 Металопрерађивачки центар винчанске културе био је у Беловодама, а бакар са тог локалитета путовао је Дунавом до Црног Мора и према југу, ка локалитету Плочник. Ковач са Беловода је знао тајну претварање зелене руде бакра у сјајни бакарни метал, могућност да победи природу и овлада трансформацијом природних материјала. Метал у виду ингота (комада метала изливеног у дебелу шипку или блок) трговином је доспео до насеља Плочник, металопрерађивачки и трговачки центар винчанске културе, где су га ковачи загревали на температури вишој од 200 степени, и онда наизменично ковали и грејали док се није постигла жељена форма. Секире-чекићи, длета, гривне и игле, бакарни лим, перле… говоре о могућим радионичарским местима за израду готових алатки. Пројекат представља докторско истраживање Миљане Радивојевић о тренутно најстаријој документованој металургији на свету – старој 7.000 година, чији су трагови детектовани на локалитету Беловоде у источној Србији. Такође, наставак је петогодишње сарадње институција које истражују ту област: УКЛ-а, Народног музеја у Београду и Народног музеја Топлице. Пројекат финансира Истраживачки савет Велике Британије за уметност и друштвене науке.

2 Никола Тасић, Драгослав Срејовић, Братислав Стојановић: „Винча, Центар неолитске културе у Подунављу“,  Центар за археолошка истраживања Филозофског факултета, Београд, 1990.

3 Порекло утемељивача српске државе, великог жупана Стефана Немање, остало је непознато.

4 У Збирци Музеја града Београда чувају се археолошки предмети који сведоче о непрекидном трајању живота на данашњој територији града, почев од средњег и млађег неолита, око 5.300 године п.н.е, све до доласка Римљана на овај простор почетком I века н.е. Збирка садржи више од 10.000 предмета израђених од керамике, камена, кости и метала, који говоре о материјалној и духовној култури ондашњег човека.

5 „Због тога писах и потписах овај свој рукопис, 6707 (=1199) године. Од свих последњи, Сава грешни.“ (Карејски типик) „Године 6708 (1200) месеца фебруара 13. дан, у вечно пређе блаженство отац наш Симеон, заветом оставивши манастир овај мени.“ (Хиландарски типик) – из књиге: „Свети Сава – Сабрана дела“, Народна књига, Алфа, Београд, 2003.

6 Идрис Шах: „Оријентална магија“, БИГЗ, Београд, 1989.

7 Олга Михајловна Фрејденберг: „Мит и античка књижевност“, Просвета, Београд, 1987.

Исто је закључио антрополог Бронислав Малиновски, истражујући домороце у Аустралији, Африци и Мексику. Према Малиновском, у менталитету примитивног човека није одсутна логика (и он одбацује идеју о „прелогичном менталитету“), друштвене институције примитивних народа имају одређену организацију, примитивни народи поседују обиље знања засновано на искуству и уобличено разумом, имају правила и законе, културе примитивних народа су људске у својој суштини и садрже неке универзалне елементе, заједничке и нашим, савременим културама. Малиновски је одбацио и „фантастичне“ претпоставке неких научника (попут Леви-Брила или Фројда) о „промискуитету“ и „групном браку“ (уопште, култови секса код примитивних народа играју незнатну улогу), јер је „моногамни брак увек постојао у људским друштвима“. (Бронислав Малиновски: „Магија, наука и религија“, Просвета, Београд, 1971.)

8 Драгослав Срејовић: „Искуства прошлости“, Ars libri и Кремен, Београд, 2001.

9 Бранко Гавела: „Историја уметности античке Грчке“, Научна књига, Београд, 1991.

10 „Ликови старог Рима“ (Алдо Скијавоне: „Правник“), Клио, Београд 2006.

11 Александар Пражић: „Природа и телеологија“, Плато, Београд, 2002.

12 „Ликови старог Рима“ (Пол Вејн: „Humanitas: Римљани и остатак света“), Клио, Београд 2006.

13 „Ликови старог Рима“ (Ивон Тебер: „Роб“), Клио, Београд 2006.

14 „Ликови старог Рима“ (Пол Вејн: „Humanitas: Римљани и остатак света“), Клио, Београд 2006.

15 „Ликови старог Рима“ (Џон Шејд: „Свештенство“), Клио, Београд 2006.

16 Архимандрит Рафаил Карелин: „Са Христом ка висотама обожења“, www.svetosavlje.org

17 Бронислав Малиновски: „Магија, наука и религија“, Просвета, Београд, 1971.

18 Проф. Велимир Хаџи Антић: „Тајне вере и живота (основно богословље)“, www.svetosavlje.org

19 „Последња времена“, Православна мисионарска школа при храму Св. Александра Невског, Београд, 1998.

(Изглед и опрема текста редакцијски)

Изворник: Стање ствари