Борис Јовановић: СМРВЉЕНА ГОМИЛИЦА

Борис ЈОВАНОВИЋ

Борис ЈОВАНОВИЋ

БОРИС ЈОВАНОВИЋ, рођен у Никшићу. У родном граду воли мирис липа (које су посјекли) на главној улици и пиво у самачком (статус непознат). Због љубави према српском језику као млађи Чарнојевић одгегао на мали сјевер. Због љубави према Наташи настанио се у Врњачкој Бањи ни крив ни дужан. Врло је ријетко отац, а много чешће тата Матије и Богдана. Поносни је стриц. Објавио четири-пет књига. Има мало више читалаца него написаних књига. Награђиван (мало га је срамота, али му је то понекад важно).¹ Навијач Сут(ј)еске и Звијезде. Особени знаци: умјетничко-разбојничка физиономија. Пиће: све мање црногорског вина. Држава: Србија и Црна Гора (или обрнуто). Има најбољег друга. И пуно књига. И мало стрипова. И још понешто…Ето.


Srbija 1Сје­ћаш ли се, гомили­це мо­ја најрође­ни­ја, уви­јек љу­бље­на и на­ви­јек ку­ђе­на од ово­га ко­ји те нео­про­сти­во и без­на­де­жно љу­би, шта је рекао онај веле­ум­ни Ге­те у свом цје­ло­му­дре­ном напо­ну? Ако се не сје­ћаш, го­ми­ли­це мо­ја, под­сје­ти­ћу те са­да и ов­дје, ма­да знам да је и Ге­те узалуд­но тру­био вајмар­ским и герман­ским тру­ба­ма, па ка­ко не­ће овај уза­луд­но ци­лик­та­ти ма­ле­ним уту­ље­ним серб­ским звончићима од кр­то­га ста­кла… Ре­че Ге­те, а ми не упам­ти­смо, јер смо уви­јек више ције­ни­ли оно што ни­је за пам­ће­ње, а ни­ка­да ни­је­смо упам­ти­ли оно што је ла­ко упам­тљи­во за оне ко­ји мо­гу и хо­ће: Ни­ка­да не сми­је човјек ни на­род мисли­ти да је до­шао крај. Гу­би­так по­сје­да ла­ко је надок­на­ди­ти. Свим дру­гим гу­би­ци­ма утје­ха је ври­је­ме. Са­мо је јед­но не­из­ље­чи­во: ако на­род сам диг­не руке од се­бе…

Го­ми­ли­це мо­ја, кад ли ћеш и да ли ћеш, и да ли уоп­ште ви­ше мо­жеш и же­лиш, и да ли си ика­да би­ла, а ако ни­је­си, да ли си ика­да мо­гла уз­ра­сти ма­кар до гоми­ле, па он­да по­ла­ко стр­пљи­во, му­ко­трп­но, корња­чи­ним кро­ком до на­ро­да, до гра­ђан­ства ко­је зна оно што мо­ра да зна, уко­ли­ко је то што же­ли да бу­де, на­рав­но, ако же­ља још уви­јек по­сто­ји. Кад ли ћеш и да ли ћеш, мо­ја љу­бље­на го­ми­ли­це, а ако нећеш за­што не­ћеш, јер лак­ше нам је да зна­мо да не­ћеш, не­го да се уза­лу­да­сти на­да­мо да јед­ног да­на хо­ћеш…

Guranje kroz trijumfalnu kapiju sm.Пра­виш се ва­жна, го­ми­ли­це мо­ја, као да си го­ми­ла или пра­ви-правца­ти на­род, а и са­ма знаш да ни­је­си ви­ше од го­ми­ли­це, а то знање је и лак­ше од оно­га са­зна­ња да ћеш, ако ово по­тра­је, а сва је при­ли­ка да хо­ће, би­ти још ма­ња од гоми­ли­це, го­ми­ли­чи­ца ако је то ма­ње, јер се про­ре­ђу­ју тво­је рет­ко­ће и по­су­стају тво­је по­су­ста­ло­сти. Пре­сах­њу­ју тво­је пре­са­хли­не и су­ше се тво­ја пре­сушја. Го­ми­ли­це, гоми­ли­це мо­ја, на­до и утје­хо мо­ја, све си ми ма­ња, умје­сто да бу­деш ма­кар за на­пр­стак ве­ћа, да ма­кар за трун­ку на­до­ђе тво­ја пре­ма­ла сна­га, да ма­кар за жи­шку уста­не твој пла­мен­чић…

Го­ми­ли­це, ка­ко ћу ова­кав ка­кав сам са то­бом, и ка­ко се на те­бе та­кву и то­лиц­ну осло­ни­ти, а знаш до­бро да сва­ком ста­ба­о­цу не­ка­кав шумарак тре­ба… Ни­је толи­ка му­ка што си ма­ла, не­го је не­пре­бол­ни јад што си та­ква, јад­на оја­ђе­на и за­ја­ђе­на го­ми­ли­це мо­ја. По­сто­је, зна­мо, и ма­ње го­ми­ли­це, али те­шко да мизерни­је го­ми­ли­це по­сто­је. Ку­да и ка­ко са тво­јом ми­зе­ри­јом, кад је ми­зер­лук по­стао је­ди­на пра­ва мје­ра на­ше­га па­три­о­ти­зма и ро­до­љу­бља? Не во­ли те­бе више ни­ко, бијед­на и не­во­ље­на го­ми­ли­це, они са­мо во­ле соп­стве­но на­да­ње да ће те огу­ли­ти још мал­чи­це и очо­пли­ти још мал­ки­це. Оста­ло је још мрви­ца, смрвље­на го­ми­ли­це, на тво­јој убо­гој тр­пе­зи. Они ко­ји су за њом пи­ро­ва­ли поби­ће се за нај­ма­њу мр­ву, као што су се, док је пи­ра би­ло, очи­ва­ди­ли и кла­ли око про­кле­то­га ло­по­влу­ка. Та­ко су гомилали, го­ми­ли­це мо­ја, и та­ко си по­ста­ла ма­ња од њи­хо­ве гомиле…

Veni, vidi, vici sm.Ми­сли­ли смо, у крат­ко­ви­до­сти сво­јој, да си се, го­ми­ли­це ми­ла, некада зва­ла: на­род. Пје­ва­ли смо, го­ми­ли­це рас­пла­ка­на, па­три­от­ске пје­сме, и учи­ли на­па­мет, го­ми­ли­це рас­па­ме­ће­на, ро­до­љу­би­ву поезију. Ди­чи­ли се тво­јим гол­го­та­ма и слави­ли тво­ја вас­кр­сну­ћа. Поно­си­ли се тво­јим под­ви­зи­ма и опла­ки­ва­ли тво­је жр­тве. Би­ли спрем­ни да се жр­тву­је­мо, да се упи­ше­мо у љу­де, да се за­пи­ше­мо у на­ро­де. Би­ли, ма­кар спрем­ни, да бу­де­мо гра­ђа­ни, ако већ не мо­же­мо би­ти херо­ји и лу­чо­но­ше. Ка­ко ли се да­нас зо­ве ро­до­љу­би­ва по­е­зи­ја, и да ли, о гомили­це, ви­ше ико те­би ова­квој пје­ва? Мо­же ли си­ро­ти пјесник опје­ва­ти гомили­цу и да ли је то пје­ва­ње, оту­жно и уму­кло, запра­во ди­вљи плач над твојим раз­ва­ли­на­ма, не­до­ту­че­на по­лу­мр­тва го­ми­ли­це… За шта да се ухва­ти­мо, кад већ ни­је­смо гра­ђа­ни сви­је­та, кад већ не­ма тво­је ро­ди­тељ­ске ру­ке? Био сам дио, го­ми­ли­це мо­ја, дио не­че­га, а ни­је­сам био, ни­ти бих, го­ми­ли­це бес­крв­на, дио ни­че­га. Авај, све ви­ше ме под­сје­ћаш ни на шта, и све ма­ње под­сје­ћаш на народ, го­ми­ли­це раз­го­ми­ла­на…

Bezglavi pobednici sm.И шта се то, гомили­це глу­ва, деси­ло са то­бом? И кад се то, го­ми­ли­це ћо­ра­ва де­си­ло са на­ма? Ка­ко је то и за­што је то је­дан ка­кав-та­кав народ по­стао ова­ква никаква го­ми­ли­ца. Па ма­кар да је гоми­ла, па макар да нам је сра­мо­та ве­ћа кад већ по­носа не­ма… Ка­квим си то двоножним битанга­ма до­зво­лила да те во­де, нама­гар­че­на гомили­це? И да ли си по за­слу­зи добила, оно што си одуви­јек заум­но жеље­ла, не­же­ље­на го­ми­ли­це? И от­куд то та­ко ла­ко и та­ко бр­зо? Колика ли је то низ­бр­ди­ца и ка­кав је то пад? Гур­ну­ли те низ­бр­до, па још до­да­ва­ли гас, уга­ше­на го­ми­ли­це, сло­ми­ли те и по­кр­ка­ли те, па ти над отвореном ра­ком мавали оки­ће­ним бар­ја­ци­ма су­но­вра­та и разбраћења. Че­му ли си се на­да­ла, без­над­на го­ми­ли­це, кад си да­ла да те сли­је­пац во­ди и глу­пер­да под­у­ча­ва? Можда си се баш и на­да­ла ово­ме, јер је до­шло ври­је­ме да и овај на­род по­ста­не го­ми­ли­ца при­је не­го што не­ста­не. Не­ста­ја­ли су, уоста­лом, и бо­љи на­ро­ди, али ниједан на­род ни­је се­би ра­ди­је за­би­јао клин­це у дла­но­ве као што то ра­ди овај мој. Ваљ­да се зо­ве­мо Сер­би, го­ми­ли­це мо­ја? И ваљ­да ови клин­ци и при­кив­ци ви­ше бо­ле јер су нај­ро­ђе­ни­ји…

VodjaКа­ко ли се по­ја­ви­ше го­ри од нај­го­рих, до­ма­но­ви­ћев­ски­ји од Доманови­ће­вих во­ђа, го­ми­ли­це мо­ја? И зар ма­ли Алек­сан­дар да бу­де нај­ве­ћи, сра­мо­ти­це мо­ја? И зар си на то спа­ла да ти Ми­ло бу­де Бранко­вић, бран­ко­ви­но мо­ја? А ја ми­слио да си ве­ћа, го­ми­ли­це умање­на… А ти си, из­гле­да ма­ња и од нај­ве­ће бру­ке. И од ма­лог Алек­сан­дра си ма­ња и од ве­ли­ког Ми­ла си ма­ња. За­то си ваљ­да гомили­ца. Ко­јој по­кат­кад по по­тре­би раз­ва­ле тор. И на­у­че је да мр­зи. Још ви­ше. И за­то ви­ше ни­је­си на­род. Ни гра­ђан­ство ни­је­си. Ни­је­си. Ни­си. Јер то има ве­зе са чо­вје­ком..


¹ БОРИС ЈОВАНОВИЋ је објавио следеће књиге: Књига о кихотизму, роман (Књижевна омладина Црне Горе, Подгорица 1994) Епикурејски зборник, роман (Ободско слово, Подгорица, 1998) Капи, лирски записи (Октоих, Подгорица, 2006) Отац, роман (Октоих, Подгорица, 2007) Тријаде, збирка прича (Српска књижевна задруга, Београд, 2012) и Играчке, приче, причице и драмице (Књижевна задруга Српског народног вијећа, Подгорица, 2015). Заједно са својим колегама, професорима српског језика из Никшића, добитник је Вукове награде (Културно-просветна заједница Србије) и Награде Матице српске из Новог Сада за допринос очувању српског језика и неговању културе и духовности.

(Изглед и опрема текста редакцијски. Карикатуре: Миланко Каличанин)

Изворник: ØFENOMENI

(Visited 271 times, 1 visits today)
САТИРА, УМѢТНОСТ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *