БРАНИСЛАВ РИСТИВОЈЕВИЋ је рођен у Новом Саду 1972. године. Дипломирао је на Правном факултету у Новом Саду 1996. године. За асистента приправника за наставни предмет Кривично право изабран је 1997. године. Магистрирао је на Правном факултету у Новом Саду одбранивши рад на тему Командна одговорност у међународном кривичном праву – одговорност за радње потчињеног. Докторирао је одбранивши докторску дисертацију „Злочини против човечности са гледишта кривичног права“ 11.07. 2006. године на Правном факултету у Београду. За доцента је изабран 2007.године, а за ванредног професора 2012. године. Област научног интересовања: Међународно кривично право. Био је саветник у више тимова одбране пред Међународним кривичним трибуналом за бившу Југославију у Хагу. Од 2007. године врши дужност саветника председника владе Републике Србије, за правна питања. Од 2008. до 2015. године вршиo функцију продекана за науку. Od 1. октобра 2015. године врши функцију продекана за финансије. Аутор је једне књиге (Одговорност за радње потчињеног у међународном кривичном праву: командна одговорност, издање аутора, Нови Сад, 2003) и тридесет научних и стручних радова.
Док ширење епидемије страха у нашој јавности још увек траје несмањеном жестином, а број вакцинисане деце констатно опада, здравствене власти настављају са увођењем нових обавезних односно принудних мера имунизације најмлађих категорија становништва. Од 1. октобра је за наше најмлађе, поред свих осталих, обавезна још једна комбинована вакцина. Она наводно делује против упале плућа, менингитиса, сепсе, упале средњег уха итд. Најављује се као необавезна још једна вакцина, против тзв. хуманог папилома вируса који, кажу, изазива рак грлића материце. Ово је сад већ постао један прави вакциновод до тела наших малишана. Па човек не треба да буде лекар па да зна да претерана употреба антибиотика на крају чини бактерије отпорним. Како је онда могуће да претерана употреба вакцина не изазива сличан ефекат код вируса (да ли циљање одређеног соја вакцинама по Дарвиновим правилима природног одабирања оставља простор за бујање других)? Шта је следеће? Вакцина против слободе говора (заговорници принудне вакцинације траже кажњавање лекара који се усуде да опонирају у овој расправи)? По свему судећи опомена која родитељи шаљу држави пада на глуве уши. Број вакцинисане деце опада од 2015. године када је уведена обавезна вакцинација. Да ли је могуће да држава не увиђа узрочнопоследичну везу између принуде на вакцинацију и отпора становништва истој?
Целокупан проблем са падом броја вакцинисане деце је проблем поверења. Овде је у питању пад поверења грађана у систем здравствене заштите, не само у Србији, већ и на другим местима у свету где се вакцинација спроводи принудно или (као 2009. године у случају тзв. Свињског грипа) ширењем панике о обиму и опасности од наводне епидемије. Све мере репресије које у једном друштву спроводи онај ко има монопол на средства принуде, а то је у савременим друштвима држава, изазивају у најмању руку пад поверења, а често и пасиван или активан отпор код грађана. Ово је природна и нормална реакција сваког иоле разумног човека на потчињавање његовог тела туђој вољи. „Зашто би неко желео да ме на силу потчини себи“, питају се они који су мета државне принуде? „Ваљда сам ја довољно разуман да схватим/увидим шта је у мом интересу а шта није“? „Ако ја то не видим да ли је то потчињавање мог тела онда у туђем, а не у мом интересу“? Овај мисаони ток је оснажен гомилом контрадикторних информација о (с једне стране) опасностима или (с друге стране) благотворности вакцинације.
Расправа/дијалог/дебата о вакцинацији је пресечена 2015. године увођењем принудне вакцинације и протеривањем њених опонената у тешку илегалу. Нити један mainstream електронски или штампани медиј у Србији не жели више да пружи простор за полемику онима који у овој ствари размишљају својом главом. Једино место где могу да размењују информације, али и своје бриге/страхове/неповерење јесте интернет, још једино демократско гласило у модерном свету, оно које је недостижно првосвештеницима вакцинационе инквизиције. Тако се данас бриге/страхови/неповерење у принудну вакцинацију шире као на гештетнеру извучени пропагандни материјал београдских омладинаца пред носом мајора Кригера и његових SS Einsatztruppen 1942. године у окупираном Београду – у тајности. Као што немачка окупациона власт није успела да силом стекне поверење народа у време рата (и да нисмо гледали Отписане то бисмо знали), тако ни квазиепидемиолошка црква који нас данас принудно лечи то неће успети.
Постављам два питања: 1) Ко посеже за принудом у расправи/дијалогу/дебати? Онај ко има аргументе или онај коме они понестају?; 2) Ко протерује свог опонента у расправи/дебати/дијалогу са места дуела? Онај чији аргументи могу да издрже тестирање противним ставовима или онај чији не могу?
Ако држава са апаратом принуде који јој стоји на располагању и свим осталим ресурсима за спровођење политике у области народног здравља, као и фармацеутска индустрија која са огромним количинама новца „осваја“ наклоност mainstream медија, нису у стању да објасне људима да је принудна вакцинација оправдана, колико има смисла оптуживати за тако нешто дезоријентисану интернет кампању уплашених родитеља и бели штрајк застрашених педијатара? Исто колико и оптуживати Прлета и Тихог да су својим противљењем окупатору криви за страдање Београда. Очито да је нешто друго разлог за пад броја вакцинисане деце, као што су 27 немачких дивизија биле разлог за окупацију Србије у Другом светском рату.
Управо то друго (пад поверења у државну здравствену политику) јесте кључ проблема. Када је 1999. године НАТО пакту понестало аргумената за отимање КиМ од Србије на преговорима у Рамбујеу посегнуо је за принудом мером – агресијом на СРЈ. Током те агресије смо принудно вакцинисани осиромашеним уранијумом. Сада уживамо у свим благотворним ефектима који следе такву принудну „хуманитарну“ меру „Милосрдног анђела“ у виду бројних еколошких катастрофа епохалних размера које су загађујући наше животно окружење довеле до повећаног броја оболелих од разноразних болести па и малигних. Осим тога, уништавање српске привреде у разарајућем бомбардовању, које је за последицу имало пад животног стандарда одразило се, аналогно, и на пад здравственохигијенских и санитарних стандарда и последично на повећање броја управо заразних болести. Захваљујући овоме, поверење грађана у НАТО пакт и његове добре намере је у тој мери трајно пољуљано код грађана Србије да се никада неће претворити у добре односе са овом институцијом.
[pullquote]Однос са лекаром је однос поверења, исто као и са свештеником или адвокатом[/pullquote]
Апелујем на државу да се окане принуде у оној сфери која највише зависи од поверења грађана, а то је здравствена заштита. Која мера лечења даје ефекте ако се спроводи принудно односно на силу? Здравствено особље врло добро зна да се резултат у лечењу може постићи само уз поверење пацијента у мере и терапију коју лекар/медицинска сестра предузима. Однос са лекаром је однос поверења, исто као и са свештеником или адвокатом. Не исповедате се пред свештеником који Ваше грехове исприча пред парохијом, не брани Вас адвокат који Ваше тајне открива противној страни у спору, не лечите се код лекара који стање Вашег здравља открива држави као да је сазнање о кривичном делу које доушник преноси полицији. Претварање здравственог особља у Србији у оруђа вакцинационе принуде путем обавезе да наговарају родитеље да вакцинишу децу против своје савести, или да пријављују оне који одбију вакцинацију као да су полицијски информатори, разара темеље на којима почива систем сваке здравствене заштите – поверење у здравствено особље. Што принуда државе буде већа то ће и активни отпор грађана и пасивни отпор лекара бити већи, а све то на штету јавног здравља.
Хегел је давно у својој филозофији историје написао да се нити једна савест није ослободила на силу. Слободни се не могу принудити на ропство, као што се ни робови не могу принудити на слободу. Сви чије је здравље потенцијално угрожено одбијањем вакцинације без обзира на разлог (незнање о предностима вакцинације или знање о штетностима вакцинације, приговор савести, страх, брига за здравље…) због којег су изгубили поверење у државне програме имунизације неће то поверење вратити на силу.
Нити ће се лекари који имају својих дилема око ове теме исте решити тако што ћемо их претворити у оруђа вакцинационе принуде (доушнике) или им ускратити слободу говора.
(Изглед, коректура и опрема текста редакцијски)
Изворник: Српски правнички клуб Корени
Related posts:
Патријаршијска комисија РПЦ: О ПРАВИМА РОДИТЕЉА У ОБЛАСТИ БРИГЕ О ЗДРАВЉУ ДЕТЕТА И ИМУНОПРОФИЛАКТИКЕ
Никола Варагић: НАШИ ВАКЦИНАШИ
Евсевије Петровић: „SPUTNIK V“ – САПУТНИК У ВЕЧНОСТ
Зоран Туцаковић: ЗАПИТАНОСТ НИКОЛЕ МИЛОШЕВИЋА О СМИСЛУ ИСТОРИЈЕ (2)
Владимир Димитријевић: „ПОБЕДА НАД ВИРУСОМ“ И НОВИ „ЈЕСЕЊИ ТАЛАС“
Зоран Туцаковић: ЗАПИТАНОСТ НИКОЛЕ МИЛОШЕВИЋА О СМИСЛУ ИСТОРИЈЕ (3)
Валентин Катасонов: МЕДИЦИНСКИ АУТОРИТЕТИ И СВЕТСКА ИНКВИЗИЦИЈА
Бранимир Несторовић: СУЛУДО ВАКЦИНИСАТИ ДЕЦУ ОД БОЛЕСТИ ОД КОЈЕ НЕ ОБОЛЕВАЈУ (интервју)
Филип Родић: ПРОЈЕКАТ РАДОВАНОВИЋ
Валентин Катасонов: „ШПАЊОЛИЦА“ ИЛИ СТРАШНА ТАЈНА КОЈУ ПОКУШАВАЈУ ДА САКРИЈУ
Филип Грбић: СУМРАК ЛИБЕРАЛНИХ ИДОЛА
Желидраг Никчевић: КО НАМ ТО ДРЖИ СТРОГЕ ЛЕКЦИЈЕ?
Тако је-ради се о поверењу!
Након оне фарсе са Светском здравственом организацијом и измишљања пандемије свињског грипа нико тој организацији више не верује па ни то да јој је здравље човечанства примарно већ сви постајемо убеђења да је примаран профит фармацеутских кућа. Самим тим, и апели СЗО немају више никакву тежину као што се не верује ни научним објавама те организације.
О нашим проданим душама да и не говорим. Кад се сетим само Томице Милосављевића који због једне рутинске операције одлази у Немачку и тиме показује колико је добар здравствени систем којим он руководи и колико има поверења у њега он сам.
Затим, набавка вакцина против свињског грипа и кампање за вакцинацију у коју се нису укључили ни релевантни државни органи и која је само нанела тешку материјалну штету фонду и држави. На концу је ухапшена директорка фонда и нисам пратила како се та афера у коначном завршила мада ме не би чудило да је кривица сваљена на неку чистачицу или портира.
Вакцине су добра ствар под условом да се има мера. Данас су почеле да се умножавају великом брзином и вакцинишу се деца против свега и свачега чак и против онога у окружењу против чега треба да стекну имунитет јер сигурно неће живети у стерилним условима.
Ако заиста постоји опасност и потреба за вакцином онда се то родитељима мора објаснити на адекватан начин јер они нису непријатељи своје деце а не да их присиљавају и третирају као криминалце. Са друге стране држава показује површност и немар, јавашлук и корупцију у свим сегментима па зашто би овде имала врхунски ауторитет кад су то исти површни и необразовани људи.
У једној ствари је Ристивојевић у праву-нас, који смо били изложени зрачењу осиромашеног уранијума лицемерно је присиљавати на вакцинацију и заштиту од баналнијих болести.
Овај одличан текст се бави питањем слободе избора и (не)поверењем грађана у добронамерност државе. Вреди га допунити информацијом да је у овој школској години уписано и интегрисано у систем школства 2182 ђака-првака мигранта, који нису вакцинисани или бар не постоје никакви поуздани подаци да су та деца икада била у неком програму вакцинације. Највећи број те деце нема никаква документа која потврђују њихов идентитет и земљу порекла, још мање податак да ли су икад вакцинисана. Ову тему можемо продубити и аргументом да постије бројне ендемске и заразне болести за које не постоје вакцине, а које млади мигранти могу пренети нашој деци. Са једне стране имамо „брижну државу“ која нашој невакцинисаној деци оспорава уставом загарантовано право на образовање и полазак у школу, њиховим родитељима се наплаћују мандатне казне уз претњу одузимања детета и затворске казне као крајња мера, а са друге стране имамо крајње флесибилан и немаран однос државе према заштити те исте деце од претећих ендемских болести које су деца-мигранти могли донети из својих ратом или сиромаштвом погођених земаља и пренети иг нашој деци и свим уосталим грађанима. На овај начин држава је де факто од својих грађана направила грађане другог реда, а од миграната „позитивном дискриминацијом“ грађане првог реда који уживају већа права и слободе од држављана Србије. Уопште није битно да ли је такав законски пропуст учињен у незнању, случајно или под притиском, ХИПОКРИЗИЈА НА ДЕЛУ ЈЕ ПОСТАЛА ОЧИТА.
Постоји још један важан детаљ који доводи у питање добронамерност домаћег законодавца. Домаћи законодавац је својим аргументима свео себе на портпарола глобалне фармацеутске плутократије, јер у јавност износи непотпуне податке и оне које иду у прилог законским мерама. Нпр, радо у јавности износе високи проценат вакцинисане деце у Великој Британији или Немачкој, доследно изостављајући да објаве податак колико је од те деце вакцинисано ММР вакцинама, а колико хомеопатским! А тај податак недвосмислено указује да и у тим државама где имају 95% деце обухваћене вакцинацијом поверење родитеља у ММР вакцине је такође упитно. У многим Европским државама су у примени бројне хомеопатске вакцине које по свом механизму деловања имају подједнак заштитини учинак као и фармацеутске, али су потпуно безбедне без нежељених дејстава, јефтиније у производњи и набавци. Највећи број родитеља у Србији не зна да су хомеопатске вакцине доступне и на домаћем тржишту. Остаје питање зашто домаћи законодавац све ово није узео у обзир и оставио бар неки ниво слободе избора родитељима, грађанима Србије који чине најпродуктивнији и највреднији део нашег друштва.