Раде Јанковић: ВОЗОВИ БЕЗ ВОЗНОГ РЕДА

У чему је онда посебност свих тих нововековних раскољникова? Шта је то што их је начинило „људима посебног кова“? Један крајње оскудни, духовно скучени начин живота рађа на психичком нивоу крајње упрошћен, поједностављен начин размишљања. Ако сте чекић, кажу Американци, онда сви проблеми личе на ексер! Али проблем се увећава кад вас дохвати тзв. „опште образовање“ које од чекића прави мацолу.


Раде ЈАНКОВИЋ

Док је млади британски официр Нејџел Николсон укрцавао „лица за репатријацију“ у сточне фургоне, брижљиво проверавао пломбе на вратима и отпремао ове добро запечаћене вагоне, уместо у Италију у правцу Јесеница, дотле је партизански мајор Симо Дубајић, мртав пијан и – зашто не рећи? – жељан крви и освете, седео у станичном ресторану у Кочевју и сачекивао ове композиције смрти из чијих су вагона који су заударали на зној, измет и мокраћу, искакали избезумљени људи и жене – а богами понекад и деца! – па их је онда без сувишних формалности, онако на реч, другарски, предавао „на даљу надлежност“ командиру 3. чете 3. батаљона 11. Далматинске бригаде.

Стизало је дневно по 10 и више влакова, с пломбираним вагонима, увијек најмање 10, а гдјекад и по 20. Те су људе довозили из Љубљане, а можда и из других крајева. Скоро сви су били војници – мушкарци, али и неколико жена… Гледе жена могу изјавити, да сам их видио 10-15, али ја сам за вријеме своје службе видио тек један дио тих несретних заробљеника, те је сигурно тих жена било и више од 15… Осим жена видио сам можда до 200 дјечака од 14-16 година, који су носили униформе усташке младежи… Сви су говорили, да су невини и да нису ништа учинили, а многи су плакали.
Изјава Ивана Гугића дата Крунославу Драгановићу у Риму 1953.

Неколико дана раније, од старешина и бораца поменуте бригаде, од пробраних чланова партије и добровољаца – од „људи посебног кова“, што би рекао друг Стаљин – беше формирана једна специјална јединица као „надлежно место“ за све придошлице, као „последња инстанца“ за њихово коначно решење. Командир ове јединице био је неки Никола Маршић, капетан, из околине Макарске, а комесар извесни Никола Марић – Бокеж. Претходно, сви су прошли детаљну идејно-политичку проверу и обавезали се на „завет ћутања до смрти“. По сведочењу Симе Дубајића, накнадном, покајничком, проверу је извршила извесна Милка Малада, политички комесар чете за везу у 11. Далматинској бригади, скојевка од 1941, члан партије од 1944, рођена у Дрнишу 1924. од оца Николе. Много година касније она ће се прославити као другарица Милка Планинц, председница југословенске владе „у епохи Лепе Брене“. Њој претпостављени у то време био је заменик политичког комесара 26. дивизије у чијем саставу је била и 11. Далматинска бригада, друг Вељко Кадијевић, потоњи генерал, начелник генералштаба ЈНА у време распада Југославије, а потом „расељено лице“ са пребивалиштем у Москви, непознате адресе. У извесном смислу припадници ове јединице заиста су били људи посебног кова: могли су рецимо да убијају 24 сата непрекидно у две смене: док једна смена убија друга 24 сата одмара – и да се онда врате у тзв. „нормалан живот“ свежи, избријани и дотерани као да су пре тога провели десет дана на сафарију у некој далекој и егзотичној земљи, где су доживели несвакидашња узбуђења и уживања у богатој хотелској понуди.

Убилачка чета отишла је у недељу ујутру влаком на Блед преко Љубљане (око 7 сати). То сам касније дознао, кад су се убојице вратиле својим четама у Македонију. Причали су, да су били добро награђени, да су добили одмор на Бледу у неком хотелу 10 или 12 дана, да су били врло добро храњени и да су се сјајно забављали, јер су се купали и имали чамце на располагању, а сваку вечер давана је за њих представа.
Изјава Ивана Гугића дата Крунославу Драгановићу у Риму 1953.

Могли су и да силују жене на ивици јаме пре стрељања; да од жртава узимају прстење, ручне часовнике, фото-апарате, наливпера, табакере – све! – и да се истовремено у јавности размећу својим готово аскетски строгим „моралним чистунством“.

Жене су посебно јадно изгледале… Њих нису скидали код наше касарне него су их до губилишта водили одјевене; силовали су их код јама и касније се тим дјелом хвалили, напосе неки Хваранин Качић Божо, по чину заставник.
Изјава Ивана Гугића дата Крунославу Драгановићу у Риму 1953;

Радослав Протић у књизи Боривоја Карапанџића: Српски добровољци 1941-1981: Изненађени и запрепашћени постадосмо објект најординарније пљачке… Новац, сатови, наливпера, прстење, чизме и делови спреме били су једини предмет интересовања ових „идеолога“.

Могли су све, јер им је све било дозвољено. „Крсташи“ су провалили зидине „Константинопоља“ и зато: vae victum! Настају пљачке, силовања и убиства, то је историјска матрица која ни мало не мари за наше хуманистичке приговоре. Али оно што увећава моћ победника преко граница бескрупулозности, није сама победа него рационално оправдање за бестијалност којом победник непрекидно увећава своју моћ. Такви су остали до краја својих бедних победничких живота. Ни у свој деветој деценији, готово пред саму смрт, мајор Симо Дубајић није успео да одмакне даље од покушаја да рационално оправда своју улогу у покољу на Кочевском Рогу, иако је свој наступ у јавности театрално најавио као покајање: „Био сам посредник у непосредном извршењу казне“. Алберт Штамбук, један од учесника овог покоља „себе види, прије свега, као жртву несретних и тешко схватљивих околности.“ А Милован Ђилас рационализује свој допринос Кочевском Рогу овако: „Они су морали умријети да би Југославија могла живјети!“ (Симо Дубајић: од Кистања до Кочевског Рога – Живот, грех и кајање)

То ме наводи на помисао да би објашњење комунистичких злочина можда морали да потражимо тамо где га до сада нисмо тражили. Желимо ли да разумемо природу ових злочина и психологију комунистичког злочинца мораћемо да обрнемо једначину: злочин настаје у свести а не у нагонима; злочинац се рађа у рационалном а не у ирационалном делу људске личности. Спреман сам чак да идем и даље и да устврдим: не мислим да је комунистички злочинац некаква психолошка деформација, психопата или шизофреник на пример, мада не спорим да је било и таквих, него мислим да је комунистички злочинац пре свега једна добро развијена форма која је сасвим природно изникла на тлу западноевропске рационалистичке мисли, постепено почев од XVI века па надаље. То је тајно знање њихових политичких комесара: да су део једног ланца посвећених којима је историја наменила улогу победника. А тајна успеха је у вештом манипулисању тим знањем које, да би било делотворно, мора стално да се понавља. Другови! Ми смо победили јер смо бољи од њих; наша победа није случајна, није дар богова него је заслужена нашим изузетним способностима које они немају; ми смо на победничкој страни зато што је наш поглед на свет био исправан, исправност тог погледа потврђена је нашом победом; да су они нешто вредели не би били сада ту где јесу, њихов садашњи положај доказ је њихове инфериорности.

Политички комесар удара на свест а не на чула. Он чула држи под контролом доктрином револуционарног аскетизма а свест распаљује гордошћу која се рађа из „исправног тумачења“ дијалектичке нужности. Тек тада, када наоружан овим „вишим обликом знања“ стане на чврсто тло рационалног оправдања својих поступака, злочинац је способан да учини све па и немогуће: да у веома кратком року, од 28. маја 1945. до 09. јуна 1945. ликвидира између 35.000 и 40.000 антикомуниста и чланова њихових породица који су се у том општем хаосу и бежанији затекли међу њима: словеначких и хрватских домобрана, усташа, црногорских четника, Љотићевих добровољаца и припадника Српске државне страже генерала Милана Недића. С друге стране, пак, припадници ове „убилачке чете“ били су наизглед обични млади људи, двадесетогодишњаци па и млађи, неколицина чак и малолетни, такорећи деца, рођени и одрасли у сиротињским сељачким породицама у којима се учило: како се рибари на морској пучини, како се плету и крпе рибарске „мриже“, како се цеди маслиново уље и прави „беванда“ – али не и како се убија „човик“! Па шта? На крају крајева и Раскољников је био – зар не? – један савим обичан, честит младић, пре но што ће постати убица из сасвим дубоких „моралних побуда“.

Па у чему је онда посебност свих тих нововековних раскољникова? Шта је то што их је начинило „људима посебног кова“? Један крајње оскудни, духовно скучени начин живота рађа на психичком нивоу крајње упрошћен, поједностављен начин размишљања. Ако сте чекић, кажу Американци, онда сви проблеми личе на ексер! Али проблем се увећава кад вас дохвати тзв. „опште образовање“ које од чекића прави мацолу. Сви ти млади људи углавном су завршили основну школу, можда и нижу гимназију. Понеки од њих започео је и више образовање али је понајмање оних који су и завршили студије. „Општа писменост – каже Едвард Бернајс – требало је да образује обичног човека да контролише своју околину. Када је једном научио да чита и пише он је могао да стекне свест помоћу које би био способан да влада. Тако је тврдила демократска доктрина. Али уместо свести, општа писменост дала му је одобравање без размишљања, одобравање без размишљања рекламних слогана, уредничких уводника, научних података, тричарија из таблоида и плиткоумно протумачене историје, а без икакве сопствене мисли. Сваки човек одобрава без размишљања опонашајући милионе других, па тако када се сви ти милиони изложе истим стимулансима, сви имају идентичне утиске.“ (Едвард Бернајс: Пропаганда)

Оно што је рекламни агент на Западу, то је био политички комесар на Истоку. Већ одавно је примећено да се нацистичка пропаганда ослањала на истраживања Едварда Бернајса, али зашто не рећи да су се подједнако њиме служили и комунистички политкомесари, посебно они у њиховим горњим ешалонима. Онима у нижим ешалонима, као што је био Алберт Штамбук на пример, била је „намијењена улога политичког предавача, дакле особе која је заробљеницима тумачила идеју наше борбе и њихову позицију у свему томе, и увјерити их да морају бити везани у камионима.“ (Од Кистања до Кочевског Рога) Али они „горе“, они су били, а и данас су, мада невидљиви, задужени да нас наведу да „купимо“ оно што нам не треба, па и више од тога: оно што не желимо да имамо и за шта смо убеђени да га никада нећемо „купити“. Последица овог сложеног механизма у којем као жрвањ делују јавно образовање и тајна пропаганда јесте један крајње упрошћени поглед на свет, на људски живот, коначно и на самог себе; једно, до крајњих граница редуковано размишљање, шаблонско, механицистичко, где све почива на рачуници, на узајамном односу сила и њихових мерљивих и бројчано изражених величина; где чак и срећа, и љубав, и задовољство имају своје квантитативно одређење – „количина среће“, „количина љубави“, „количина задовољства“ – те отуда може и да се калкулише са њима, да се збрајају, умножавају и деле – а богами и да се одузимају!; поглед који стварност види реално само као механичку направу, неку врсту биолошког perpetuum mobile у којем је човек само један и то најмањи и најпростији део, а будући да је пропадљив истовремено је и нужно заменљив.

Ми смо заварали, збунили, развратили гојску омладину путем васпитања на лажним принципима и теоријама, које смо им намерно такве ми сугерисали.
Протоколи сионских мудраца: Протокол бр.9

Стварност је тада само механизам којег покреће спрег видљивих сила, а кад су невидљиве то само значи да још нису спознате; човек је исто тако само механизам: сплет крвних судова и нерава, мишића, жила и костију – ту ничег трајног нема, једино је пропадљивост вечна. Ово је поглед на свет без Бога, без Творца, без Спаситеља – „с оне стране добра и зла“ – који је на неки чудан начин подједнако распрострањен у стаду тзв. „малог човека“ као и у јату умова, тзв. „носилаца епохе“; поглед лишен било каквог етичког утемељења, који је са својим егалитаристичким нагоном за поравнавање свих неравнина које стварности дају пуноћу, почео да се шири још од доба Ренесансе и постепено освајао свет док коначно није дошао XX век, када је потпуно превладао.

Гоје не знају ништа, не знају чак ни непосредни резултат: њих задовољава обично тренутни рачун задовољења самољубља у извршењу онога што је замишљено, не примећујући чак ни то да и сама замисао не припада њиховој иницијативи него нашем навођењу на доличну мисао…
– Протоколи сионских мудраца: Протокол бр.15

Генерал Вељко Кадијевић, савезни секретар за народну одбрану СФРЈ 1988-1992; Будимир Лончар, савезни секретар за спољне послове СФРЈ 1987-1991, и Милка Планинц, председник СИВ СФРЈ 1982-1986.

Тако, у својем коначном, апсолутном остварењу, ишчезава и посебност као означитељ стварне појаве; расплинувши се у стварности, посебност је постала само шупља фраза, ехо који одзвања празнином – симулакрум. И злочинац је престао да буде случај, постао је општа појава. Изгубио се у поретку нормалности који је створио; нестао је међу тзв. „нормалним људима“. Симо Дубајић скинуо је униформу, бацио оружје, пустио дигачке бркове. Једно време лутао је по свету, снимао филмове, женио се неколико пута и изродио тринаесторо деце. Коначно, скрасио се на својем имању у Кистању. И можда би заувек остао ту, међу својим козама и овцама, да га сиренски зов историје није по други пут завео. Милка Планинц је скинула чојане чакшире и ускочила у сукњу; уместо војничких цокула обула је лаковане ципелице на штиклу. У почетку су је жуљале као и она „епизода“ са Кочевског Рога, али временом се некако привикла. Нашла је себе у тржишној економији против које се својевремено борила као политички комесар. Коначно је схватила да привреда може да буде само робно-новчана какав год придев да јој ставите испред. Вељко Кадијевић је своје војничко умеће усвршавао на Западу ради чијег уништења је и постао члан комунистичке партије. Сумњало се једно време да су га Американци „мало обрадили“ док је био на Вест Поинту. Али како је после свега доспео у Москву, то можда ни он сам не зна?

(Из рукописа будуће књиге)

(Visited 112 times, 1 visits today)
МУДРОЉУБЉЕ, ПАМЕТАРНИЦА

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *