Зоран Шапоњић: МОСКВА–АРХАНГЕЛСК: СЕЋАЊЕ НА ЈЕДНО ПУТОВАЊЕ

Првих неколико стотина километара возови из Москве иду чувеном транссибирском пругом, а пре Јарославља транссибирска се одваја десно, њоме је до Владивостока мало мање од 9.000 километара, лево је пруга за Архангелск и до њега тада остане једва 900 километара. Бројано данима, до Владивостока је још седам дана и ноћи вожње, до Архангелска дан… Бесмислено је премеравати руске даљине. Овде те даљине имају сасвим другачије значење.

---

31. маја 1891. године пре тачно 130 година започета је изградња Транссибирске железнице – најдуже железничке линија на свету, која повезује европску Русију са Уралом, Сибиром и руским Далеким истоком, чија укупна дужина пруге је 9.288,2 km.

Иза прозора су сипали водопади светла и валови снега, кроз које су се назирали староставни манастири, залеђени борови, кућице сељака и деца у шареним хаљинама која се играју усред снежне белине.

На Јарославској железничкој станици у Москви, у десет ујутру, док је лед шкрипао испод ђонова чизама и баш кад је воз за Архангелск требало да крене, почео је после кратке паузе изнова да пада снег. На перону и није било нешто много света, више људи укрцало се у вагоне који иду до Јарославља, до ког се путује четири сата, и до Вологде, која је на деветом сату вожње.

Били су пуни и плацкартни вагони, односно спаваћа кола у којима су места јефтинија, али зато између кревета нема паравана, него је читав вагон једна велика спаваоница, заједница у којој је свако свакоме пријатељ и друг, барем до краја путовања, до Архангелска, у који се стиже после 22 или 25 сати вожње.

У купеу у коме су два кревета и који је јако загрејан, па се унутра може боравити у мајици кратких рукава, мој пријатељ и сапутник с руских путовања Дмитриј Карапчуков, однекуд се сетио песника Игора Северјанина, па је изненада почео да рецитује његове стихове, посебно „Как ти там без нас Калемегдан?“, јер је Северјанин део живота провео у Београду и певао о српској престоници, и воз је лагано, док је Дмитриј сипао строфе, кренуо према Архангелску…

У прозору купеа била је Русија из бајки – хладна и завејана, неумољива и непрегледна. И како је воз убрзавао, тако су напољу, иза прозора, почели да сипају прави водопади светла, валови снега, кроз које су се назирали и предели из руских бајки и староставни манастири, залеђени борови и кућице сељака, сјајни тунели од светла, деца у шареним руским, плавим и црвеним хаљинама која се држе за руке и играју на неком тргу усред снежне белине.

И нисмо одмакли далеко када се на вратима појавила домаћица воза и понудила нам „мороженое“ – зачуђено ме је погледала кад сам покушао да јој објасним да је сасвим неприродно јести сладолед док је напољу минус ко зна колико и тешка снежна мећава…

„Очигледно, ви нисте Рус” рекла ми је. Тежак је, чак се чини да је и узалудан покушај пренети на папир осећај док воз излази из Москве и креће на север у непознато. Тај осећај је свакако посебан, има ту и страха од непознатог, и неизвесности, и изазова, и нестрпљивости да се види и доживи што више и што пре.

Изнад свега, напољу је највише снежне белине. Нестварне и непрекидне.

Сатима воз ка Архангелску иде кроз брезове шумарке затрпане снегом, кроз које дуне ветар, а снег се као ситан прах са њих распе на све стране и заклони шуму која је у позадини. Повремено, крај пруге, као на филмском платну, на белој позадини, нацрта се у даљини и још понеко село, кровови кућа под дебелим покривачем, са оџаком из ког се види дим.

Карта кошта од 20 до 90 евра

Возови из Москве према Архангелску и из Архангелска за Москву иду свакодневно, по два пута, и на минус десет или двадесет степени, свеједно, као и на минус тридесет или четрдесет. Карта кошта двадесетак евра у јефтиним, плацкартним вагонима, 90 у купеима са по два кревета. У плацкартним вагонима је обичан свет, они који путују рођацима у Архангелск или у Москву да обиђу родитеље, има ту и студената, ђака, радника који иду на север на посао. Првих неколико стотина километара возови из Москве иду чувеном транссибирском пругом, а пре Јарославља трансибирска се одваја десно, њоме је до Владивостока мало мање од 9.000 километара, лево је пруга за Архангелск и до њега тада остане једва 900 километара. Бројано данима, до Владивостока је још седам дана и ноћи вожње, до Архангелска дан…

Бесмислено је премеравати руске даљине. Овде те даљине имају сасвим другачије значење.

У вагону број 11, који је негде на средини композиције и у коме су купеи са по два кревета, читавог поподнева док воз уједначено клопара углавном је досадно, људи ћуте свако у свом купеу, неколико вагона даље, тамо где је читав вагон претворен у спаваоницу и причаоницу, атмосфера је опуштенија, време се прекраћује причама, најчешће с људима с којима ће ново познанство трајати до краја пута. Нема ту разуздане забаве, много вотке, пијанки о којима сам слушао, испоставило се да су те приче мало дотеране, да преувеличају доживљаје оних који их причају.

У Јарослављу на станици је минус десет или двадесет, ко би то знао, воз овде стоји пола сата, на перону под ногама шкрипи угажени снег и премда је још рано поподне, почне и да се гаси дневно светло, лагано и неосетно. Људи изађу накратко из воза, да протегну ноге, да купе неку потрепштину у продавницама које су наређане около. Мало даље, у граду Данилову, који је поред пруге, такође је дебели минус, а неки Рус изађе из прегрејаног вагона и само у шорцу крене до центра града који је иза првих станичних зграда…

Прича о Ивану Грозном

Испред Вологде, која је скоро на пола пута, 500 километара од Москве и 600 и нешто више километара до Архангелска, у вагоне се увуче мрак. Нестане и предела около, а само они који овуда путују чешће и по дану знају да су около шуме и шуме, и тако стотинама километара. Кад Вологда остане иза, нема около светала из кућа и са улице, само мрак, црн и непрозиран, а ако се после десет или педесет километара негде и појави неко светло, оно је више као светионик и никоме тада у вагонима није јасно да ли у мраку светли из неке усамљене куће, или је објекат Руских железница, или је неки ловац који се изгубио у шуми наложио ватру, или се ради о чистом привиђењу.

Касније, један по један, крај пруге почну да се нижу градићи, мали или нешто већи, има и светала, појави се и понеко село, и остане чуђење откуда у тој даљини и дивљини, скоро хиљаду километара од Москве, толико тих малих градова и сеоца. У купеу, док гледамо у мрак, Дмитриј ми, не знам откуд му је он ноћас пао на памет, прича о Ивану Грозном. Цар је много волео Вологду, кроз коју смо недавно прошли. Вологда је име добила по бескрајним шумама око града које су у прастара времена звали „волок“, а цар је често долазио овде, на опоравак, пошто би га у Москви савладали изливи беса и јарости. Чак је намеравао и да престоницу пренесе из Москве у Вологду, али је касније одустао.

Дубока ноћ у вагоне донесе још већу тишину и опет се само точкови воза окрећу и окрећу и понекад трачак светла, из вагона испред, кроз прозор падне на снег који крај пруге сија као да је просут шећер и одужи се путовање, а јутро, када би воз требало да стигне у Архангелск, учини се далеко и недостижно. Усред малодушности која обузме путнике, у вагон-ресторану домаћица Вера, која послужује госте, због нечег се засмеје, можда и прегласно, и тај звук уз клопарање точкова дуго се још чује кроз ноћ.

Вера је жена морнара, живи у Архангелску, ту је и рођена, воли свој град иако је на самом крају света и даље је тек Бело море. Лепа су, каже, лета у Архангелску, која су кратка и жарка, лепи су и јесењи дани, можда и најлепши, а лепа је, каже, и зима… Јесте да ноћ рано пада, да дневно светло траје једва неколико сати, али ко још има времена да тугује за сунцем и светлом када радости и зимских дешавања ионако има напретек: седељке, забаве, плесови, позоришта, концерти…

По глави се врзмају свакакве мисли

У брзом возу од Москве ка Архангелску, после десетак сати вожње, лако се изгуби осећај за време. И простор. Бесмислено је овде бројати километре. Иза поноћи воз прође кроз место Плесецк, познато по чувеном космодрому. У то доба ноћи ту је минус 27 степени, до Архангелска остане још четири-пет сати вожње, једноличним пределом у коме се под јаком месечином око пруге виде тек хиљаде и хиљаде белих смрчиних стабала како ћуте на страховитом мразу. Стоје као бели споменици у хиљадама облика.

У глуво доба ноћи, док воз не стаје а шуми около нема краја, по глави, од умора, почну да се врзмају свакакве мисли. Осећај изгубљености, све веће удаљености од куће постане преовлађујући, у читавом вагону људи се повуку у купее, из којих се не чује ни најмањи шум, као да се сви нечега боје, а мрак који вири из шуме около постане још страшнији.

Долазак у Архангелск, у шест ујутру, док је у читавом граду на обали Северне Двине мрак, стигне као дуго чекано олакшање. Перон је покривен снегом који на мразу од минус тридесетак степени шкрипи, људи журно излазе из вагона из којих кроз отворена врата сукљају облаци паре и топлоте. Из мрака се појаве таксисти у лову на муштерије и све поново постане обичан, руски доживљај.

Изглед, делимична опрема и допуна текста: Словенски вѣсник

. . .

Изворник: Магазин P.U.L.S.E.