Српски национални фатализам има и свој аутентичан лингвистички инвентар, а који се најчешће огледа у окривљењу народа за садашњи духовни, културни и национални пад. Често можемо да чујемо: „Народ се није покајао, народ не ваља, нисмо достојни својих предака, судбина нам је наменила улогу страдалника, када народ буде бољи, промениће се власт итд.“
После потпуне христијанизације и учвршћивања православља, српски народ је према црквеној и владарској идеологији Немањића постао „савршен“ народ, „Нови Израиљ“, „изабрани народ“, који је у сваком погледу изједначен с најстаријим, и свим осталим хришћанским народима света
Косовски завет остао је у сржи духовног живота српског народа у невероватно дугом временском распону, од култних списа савременика Косовског боја до песме „Догодине у Призрену“ Београдског синдиката. У различитим епохама мењао је облик и имена (Видовданска етика, Видовдански култ, Косовски мит, Косовско опредељење, Косовски завет), али је суштина остала иста
Његош је живео Косовским заветом и њиме је мерио све муке српске, све ране је зацељивао мелемом Косовског завета. Сву наду и достојанство српског национа градио је на Косовском завету
