Раде Јанковић: ИЗДАЈА КОСОВА

Секуларизам је изместио тежиште личности. Интелектуалац више не живи у Богу него у простору. Пад интелектуалца је последица секуларизма у култури, друштву и у читавој Западној цивилизацији


Раде ЈАНКОВИЋ

1.

       Може ли се са сигурношћу, прецизно одредити тренутак када је интелектуалац издао своју историјску мисију?[1] Жилијен Бенда (1867-1956) мисли да може. По њему, издаја се десила крајем XIX века, у тренутку када је интелектуалац одлучио да постане практичан.[2] Али то још није потпуно одређење издаје него само одређење тренутка када је несумњиво наступио обрт у судбини интелектуалца: нешто се десило супротно свему што је до тада одређивало његову историјску мисију. Сам по себи, дакле, овај историјски обрт, ма колико био радикалан, не би могао да се означи као издаја интелектуалца.

       Шта је то, по Бенди, што интелектуалца ипак чини издајником? Бенда разликује два облика битисања. Један је реалистички („лаички“ како каже Бенда), који се остварује унутар амбијента који Бенда дефинише као област у којој доминирају „политичке страсти“, а то су: страст расе, страст класе и страст нације.[3] Такво је битисање: гомиле, политичких вођа, партијских шефова, пропагандиста, министара, краљева. Они су заинтересовани само за материјална добра; да освоје и задрже земљиште, материјално богатство и политичку моћ. Све што је духовно, нематеријално, за њих је „утопиа“, дакле нереално и сувишно. Таквом битисању, каже Бенда, одговара морал освајања и себичног чувања стеченог, а моралне вредности које „реалисти“ („лаици“) највише цене јесу: понос, презирање туђих права и смисао за ред и дисциплину.[4]

       Други облик битисања је утопистички.Таквим животом живе прави интелектуалци („клирици“ како каже Бенда).[5] Они не само да су супротност реалистичком битисању него су, како каже Бенда, кроз читаву историју, све до XIX века, били брана амбицији „лаика“, њихових идеолога и политичких предводника, да човечанству наметну реалистички поглед на свет. Другим речима, права интелигенција по мишљењу Жилијена Бенде, јесте онај мањи део човечанства који се држи подаље од свега што подстиче реалистички морал већине: материјално богатство, воља за моћ (пре свега политичка!), охолост, таштина, морал освајања и себични интереси расе, класе и нације.

       Уместо ускогрудих реалистичких вредности масе, сматра Бенда, интелигенција би требала да подстиче вредности које су универзалне, духовне (пре свега!), апстрактне и ванвременске (вечне). Отуда следи да се битисање интелигенције не исцрпљује у акцији него у контемплацији; она није позвана да предводи него да подучава и проповеда универзално јединство човечанства, хуманизам и правду, у име начела која су супротна „политичким страстима“. Тим начином, сматра Бенда, интелигенција култивише „лаике“.

       Што се „политичких страсти“ тиче, Бенда посебно наглашава отпор национализму и „романтичарском удубљивању у прошлост“, за шта тврди да су немачки изум.

2.

       Обрт који се десио крајем XIX века, онако како га приказује Жилијен Бенда, одиграо се заправо као класична замена улога. Као да су актери у стварности помешали делове костима и сада Лир, уместо краљевске круне, има на глави пажевски шешир… Уместо да интелигенција култивише „лаике“ својим универзализмом, морални реализам „лаика“ је „варваризовао“ интелигенцију „политичким страстима“.

       Супротно својем историјском позиву, уместо да се супротстави „реализму народа“, што му је по дефиницији Бендиној била дужност, модерни интелектуалац се придружио реалистичким страстима гомиле.[6] Утапање интелигенције у матицу модерне епохе где доминирају „политичке страсти“ – посебно националне! – Бенда је назвао „издаја интелектуалаца“.[7]

       А могао је комотно да овај обрт назове пораз интелигенције. Уистину, то и јесте био пораз једне идеје која је тако високо подигнута на пиједестал да је на крају изгубила сваку везу са стварношћу; затворена у кулу од слоноваче, нарцисоидно заљубљена у саму себе, ова идеја природно није била способна да у себи препозна унутрашње противречности и догматски круто дистанцирање од својих супротности.

       Пред Други светски рат, у тренутку када је сличан обрт доживео у својем личном животу, Бенда је био толико занесен идејом „чистог интелектуалца“ да су му се основни појмови учинили некако исувише профани. Тако је интелектуални универзализам постао дивинизам а реализам „лаика“ постао је натуризам.[8] Тиме, међутим, нису уклоњене унутрашње противречности и крути догматизам поделе између супротности, чак и ако прихватимо да их назовемо дивинизам и натуризам

       Бенда је до краја тврдоглаво инсистирао на апстрактности и апсолутности чистих интелектуалних идеја, помоћу којих се оне дистанцирају од практичних циљева „лаика“. У стварности не постоје такве апстрактне и апсолутне идеје које не би биле у вези са неким реалистичким циљем.[9] Пренаглашену улогу апстрактног духа и апсолутних идеја, које Бенда приписује антици и средњем веку, побијају очигледности. Макијавели је на пример, бавећи се сасвим практичном страном живота (како засновати и сачувати стабилну власт), пронашао универзална начела владавине која су и данас применљива.

       По критеријумима које уводи Жилијен Бенда, Макијавели никако не би могао да се уврсти у пантеон чистих интелектуалаца, једва ако би могао да заслужи скромно место интелектуалца исквареног „политичким страстима“. Отуда следи и друга примедба.

Жилијен Бенда, француски мислилац (1867-1956)

       Дистанца између универзалног и практичног духа никада није била толико дубока као што је приказује Бенда. Препоручујући се Лудовику Сфорци, 1483. године, Леонардо да Винчи се представља као свирач на харфи и градитељ ратних машина. Ни једном речју није споменуо да је сликар, филозоф, математичар… Тај Леонардо за кога Волтер Пејтер тврди: „У равнодушности према политици никада нико није отишао даље од њега; његова филозофија је увек била ’побећи испред буре‘…“[10]

       Мада га Бенда сврстава међу боље примерке, при једној строжијој примени поменуте дистанце између универзалног и практичног духа, Леонардо ипак не би могао да прође боље него Макијавели. Одвише добро се зна да је Леонардо био начет једном од најгорих „политичких страсти“ –  опортунизмом.[11]

       Кад критикује романтичарски однос према прошлости, Бенда не види да тиме заправо излаже критици сентиментализам у историји а не романтизам. Романтизам је ипак нешто друго. Леополд Ранке (1795-1886) је написао историју српског устанка (Српска револуција) не са позиције националисте него, напротив, са позиције универзалних начела Француске револуције.[12] „Романтичарски однос“ према српској историји није га учинио „издајником интелектуалца“. Напротив! Ранкеово дело и данас служи на част немачкој интелигенцији.

       Проблем је у томе што Бенда у национализму није видео ослободилачки потенцијал, који се пред његовим очима више пута доказао на делу; он је у национализму видео само  скривени фашизам и комунизам.[13] Ослободилачки потенцијал национализма у стварности је, међутим, прокоцкала управо та млитава, плашљива, самозаљубљена интелигенција, која је у страху од блискости са фашизмом и комунизмом, у намери да опере руке од тог додира, гурнула „страсти нације“ у парламент (демократију) и тржиште (материјално богатство).

       Тиме је веза између универзалних начела Француске револуције и њених „изотопа“, фашизма, нацизма и комунизма, све до скоро остала скривена.[14] А најзанимљивије у тој игри скривања, било је то што је „чисти интелектуалац“, Жилијен Бенда, својим животом потврдио везу између „дивинизоване универзалности“ и „комунистичког натуризма“.

       Тиме је постао образац издаје коју је осуђивао. Управо зато је заузео оволики простор у огледу који је пред вама.

3.

       Након година проведених у самонаметнутој изолацији, из куле од слоноваче са чијих пушкарница је могао да гледа гомилу „натуриста“ и да их гађа својим презривим погледима, тридесетих година прошлог века Бенда је одлучио да сиђе на улицу, међу узавреле „политичке страсти“ које су већ почеле да кључају. Придружио се онима који су одлучили да бране демократију у Шпанији.

       Бежећи од национализма („страст нације“), убеђен да је национализам у корену фашизма, Бенда је улетео у наручје комунизма („страст класе“). У Паризу 1939. године, видљиво изнервиран питањем, одговара док Богдан Радица пажљиво записује: „Ако сам се приближио комунизму то није зато што га волим и што смем да га теоријски и идејно прихватим, већ зато: што моја класа и средина у којој сам се родио, у којој живим и којој припадам целим својим бићем већ педесет година на овамо, издаје и напушта све основе и сва начела на којима она почива. Комунизам ми даје извесне могућности да у себи одбраним извесна демократска начела.“[15] Док Бенда говори Богдан Радица пажљиво прати његове афектације и бележи: „Разговор га прави мрзовољним и вређа.“ Не помажу чак ни досетке и духовитости из париских салона – „он избегава и овај облик“.[16]

       Комунисти су, наравно, знали да се у Шпанији не брани демократија него мостобран за светску револуцију, која најпре треба да се одигра у Шпанији. Очигледно да је Бенда то касно схватио, зато се љути и вређа. Како и не би! Он, који је тако високо полетео а тако ниско пао. Додуше, он није пришао комунистима и формално, није ушао у Комунистичку партију, већ онако, мекано, у лакованим ципелама – „комсалонски“ – што би рекао Милош Црњански.

Карикатура Миланка Каличанина

       Данас се управо тако понаша српска „дивинизована интелигенција“ – интелектуална божанства са Београдског универзитета и из Српске академије наука и уметности. Они се љуте и вређају и варниче, чим се неки „националистички натурист“ усуди да примети: да је њихов универзалистички приступ проблему тзв. „независности Косова и Метохије“ само дословно изведен став, који је Комунистичка партија Југославије заузела на конференцији у Бујану 1943. године.[17]

       Сваки наредни потез био је корак ближе ка издаји Косова и Метохије: од срамног указа попа Владе Зечевића из 1945. којим се српским колонистима забрањује повратак на Косово и Метохију[18], до уставних промена из 1971. којим је Косово и Метохија постало de facto република; и од Кумановског споразума до Бриселског споразума, којим је de facto заокружена тзв. „независност Косова“. Свеједно да ли ћемо их звати „интернационалисти“, „универзалисти“, „космополити“ или „мундијалисти“, српски „либерални интелектуалци“ увек су били на левици, и попут Бенде, били су сапутници комунистичког покрета.

       Они се бране тврдњом да су националисти реакционари који хоће да замрзну друштво на неком ранијем нивоу, што није тачно! Ми хоћемо да изградимо садашњост на оном нивоу прошлости у којем још има свежих животних сокова; да изградимо нову културу, уметност, политику, образовање, тако што ћемо у модерне форме улити здраве сокове из прошлости, за које се сасвим извесно зна – зато што је проверено колективним искуством нације! – да ће дати добре плодове.

4.

       Приговор који тзв. српска „либерална интелигенција“ („дивинизовани универзалисти“, по Бенди) истиче против оног дела српске интелигенције који се – будући уверени да „страсти нације“ по Божјој вољи никада не ишчезавају in definitum[19] – залажу за одбрану Косова и Метохије макар и непризнавањем „независности“ – с обзиром да у садашњем историјском тренутку више од тога није могуће – такав приговор, дакле, најчешће се своди на тврдњу да национално свесни српски интелектуалци нису политички реалисти и да имају романтичарски поглед на прошлост.

       Ми прихватамо овај приговор и одговарамо: што се нас тиче, цар Лазар није погинуо само за земаљско царство него и за „царство небеско“. Слажемо се, дакле, да наше „царство“ није реалистично – није од овога света! Српска „либерална интелигенција“, израсла из семена „универзалних људских вредности“ које је посејала Француска револуција (1789), коначно и Жилијен Бенда, нуде нам прагматични политички реализам, признање Косова. На њиховом језику то се зове реалполитика.

       Кажу, то је једно „здраворазумско решење“. Можда, али будући да је здраворазумско, исувише здраворазумско – не значи да није лоше решење! Достојевски је говорио и био је у праву: да би се разумно поступало разум није довољан; што је више реалистична, политика је мање истинита.[20] Зато национално свесна српска интелигенција има извесне „илузије“ без којих би свет био суморан, а човеково битисање сведено само на panem et circenses.

       Тако смо дошли до обрта с почетка овог огледа. Обрта који је по својем интензитету и значају за будућа поколења, једнак ономе који је Бенда лоцирао у последњу декаду XIX века: оно што је требало да се дивинизује, профанизовало се; док оно, што је по Бендиној дефиницији било профано, мора поново да се дивинизује.

       Јер, оно и јесте створено као дивинизовано, само га је демонизовани фаустовски дух искварио под лажном заставом секуларизма. Секуларизам је изместио тежиште личности. Интелектуалац више не живи у Богу него у простору. Пад интелектуалца је последица секуларизма у култури, друштву и у читавој Западној цивилизацији. Дивинизација је изостала зато што је интелектуалац пронашао новог бога – praxis. Одустао је од своје мисије и постао је стручњак. Постао је реалистичан, дакле – практичан.

       Данас, он је чиста супротност ономе за шта се издаје, што је по замисли Бенде требало да буде. Данас се његове тежње своде на „тежњу да се задовољи материјални интерес, и тежњу да се задовољи понос.“[21] Додајмо томе и успех, шта год то значило. Интелектуалац данас жели да се потврди „у стварној или практичној егзистенцији, насупрот некорисној и метафизичкој“.[22] Укратко, уклопио се у идеале „лаика“ – „који по нарави свог позива трагају за земаљским добрима, а који су, дајући углавном оно што се од њих и могло очекивати, све више показивали искључив и суставан реализам.“[23]

       Савремени „либерални интелектуалац“, не само српски него и европски, савршено добро разуме: постао је оно што је Бенда презирао! Отуда громко ћутање о Бенди: о њему више нико не говори, нико га више не цитира.

       Јер, кад Бенда на пример говори о Академији, могло би се помислити да говори о Српској академији наука и уметности: „Ова господа воде рачуна о друштву, мисле на Академију, на сто хиљада франака годишње колико им је свакако потребно да би могли да живе они и њихове породице! Они знају и осећају да би били бојкотовани од свих установа кад би тражили од Француске да буде одлучна и чврста у својим захтевима; њихове се књиге не би читале; њихове чланке листови би одбијали“.[24]

5.

       Национално свесној интелигенцији, данас, дужност је да заузме оно место, које, по Бенди, припада „клирицима“. Ево, дакле, у чему је обрт у нашем времену: данас су национално свесни интелектуалци једина права интелигенција („клирици“) – једини који су се издигли изнад  оних „душа згрчених над земљом, без ичега анђеоског у себи.“[25]

       Данас су управо они: онај „сасвим другачији сој“, по Бенди, који треба да заустави издају оног првог соја; они који „по нарави свог позива, не теже остварењу практичних циљева, него налазе радост у бављењу уметношћу или знаношћу, или у метафизичким спекулацијама, укратко, који уживају у неземаљским добрима, истичући отприлике ово: ’Моје краљевство није од овога свијета‘.“[26]

       То су, по Бенди, прави „клирици“ (прави интелектуалци). Они верују да осим овог пролазног земаљског царства („краљевства“), постоји и једно много пространије, лепше и вечно Царство небеско, и да у том царству постоји један кутак који се зове Небеска Србија. Они налазе радост да себе замисле у том царству, међу свецима и јунацима какви су били: Свети Сава, Свети Симеон, Свети цар Лазар, Милош Обилић, Карађорђе, Хајдук Вељко…

       Они сањају на јави да ће се кад-тад поново вратити на „Косово равно“, и молитвено општити са свим јунацима који су се за њега борили и погинули. Они размишљају („спекулишу“) у метафизичким категоријама: време, вечност, Божја воља, оностраност, вера… Они нису „реалисти“ које Бенда сматра нижим сојем интелигенције; не теже „остварењу практичних циљева“ које нуди лаицизирана „либерална интелигенција“: новац, углед, титуле, успех, каријера, богатство…

       Све што национално свесна интелигенција данас цени, све су то „надземаљска добра“ која је ценио и Бенда. Међу тим добрима Бенда је посебно издвајао тежњу ка правди и истини. Управо то су темељне вредности нашег српског етоса. Ако говоримо о „страсти нације“ онда су управо тежње ка правди и истини најјаче црте утиснуте у карактеру српског човека.[27] Кроз читав Средњи век, чак и за време турске владавине, страсти за правдом и истином налазиле су свој израз и своје упориште у култури и уметности. Изражајна уметничка форма био је еп.

Милић од Мачве: САВИН ИЗВОР (1980)

       Еп није прост збир јуначких песама, како се обично мисли. Еп је сублимирана синтеза херојског искуства једног етоса; његова поетизована етика, и филозофија развијена у ритму судбоносних историјских збивања а не у ритму реалистичке свакодневице.

       Отуда стваралац није био књижевник него рапсод. Он је изван свих интелектуалних категорија; он није ни „клирик“ ни „лаик“, није ни интелектуалац – он је с оне стране свега што је интелектуалац био, јесте, или би требало да буде.

       Ту долазимо до једног објашњења које је Бенда наслутио у својој књизи, али га није развио до краја. „Политички реализам интелектуалца – каже он – уопће није површинска појава проузрочена хиром једног сталежа, него је, чини се, везан за саму бит модерног свијета.“[28] Епско битисање нашег народа имало је свој природни израз у епској рапсодији, све док нисмо закорачили у модернизам „Новог Доба“.

       На преласку из XVIII у XIX век процес који је започет читав век раније доживео је свој врхунац: еп, а са њиме и рапсод, потиснути су на маргину нашег културног стваралаштва. Од тог доба роман је преузео улогу која је вековима припадала епу, а књижевник је постао сурогат рапсода.

       Роман је пучка књижевност. Он се обраћа „лаицима“ (у смислу који им је Бенда придавао) и увек је „реалистичан“, чак и кад је писан најексклузивнијим модернистичким стилом (као код Џојса, или Пруста). Романописац је стручњак за писање романа, дакле интелектуалац par éxcellence. Он долази из „реалистичке“ средине и пише за „лаике“ од којих очекује ласкање, награде и признања. Зато данас имамо награду за роман године, али више немамо свест о смислу и значају Косовске епопеје. Имамо јунаке и паликаре, мученике и страдалнике, личне и колективне трагедије али немамо – Косовску рапсодију!

        Уместо Косовске рапсодије затрпавају нас тонама „реалистичких“ романа; уместо дивинизованог Косова, наша реалистичналиберална књижевност“ (реалистична у смислу који јој Бенда придаје) лаицизира (тачније: банализује) сва „надземаљска добра“: част, правду, истину, јунаштво, достојанство, традицију…

       Бенда је био забринут за интелигенцију под дејством процеса модернизације.[29] Ми немамо разлога да будемо забринути за интелектуалца који је самог себе „дивинизовао“. Али стрепимо због профанизације „косовског питања“. То што су Косово и Метохија постали само политичко питање, највећа је издаја Косова – издаја нације у њеној есенцији.

       Због те издаје ми стрепимо. Ако се у блиској будућности у овој нацији не створи довољно снажан креативни потенцијал за једну нову дивинизацију Косова – сличну оној коју су наши преци створили у форми Видовданског завета – то ће значити да је семе које су они посејали узалуд бачено, и да је узалудна нада да ће се из тог семена поново родити јунаци, хајдуци и рапсоди који ће нас опевати.

      А што се тиче интелигенције, овакве каква је сада – она и треба да нестане!             


[1] За разлику од Бенде који говори о „издаји позива“, аутор верује да је интелигенција историјска појава која је по Божјој промисли, изворно дакле, значила нешто више од пуког „позива“. У складу са тим веровањем, уместо позива говори се о историјској мисији интелигенције и о њеном паду. Оно што је за Бенду издаја, за аутора је пад, тачније изневеравање Божје промисли.  

[2] Жилијен Бенда: Издаја интелектуалаца – Политичка култура, Загреб, 1997.

[3] Овај трећи облик битисања предмет је наше даље анализе док су друга два небитни што се тиче задате теме, мада то не значи да су уопште узев мање значајни у садашњем историјском тренутку. 

[4] По мишљењу Владимира Вујића, реалистички морал „лаика“ је „војнички“ а облик битисања „варварски“. (Владимир Вујић: Величина и опадање евроамеричке културе и криза света – Матица српска и Градска библиотека Новог Сада, Нови Сад, 2020, стр. 75).

[5] Или „жреци“ како то преводи Владимир Вујић.

[6] Жилијен Бенда „Такво је већ пола столећа стајалиште људи којима је позив супротстављати се реализму народа, а они подстичу тај реализам, улажући у то сву своју способност и одлучност; усудио бих се назвати то стајалиште издајом интелектуалаца.“ (Издаја интелектуалаца – Политичка култура, Загреб, 1997, стр.71)       

[7] Исто, стр.89: „Та склоност интелектуалаца политичким страстима посебно ми се чини новом и бременитом последицама кад је посриједи национализам.“

[8] У разговору са Богданом Радицом, у Паризу 1939. године изјављује: „Дивинизам је систем који на врху соје етике, на врхунцу свога морала носи извесне апсолутне вредности које се по самој речи ab-solutus разликују од релативног и одлучно луче од повременог света, склоног на промену. Њихова су два типа: разум и правда.“ (Богдан Радица: Агонија Европе – Укронија, Београд, 2003, стр. 58). Насупрот томе стоји идеја натуризма. „Натуризам на врху своје етике поставља вредности које припадају искључиво човеку и природи, уколико је човек сасвим земаљска ствар. Из тога произилази да су вредности натуризма искључиво вредности борбе, освајања и материјалног увећања.“ (Исто, стр. 58).  

[9] Друго је питање, међутим, да ли оне треба да служе тим циљевима и под којим условима? Бенда је у праву када поставља питање: „Је ли улога интелектуалаца да спашавају царства?“ (Исто, стр. 91). Наравно да није! Јер родољубље није одбрана царства него отаџбине! Царство је политичка а родољубље патриотска вредност. Отуда је питање које Бенда поставља чисто реторичко, поготову кад је постављено при јасном увиду да „нације чини јаким слепо родољубље“. Његова тврдња да је осуда таквог родољубља једно другачије родољубље звучи као шупља фраза, јер недостаје јасно одређење појма: какво је то другачије родољубље? (И зашто испред родољубља мора увек да стоји придев „слепо“ – а не и испред универзалних вредности, чији темељи се вековима њишу на таласима „лепих снова“?).     

[10] Волтер Пејтер: Ренесанса – Просвета, Београд, 1965, стр. 127.

[11] Исто, стр. 127 (Он је, каже Пејтер: „за Сфорце или против њих, према обрту њихове среће.“)

[12] Још један доказ томе: пред крај живота Ранке је започео писање историје света, коју није довршио јер га је смрт претекла.

[13] Појашњавајући појам „натуризма“ Бенда у разговору са Богданом Радицом каже: „Ова вредност материјалног увећавања може бити двострука: или је она воља нације, онда се натуризам зове фашизам, или је она воља глобалног човечанства која тежи да се обогати на штету спољашњег света и да за човека оствари најефикаснију употребу планета, онда је то комунизам. Ова обадва покрета, иако су различита, ослањају се на материјално увећавање и устају против демократије за коју материјално увећавање није врховна вредност.“ (Агонија Европе, стр. 58).

[14] Ову везу разоткрили су тек шездесетих и седамдесетих година прошлог века: Ернст Нолте у књизи Фашизам у својој епохи – Просвета, Београд, 1990; Франсоа Фире у својем обимном и сјајном делу Пропаст једне илузије – PAIDEIA, Београд, 1996. и Ален де Бенуа у својој малој али језгровитој књизи Комунизам и нацизам – Хасанбеговић, Загреб, 2005.

[15] Агонија Европе, стр. 53.

[16] Исто, стр. 53.

[17] Тада су Миладин Поповић и Душан Мугоша у име КПЈ, обећали представницима КП Албаније да ће се Косово и Метохија после рата припојити Албанији.

[18] Ова одлука, под називом Привремена забрана враћања колониста у њихова пријашња мјеста живљења, донета је 6. априла 1945. године а објављена објављена на првој страници Службеног листа Демократске Федеративне Југославије, број 13 од 16. ожујка 1945. Писана је латиничним писмом (!) и гласи: „U posljednje vrijeme, bez odobrenja narodnih vlasti primjećuje se vraćanje i preseljavanje porodica kolonista (naseljenika) koje su prije bile naseljene u Makedoniji, Kosovu, Metohiji, Sremu i Vojvodini. Budući da se ovim nanosi šteta samim kolonistima, jer se izlažu teškoćama i nepotrebnim troškovima, pošto još nisu stvoreni uvjeti za njihov povratak u ranija naselja, to s obzirom na sve prednje, a da bi zaštitio same naseljenike od nepotrebnog puta i suvišnih troškova, r j e š a v a m: 1) privremeno se ne dozvoljаva vraćanje kolonista u njihova prijašnja mjesta življenja i neka svi ostanu na svojim mjestima… 2) pošto će pitanje kolonista biti riješeno posebnom Uredbom, to će biti obavješteni ko će, kada i u koji kraj moći da se preseli. Izvršenje ovog Rješenja poverava se Povjerenicima unutrašnjih poslova svih federalnih jedinica. Br. 343, 6. ožujka 1945 godine, Povjerenik unutrašnjih poslova, Vlada Zečević, s. r.“

[19] Јер, да је Бог хтео да нема различитих народа не би помешао језике! („Хајде да сиђемо, и да им пометемо језик да не разумеју један другога што говоре.“ – 1. књ. Мојсијева: 11: 7)

[20] „То је само гола истина – каже Достојевски – значи нетачно је, и неистинито.“ (Идиот – Едиција, Београд, 2010, стр. 627).

[21] Жилијен Бенда: Издаја интелектуалаца, стр. 81.

[22] Исто, стр. 83.

[23] Исто, стр. 85.

[24] Богдан Радица: Агонија Европе, стр. 56.

[25] O curvae in terram animae et calestium inanes.

[26] Жилијен Бенда: Издаја интелектуалаца, стр. 85.

[27] О томе сведоче многобројни историјски примери али и тако баналне особине као што су страст за парничење и расправљање. Нажалост, ове страсти су запуштене, препуштене себи, достигле степен гротеске која се врло често завршава трагично. 

[28] Жилијен Бенда: Издаја интелектуалаца, стр. 75.

[29] Исто, стр. 72: „Право зло које би данас требало изазвати жаљење, можда и није издаја интелектуалаца него њихово ишчезнуће, немогућност да се у данашњем свету живи као интелектуалац.“  

(Visited 168 times, 1 visits today)

Зоран Туцаковић

Learn More →

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *