О Музи Владимира Мајаковског из два угла (II)
Фатална жена Љиља Брик у својим успоменама је писала: „Ја сам увѣк волѣла једног: једног Осју, једног Волођу, једног Виталија и једног Васју“.
Љиља и Гете
Љиља Брик (дѣвојачко Лили Каган) је рођена 11. новембра 1891. године. Њен отац кћер је назвао у част Гетеове драгане Лили Шенеман. У нечем је Љиља поновила судбину музе великог нѣмачког пѣсника: Гете и Шенеманова бѣху вѣрени, али до њиховог брака нѣје дошло.
А Љиља Брик је, без обзира на све њене несумњиве таленте, у историји запамћена као муза Владимира Мајаковског. Но званичан брак међу њима опет нѣје закључен.
Премда је сама Љиља институцију породице сматрала условношћу и предрасудом с којом се ваља борити, у њеном животу је било цѣла три званична брака. По њима се може пропратити животопис ове загонѣтне и кобне жене.
Љиља и Осип
Свадба Љиље и Осипа Брика је одржана марта 1912 године. Вѣнчали су се по јеврејском обреду, али не у синагоги, него код куће. Љиљини родитељи бѣху срећни што се њихова кћи најзад опаметила.
Свој силовити љубавни темперамент она је испољавала с тринаестак година. Кад је Љиљи било седамнаест, у њу се заљубио рођени ујак и почео упорно тражити руку нећакиње. Љиљу је за сваки случај ваљало послати код баке у град Катовице. Да би нечим забавили кћи, родитељи су је рѣшили научити свирању клавира и унајмили за Љиљу учитеља. Од њега је она и затруднѣла. Како би се избѣгло разглашавање, побачај су одлучили да ураде у провинцијској клиници. Операција је прошла неуспѣшно – Љиља је постала бесплодна.
Ако су Љиљини родитељи били срећни због кћеркиног брака, то су Осипови родитељи бринулу због савеза сина с вѣтропирастом дѣвојком. Осип је морао да им пише дуга писма, у којима је писао: „Драги родитељи, молим вас да ми повѣрујете да је у томе моја срећа“.
Осипова супружничка срећа у обичном схватању трајала је до 1915. године, кад се у Љиљином и Осиповом животу појавио Мајаковски.
Осип, Љиља, Мајаковски
Троугао Осип-Љиља-Мајаковски се образовао 1915. године, кад је у дом Брикових пѣсника довела млађа Љиљина сестра Елза. Она је имала романсу с Мајаковским. Спочетка се Мајаковски Љиље нѣје дојмио, тако да се то нѣје могло назвати љубљвљу на први поглед. Ипак, кад је он почео читати своју поему „Облак у панталонама“, Љиља је схватила да се заљубила.
Њен муж се према новој страсти жене понѣо с разумѣвањем. Љиља је у мемоарима писала: „Кад сам казала Брику да смо Владимир Владимировић и ја заволѣли једно друго, одговорио је: ја те разумѣм, само немој да се нас двоје икад растанемо“.
Осип је Мајаковским био очаран не мање од Љиље, он је пѣснику постао пријатељ и књижевни агент, на себе је узео све послове његовог промовисања, сопственим новцем је издао тираж његове поеме.
Љиља је сестри Елзи писала: „Елзице, не прави тако ужаснуте очи. Ја сам просто казала Осји да је моје осѣћање према Волођи провѣрено, чврсто, и да сам ја њему сада жена. И Осја је сагласан“.
Љиља и Мајаковски
Љиља је за Мајаковског постала не само муза, него и имиџмејкер. Она је натѣрала пѣсника да оде зубару, иако се Мајаковски панично бојао лѣкара, настојавала је на томе да он купи вѣштачку вилицу. Љиља Брик је пазила на то како се Мајаковски облачи, управо захваљујући њој Мајаковски је постао „икона стила“.
О сложеним односима Мајаковског и Љиље доста је писано, и ми нећемо описивати све обрте њиховог романа. Љиља је извршила јасан утѣцај на стваралаштво Мајаковског, али говорити о томе да је баш она њега начинила пѣсником је излишно. До 1915. године он је већ био формирани пѣсник.
Односи с Љиљом испунили су лирику Мајаковског непресушним трагичким патосом, а Љиља је свѣсно цвѣљала пѣсника. Она је била убѣђена да је страдање за поезију најбољи квасац.
Њихови односи су се коначно покварили пошто је Љиља схватила да му она нѣје једина. Мајаковски се у Паризу упознао с Татјаном Јаковљевом, другом женом којој је посвећивао пѣсме. „Чини ми се да и ти мене већ много мање волѣш, па се нећеш јако много мучити“ – написаће му Љиља.
Љиља и Примаков
1930 године Љиља је постала жена војсковође Виталија Примакова. Он је заузимао високе дужности, служио у Свердловску, Ростову на Дону, Лењинграду. Љиља је свуда пратила мужа, учила се да буде женом генерала: допадљиво је сѣдѣла у сѣдлу, научила да пуца из нагана. Од радости због оборених мета, писала је Осипу писма пуна поноса.
У браку с Примаковим Љиља је нашла оно што јој је недостајало у пређашњем животу – осѣћај сигурности за сутрашњицу, али се тај осѣћај показао лажним.
Примаков је 1937 ухапшен због „случаја Тухачевског“. У списковима за стрѣљање нашла се и сама Љиља. Само је лично Стаљиново мѣшање спасло од смртне пресуде: „Нећемо дирати жену Мајаковског“ – написао је генсек у својој одлуци.
Љиља и Катањан
Послѣ стрѣљања Примакова Љиљи је ваљало одрећи се њихове заједничке прошлости. Уништила је сву њихову преписку, удаљила из својих мемоара сваки његов помен, исѣкла лик бившег мужа с фотографија.
Успѣло јој је да се занесе радом над новим издањем дѣла Мајаковског. Над њим је радила заједно с Василијем Катањаном, једним од најпознатијих биографа совјетског пѣсника.
Катањан бѣше ожењен, али је Љиљи успѣло да му растури брак. Галина Катањан нѣје била спремна на брак утроје. Брик и Катањан проживѣли су заједно преко четрдесет година.
Добровољни одлазак
Ако у Љиљином животу нечег нѣје било, онда је то обичност. Она је била и сарадница ОГПУ, и списатељица, и вајарка, и филмска глумица, бавила се рекламом и надахњивала мушкарце. Чак се и знаменити модни креатор Ив Сен-Лоран усхићивао запањујућим укусом и осѣћањем за стил Љиље Брик. За 85. рођендан јој је послао диван поклон – велелѣпну хаљину.
Њени биографи подвлаче још и необичну предусретљивост Љиље Брик.
Управо благодарећи њеном писму Стаљину Мајаковски је поново постао „првим и најбољим совјестским пѣсником“, захваљујући Љиљи Брик на слободу је изашао режисер Параџанов. Њему је помогла годину прѣ сопствене смрти, кад јој је већ било 85 година. По њеној молби Луј Арагон, муж Љиљине сестре Елзе, обратио се с молбом за ослобађање Параџанова из затвора.
Љиља Брик је из живота отишла добровољно: 4. августа 1978. године узела је смртоносну дозу лекова за спавање у свом лѣтњиковцу у Передѣлкину.
Митологија Брик
Личност Љиље Брик је рађала особену митологију како за њена живота, тако и послѣ њеног одласка. У листу „Театар“ је 1989. штампан чланак Јурија Карабчијевског „Васкрсење Мајаковског“, у којој је аутор изложио дирљиву верзију одласка „музе руске авангарде“. По његовим рѣчима, Љиља је учествовала у ослобађању већ поменутог Сергѣја Параџанова зато што је била у њега заљубљена.
Карабчијевски пише:
„Љиља Јурјевна се добро спремила за сусрет. Од прослављене фирме звучног назива наручено је седам уникатних хаљина – очито за сваки дан у недѣљи. Он је допутовао, али само на неколико дана, да је сретне и изрази захвалност, па отпутовао назад у родни град, прѣ него што је она стигла да их све обуче“…
Већ тешко болесни Сергѣј Параџанов одазвао се на публикацију Корабчијевског озлојеђеним писмом. „Познато је (неједном је објављивано) да је она била тешко болесна, патила је прѣ смрти па је, схвативши да је недуг неповратан, отишла из живота управо из тог разлога (…) Наши односи увѣк су били чисто пријатељски. Тако се она дружила и са Шћедрином, Вознесенским, Плисецком, Смеховим, Глазковим, Самојловом и другим мојим вршњацима“.
Љиља Брик је умѣла и да се дружи и да воли. Прѣ смрти је завѣштала да њено тѣло кремирају и развѣју прах. Тај обред је обављен у пољу под Звенигородом. „Карактеристични руски пејзаж – поље, окука рѣке, шума… На рубу шуме постављен је као тачка њеног живота огромни валутак, што су га ту довезли њени поклоници. На њему су уклесана три слова: Л. Ю. Б.
Посрбио Д. Буковички
Изворник: Руска седмица
Related posts:
ДУШЕ И РУКУ ДИВНЕ ТВОРЕВИНЕ
Драган Мраовић: СТВАРНИ КОВАЧИ ЛАЖНИХ ТУМАЧЕЊА
Зоран Туцаковић: ПОРИЦАЊЕ ОПРАВДАНО ТАЈНОМ
Војислав Мистовић: НЕ ПОКУШАВАЈ МИЈЕЊАТ МЕ (о додијели 13-јулске награде Миладину Шобићу)
Предраг Петровић: СРПСКИ КЊИЖЕВНИЦИ О ОКТОБАРСКОЈ РЕВОЛУЦИЈИ: СТАНИСЛАВ ВИНАВЕР И ДРАГИША ВАСИЋ
Јована Добрић: ДА ЛИ ЈЕ АНДРИЋЕВА ЈЕЛЕНА ДУЧИЋЕВСКИ ТИП ЖЕНЕ?
Иља Сургучов: НИКИ, ЖОРЖИК И ВОЛОЂА
О ЗБИРЦИ ПЕСАМА „ПОСЛЕ ПОТОПА“ ИВАНА НОВЧИЋА
Иван Наумов: РУСИ СУ КРОЗ СРБИЈУ СХВАТИЛИ КО СУ И ВРАТИЛИ СЕ НА СВОЈ ПУТ
Стеван Тонтић: КЊИЖЕВНИ ДАРОВИ КОЉЕ МИЋЕВИЋА
Зоран Туцаковић: МОЈА ГОГА
Драган Хамовић: КОСОВСКИ ИСПИТ
