Мило Ломпар: НЕОДОБРЕНЕ МИСЛИ

Поводом појављивања две књиге Мила Ломпара, Похвала несавремености (Laguna) и Полихисторска истраживања (Catena mundi), желели смо да са аутором направимо разговор. Уместо тога, он нам је понудио своје одговоре из једног интервјуа који није објављен. Како се у њима огледају и многи од садржаја његових књига, одлучили смо да их објавимо (Редакција).


Мило ЛОМПАР

Мило ЛОМПАР

Понекад се човек зачуди вртлогу у којем се нађе. У последње време новинар једног портала замолио ме је за разговор. Желео је да сними оно што ћу казати, па да садржај прекуца и пошаље ми на ауторизацију. Тако је и било. Интервју није уопште објављен.

Околност да ме нико није о томе обавестио потпуно је безначајна за данашње време. Но, околност да је сам новинар тражио интервју изазива пажњу. Јер, моја политичка и културолошка схватања су сувише позната – и сувише документована – да би било ко био у недоумици око могућих одговора. Одакле идеја да ме позову? То је питање.

Садржај мојих одговора – јер питања која су их изазвала не објављујем – дочарава који ставови нису одобрени у јавности: као да су оивичене границе политичке коректности и цензуре која – у наше време – све снажније обавија како европско мишљење тако и јавни простор наше земље.

1.

Духовна ситуација времена је испуњена снажним садржајима американизације. То се некад именује као глобализам. На делу је одлучујући утицај америчког животног стила као доминанте културног тока. Отуд је ваљано разликовати – како предлаже Ридигер Сафрански –глобализацију, која је незаустављива по природи техничког кретања, од идеологије глобализма која подразумева висок степен унификације јавне свести. Ту унификацију видимо свуд.

Када сам у Берлину, у данима грузијског напада на јужну Осетију и потоњих акција руске војске, у години 2008, упоредио писања немачке штампе, од левице преко центра до деснице, о том сплету догађаја, видео сам само један садржај и један тон. Једино су се разликовали крајњи левичари, Junge Welt, и наглашени десничари, Junge Freiheit. Тако је и у садашним  реакцијама на британски референдум. Имамо доминацију псовачког речника у европској штампи. Плес јавних псовки упућен је онима који су гласали за излазак из Европске уније.

Карикатура Душана Петричића

Карикатура Душана Петричића

Нико не жели да освести чињеницу да је реч о 17 милиона људи, што је бројније од многих европских држава, него сви говоре о неким социјално деградираним белцима средње животне доби који су вођени својим уским погледима гласали за излазак из ЕУ. Да ли наредни референдум треба да искључи грађане ових особина? Најважнија карактеристика ове тоталне медијске унификације јесте околност да пролази непримећена и отуд остаје неосвешћена.

2.

Није истина да је реч о критичком односу према онима који су гласали за излазак из ЕУ. Сводити људе – због њиховог политичког става – на социјално деградирана бића није критички него дискриминаторски однос. Ако себи дајете за право да обезвредите 17 милиона људи, зато што се они не слажу са оним како мислите да је требало да гласају, онда је то недостатак основног демократског регистра. И то је основно обележје живота данас. Јер, то је живот у симулакруму: позовете људе да гласају, они гласају друкчије него што сте очекивали, па их прогласите социјално деградираним бићима. Шта да је било обрнуто? Тада би 17 милиона било проглашено весницима новог времена. Живимо, дакле, у једном инструментализованом простору у којем су сужени простори демократије.

У култури је последица то што се појачавају унифицирајуће тенденције политичке коректности. Политичка коректност објективно омогућава инструментализацију културе, јер доводи у питање битни постулат модернистичког духа – субверзивност. У данашњем свету не можете бити субверзивни у уметности уколико желите да будете присутни. А присутни можете бити преко тржишног механизма, у којем је новац modus operandi. Њиме се – nota bene – обликује доминантан идеолошки спектар.

Тај спектар, за разлику од комунистичке доминације, нема тежњу да покрије целину него само главни ток. Унутар главног тока јасно је назначено да рубове не смете додиривати, док у дозвољеном простору можете говорити шта год хоћете. Тако је обиље шанси у уметности  присутно тамо где је та уметност безопасна, а апсолутна рестриктивност ступа на позорницу која приказује опасне теме.

3.

Једна од опасних тема је национална култура. Она је опасна зато што доводи у питање процес глобализацијског идеолошког уједначавања свести. Та тема одјекује на свим тачкама европског простора, али не на свима једнако. Тако се Француска или Немачка налазе у извесном степену ерозије својих културних садржаја, али оне имају и врло старе културне институције: отуд њихова културна ерозија може трајати стотинама година. Људи који воле да ствари гледају у економским параметрима, то „унификујуће једно“ обично повезују са неолибералним концептом друштва. Мени се чини да се ради о резултату хегемонијалног положаја Сједињених Америчких Држава након пада Берлинског зида, када се појавио један свет који личи на Pax americana, у којем САД диктирају начин живота на свих пет континената.

4.

Моје речи су нужно упрошћене, па их треба разумети cum grano salis, јер унутар Америке постоје различита мишљења о овим проблемима. Но, недавно је потпредседник САД казао да њега не интересују националне културе када је реч о правима ЛГБТ заједница. Та је изјава добар пример. САД процењују, дакле, неку ствар као универзалну ако им тако одговара, да би ултимативно тражили од оних који гледају другачије да се потчине њиховом виђењу ствари. Њихово виђење је наравно недоследно, јер оно што САД траже од Европе у овом случају не могу да траже од Саудијске Арабије. Тамо имају друге интересе. Отуд су лицемерје и лаж неопходни.

soros-i-lgbtПоента је прецизна: треба одржати позицију америчке моћи тако што ће се она универзализовати и тако што ће се интереси западног (америчког) света учинити глобално обавезујућим. То је репресивно кретање, које не води рачуна о разноликости људског живота и људског избора. Оно је свакако репресивно и за грађане западних (америчких) држава. УИзворима тоталитаризма Хана Арент  тврди да је Хитлер и Немце сматрао малим шрафићима великог система.

5.

Појмом секуларно свештенство Исаија Берлин је означио комунистичке интелектуалце који су бранили злочине власти, називајући их комесаримаи противстављајући им дисиденте као интелектуалце који су осуђивали исте те ствари. Но, појам може обухватити различите политичке системе. Касније га је – ослањајући се на Орвелове назнаке – дефинисао Ноам Чомски. Секуларно свештенство чине интелектуалци који аплаудирају западној моћи, игноришу западне злочине и отуд су веома поштовани на Западу. Оличава их тзв. невладина интелигенција коју је – како је показала Франсис Стонор Саундерс – током хладног рата обликовала ЦИА.

У нас је дошло до премештања управо тих интелектуалаца – међу којима има истакнутих партијских функционера, као што су били Латинка Перовић или Живорад Ковачевић – у срце западних (америчких) интереса. Њихов циљ је да наметну појам српске кривице целокупној јавности, да жигошу оне који се томе противе и тако их истисну из јавног постојања, да управљају јавном, културном и политичком сфером у правцу који оправдава тоталну западну (америчку) доминацију у свим подручјима живота.

Свака власт – после 5. октобра 2000. године – била је под њиховим утицајем, док је садашња власт – у бројним аспектима јавног живота и политичког садржаја – постала њихов сервис. Јер, они не воле личности које су на власти, али безусловно подржавају њихову политику: Бриселски споразум, антиреферендумски став у Републици Српској, подршка подгоричком режиму, потпуна  приватизација. Они чак тврде – попут Пешчаника од 12. 09. 2016. године – да нема рационалне алтернативе настојањима председника српске владе да свом двомилионском бирачком телу подметне европско опредељење. То значи да он спроводи – и они га подржавају у томе – језуитску политику по којој циљ оправдава средства. Тако садашња власт – будући ренегатска – спроводи невладину политику на начин симулакрума, на преварни начин и популистичким средствима, пошто су сви претходни начини пропали.

У критикама мојих схватања често се открива запрепашћујућа идеолошка затвореност следбеника политике која исповеда безусловно поверење у Европску унију. То поверење очитује парола Европа нема алтернативу, коју сам подвргао детаљној критици још у првом издању своје књиге Дух самопорицања из 2011. године. Та критика је превасходно постављена на идеју безалтернативности као такву, у којој сваки познавалац нашег комунистичког дискурса – с обзиром на наше наслеђе – може уочити тоналитет његове дикције.

Но, оспоривши – у својој критици шестог издања моје књиге – тврђење о суштинској неравноправности у Европској унији, човек који је написао књигу против мојих схватања, књигу надахнуту колонијалном апологетиком, посегао је за узорном аргументацијом: „Заиста, ако постоји сушта неравноправност, зашто онда нико не жели да изађе из ЕУ, већ сви желе да уђу?“ Он је то објавио у марту 2016. године. Већ у јуну 2016. године – само три месеца после овако беспризивне тврдње – људи су на референдуму у Великој Британији одлучили да напусте ЕУ.

brexit-political-cartoonОвакав распоред чињеница показује како идеолошки и колонијални погледи – тако обавезујући у свету секуларног свештенства – немају никакву свест о реалности, очитују настојање да се историја затвори и не-рефлектовано приањају уз задати налог моћи. Ово су елементи који образују заробљени ум апологета вишеструког поробљавања наше јавне свести.

То постаје још драстичније ако се сетимо скорашње изјаве – дате 23. октобра 2016. године Südeutzsche Zeitung-у – немачког министра спољних послова – и социјалдемократе – Франка Валтера Штајнмајера. Он каже: „Ewiger Frieden auf unserem Kontinent, Europa ist ohne Aleternativen – das ist einfach nicht mehr zu halten.“ Он, дакле, пет година после појаве моје књиге, каже како парола Европа нема алтернативу представља нешто неодрживо. Управо сам то тврдио 2011. године, залажући се за постојање националног становишта у српској политици, као становишта које омогућава – што сам такође написао – плуралне и вишестране односе и са ЕУ.

6.

Тоталитаризам – након нацизма и комунизма – има садржај сличан оном који је давно описао Јасперс: „Тоталитаризам мора бити препознат у својој суштини као једна максимална претња, која би избрисала наш духовни живот и нашу моралну супстанцу заједно са нашом политичком егзистенцијом.“ Тај тоталитарни импулс најбоље се показује у подручју културе и националних традиција. Јер, оно је наизглед неутрално. Но, свуд делује – у медијима, у стипендијама, у системима одлучивања –мултикултурни пројекат који је постављен пред народе источне Европе, који је у основи високо идеологизован и који те народе обавезује како да се понашају и како да направе распоред фигура културног значаја у односу на задато очекивање. У том процесу се српска култура налази пред великим изазовом зато што је неопходно ускладити њен садржај са наметнутим политичким решењима после пада Берлинског зида.

7.

Српска култура, онда када је формирана, била је култура контакта. Држава Немањића имала је своју православну и католичку област. То се види у целокупном политичком и културном животу: имате архитектуру и пластику у Дечанима или Студеници која потиче из мајсторских школа из Котора или Италије. То вијугаво води и до традиције латинитета. Фреске су увек биле, као симбол православности целокупне поруке, византијских својстава.

Потом је дошло до тога да је исламска култура оставила дубок траг и постала део српске традиције. Двадесет посто првог издања ВуковогСрпског рјечника представљају турцизми. Идеја српске националне државе, као и у другим европским државама, повезана је у 18. и 19. веку са успоном секуларизма. То обеснажује инструментализовано мишљење по којем је национална држава везана за верску компоненту. И светосавска и косовска традиција стално су биле у контакту са другим традицијама. Јер, српски народ се – у тзв. метанастазичким кретањима на Балкану – померао са југа на север и са истока на запад. Тако је дошао у дубок дотицај и са средњоевропском традицијом. Сретен Марић је тачно рекао: „Црњанскове Сеобе носе име наше судбине.“

8.

У тренутку када је Велики рат завршен, у 1918. години, Србија је имала своју државу и једина је – од јужнословенских земаља – била на страни сила победница. Имала је очврслу националну идеју (национално уједињење), државну идеју (једна држава) и војну идеју (потврђена војска). Требало је створити јединствен културни образац који би премостио различите културне моделе: православно-византијски модел, средњоевропски културни модел, све до снажног утицаја протестантског модела, везаног за Доситеја Обрадовића, снажне личности српског и јужнословенског секуларизма. То је подразумевало сто година изградње једног културног обрасца који ће бити довољно флексибилан да уважи различите традиције, да споји социјално различите људе, динарску и равничарску структуру, свет градова и рурална подручја.

9.

Стварање југословенске заједнице није морало бити само по себи погрешно. То је била врло сложена заједница различитих традиција и крупних антагонизама. Она је, међутим, значила престанак рада на српском културном интегрализму. Како је много касније писао Слободан Јовановић: „У Југославији су Срби извршили националну демобилизацију.“ Започет је рад на концепту југословенског интегрализма. То није могло да успе: због историјског наслеђе му није било дато да успе. Сам југословенски интегрализам имао је велике унутрашње противнике. Реч је о католичкој акцији везаној за католичко становништво источне обале Јадрана, које је било предмет сталне бриге Ватикана. Југословенска идеја је била сумњива, али не зато што је била српска, него зато што је била наднационална, можда масонска: није било вероватно да би католички Хрвати могли постати православни Срби, али је било могуће да – у секуларном концепту – постану Југословени. Тада у њиховом идентитету католички чинилац не би имао одлучујући досег.

josip-broz-tito-38Но, тек је комунистички концепт задао смртни ударац укупној егзистенцији српске културне идеје, зато што је тај концепт – насилним друштвеним инжињерингом – стварао нове нације. Људи то не разумеју, јер полазе од здраворазумске идеје да је култура неко природно стање. Не, као што само име каже, култура је нешто што се обрађује, то је један конструкт. Отуда и борба култура: намеће ли нама неко свој концепт или ми њему, или се одвија неутрализација два кретања. Комунистичка идеологија у Југославији наметала се тако што је између осталог негирала и српску грађанску традицију. Она је то чинила на насилан, беспризиван и тоталитаран начин. Да би је могли спроводити, српски комунисти су – програмски – пристали на самопорицање.

10.

Треба ставити знак питања изнад тврдње да је српски народ „пригрлио“ југословенство и комунизам. Ту не треба бити једнозначан. Са једне стране, Србија није имала снаге да наметне силама Антанте, Француској и Енглеској, решење јужнословенског питања, нарочито зато што је Русија 1917. победом бољшевика испала из игре. Унутар српске традиције дошло је до идентификације са југословенском идејом, а унутар хрватске, односно словеначке традиције, није до тога дошло. Хрватска и словеначка традиција имале су – у свом доминантном току – неку врсту уговорног односа са Југославијом, док је српска традиција образовала идентификациони однос. Пренела је сва обележја идентификације српства на југословенство и отуда је унутар хрватског и словеначког доживљаја ствари то било схваћено као национално наметање, а са српске стране је њихово понашање доживљено као одрицање.

11.

Српско југословенство обележава поистовећивање са нечим што је била будућност, за коју нису знали каква ће бити. Уместо тога је требало да имају уговорни однос са југословенском заједницом, као што су то имале хрватска и словеначка заједница. Имате полемику српских интелектуалаца, Љубомира Стојановића, Милана Ћурчина и Лазе Поповића, 1923. године у часопису „Нова Европа“, који је излазио у Загребу, у којој се каже како је „српска идеја умрла“. У тренутку док се тврди како јасно постоје и словеначко и хрватско становиште наглашава се како је најопасније ако би се појавило и посебно – српско становиште. Какав је то начин мишљења? То се говори у време када Стјепан Радић још није признао Видовдански устав.

Уговорни однос са дистанцом и рефлексијом, када знате шта добијате, шта губите, могао је бити много здравији и повољнији за Србе. Они тада нису могли утицати на спољашње односе у Европи, али су могли утицати на унутрашње односе у Југославији. Између два светска рата највећа брига је било понашање Италије. То је много мање погађало српске од хрватских и словеначких интереса. Тај идентификациони синдром Срба према Југославији полази од недовољно промишљеног критичког односа према традицији Запада. Ти пројугословенски српски интелектуалци – још пре Првог светског рата – „били су јаче осетљиви за лепе него за ружне стране западне културе“. То каже Слободан Јовановић у емиграцији: када је све већ било иза њега. Толико времена му је било потребно да се помири са туробном истином и онда је саопшти.

12.

Србија је имала образован француски културни модел, док је у бившим хабзбуршким земљама доминирао средњоевропски. У неким областима је предњачила – имате то код Матоша – а негде је заостајала. Требало је да дође до постепеног неутралисања супротности. То је процес до ког се долази временом. Србија је постајала спремна да се одрекне многих својих традиција, постепено је пристајала и на федерализам (Бановина Хрватска), као што их се – после Другог светског рата – и одрекла.

aleksandar-boricic-14preview

„Рођенданска“ карикатура за Фрању Јосифа

Срби нису били спремни да се одрекну државне идеје, чак више него – националне. То је било катастрофално. Хрвати су имали искуство пасивног отпора и опструкционог деловања према угарском сабору, као и Чеси према бечком двору у мирним временима, док су Срби имали искуство буна и устанака у ратним временима или у временима окупације. Процена енглеског историчара Ситон-Вотсона 1911. године била је да су Срби „храбри и војно спретни“, али да ће Хрвати и Словенци у новој држави преузети вођство као културно зрелији.

Да је то значило да ће их западне државе у томе здушно помагати, показује његово мишљење да би „победа српске идеје у новој држави значила победу источне над западном културом“, чему би се он „као неко ко припада западној култури“, како каже, „јако противио“. То је нека врста оријентализма о којем је говорио Едвард Саид у својој чувеној књизи. Јер, Ситон-Вотсон источну традицију посматра као мање вредну, као нешто што мора потчинити и чиме треба да управља.

13.

Тај спој погрешних и стереотипних представа о источној и западној култури као политички спој је у основи немогућ. Учињен је очигледно немогућим након Јасеновца. Од тада споразум између Срба и Хрвата више није могућ. Јасеновац представља границу која је непрелазна. То је нешто што није могуће неутралисати и нешто што обележава трајно искуство српског националног постојања. Искуство геноцида је неупоредиво са било којим искуством тешких српско-хрватских размирица пре њега. Отуд више није могућ неки политички хрватско-српски спој. То не значи да нису могући индивидуални односи Хрвата и Срба. Како ће се уредити појединачни животи и међусобни односи, свако може да одлучи како год жели, јер је то ствар индивидуалних избора. Но, у колективним формацијама ти спојеви више нису могући.

Уосталом, тај спој више није могућ ни између Јермена и Турака, а између Јевреја и Немаца је могућ на један вештачки начин – тако што Јевреја у Немачкој практично више нема. Тај однос са Јеврејима више није ствар немачког актуалитета већ немачког сећања.  На том сећању се у Немачкој јако много радило од 1945. до данас, на начин да се у немачко сећање утисне искуство погрома Јевреја. У Титовој Југославији се никад тако није понашало због доминантне идеолошке матрице о великосрпској хегемонији. Као да било каква хегемонија може бити разлог за – геноцид. Или можда може: ако је реч о народу „источне културе“?

14.

Тврђење да убиство хрватских представника на челу са Стјепаном Радићем у Скупштини 1928. године значи да је „у неколико секунди уништена идеја Југославије“ представља прост начин размишљања, нетачан и идеолошки инструментализован. Убиство краља Александра 1934. године, који је спровео бугарски ВМРО у сарадњи са хрватским усташким покретом, било је такође индивидуални политички атентат. Ако је једним политичким атентатом била немогућа Југославија, онда је она сигурно била немогућа и другим политичким атентатом. Јасеновац је колективно, дуготрајно и систематско убијање читавог једног народа; између осталих и стараца, жена и деце, свих који нису имали никакве одговорности ни кривице. То нису упоредиве ствари.

Убиство Стјепана Радића је атентат велике политичке тежине који је изазвао природну реакцију широких маса у Хрватској. Али, подсећам да је Влатко Мачек, у годинама после убиства Радића и после убиства краља Александра, водио удружену хрватско-српску коалицију и у Србији имао предизборне скупове пред неколико десетина хиљада људи. Показало се да није проблем да један Хрват буде на челу хрватско-српске листе. Као што је један Хрват 35 година – дуже од свих Карађорђевића – владао Југославијом. Оно што се догодило 1941. могло је остати таквим само под комунистичком владавином.

15.

Један од значајних српских интелектуалаца, Борислав Михајловић Михиз, говорио је да „у сваком Србину чучи Југословен и једва чека да поново појури у своју стару пропаст“. То је Михиз рекао 1990. Но, у том кретању је мање спонтаног него што се сугерише. Поента је у томе што је тај осећај деценијама подстицан и награђиван: од стране свих наших власти. Разговарамо у Београду, у којем можете видети како је креирано писање штампе и како је структурисан ТВ програм. У јавном простору тај Београд, осим нешто српских фолклорних елемената, делује као потпуно југословенски град. У њему је могуће радити најнеобичније ствари. У својој књизи Дух самопорицања наводим да је директор Лексикографског завода „Мирослав Крлежа“ одабран да обликује српско лексикографско одељење у Службеном гласнику у Београду. Ако је могуће да један државни службеник из Хрватске креира једно државно предузеће у Србији, онда питам: је ли могуће и обратно? Није могуће.

Када је, 4. јула 2016. године, исти тај времешни човек докторирао на Новосадском универзитету, са слабом тезом о Крлежи, већ 7. јула 2016. године (узгред: на дан рођендана Мирослава Крлеже), на РТС-у, у централном термину политичке емисије ОКО-магазин, имате извештај о том догађају. У истом јулу 2016. године, једна знатно млађа и несравњиво супериорнија кандидаткиња, одбранила је – под мојим менторством и менторством колегинице Рихтер из Халеа – први двојни (српско-немачки) докторат на Филолошком факултету у Београду. То значи да јеистовремено постала доктор књижевних наука и у Србији и у Немачкој: две дипломе, никаква нострификација. Рад о утицају Хале-Лајпциг круга на просвећеност Доситеја Обрадовића написан је и на немачком и на српском језику, тако је и брањен, комисија је имала три српска и два немачка члана. О томе није било ни речи у јавности: ни на РТС-у. Каква је то онда јавна имедијска окренутост Европи? Није, дакле, реч о Европи, него о подстицаном и награђиваном занемаривању европских у корист југословенских засада.

20131116vu-ulica-saradnja16.

Има људи који пишу како је Београд симпатичан, па наглашавају његов шарм и космополитски дух, шаренило латинице и ћирилице. Они наравно не говоре истину. На јавним местима доминира латиница, ћирилица је у ишчезавању. Њен дозвољен простор су натписи на пекарама, понекој занатској радњи и на гробљима. Ако бисмо се сада прошетали по Кнез Михајловој и по Теразијама, лако бисте се у то уверили. Тако је било деценијама у Хрватској. Зар је то нормално? Београд – за оне који не негују нежан однос према титоистичком југословенству – није отворен него затворен град. Степен његовог космополитизма и елитизма утврђује се према јавно и прикривено непријатељском односу према српској традицији. То није космополитизам, него програмирана нехајност. Његов шарм је облик његове неуређености, несолидности и одсуства норме. Тако је могуће – у срцу овог наводног космополитизма, у „Политици“ – на основу човековог имена и презимена, рођеног Београђанина одређивати као „једног Црногорца“. Када је то могуће? Када он заступа политичко мишљење са српског становишта. Ко га тако дискриминише? Најватренији заступници наводног космополитизма. Београд је и данас главни град мртве Југославије. Откад су мртваци постали тако симпатични?

17.

Једини нормални односи између српског и хрватског народа – као колективних и организованих формација – могу се образовати на начелу узајамности: колико тамо, толико овде. Пошто је титоистичко наслеђе такво да подстиче асиметричне односе а не односе узајамности, онда се сваки покушај уравнотежења тих односа сматра проблематичним. Неколико дана након проглашења независности Косова и Метохије хрватска премијерка Јадранка Косор водила је делегацију привредника у Приштину. Она је тако показала подршку независности Косова и Метохије. Та подршка је директно супротна српским интересима. У исто време постоји доминантни трговински ланац у Србији који својим кредитима подржава хрватска држава. Да ли је то нормално?

Или: Штефан Филе, као европски комесар за придруживање, тражи – то све пише у мојој књизи са подацима и датумима – да фабрика дувана Ровињ продаје своје цигарете у Србији по нижој пореској стопи, иако је Хрватска постала чланица ЕУ и отуд би требало да буде већи порез на те цигарете: као и код других чланица ЕУ. Премда су се побуниле америчке фабрике дувана из Ниша и Врања, остало је онако како је повереник ЕУ рекао. Дакле, ЕУ сматра да би зарад ровињске фабрике требало деградирати на српском тржишту произвођаче из Ниша и Врања. Зар није нормално инсистирати на равноправности?

Или: српска јавна позорница је увек била отворена за гостовања из Загреба, док на супротној страни није тако. Околност да доста позоришних представа из Београда гостују у Загребу не објашњава ништа. Јер, простор театра није једини јавни простор. Не пратим театар, јер га не волим. Тешим се да је о њему лоше мислио и Тин Ујевић. Што се тиче индивидуалних избора и дружења, никада се о томе не изјашњавам. Изјашњавам се против ствари које је наметнула државна политика.

Остајем у својој струци: Службени гласник штампа „Теорију књижевности“ Миливоја Солара из 1994. године из које су избачени сви српски писци. Напомињем да постоји и Соларова „Теорија књижевности“ до 1990. када су у тој књизи српски писци били заступљени. Да државни српски издавач штампа „Теорију књижевности“ у којој нема ни једног српског писца, то ми се не чини нормалним. У Београду је такође штампана „Теорија књижевности“ сарајевског професора Зденка Лешића, која је била далеко уравнотеженија, у којој су сразмерно били заступљени хрватски и српски писци, где је друго издање штампано на ћирилици. То је у реду. Јер, таква књига је саображена средини у којој се појављује.

Подсећам да је Миливој Солар био последњи министар културе леве владе у Хрватској пре распада Југославије. Недавно је председник странке левице, Зоран Милановић, рекао да је поносан што му је деда био усташа. Србија је са том и таквом левицом правила државу од 1945. до 1990. После свега, најмање што можемо је да ствари именујемо правим именом. Ако пажљиво читате моју књигу, онда ћете видети да немам примедби на хрватску политику, премда о тој политици имам изразито негативно мишљење. Сама по себи, она ме не занима. Имам примедбу на српску државну политику која овде обезбеђује промоцију хрватских интереса као да је то нормално.

18.

Понављам да треба образовати нормалне међудржавне односе на принципу узајамности. Али тога овде, у Србији, нема. Зашто? Зато што доминира концепција титоистичког југословенства, у којој на сваком кораку морате доказивати своју оданост нечему што више не постоји. Моја књига заправо има врло умерену тезу, која позива да извучемо консеквенце из новонастале ситуације. Постоје две државе са тешким историјским наслеђем. То није разлог да се људи убијају. Али, није разлог ни да се грле. Довољан је државни саобраћај по начелу узајамности. Ви овде на сваком кораку имате огромне билборде који позивају да се летује у Хрватској, обавештавају о данима хварске кухиње. Ниједан од њих није уништен ни оштећен – за разлику од ћириличних табли у Хрватској. Почнимо од проверљивих ствари.

bigstock-no-speak-no-see-no-hear-192264819.

Идеје неслагања, полемике и отпора, као витална средишта сваког аутентичног интелектуалног ангажмана, представљају бивше теме. Оне су од значаја за свет модерне. Постмодерна их је склонила са хоризонта младог човека. Основни импулс младог човека данас није побуна, каква је била актуелна пре 50 година. Последња таква побуна, артикулисана или не, била је побуна 1968. Можда ју је због тога Жил Липовецки назвао елегичном побуном. Њен природни моменат био је бунт. Основни импулс данашњег младог човека је како се уклопити у систем, а не питати какав је поредак. Данашњи млади људи су везани за културу медија. То парадоксално олакшава процес идеологизације. Када дођу до проблема на индивидуалном нивоу, млади људи га не дижу на ниво општости, него га решавају на прагматичан начин.

Систем данас има механизме да побуну неутралише: она се везује за ексцентрике, лудаке, за радикалне политичке оријентације. Она се делегитимизује тамо где поставља битна питања смисла живота. Интересантно је да се побуна поспешује тамо где она разграђује традиционална схватања и облике живота. Тако и ослобађање постаје облик идеологизације. Овакав систем има врло моћан инструмент рестрикција преко система стимулација, стипендија и контролисаних ставова. У таквој ситуацији млади људи немају обавезујући порив према истини и према моралу, јер је то превазиђено. Више није у питању истина него је питање шта они имају од те истине.

20.

У понашању људи у Србији у односу на власт увек је постојао страх од исказивања властитог мишљења. Зато овде постоји велика идентификација са влашћу, пажљиво праћење ритма власти и борба за привилегије. Не можете знати какво је расположење грађана у дубини у односу на оно што је на површини, јер нема искрености. Отуд имате исте људе који спроводе сасвим различите политике, јер су се околности промениле. Наш премијер је најбољи пример таквог понашања. За његове власти ментални и медијски терор секуларног свештенства добија разобручено простирање.

Треба ствар вратити у европску резонанцу. Шта је европска резонанца? Секуларно свештенство тврди да се европско понашање доказује ако се слепо извршава оно што тражи Брисел, Берлин или Вашингтон. То можда мора да се уради, али то није европско понашање. Европско понашање у својој најбољој традицији је да човек својим разумом и сазнајним способностима изврши прецизан увид у чињенице и одабере оно што је најбоље по њега и у складу са општим начелима. Таква разумна оријентација је утолико важнија, када се постави питање: шта урадити ако Европа од Србије тражи самопорицање?

21.

Мира Ступица је у свом последњем интервјуу рекла да је Србија у новијој историји свима говорила ʼнеʼ – и Аустро-Угарској и Хитлеру и Стаљину и НАТО пакту, па је данас ʼнемаʼ. Занимљиво је да је пропустила да уочи још једну могућност у објашњењу стварности. Можда би требало казати: нема нас, јер нисмо рекли не – Титу. У том случају, додуше, она не би могла бити жена председника Председништва СФРЈ, јер не би било тог државног тела.

Ако сте прочитали моју књигу, онда сте могли видети да се залажем за културу пасивног отпора. Та традиција се може видети код Масарика. Он је у полемици са Младобосанцима рекао „просветом до слободе“. Младобосанци су рекли, у складу са нашом традицијом, „револуцијом до слободе“. Масариково становиште ми се чини исправним, јер верујем да се Србија налази у колонијално-окупационом стању. Отуд је потребно створити алтернативно подручје да бисмо се могли одбранити од наметања нечега против чега смо.

Ако је смисао Европске уније да овде уђу јединице НАТО, онда сам јако скептичан према могућности да Србија може то да заустави. Али, ту није крај живота и не би требало да буде и крај отпора. Тако нешто је насиље и наметање и ако се не сложимо са тврђењем да само моћ и сила у људском животу нешто представљају, онда се на једном другом нивоу, на пољу истине и на пољу вредности, можемо томе супротставити.

Али, за то је потребна једна култура која показује спремност за упорно понављање оног облика неслагања који има најмање ризике под најгорим могућим условима. Тако нешто у нашој култури није обликовано и нема реалну подршку: због социјалне уједначености, због сиромаштва, недостатка националне интелигенције и неповерања у било какав други облик егзистенције осим присуства у главном вектору историјског кретања, који се препознаје у актуелној власти. Јер, само ако се ту налазиш, имаш привилегије.

Карикатура Павла Кучнинског

Карикатура Павла Кучнинског

22.

Не могу казати да не утичем на стање ствари у нас. Тако је један универзитетски професор, који годинама није добио никакву награду за читав низ својих књига, одмах пошто је мене – који сам наступао у Јеврејској општини у Београду – осумњичио за „антисемитизам“, добио две награде за једну књигу. Човек који је написао књигу против мојих схватања, пак, добија – у 73. години живота – први пут неку награду, премда је објавио двадесет филозофских књига пре тога. Читава његова филозофска биографија остала би ненаграђена да није написао књигу против Духа самопорицања. Овакав распоред чињеница показује да јеинтелектуална вредност њихових дела увек била јавно занемарљива, јер је остала ненаграђена и непримећена, али је њихова политичка оријентација одмах препозната и промовисана. И уместо да ми буду захвални, они су љути на мене. А мени је драго да сам помогао да им јавност упути толике почасти. Зар то није путоказ и за млађе нараштаје?

23.

Када процењујем учинак комунизма у нас, остављам по страни оно што је опште у њему и карактеристично за све земље – социјална једнакост, индустријализација, репресија према критичком мишљењу – већ полазим од завршног биланса. Шта може српски комуниста да каже историји свог народа у 1990. години? Словеначки комуниста може да каже како је изнео идеју словеначке државности.  Хрватски комуниста може да каже да је спречио сврставање хрватске државе на страну поражених снага 1945. године, да је избегао одмазду, да је пронео идеју државности (то тврди Макс Лубурић шездесетих година – имате у књизи Улриха Фишера, која је објављена у Загребу) и верификовао је 1990. године. Црногорски комуниста може да каже да је обновио идеју црногорске државности. Македонски комуниста може да каже да је створио идеју македонске државности, премда је сваки педаљ границе македонске државе утврдила српска војска у Балканском рату 1912. године.

А шта може да каже српски комуниста? Шта је он урадио? Он је Косово и Метохију правно изместио из састава Србије уставним амандманима 1971. године и Уставом из 1974. године. Он је 1959. године без икаквог разлога подручје испод Копаоника припојио Косову и Метохији. Он је поништио резултате свих ослободилачких ратова Србије. Српски комуниста може да каже да је пристао на уставну дискриминацију српског језика у Хрватској. Јер, од 1974. постојала је одредба о хрватском књижевном језику која је одлуком Уставног суда Југославије 1988. године проглашена неуставном. То никад није спроведено. Српски комуниста је пристао на уставну дискриминацију српског народа у Црној Гори. Јер, српски народ је био једини постојећи народ у Црној Гори према попису из 1909. године: за време владавине књаза Николе. Српски комуниста је пристао на дискриминацију носилаца српске националне свести у Македонији, ма колико да их је било. Биланс српских комуниста је дубоко поразан. То је најбоље рекао политички комесар Друге пролетерске бригаде и песник Танасије Младеновић у једном интервјуу 1989. године: „Ми српски комунисти објективно смо издали свој народ“.

То – узгред буди речено – никада није казао Добрица Ћосић. Пред распад југословенске државе, у години 1989, Добрица Ћосић – партизан, носилац Споменице 1941, писац, Титов функционер па противник – каже: „Поново да се родим, са свим поразним искуствима револуције, опет бих се борио против четника.“ Фрањо Туђман – партизан, историчар, Титов генерал па противник – у исто то време (1990) каже: „НДХ није била само квислиншка творевина него израз историјских стремљења хрватског народа.“ Како то српски комуниста – ни кад се наизглед удаљи од комунизма – не може да се сретне са противничком страном у грађанском рату, док хрватски комуниста управо то може?

Да би се спречило јавно освешћивање ових чињеница, комунисти су измислили да је главни разлог историјског пораза Слободан Милошевић који је крив за распад Југославије. Одакле је дошао Слободан Милошевић? Из Српске православне цркве или из емиграције? Он је дошао из Савеза комуниста који га је школовао и довео на власт. Одигран је унутрашњи преокрет да би се избегла застрашујућа историјска одговорност српских комуниста. Потом су почели да објашњавају како су за пораз криви Срби и српска традиција, а не комунисти који су имали монопол на власт педесет година.

Комунизам је однеговао један посебан тип човека – то је човек без савести. Тај постхришћански човек не тематизује питање кривице: он се не пита шта је он погрешио, него увек упире прстом у другог као кривца. Сматрам да – као представник изразите мањине у интелектуалној и политичкој заједници, лишен било какве институционалне подршке – браним етички смисао историјских догађаја и процеса, који су се истински одвијали, при чему исказујем свест о српском делу одговорности у њима. То сам прецизно навео у својој књизи.

Као припадник народа који је претрпео геноцид, имам на уму речи које је у телевизијској емисији Zur Person, 28. октобра 1964. године, изговорила Хана Арент: „Схватила сам и то поновила много пута: ʼкада сте нападнути као Јевреји, морате се бранити као Јеврејиʼ. Не као Немци или грађани света или заговорници људских права. Не, него: шта могу конкретно да урадим као Јеврејин.“ Слично је говорила и када је примала Лесингову награду слободног града Хамбурга.

24.

Степеновање одговорности за ратове деведесетих је изведено у мојој књизи: „Диференцирано схватање одговорности за распад титоистичке Југославије подразумева међузависност више чинилаца: историјско наслеђе титоизма као структурну претпоставку свих сукоба; активности спољашњих чинилаца као епохални вектор обликован после пада Берлинског зида; одлуке и поступци владајућих унутрашњеполитичких чинилаца у часу распадања земље.“ Буржоазије су 1939. године доказале – стварањем Бановине Хрватске – да се могу договорити око прекомпозиције Југославије. Каснијим стварањем додатних нација – црногорска нација је еклатантан пример – титоизам је етничким инжењерингом утро крвави пут распада као неминован.

Ако бисмо провизорно – и само у илустративне сврхе, јер је све друго потпуно неприхватљиво – разликовали Србе према попису становништва из 1991. године, добили бисмо прецизну слику. Најбројнији народ су били Срби у Србији, други су били Хрвати на читавом подручју Југославије, а трећи су били – испред Муслимана – Срби изван Србије, њих око 2. 340. 000, плус нека стотина хиљада од око 700.000 декларисаних Југословена. Та трећа групација по бројности била је – nota bene – државно правно измештена Уставом из 1974. према амандманима из 1971. На то се позивао Бадинтер у решењу о раздруживању Југославије. Сада настаје питање: ко је дао легитимитет за одлуку да се 2,5 милиона људи државно правно измести? Комунистичка партија. На шта се позива комунистичка партија? На срећну будућност човечанства. Петнаест година касније та срећна будућност се распала у крви и ужасу. Зашто српски комунисти не желе да признају ову страшну грешку?

25.

Постоји одговорност свих актера унутар сукоба деведесетих. Српску политичку одговорност – као одговорност владајућег режима – овако сам одредио: „то су грешке власти, злочини власти, грехови према човечности.“ Ово су најтеже могуће оцене. Моје становиште је прецизно: „Неспреман да прихвати поразни биланс идеологија југословенства и комунизма у српској историји, да га прихвати са јасном и јавном свешћу о историјском поразу, ауторитарни режим деведесетих није означио тачку са које треба кренути на дуги пут опоравка: без рата, уколико би и други желели да он буде избегнут – што баш није било извесно.“ Имам у виду бројне и различите историјске чињенице о ратовима деведесетих: изјаве Фрање Туђмана пре и после рата, сазнања о међународним чиниоцима. Но, поред политичке, постоји и криминална одговорност, и морална одговорност, и конкретна одговорност за одређени злочин.

26.

Сваки народ – па и српски народ – има извесну снагу и може – и у неповољним околностима – да се избори за нешто. Не видим разлога зашто би се шест милиона Срба у Србији и милион и по Срба у Републици Српској и Црној Гори осећало инфериорно у односу на хрватски или албански народ. У Нагорно Карабаху, који је величине Косова и Метохије, Јермена има сто хиљада, док Јермена у Јерменији има три милиона. Јермени су окружени Азарбејџаном, Турском, Грузијом. Зар би они сада требало да  дигну руке од себе зато што им је положај тежак? Срби само морају да разумеју прилике и околности у којима треба да обликују своју националну индивидуалност. Премда никад нисам био за владајућу политику у деведесетим – о чему сам подастро довољно доказа у својој књизи – морам рећи да је нико није тако оправдао као политика Запада после 5. октобра 2000 године.

Карикатура Миланка Каличанина

Карикатура Миланка Каличанина

27.

Нико се није тако насмејао оним људима који верују у либерална и демократска начела као што је то учинио Запад након рушења Милошевића. Тада је Запад показао да никакве вредности, начела, споразуми и договори више не вреде, једино што остаје је слепи диктат силе над пораженим народом. Тај диктат спроводе сви режими у Србији након 5. октобра, неки са више а неки са мање ентузијазма. Но, то свакако компромитује идеју Запада. Ни три године после потписивања нису биле довољне Западу да спроведе одлуку о стварању СЗО по Бриселском споразуму, одлуку која представља тек смоквин лист de facto независног Косова и Метохије, јер ни ту одлуку о заједници српских општина, која практично не значи ништа, он не жели да спроведе.

Запад каже „ви сте поражени и ми ћемо вас дотући до краја“. (Тако је Медлин Олбрајт, тадашњи државни секретар САД, казала: „Средићемо Србе да се неће опоравити за сто година.“) То је чињеница коју треба узети к знању. Треба рећи – макар у себи, ако није целисходно наглас – „добро, поражени смо, али размислимо да ли треба да помогнемо да будемо дотучени или треба тој намери да се супротставимо.“ То је смисао пасивног отпора. Није смисао да све одобравате својим џелатима.

Људи такво мишљење о пасивном отпору не желе да виде, јер је оно компликовано, тражи одрицање, као и то да вас именују „фашистом“, да не читају оно што сте написали, да доводе у сумњу интелектуалну биографију на темама које нису политичке. Неко то ипак мора да ради, јер то је једина политика која даје право овом народу да постоји у некој културној форми. То је политика српског становишта, коју су моји критичари нетачно назвали ʼетничкомʼ,  иако сам одредио српску културу као контактну културу три вере, иако прихватам припадника било које националности који бира да буде део српске културе, као што су то учинили Иво Андрић, Меша Селимовић, Петар Лубарда, иако сам јасно у књизи рекао да је темељ српског становишта – политика националне просвећености.

Просвећеност је универзални и либерални критеријум: моја два основна појма су слобода и избор, јер сваки човек мора имати могућност да слободно изабере. Али, пошто људска бића живе у простору колективног препознавања, иначе не могу да функционишу, предлажем појам националне културе као категорију колективног препознавања. Осим тога, не оспоравам другима да успоставе друге типове препознавања: грађанског или глобалистичког на пример. Једино се не бих сложио са тим да неко глобализам прогласи националном културом, јер то национална култура сигурно није. Моје становиште је становиште националног либерала. То становиште је одавно познато у традицији европске мисли.

28.

Запад не води принципијелну политику, већ је дубоко циничан, зато што је циничност и себичност инхерентна Западу. Број злочина које су направиле европске империје је немерљив; злочини које је Америка направила пре и након Другог светског рата су незапамћени. Нећемо се ваљда уверавати у то да су европске политике неегоистичне, нециничне и несебичне или да су наивне?

Погледајте шта је примас Угарске Леополд Колонић говорио када је Хабзбуршка монархија (прва привилегија Леополда I, август 1690) позвала српски народ да пређе Саву и Дунав, јер им је био потребан за осигурање границе са Османском империјом: „Треба Србима давати привилегије на довољно неодређени начин, да им се оне у промењеним условима могу одузети.“ То је аксиом европске политике: себичлук, гледање властитог интереса и експлоатација  другог. То су европски интереси.

Но, постоји и свет европских вредности. Европска култура их осведочава у појмовима демократије, толеранције, солидарности, људских права, рационализма. Вредности и интереси у једној култури нису сагласни, свет културе није хомоген, него почива на колизијама. Увек је питање шта је – у одређеном времену – магистрални правац историјског и културног кретања.

Хиљаде Пољака који живе у Великој Британији забринути су због резултата референдума по коме та земља излази из ЕУ. Јер, има притисака на њих да се врате у Пољску, иако у Британији живе годинама. Но, ти исти Пољаци солидарни су са одлуком Пољске да сама не прими мигранте, јер су Пољаци „цивилизацијски изнад миграната“. Зар није на делу исти поглед: и Британаца према Пољацима и Пољака према мигрантима? То је срце европског себичлука.

Не могу променити правац европских интереса, али могу да узмем знању њихову природу и да осмислим сопствени одговор. То је рационално понашање. Ако морате нешто да претрпите на политичком плану, тражићете компензацију на културном: разблажићете тај притисак у сложеној стратификацији друштвених односа, у којој нема дефинитивног резултата. Државе се воде својим интересима, док је доброта само индивидуална категорија.

29.

Српски народ није на путу опоравка, јер нема јасну свест о узроцима, размерама и околностима које одређују његов положај: уместо некадашње саблазни самопрецењивања, подлегао је саблазни самопорицања. Нараштаји којима припадамо – радикално конформистички – нису у стању да се суоче са тешким историјским бродоломом који се распростро преко читавог једног века. На њих је пао терет тог тешког биланса. Људи то не могу ни да схвате, него је то схватање могуће тек у времену: кроз неколико нараштаја.

52404_40608Укупни вектор епохе, осим тога, није позитиван и не иде у корист оздрављења. Јер, он није постављен на начело стварања, него на начело трошења. То је константа читаве постмодерне цивилизације. Начело стварања је по дефиницији начело одрицања, а данашње кључно начело је начело задовољства. Ово нису прилике за обликовање културне нити државне свести. Људи понекад и разумеју шта хоћете да им кажете, али помисле у себи: преслаби смо да бисмо се таквог тешког задатка подухватили.

Све што се Србима догодило, тешко и поразно, било је зато што су њихове елите увек и безрезервно биле за Југославију. Оно што би се могло лоше догодити Хрватима – да потону у један специфичан и безначајан рукавац историје – могло би се догодити зато што су увек били против Југославије: и против унитаристичке (1921), и против споразумашке (1939), и против федералне (1963), и против конфедералне (1974). Ниједна држава није толико обезбеђивала светску промоцију и досег хрватских културних и политичких интереса као Југославија. Било је људи међу Хрватима који су то јако добро разумели: као Тито и Крлежа.

То би требало да буде – по мом суду – заувек готово. Што не значи да ће бити: историја је пуна наказних понављања. Но, противим се обнови југословенског простора на старим постулатима. Карте треба ставити на сто, играти чистим рачунима и казати шта ко хоће – ако хоће, јер није обавезно – да направи у једном или другом правцу. Такво гледање не подразумева нови рат него папир и оловку и прецизно рачунање шта су чији интереси.

30.

Пасиван отпор је рецимо референдум у Републици Српској о питању као што је Дан Републике Српске. То уопште није државно-правно питање. Ту такође можете видети карактеристично понашање ЕУ: када је 1992. организован референдум о издвајању БиХ из СФРЈ без учешћа једног од три конститутивна народа (Срби наиме у њему нису учестовали), онда је ЕУ тај референдум сматрала легитимним. Но, референдум у Републици Српској, посвећен једној потпуно симболичкој теми, ЕУ сматра проблематичним. То нису само двојни стандарди него један дубоко промишљен цинички однос Европе према ономе ко је „источне културе“ и ко је поражен. И докле год се у Србији инсистира на томе да ми нисмо поражени и да нисмо изгубили 20. век, и докле год се не жели повући консеквенца из југословенског и комунистичког искуства, ми ћемо лутати у једном правцу који је бесциљан.

Много је боље повући ту консеквенцу и направити данас што се више може. То значи дуготрајно васпитање и стрпљиви рад: ништа од овог што говорим не претендује да сутра постане реалност, нити може. То је реална политика са српског становишта, и ако будемо водили политику са таквог становишта, онда ћемо је моћи водити и према ЕУ, и према Русији или неком другом. Можда ћемо сутра бити чланови НАТО-а, и ако будемо гласали о томе, свакако ћу гласати против, али ако се то и догоди, и даље је могућа и неопходна – борба.

Опрема чланка: Словенски вѣсник

Изворник: Људи говоре

 

(Visited 318 times, 1 visits today)
МУДРОЉУБЉЕ
One comment on “Мило Ломпар: НЕОДОБРЕНЕ МИСЛИ
  1. Мило Ломпар у акцији клинички прецизног, интелектуално непоткупљивог и морално супериорног, немилосрдног раскринкавања актуелне и негдашње, аутошовинистичке, лоботомизоване, капитулантске, искомплексиране, инфериорне, духовно опустошене и у коров трагичних заблуда зарасле, домаће псеудо елите. Бриљантно, као и увек. Истинито. Одлично и поуздано средство у борби против тешког српског мамурлука.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *