Раде Јанковић: ОДГОВОР ДОБРОНАМЕРНОМ „ЕН-ЕН“ КРИТИЧАРУ

Дакле, размисли: да ли се ја противим здравој науци кад критикујем „православни језуитизам“? – или Ти кад мене поучаваш да су управо православни језуити спасили Цркву и Предање?


Драги брате у Христу, помаже Бог! Чињеница да се јављаш после три године након што је спорни чланак објављен, сигурно нешто значи. Ти, претпостављам, знаш шта значи. Ја не знам! Али време које се убрзава, уверен сам, ускоро ће нам открити све тајне, па и наше мале грехове и подвале. (Јован: 4:23: „Али долази час, и већ је ту, када ће се истински богомољци клањати Оцу у духу и истини, јер Отац тражи да такви буду они који му се клањају.“)

       Признајем брате да си се потрудио да будеш добронамеран, али ниси до краја успео у томе. Шта да се ради, нико није савршен! Сложићеш се, није баш сасвим добронамерно кад ме сврставаш међу „полицијске цртаче фото-робота“. А сасвим је недобронамерно кад у том „фото-роботу“ препознаш патријарха Павла! (Веруј ми! За ове три године Ти си једини који је у „крокију“ под насловом Православни језуит као икона звери препознао патријарха Павла. Честитам!)

       Драги брате „Ен-Ен“. Не приличи православним верницима да скривају своје лице. Јер, лице је огледало душе! Зато се осећам помало нелагодно, као да сам учесник Пинковог „Великог брата“. „Велики брат“ ме је управо позвао у кабину и сад ми својим нељудским, металним гласом „трља нос“ за нешто што се десило пре три године и што, осим њему, није никоме засметало. Да ми не би опет пришио „двомишљење“, у овој параболи о „Великом брату“, рећи ћу Ти отворено: има нешто демонско у том скривању иза образине „Ен-Ен“ лица! (Да ли је случајно твоја „добронамерна критика“ објављена 31. октобра у 17 часова, кад управо почиње демонска светковина позната под називом „Ноћ Вештица“?) 

       Позиваш ме да „ревидирам свој став“. Ревидирање става је комунистички метод преваспитавања, који је УДБА примењивала на Голом Отоку. Они који нису „ревидирали свој став“ називани су „двомоторци“. Ја сам православни хришћанин, верник, и не могу да „ревидирам свој став“. Могу само да се покајем и да исповедим „свој грех“, али не видим зашто. Зато, сматрај ме „двомоторцем“. С друге стране, пак, они који се скривају у народу зову се „Скривено лице“. Православни хришћанин не треба да скрива своје лице. (То раде муслиманке, али не и муслимани!) Он треба да гледа у лице својем брату, док разговара са њим. Ма шта причам! У очи ме гледај, брате хришћанине! (Ако си хришћанин?)

"Сабор новомученика и исповѣдника русијских, јављених и нѣјављених"
Недоумице око лика и дела „Ен-Ен“ критичара

       Нејасно је на којем нивоу овај „добронамерни Ен-Ен критичар“ хоће да полемише са мном: на духовном (у којем случају бих ја морао да препознам његову бригу за моје спасење) или на интелектуалном (у којем случају критичар тражи моју слабу тачку и гађа ме у њу да би однео победу у полемици)? У овој „добронамерној критици“, међутим, ни једно ни друго није до краја спроведено. Видим само једно несигурно пипкање и чачкање по софизмима, како би се на силу доказало нешто што се не може доказати. („Тешко чињеницама ако су у супротности са стварношћу.“)

       Идеја мојег „Ен-Ен“ критичара је да докаже како сам ја, наводно, сврстао патријарха Павла међу православне језуите. А то просто није истина! У чланку Православни језуита као икона звери, нити у књизи Доба раз-ума, ја ни један једини пут нисам поменуо патријарха Павла! Како је онда мој „добронамерни критичар“ овако страшно омануо? Ево како. Он се понаша као човек којег су затворили у мрачну собу и од њега траже да пипајући опише слона. На несрећу он је слона ухватио за сурлу и зато читав његов опис слона изгледа као да описује питона.

       Кад ја кажем да је православни језуита онај који се „моли са католичким бискупом у Дубровнику и изговара симбол вере са додатком филиокве“, онда је сваком истински добронамерном критичару јасно на кога се то односи, само се „Ен-Ен“ критичару у овим речима привиђа патријарх Павле. Дакле, драги „Ен-Ен“ брате, напрегни своју пажњу: „Дубровник“… „бискуп“… „филиокве“… „Херцеговина“… Кад кажем да је православни језуит онај који пали меноре у синагоги, мислим на све оне чије фотографије поред меноре, у друштву са рабином, још увек могу да се нађу на „Јутјубу“ и „Гуглу“. Не постоји таква фотографија патријарха Павла. Нигде!… Кад кажем да је православни језуит и онај који „у Загребу ћаска са бискупима о унапређењу међуконфесионалног дијалога“ јасно је да мислим на оног епископа који се „са Загребом воли јавно“ и вози лимузину вредну 120.000 ЕУР – а заветовао се као монах на добровољно сиротовање.

       Нећу да коментаришем покушај мојег „Ен-Ен“ критичара да између мене и Владе Димитријевића убаци клин раздора. (Узгред, Ти си брате мој јако добро информисан. Одакле знаш да ми је Влада Димитријевић пријатељ?…) Нећу да коментаришем ни покушај да се Влада на силу увуче у ову полемику, како би се дистанцирао од својег „наивног ученика“ – „Дон Радета Кихота“; ни, у том покушају, неукусно додворавање Влади, комплиментима и хвалоспевима – јер у тим речима осећам подлост, неискреност и цинизам. Али свесно превиђам све то! Правићу се као да пред собом имам часног човека са озбиљним намерама и тако ћу се опходити према њему.

       Дакле, што се тиче „генеричке језуитске провенијенције“ патријарха Павла – како каже мој уважени „Ен-Ен“ критичар – „коју није сам бирао (тј. јер је рођењем потекао из хрватског народа)“ – одговарам: нико се не рађа као језуит! Језуитизам је доктрина и стиче се учењем и вежбањем. Нарочито вежбањем! Језуит се, дакле, постаје по својем личном избору, а не рођењем!… Одакле ти то забога? Православна догматика не познаје нешто као „генеричка језуитска провенијенција“ због рођења! Употреба ове мутне фразе, што се мене тиче, само је изврнута калвинистичка догма о предестинацији! Да ли се онда ја овде дописујем са протестантом?…

       Брате „Ен-Ен“, кажеш да „није свака измена у Предања зло.“ Тако значи?… Ево ја ћу се на тренутак повући и препустићу Те архимандриту Рафаилу (Карелину) да Ти он одговори. „Модернисти би хтели да се Црква мења по узору на овај свет – каже Карелин – уместо да се свет мења по узору на цркву… Модернисти пре свега захтевају реформу језика, календара, иконописа и црквеног појања, а они радикалнији сматрају да треба преиспитати и хришћанску догматику и хришћански морал, и то све с циљем да их либерализују“.[1] А ево шта кажу апостоли. Апостол Јован Богослов: „Ако у вама остане то што од почетка чусте, и ви ћете остати у Сину и у Оцу.“ (1Јн : 2: 24) А апостол Павле вели да је веран Христу само онај који „се чврсто држи истините ријечи сагласне са учењем, да би био способан и поучавати у здравој науци и покарати оне који се противе“ (Титу: 1: 9).

       Дакле, размисли: да ли се ја противим здравој науци кад критикујем „православни језуитизам“? – или Ти кад мене поучаваш да су управо православни језуити спасили Цркву и Предање?

       Не ваља Ти поређење са „биотом“ брате мој. Сувише је плотско, а овде се ради о Духу и „Силама зла у поднебесју“. Не важе исти закони у природном и духовном свету, зато се не користе исти лекови за лечење „бактерија“ и душе!… Обмањујеш себе и уљуљкујеш читаоце кад кажеш да „језуитска микро-биота“ није опасна и патогена јер не изазива болест. Ма, изазива брате, и то „болест на смрт“, ако се на време не препозна и не лечи. А најважније је да већ окупано дете не враћамо у прљаву купку. То није позив на раскол, него на будност! Ево шта каже апостол Павле: „Јер шта има праведност са безакоњем; или какву заједницу има свјетлост с тамом?“ (2Кор. 6: 14) Или мислиш да је и апостол Павле расколник?…   

"Блажена Матрона благослови Јосифа Стаљина" - иконописац И. И. Пивњик (2008) - детаљ
Недоумице око „Светог Стаљина“

       Ево, дакле, у чему греши мој „Ен-Ен“ критичар. Он је мој чланак Православни језуита као икона звери ухватио за „сурлу“. Другим речима, он чита од краја, а не од почетка. Тако је дошао до 8. поглавља, где извргавам критици неостаљинистички покушај канонизације Стаљина! Да је читао од почетка, дошао би најпре до 7. поглавља, где јасно и без „двомишљења“ излажем критици професоре Богословског факултета у Београду који подржавају тзв. „теорију еволуције“ – а истовремено уче студенте да је Бог створио човека. Шта је то ако није језуитизам?…

       Али мојег „Ен-Ен“ критичара то не брине. Њега брине мој однос према Стаљину… Он каже: „Стаљиново дело у Новом, Трећем Риму није мање од Константиновог – он је потпуно елиминисао раскол, очистио Русију од јеретика и расколника, у православљу ујединио Нови Рим…“ Твоје поређење Светог цара Константина са Стаљином за мене је чисто светогрђе! Ето брате „Ен-Ен“, нема „двомишљења“ код мене. Оптужујеш ме, дакле, на правди Бога. Нека ти Бог опрости!… Ти кажеш: „И никако се не може рећи да је Стаљин, по образовању богослов, био безбожник“. Помери се с места брате, говориш неистину! Стаљин није био богослов „по образовању“. Он јесте био ученик богословије у Тбилисију, али је истеран из ње због ширења марксистичких и бољшевичких идеја. Као марксист и бољшевик он је, по дефиницији, био безбожник!

       Кажеш: „по сведочанствима Светитеља, духовидаца у Духу Светом, Стаљин је на месту руске монархије успоставио најсавршеније и најправедније државно устројство. Без сваке сумње. Па зашто онда брат Раде уноси сумњу, вирус двомисли, и грди благоверне који сумње немају?“ При том позиваш се на исказ Светог Луке Кримског. А ја Ти нудим сведочење једног објективног сведока на кога НКВД није могао да утиче и да га застраши. То је г-дин Милан Гавриловић, амбасадор Краљевине Југославије у Москви 1940. године. „Г. Стаљин – каже г-дин Гавриловић – и данас верује у Капитал Карла Маркса, вишак вредности, неминовност катастрофалних криза у капиталистичком друштву, у историјски материјализам. Кад би се у овом човеку срушила вера у ову књигу и њене поставке, срушио би се у његовој души цео његов живот, сав смисао његовог живота, испуњен мучном и великом борбом баш за тај идеал. Та је књига и данас за њега Свето Јеванђеље, и по њему је и данас ствар у томе да се она добро проучи у најширим народним слојевима и да се добро и тачно примени“.[2]

       Што се веровања „Светог Стаљина“ тиче, г-дин Гавриловић примећује: „Вера старих комуниста, то је непрестано стара вера оних бораца или боље из оне борбе пре Револуције и у самој Револуцији. Код данашњих управљача, код г. Стаљина, на пример, она је непоколебана. Они који су се били поколебали отишли су. Тако на пример Бухарин. Та је његова вера толико велика да је он сматрао и сматра да је само потребно да се сви удубе у марксизам па да све пође бољим путем, правом комунизму, од данашњег социјализма…“[3] И сад се поставља питање: како г-дин Гавриловић у лику „Светог Стаљина“ није уочио ни трун православне вере? Да ли мислиш, брате „Ен-Ен“, да је овај искусни четник војводе Вука био ћорав? Или мислиш да је лагао Министарство иностраних дела, када је слао овакве извештаје из Москве?…

       Као што видиш брате „Ен-Ен“, није „Дон Раде Кихот“ тај који уноси „смутњу“ него г-дин Милан Гавриловић. Шта више, г-дин Гавриловић тврди: „Потреба за обновом комунистичке пропаганде у Совјетској унији дошла је, бар мени по хронолошкој вези тако изгледа, услед све јачег колебања код извесних старијих које је јавно било почело. Нарочито је то био случај код Бухарина који је своме колебању јавно давао израза… Овај је човек и на своме процесу отворено говорио да је живот показао да марксизам мора да претрпи корекцију, нарочито у погледу сељаштва“.[4]

       Е, ту ћемо се ваљда сложити, брате „Ен-Ен“. Сељаштво је у Русији, као и у Србији, одувек било „сô земље“ – темељ православног живота. Носилац традиције и чувар предања. Тако би се, ослобађањем сељаштва, ослободио и амбијент за обнову православног живота. А то онда значи: победа Бухарина – а не Стаљина! – могла је да буде, следи из исказа г-дина Гавриловића, шанса за опоравак Руске православне цркве. Али, Бухарин је по налогу Стаљина стрељан 1937. године…

Рушење храма Христа Спаситеља експлозивом 5. XII 1931.
„Свети Стаљин“ мири завађену браћу

       „И немогуће је да брат Раде не зна – каже мој „Ен-Ен“ критичар – и не разуме друго велико дело Стаљина, који је управо од погубног раздељења спасао саму руску Цркву, Нови Рим… Он је само Бога вешто склонио из видокруга тешко болесног друштва у превирању, на другу страну једначине, привремено, док не одузме и не сабере познате факторе са различитим предзнацима.“

       Брате „Ен-Ен“, да ли под „склањањем из видокруга тешко болесног друштва“ подразумеваш и рушење храма Христа Спаситеља у Москви 1934. године? Стаљин је истински склонио овај храм „из видокруга болесног друштва“! Најпре су у темеље подметнули динамит, а после су и сав шут склонили на депонију! Али, на кога онда мислиш кад кажеш „тешко болесно друштво“? На православне вернике од којих је овај храм склоњен или на бољшевике који су га склонили?… И где је склонио Бога док је рушио православни храм?… И шта на крају крајева каже твоја једначина?…

       Ево шта каже моја једначина. У периоду од 1938. до 1940. године бољшевичко „јеванђеље“ под насловом Кратки курс историје ВКП(б) објављено је у 16.000.000 примерака. У истом периоду није објављен ниједан примерак Светог писма. Проучавање овог дела „Светог Стаљина“ било је обавезно за сваког свесног грађанина који није хтео да напипа мемљиве подруме „Лубјанке“. Само у Москви, и само 1938. године, више од 500.000 људи изучавало је Кратки курс историје ВКП(б).[5] Они који су, пак, предност давали Светом писму ишли су пред стрељачки строј или на дугогодишњу робију у Сибиру. То се десило и Сергеју Фудељу.

Сергѣј Фудељ - фотографија из прогонства у Краснојарском крају, 1946-1950.

       У једначини мојег „Ен-Ен“ критичара Сергеј Фудељ је именик са негативним предзнаком – „катакомбник“ – један од оних којису сами на свој мач пали“ јер су остали верни патријарху Тихону и нису признавали тзв. „Живу цркву“ коју је „обновио“ НКВД по налогу „Светог Стаљина“. За „Ен-Ен“ критичара то је „раскол“. За Фудеља није! Зато је у јулу 1922. године први пут ухапшен и прогнан у Сибир на 3 године. Поново је ухапшен 1933. године због истог преступа и опет прогнан у Сибир на 3 године. Трећи пут је ухапшен 1946. године као члан „антисовјетског црквеног подземља“ на чијем челу је наводно био архимандрит Серафим (Батјугов). Овога пута Фудељ је добио 5 година прогонства у Сибиру…

       По мишљењу мојег „Ен-Ен“ критичара Стаљин је исправно поступио! Он је, каже „Ен-Ен“ критичар, на овај начин: „ликвидирао раскол и расколнике, легион  ‘истински православних’, ‘непоминајушчих’, ‘катакомбника’, а затим ујединио Цркву у једну Патријаршију без расколничке опозиције, дело је за које није био кадар ни Константин Велики.“ На овом месту цинизам „Ен-Ен“ критичара дошао је до својег врхунца. Ако је то био твој циљ, брате „Ен-Ен“ критичару, онда си успешно поентирао када кажеш: „То је управо вечни идеал симфоније православног Царства.“

       Али то онда није ни поштена ни озбиљна расправа. Ти се шегачиш са милионима невиних жртава и ругаш се онима који поштују њихове сени. Шта год да си хтео да кажеш испало је, на крају крајева, дегутантно. Зато сада прекидам ово своје обраћање Теби. Ако заиста искрено желиш озбиљну расправу о „Светом Стаљину“, комунистичким злочинима и криптокомунистима који налазе оправдање за ове злочине – а видим да си Ти један од њих! – онда најпре прочитај моју књигу Како упокојити вампира, у издању издавачке куће Духовни луг из Крагујевца.

       Сигуран сам да знаш да је ова књига изашла из штампе 28. октобра текуће године. Јер си Ти, брате „Ен-Ен“, свој чланак објавио 3 дана након изласка поменуте књиге, а 4 дана након што је Влада Димитријевић на сајту Борба за веру објавио похвално слово о мојој књизи. Баш си био ажуран!… Ниси дангубио!… А пре тога чекао си пуне 3 године!…        Занимљива је и корисна за размишљање ова коинциденција…  Случајно?… Ма немој ми рећи?…


[1] Рафаил (Карелин): Хришћанство и модернизам – Подмаине, 2011, стр. 322-323.

[2] Милан Гавриловић: Народни пут – Балканија, Нови Сад, 2015, стр. 361

[3] Исто, стр. 369

[4] Исто, стр. 372

[5] Исто, стр.374

(Visited 310 times, 1 visits today)
ГЛАВНА
6 comments to “Раде Јанковић: ОДГОВОР ДОБРОНАМЕРНОМ „ЕН-ЕН“ КРИТИЧАРУ”
  1. Уз сво дужно поштовање, мислим да сте промашили са овим одговором, јер H.H. лице свој текст није писало противу Стаљина, патријарха Павла, Луке Кримског итд. Него су они више понуђени као примјери (који и дан данас уживају велико поштовање у народу), код којих црте језуитизма и нису тако јасно уочљиве, као код примјера који сте Ви навели; тј. црте „правосланог Језуите“ би се врло лако могле пронаћи и на њиховом лицу (дјелима).
    Ја сам текст разумио више као критику Ваших способности, да те нијансе уочите.
    Можда сам преко текста сувише брзо прелетио, али мислим да су дијелови у којима се говори о користи језуита мишљени иронично.
    Ако што нисам у праву нека ме неко исправи.
    Свако добро.

  2. У томе и јесте проблем драги мој “Мутиводо”: што
    текст “Ен-Ен” критичара није писан против Стаљина
    него са циљем да АФИРМИШЕ Стаљина као
    правослaваног ревнитеља који је обновио ромејску
    симфонију световне и духовне власти!
    Кажете да Стаљин ужива поштовање у обичном
    народу. У којем то народу Стаљин ужива поштовање.
    И шта би на то рекао данас Сергеј Фудељ и хиљаде фудеља који су скончали у стаљинистичким казаматима?
    И шта сад ја ту нисам разумео?

    • Раде, ја сам неко ко прати текстове сајта ,,Борба за веру” и текстове које пише Е. Петровић. Могу да кажем да сте потпуно промашили суштину коју је Е. написао. Из авиона се види да човек није како Ви кажете афирмисао Стаљина, већ је иронично на основу исповедања данашњих антиекумениста (бораца изнутра) писао на тему сергијанске цркве и званичног православља. Није злонамеран како сте га многим речима исмејали и испљували кроз свој одговор.
      И потпуно је лицемерно да ико од нас патријарха Павла велича а остатак СПЦ који је наставио патријарховим курсом пљује. Омологија вере патријарха Павла и рецимо Амфилохија Радовића је иста.

  3. Поштовани “Аморејац”

    Изједначити Св. цара Константина и Стаљина – чак и у шали! – јесте светогрђе; рећи – чак и у шали! – да је Стаљин остварио византијску хармонију између световне и духовне власти јесте светогрђе. Није то била чак ни иронија -него цинизам! Иронија и цинизам допуштени су у профаном свету и профаној књижевности, али када се расправља о стварима које се тичу вере оне су саблажњиве, дакле недопустиве. То мораш да знаш. Твој у Христру брат Раде.

  4. Поштовани брате Раде,

    Ја Вас суштински разумем и слажем се с Вама, али и Ви сада још једном уводите двомисао коју сами критикујете. Ако свети Лука Кримски, као један од најистакнутијих светитеља 20. века, исповеда да је Стаљинов режим најбољи могући режим у историји, онда он лично не само да чини грех изједначења Стаљина и св. цара Константина, него Стаљина потпуно очигледно ставља чак и изнад св. равноапостолног цара с његовим Богом благословеним монархијским државним уређењем. Кад св. Лука то каже, зар је могуће да греши или да свесно обмањује верни народ? И зашто су његове речи не само потпуно лишене цинизма, за разлику од Евсевијевих, него и надахнуте Светим Духом?

  5. Додатак на претходни коментар

    Брат Раде каже:

    ,,Иронија и цинизам допуштени су у профаном свету и профаној књижевности, али када се расправља о стварима које се тичу вере оне су саблажњиве, дакле недопустиве”

    У чему је онда и чији је грех уколико се Срби доводе у обману (саблазан) ликом и делом патријарха Павла? Зар није Господ рекао:

    „Тешко онима који зло зову добро, а добро зло, који праве од мрака светлост, а од светлости мрак, који праве од горког слатко, а од слатког горко. Тешко онима који мисле да су мудри, и сами су себи разумни.“ (Исаија 5:20-21).

    Да ли Е. греши уколико Србима који не виде добро показује веру и дела патријарха Павла како би они сами начинили избор и оценили је ли она православна или православно језуитска/сатанска? И да ли је циничан и злонамеран уколико и Вама братски саветује да о томе размислите?

    И није ли онда и саборно анатемисана сергијанска црква богоборних чекиста (данашња МП) и њено чедо Лука Кримски (милост му од Бога) неко чије би речи требало ваљано оценити да се ни њима Срби не би доводили у обману?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *