Лав Пирогов: О КОРИСТИ ПЛУРАЛИЗМА

Важно је просто разумети: добра без зла не бива

 

Лав ПИРОГОВ

Лав ПИРОГОВ

Понекад се дешавају чудне подударности… А понекад и не-чудне – саме по себи се у глави повезују.

Са једним даном разлике у очи су ми упале две информације: 1) Кадетске школе сваке године изнедре неколико хиљада младих патриота Русије; 2) у Чоколадном дворцу у центру Москве одржавају се јефтини семинари на тему „Како преживети епоху Путина и како бити револуционар, не устајући са дивана“.

Узгред речено, шта вам је лакше да замислите: кадетску школу или чоколадни дворац? Мени – школу; ја сам вероватно патриота.

БЕЗ СЛОБОДЕ ИЗБОРА НЕМА ВЕРЕ

И тако, ево шта сам помислио. Ми, патриоти, често се нервирамо: докле ће се у нашој земљи свакакви гајдаро-чубајси осећати као код своје куће? Кадетске школе – то је добро и разумљиво. А, ето, Чоколадни дворац – и још са семинарима? Докле, бре?

И одједном сам се сетио: па то смо већ имали кад је било кадетских школа, а двораца са семинарима није, и између њих се није могло бирати. Исправно је постојало, а неисправно није. И шта смо добили? „За три дана је зглајзао Совјетски Савез“. Зглајзао је, зато што су сви, чак и они који су душом били за школе, веома пожелели дворце и семинаре. Фармерке, Набокова и плоче рок-музике. Коктеле са сламчицама. Дискотеке.

Касније, кад смо се малчице опаметили, јадиковали смо: зашто је совјетска власт спроводила тако тврдокорну омладинску политику? На пример, зашто је забрањивала те рок-групе… Или тог Набокова… Да није забрањивала, омладина и интелигенција имали би одушак, и не би све своје мрзели само зато што нема ничега туђег.

Ни фармерке, ни рок музика, ни Набоков, ни „сто врста кобасице“ данас више нису актуелни. Данас имамо дворце и семинаре, Навалног и Ехо Москве. Њих не само што не забрањују него их и хране о трошку државе да би уопште постојали. Да би ми сами могли замислити шта је важније. Зато што, када ми сами не бирамо, када нам исправно и значајно намећу, не остављајући нам избор – ми не верујемо.

ФАЛШ ИДЕАЛНОГ

Ту се моја обавезна размишљања завршавају и почињу необавезна. О неопходности зла у свету. Сећате се, код Толстоја је отац Сергије рекао: „Зло мора да дође у свет, али тешко ономе кроз кога оно долази“. А збиља, зашто мора?

Богословски одговор је врло једноставан: зато што човек мора имати слободу избора.

А ја имам једну скоро научну – аритметичку хипотезу. У складу са шаљивим Старџоновим законом, деведесет процената свега на свету (шта год да узмемо) – увек ће бити ђубре, глупост, зло. Па, ето, нека не буде деведесет. Нека буде само десет. Или чак један. (Мада искуство показује да је више.) Дакле: сјединивши Старџонов закон и Закон очувања, добићемо следеће. Рецимо, ми из света избацимо деведесет процената (или десет, или један) свега рђавог. Међутим, оно добро које је преостало поново се дели на истих деведесет и десет процената! Опет избацимо лоше – и свет се опет подели… И тако, са сваким „побољшањем“ биће га све мање и мање. И можемо га тако до краја побољшавати.

Управо због тога у уметности и постоји „проблем позитивног лика“. Достојевски, да би створио лик идеалног човека, морао је да га снабде душевном слабошћу и незнатним, смешним презименом. Једнострано позитиван лик је досадан, штавише – фалш. Као што је фалш ова слика:

Василиј Бајускин (1898-1952): ЗА ОБѢДОМ, 1950.

Василиј Бајускин (1898-1952): ЗА ОБѢДОМ, 1950.

Разуме се да је она допадљива. Она се и мени свиђа: колачићи са сиром, самовар, фикус – све је на свом месту. (Још фали неко маче.) Деца су сита, послушна, старија иде у школу, муж је одговоран радник, преноси старом оцу партијске директиве. Покушавам да замислим шта ту недостаје.

Па недостаје можда баш оно ради чега „зло мора доћи у свет“. Нема унутрашње димензије, нема „уметничког конфликта“, нема драме. Срећа као да је просто слетела на људе са лепим лицима. Није јасно кроз шта су они прошли и кроз шта пролазе да би је стекли. Ту је само ширит на мужевљевој војничкој блузи… награда за рањавање. Једина улазница у тај свет, где срећу треба заслужити, заштитити. На тој слици ти се одмара душа, и то је правилно, души је потребан одмор, али њој је потребно и да се труди. А такву могућност ова слика не пружа.

За разлику од ове, на пример:

Гелиј Коржев (1925-2012): ЗАЉУБЉЕНИ, 1959.

Гелиј Коржев (1925-2012): ЗАЉУБЉЕНИ, 1959.

Ту нема много благостања. Зашто ти прашњави и не баш лепи људи седе на путу? Ако су они муж и жена, шта – немају где да поседе? Значи, није муж… Наслов слике је Заљубљени. Па то у таквом узрасту… А, гле, његово лице и њен поцрнели лакат некако ми саопштавају да нарочитог зла у њиховој љубави нема. И неће га бити. Они то неће допустити. Они умеју да се боре. И љубав своју невешту, стидну, они су заслужили. Зато је она узвишена.

Да, може се ту нафантазирати и нешто друго, и тамо и овде. Важно је просто разумети: добра без зла не бива. Ко би знао да је бело бело, кад не би постојало црно?

Ето, децо, тако нам уметност понекад помаже да разумемо унутрашњу политику наше владе. Скоро да се уопште не шалим.

Превео Желидраг Никчевић

Изворник: Нови стандард

(Visited 53 times, 1 visits today)
УМѢТНОСТ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *