Момо Капор: ЛЕПО ВАСПИТАНА ЗЕМЉА

На географској карти Европе границе Крајине означене су ватреном линијом. Та линија осветљава увела дипломатска лица за округлим столом у Женеви. Кад се карта уклони, на зиду остаје изгорели обрис Крајине. Ватрена линија је линија живота и смрти. На њој човек учи најважнију лекцију у животу – како савладати страх од смрти. Прошао сам поред једног тенка на којем је писало: СМРТ НЕ БОЛИ! Верује се да тренутак пре смрти човек у магновењу пролеће читав живот у једном једином секунду. Ето идеалног романа који свако носи у глави, а који нико неће моћи да напише. На ватреној линији људи ћуте, а речи су шкрте и скупе. “Не плаши се звиждука куршума, оног који те погоди једино нећеш чути…“

Крајина је једна лепо васпитана земља. У њој живи најучтивији народ у Европи. На Кордуну, Банији, у Лици или око Книна, свако ће нам назвати Бога, рећи добар дан и питати како сте.

Каква разлика од Београда у коме се без поздрава возите лифтом с првим комшијама, изложени непријатном ћутању и погледима пуним несхватљиве нетрпељивости, зависти или равнодушности! Ако је то цена цивилизације, пристајем да заувек останем примитивац.

По прашњавој макадамској цести корача старац са пушком о рамену. О боку му је уредно савијено шаторско крило, сељачка торба и секирица којом ће сећи грање за бајту и ватру. Враћа се на прву линију пошто је покосио своју сиротињску њиву.

“Помаже бог! Како сте, људи?“

То “како сте“ није само пука учтивост. Њега заиста занима како су људи које среће у свом малом свету омеђеном планинама и непријатељством. Дреши дуванкесу и нуди нас домаћим зеленкастим дуваном. Осећам се кривим због кутије “кента“ у џепу.

“Како сте ви?“, питамо га, а он савијајући цигару одговара:

„Помало…“

То “помало“ има у себи неке тихе скромности живог створа баченог у вихор историје; у њему се крије и страх од урока, разметљивости, хвалисавости која би на себе могла навући зло. “Помало“.

“Како сте?“, пита дванаестогодишњи дечак, босоног и поцепаних чакшира, најстарије од деветоро деце самохране удовице која живи у брвнари изнад Двора на Уни. Озбиљан и учтив, јер замењује мртвог оца, он се свечано рукује са сваким од нас на потпуно пустој ледини спржене траве.

“Како сте?“, стеже одрпани војник руку пуковнику у Војнићу. Земљаци су, из истог села. Овде, иначе, нико никоме не салутира. За ове две године рата још нисам видео да су се и једном постројили. “На парове разбројс“’ је непозната команда. Како уосталом постројити у исту врсту старце који су дошли да замене погинуле синове и голобраде младиће? Ово је војска у рађању, народна, помало хајдучка, помало рођачка. Она формална војничка дисциплина, без које се мислило да је војска немогућа, овде не постоји. Али, кад се изненада запуца, ту су сви као један!

И одевени су најразличитије: има ту војничких блуза старе армије, заробљених “кикаш“ комбинезона, маскирних униформи, најразличитијих капа, од србијанских шајкача, преко беретки до качкета, чубара и крајишких заврата… На ногама им се могу видети чизме, опанци, амричке дубоке ципеле на шнирање, али и патике – од оних сиротињских тена до “рибок“ патика за тенисере и џогере.

“Кад налетим на петорицу исто обучених војника, одмах отварам ватру“, каже ми један официр у црној мајици.“ То сигурно нису наши…“

“Како сте?“, пита баба Даница Обрадовић на најистуренијој западној коти православног света у Дивоселу, у близини Госпића. Она седи за тешким митраљезом “бровинг“, маскираним лишћем, и немоћно шири руке, извињавајући се што, сем воде, нема чим да нас понуди. Пензионисана куварица седамдесетих година, са округлим цвикерима бакице, у горњем делу војничке униформе, али у папучама званим пантофле, она је обучила своје сељане да пуцају из минобацача и митраљеза. Њен положај је на врху клина који дубоко задире у непријатељске положаје са опасно отвореним боковима, куда се често провлаче диверзантске групе кроз густо шипражје.

Готово сваке недеље она губи двојицу-тројицу својих сабораца. Овај лепи зелени предео базди на смрт. Човек има осећај да га са свих страна гледају очи убица и да је потпуно немоћан да се одбрани. Зарасли у двонедељне чекињасте браде, баба-Даничини људи разговарају са прстом на обарачима аутоматских пушака. Био сам свугде, видео сам свашта, али чини ми се да у животу нисам био ближе смрти него на том истуреном положају Дивосела, који се (какве ли ироније) назива Велики крај!

“Пошаљите какву помоћ, ако бога знате!“, преклиње нас старица, коју би било много лакше замислити за шпоретом него за “бровингом“. – “Позовите добровољце, војску, било кога! Ми овде не можемо још дуго…“

Претрчавајући брисани простор, питам једног борца какви су им непријатељи, они с друге стране ливада и шумарака. “ Ех какви“, одговара, “исти јад ка и ми ође… Сиротиња, брате, али ка и ми, ту су рођени и познају сваки камен…“

Двадесетак дана после овог сусрета, Дивосело је сравњено са земљом, а сви браниоци су побијени. После дуготрајне артиљеријске припреме, која је трајала пуних шеснаест сати, хрватска војска, предвођена међународним псима рата и плаћеницима, упала је у Дивосело и побила све што се кретало. Војници Уједињених нација нису могли да виде било шта живо – ни мачку, ни пса, нити овцу!

Баба Даница је преклана за својим митраљезом “бровинг“ из којег је испалила и последњи метак. Могу да замислим како из шипражја на ситну, дебељушкасту старицу доброћудног изгледа скачу легионари у црном с камамау рукама. Та сцена ме прогања. Можда нисам учинио све што сам могао? Можда је требало да да станем на сред београдских Теразија и да вичем из све снаге, да тражим помоћ за баба Даницу и њене људе. На пијацама Београда видим њене вршњакиње како се жале на цене купујући паприке за зимницу. Исти ход на ногама које муче вене, исте старачке пегице на рукама, исте наочаре танких металних оквира… Баба Даница није имала привилегију да припрема зимницу – за својим митраљезом, а повремено са минобацачем, она је бранила златасто јесењо обиље београдских пијаца и својих исписница које сматрају да је дошао крај света због скупих паприка.

Хрватска је прославила величанствену победу својих ратника у Дивоселу над бандитима, одметницима и српским терористима. Часници су одликовани. Оркестри су свирали маршеве. Лепе телевизијске спикерке са осмехом су описивале овај последњи хрватски подвиг. У село Медак враћени су наги лешеви пререзаних гркљана и располућених лубања. Многа тела су спаљена. Хрватској јавности нико није објаснио да је вођа “бандита, одметника и терориста“ била једна доброћуда старица, која је бранила своју кућу, мачку и пилиће.

Одећа бранилаца је спаљена; била је и сувише сиромашна да би је опљачкали. Војници Уједињених нација нису нашли ни један једини лични предмет. Нису добро гледали. У хладовини, где је некада стајао “бровинг“, у спарушеној трави остале су баба Даничине наочари (плус три и по) с левим разбијеним стаклом. У тим сломљеним наочарима, у малим крхотинама умножава се небо које све види и све памти.

Из књиге приповѣдака Моме Капора „Смрт не боли“

Related posts:

Др Владимир Станојевић-Трнски: О РУСИЈИ И РУСИМА Игор Стрелков: РАТ У БОСНИ (ексклузивни интервју) Николај Николајев: ОЗНАКА ТАЈНОСТИ ЈЕ СКИНУТА – ПРИЧА О ЈЕДНОЈ ФОТОГРАФИЈИ Владимир Димитријевић: У ГОДИНАМА УЈКА-ВАЊЕ Виктор Николајев: ЦРНЕ РОДЕ Никола Жутић: НЕКА СЕ ЉУТИ КО ХОЋЕ, АЛИ ХРВАТИ СУ СРБИ! Ф.М.Достојевски: РУСИЈА И МРЗИОЦИ Николај Краински: ВЕЛИКИ РУСКИ ЦАР, ПУН УМА И ЧВРСТЕ ВОЉЕ Пол Фортијер Џонс: СРПСКЕ ЧИЧЕ Борис Субашић: ПОКУШАЈ ОТИМАЧИНЕ – РАТ ШПИЈУНА ЗА СРПСКУ БАШТИНУ Драшко Ређеп: АНТЕЈ СРПСКОГ СЕВЕРА Драгош Калајић: НИСАМ ОД РАСЕ РОБОВА – КУРЦИО МАЛАПАРТЕ