Чини ми се да је Доситеј, баш као и сви најбољи аутори путописа, имао свеж поглед на свет, неисрпну радозналост и добар смисао за хумор. Вероватно је баш због тих особина стекао несебичну љубав и подршку странаца у далеким земљама.
Доситеј Обрадовић је свакако један од великана српске историје. Најшколованији Србин свог доба, просветитељ, први министар просвете у Карађорђевој Србији. Један од првих заговорника идеје о књижевности на простом језику који би био разумљив и неписменим сељацима, искрено је желео да се Срби придруже породици просвећених народа. Што се тиче његовог списатељства, Доситеј је иначе пре био преводилац него писац. Превео је, доста слободно, изабране мисли европских просветитеља, Езопове басне, једну Лесингову комедију… У раду на својим књигама водио се тежњом „са свим срцем науку и просвештеније разума… српској јуности препоручити“ и „штогод после мене оставити с чим ће се когод од мог рода ползовати“.
Следећи то просветитељско начело поклањао је сасвим малу пажњу сопственој личности и биографији: „А што будем и о себи говорити, не бојим се да ми се неће веровати, јер ћу имати премного узрока самога себе осуђивати и похуђивати, а весма мало или нимало хвалити.“ Али, на срећу, одступио је од тог принципа пошто је написао књигу речитог наслова „Живот и прикљученија“ у којој је препричао свој животни пут, пут који је невероватан, пун неочекиваних преокрета и потпуно незамислив за једног просечног Србина из тог доба.
Доситеј Обрадовић је иначе дошао на овај свет као Димитрије, а име које му је донело славу узео је кад се замонашио. Рођен је око 1739. у варошици Чаково, у румунском делу Баната, који је тада припадао Аустроугарској. Пошто је детињство провео у двојезичној средини, пођеднако добро је знао српски и румунски, који ће му касније користити за учење латинског и романских језика. Од малих ногу је испољио две велике страсти које ће га пратити целог живота: ону према науци и ону према путовањима. И док је ову прву могао како тако да задовољи, она друга је за сада припадала сфери маштања о рекама ширим од Тамиша и о градовима већим од родног Чакова.
Рано је изгубио родитеље, па је бригу о њему преузео тетак, који је, видећи дечакову способност и марљивост, хтео да од њега начини попа. Та амбиција се на крају окренула против њега: читајући приче о животима светаца Димитрије је жарко пожелео да и сам живи испоснички живот и тврдо намерио да побегне у манастир, а још боље у пустињу. Кад је то учинио први пут, тетак је на време приметио да га нема и вратио га с пута за Турску, куда је био кренуо са једним лутајућим калуђером. Други покушај бива успешан, па Димитрије из Темишвара, где ради као калфа, доспева у фрушкогорски манастир Хопово. У то време има четрнаест година. У Хопову се замонашио и узео духовно име Доситеј.
Уосталом младић, који је имао неутољиву жеђ за знањем, није дуго остао на једном месту. У манастиру чији је игуман знао да чита слабије од новопеченог ђакона, није имао чему да се нада. Иначе је намеравао да оде на студије у Кијевско-печерску лавру, али је живот одлучио другачије. После трогодишњег боравка у манастиру побегао је у Хрватску, па у Далмацију, где се издржавао као учитељ штедећи новац за наставак пута. Пошто је после неколико година уштедео довољан износ, кренуо је на исток са намером да научи грчки језик.
Једно време је боравио на Крфу, док није научио грчки довољно да говори о свакодневним темама унакаженим језиком за који каже да су му се смејали и деца и одрасли. Затим стиже на Сверу гору, у Хиландар, а онда одлази у Смирну, где остаје три године у грчкој богословији учећи старогрчки и новогрчки језик, али и књижевност и филозофију. Приморан је да напусти град уочи руско-турског рата, па потпуно неочекивано, пратећи друга који се разболео, обрео се у Албанији и ту остао скоро годину дана, задивљен невероватним гостопримством мештана.
Из Албаније поново плови за Крф, затим у Венецију и назад у Далмацију. Онда га пут води за Беч, где је провео „шест полезни и радосни година“ издржавајући се од часова грчког, а у слободном времену учећи француски и латински и тек онда немачки језик. Из Беча одлази у Словачку да ради као приватни учитељ, затим на кратко свраћа у завичај и поново полази за Далмацију, оданде за Италију, а из ње бродом на острво Хиос. Његов крајњи циљ је Цариград, где су учитељи страних језика цењени и добро плаћени, међутим баш у то време избила је епидемија куге у Цариграду, па Доситеј гледа да што краће остане у граду и одлази тамо куда иде први брод, у Молдавију. Из Молдавије са трговачким караваном прелази у Пруску, где је збацио калуђерску мантију и две године слушао предавања на универзитетима у Халеу и Лајпцигу. Ту је објавио своје прве радове на народном језику. Пошто је поново уштедео новац, путује за Париз и Лондон, где је провео шест месеци учећи енглески. Кад се уштеђевина истрошила, вратио се на Европски континент: прво у Беч, а затим у Шклов, на позив Симеона Зорића, српског генерала руске војске. Ту се завршава његова аутобиографија.
Оно што је остало ван књиге су боравци у Бечу и Трсту и долазак у Србију ослобођену од стране Карађорђевих устаника. У последњим годинама свог живота Доситеј ради на подручју политике, дипломатије и културе, лични је Карађорђев саветник и наставник његовог сина, затим, на крају, министар просвете у устаничкој влади. И што је важније од свега, преноси на родно тло знања и идеје које је стекао на својим вишегодишњим путовањима.
Доситеј Обрадовић је своју књигу писао ради „ползе и забаве, коју желим ком год од мог рода узроковати“, наглашавајући, у духу епохе, ону прву. На тај начин се обично чита и дан данас. Ако пак искорачимо из устаљеног шаблона и погледамо „Живот и прикљученија“ кроз призму наше епохе забаве, видећемо заносан путопис и несвакидашњег приповедача. Шта је то што ту књигу чини тако живом, чак и сада, после скоро две и по стотине година? Чини ми се да је Доситеј, баш као и сви најбољи аутори путописа, имао свеж поглед на свет, неисрпну радозналост и добар смисао за хумор. Где год се обрео, имао је искреног интересовања за мештане, њихов менталитет и обичаје. Користио је сваку прилику да научи неки страни језик. Није се бојао да буде смешан у очима других и није зазирао од смејања самом себи. Вероватно је баш због тих особина стекао несебичну љубав и подршку странаца у далеким земљама.
„Познати себе, познати људе, њихове нарави и најпотајенија склоњенија и пристрастија њиховог срца, из којих произничу и происходе сва њихова намеренија, движенија и дела…“, пише Доситеј. „Будући, дакле, да ме је промисал неба определио да проведем живот мој с разни народи, с људма и с женама, с богати и сиромаси, с учени и прости, с црковни и мирски, с којима нисам трговао, куповао ни продавао, сва је моја страст била познати: какви су људи, из којих узрока бивају таки или другојачи; какви би ваљало да буду, и чрез која средствија могли би таки постати.“
Зар то није прави разлог због кога млади људи одлазе у бели свет са торбом на рамену/завежљајем у рукама/ранцем на леђима, било то у осамнаестом, двадесет првом или неком другом столећу?
Изворник: Наша слобода / Југослово
Related posts:
Николај Краински: ВЕЛИКИ РУСКИ ЦАР, ПУН УМА И ЧВРСТЕ ВОЉЕ
Вадим Кожинов: О ПУШКИНОВИМ „СТИХОВИМА ЗАПИСАНИМ НОЋУ У ВРѢМЕ НЕСАНИЦЕ“
Алексѣј Рудевић: ЉИЉА БРИК – ТАЈАНСТВЕНА И КОБНА
Зоран Туцаковић: КАДА НЕКО ПОПУТ…
Милован Витезовић: СРБИ НИКАДА НИСУ ГОВОРИЛИ СУТСКИ, НЕГО СУДСКИ
Драгош Калајић: ЦАР РУСКЕ УМЕТНОСТИ
Александра Копањова: ИКОНА МОРА БИТИ „ЖИВА“
Аљоша Бранков Арсеновић: ИНДИЈСКА РУКОВЕТ (2)
Момо Капор: МУКЕ СА ЈЕЗИКОМ
In memoriam: ВЛАДИМИР ЈАГЛИЧИЋ (1961-2021)
Виктор Николајев: СВЕДОК АВГАНСКЕ ГОЛГОТЕ
Зоран Пауновић: НАБОКОВ И ГОГОЉ
