Александра Нинковић-Ташић: ВЕРУЈУЋЕ СРЦЕ МИХАЈЛА ПУПИНА – КЉУЧ ЗА РАЗУМЕВАЊЕ ЊЕГОВОГ ЖИВОТА

Изложба посвећена Михајлу Пупину у Музеју историје Србије, под називом „Пупин – од физичке до духовне реалности“, отворена је септембра прошле године. А онда је кренула лавина које месецима не јењава – хиљаде и хиљаде посетилаца, двосатна предавања Александре Нинковић Ташић која се сваке суботе прате без даха, гужве у холу музеја, заразна усхићеност и понос.

У Београду, престоници затворених музеја, у друштву које уме брзо да заборавља и да се наопако сећа, изложба посвећена српском научнику, професору, мецени, добротвору представља дубоко инспиративан и важан путоказ. Ауторка изложбе Александра Нинковић Ташић годинама је била, како каже, загледана у Пупинов живот, сакупивши преко 10.000 докумената. Данас се „пупинизација“ шири, а број посетилаца стално расте. И толико њих се чуди како раније ништа нису знали о овом научнику.

Александра Нинковић-Ташић (фото: М. Миленковић)

Александра Нинковић-Ташић (фото: М. Миленковић)

О томе ко је био Михајло Пупин, зашто смо га били заборавили, шта можемо да научимо од њега и шта нам је оставио у аманет, разговарамо са Александром Нинковић Ташић, председницом Образовно-истраживачког друштва „Михајло Пупин“. Главна тема нашег разговора овог пута је, ипак, однос вере и науке у личности Михајла Пупина, као важан аспект у разумевању тога ко је Пупин одиста био и чему је тежио.

„Тешко је разумети када се посматра колики је Пупинов допринос – професор четрдесет година који негује менторским радом нобеловце, наглашавајући да му је циљ да направи људе бољим него што је он сам, даје 36 патената од којих многи имају фундаменталну вредност за науку, добротвор са три фондације и преко хиљаду дарова, мецена који прати развој уметника и уметности у Србији, један од најбољих лобиста којег је наша земља имала – да је то један човек могао… За сваки од ових доприноса је требао један изванредан, посвећен и генијалан живот. Како да објаснимо чињеницу да је стекао огромно богатство и да је све што је стекао оставио српском народу? Он је имао пуно пријатеља, породицу, супругу и ћерку. Остаје рано удовац и брине и о двоје деце своје супруге из првог брака. Ја верујем да се без разумевања његове филозофије религије и науке, не може разумети да човек може да буде свечовек и да један човек обасјава толико тога. Мислим да је верујуће срце Михајла Пупина један од главних кључева за разумевање његовог живота“, каже Александра Нинковић Ташић.

Како је могућеи заштода је Пупин тако олако био заборављен и доста дуго остављен у том забораву?

Па мислим да је баш Пупинова вера била једно од обележја које је сметало политичким условима после Другог светског рата. Он је своја научна излагања умео да почне говорећи да га је наука учинила бољим хришћанином. Не постоји место на којем застане Михајло Пупин, о било чему да прича, а да се не осврне на божанску снагу, да нам не усмери поглед ка небу и да нам не покаже како ми сви носимо комадић звезда у себи. И да нам не истакне да смртан човек може да створи пролазне ствари, али да вечни закони по којем се крећу звезде и планете не могу бити творевине смртних људи. Пупин је кроз сав свој рад понео Бога са собом и мислим да је то била прва препрека у време комунизма. Друго, он је често истицао сам да је определио свој живот борби за право, правду и слободу српског народа. То се све није уклапало у програм након Другог светског рата. И његова наука је претрпела немар. Остали су за њим да светле огромни Пупинови калемови, али ништа друго. Ми смо избрисали и његов допринос модерној цивилизацији, допринос телекомуникацијама, његова доброчинства. Помагао је Цркви, не само у Србији, помагао је уметницима и другима који су били такође на забрањеним листама. Ви не можете посматрати Пупина без његових пријатеља – ту су били владика Николај, па Никола Пашић, Урош Предић, његов пријатељ из дечачких дана и саветник за уметничка улагања, Јован Цвијић, Милош Црњански. Ако ту мапу кренете да гледате изблиза, видите две ствари – колико је његова несебичност била огромна, али и то да је радио са људима чија имена такође нису могла да се изговарају током оних деценија.

Пупин чак ни деведесетих није откривену оном распламсавању националних страстишто је можда и добро јер је тада постојала опасност да се злоупотреби успомена на његаИпакмислите ли да смо некако закаснили?

Да, Пупин је био потпуно прецртан, није га било ни тада. Али када је реч о кашњењу, морам да кажем, ја не само да поштујем његово дело, већ осећам снагу његовог наслеђа и осећам да ми, иако смо живели у забораву, нисмо закаснили јер је снага његових речи и примера безвремена. Немачка држава, штампајући 1929. године Пупинову аутобиографију „Са пашњака до учењака“, пише да је он морални образац који треба следити па се зато његова књига мора давати најбољим ученицима у Немачкој.

У књизи “Са Пашњака до учењака“ види се Пупинова духовна снагаетика али и јака религиозност коју му једобрим деломусадила мајкаКолико мислите да је тај однос утицао на његов живот?

Пупинова мајка Олимпијада је у центру разумевања његове духовне снаге, пружајући му највећи ослонац. Она је пренела на њега веру да га дух Светог Саве упућује и прати у свет знања. Михајло Пупин, на многим местима, пише да када нема никога и ништа ипак није сам и да је са њим увек Свети Сава. Уопште, хришћанско васпитање које је добио од своје неписмене мајке просветитељског духа је трајни запис у његовој души. Он, на тај начин, посматра све што му се у животу дешава, посматра читав свет. Замислите, неписмена жена шаље свог сина, са једном погачом, једном печеном гуском, шубаром и капутом у свет и испраћа га речима: „Сине, знање – то су златне лествице које воде у небеса, знање је светлост која осветљава наш пут и води нас у живот будућности пун вечне славе“. И Пупин каже да иде у потрагу за вечном истином, што је синтагма његове мајке.

Када долази у Идвор као постдипломац, седа испод једне воћке у дворишту и чита Лагранжа, високу математику. Мајка га посматра, и он њој објашњава шта чита, а она му напамет знајући псалме, изговара стихове, и потом додаје да научници нису ништа друго него свеци науке и да је она сигурна да је он на правом путу када трага на том месту за вечном истином. Познати научници и савременици који су посећивали Пупина у Норфолку преносе како Пупин стално говори о својој мајци, и то када чини, увек устаје, истичући да о њој седећи не може да прича.

Михајло Пупин (1854-1935)

Михајло Пупин (1854-1935)

Код Пупина наука и вера не делују као раздвојени домениОн и своју аутобиографију завршава речима: „Постојање ових вечито непроменљивих ствари ставља нас лице у лице са једном силом која сачињава вечито покретну позадину свих природних појаваНешто у нама говорида наука никад неће продрети у оне тајне које се крију иза те позадинеАли нас вера бодри да верујемо како иза тог непродорног засторапред овом вечитом позадиномстоји престо божанске моћидуша видљивог светао чијем делању ми говоримо и разговарамо када истражујемо природне појаве.“ Шта бисте рекликако то звучи човеку данашњице?

Михајло Пупин каже да су духовна и материјална реалност плодови са истог дрвета сазнања. Ми смо у модерном времену раздвојили ова два појма, религија се види као терет, камен, као слабост онога који верује. Подразумева се да ниједан озбиљан научник неће рећи нешто о питањима вере. А Пупин је организовао највеће трибине о односу вере и науке у Америци, серијале казивања његових најпознатијих савременика, научника о односу вере и науке. Живо је говорио о томе, сматрајући да та два појма не могу и не смеју да се раздвоје. Пупин пише да је први циљ науке да благонаклоно и без предрасуда тумачи језик природе, а то нам даје увид у вечиту истину. А истина је оно што нас чини слободним. Писао је на десетине и десетине страна о сусрету науке и вере, говорећи да нема ничега ако не посматрате звездано небо. Свом пријатељу, господину Лазару Жарковићу, каже „па не бисмо ни Тесла ни ја ништа успели да ја нисам трчао по мојој мекој трави, да он није газио по свом оштром камењу, али изнад свега тога, да обојица нисмо били загледани у бескрајно и вечно звездано небо под нама“. Наравно, присутна су од тих једноставних па до веома озбиљних теолошких разматрања. У једном од својих говора он каже, ја сада грубо парафразирам, да научни развој не може и не сме бити без духовног развоја. Ствара се велики јаз тиме што науком идемо напред, а духовним развојем заостајемо. Постаћемо богови са Олимпа, живећемо удобније од њих, али нећемо урадити ништа, него ћемо пропадати у економским кризама, мржњи, ратовима и предрасудама. Пред најугледнијим људима Америке изговара – освојили смо силу топлоте и електрицитета, али док не освојимо силу љубави коју је наш Господ Бог Исус Христос донео пре скоро две хиљаде година, ми нећемо успети да стигнемо тамо где треба.

Какав је био његов однос са Српском православном црквом?

Најлепше монографије о манастирима Дечанима, Манасији, Студеници, Милешеви, Раваници и многим другима штампане су из његовог фонда. Плаћао је дугове манастирима, доводио је монахе из Србије у Америку да би у српској дијаспори ширили веру. Листа Пупинових давања за духовну мапу Србије је огромна. Он, 1918. године, организује писање и штампање књиге „Serbian Orthodox Church“ и ангажује најбоље историчаре уметности Британског царства да они пишу о духовној мапи Србије, о манастирима, о Немањићима… Пупин саставља предговор, и луксузно издање лично потписује, пише посвете, и шаље значајним дипломатама у свету. Ово је наравно само делић онога што је чинио. Најзначајнији поглед на Пупина из Цркве је једна књижица проте Саве Јовића, „Христов светосавац Михајло Пупин“. Сава Јовић ми је једном рекао – ја када размишљам, за мене постоји Свети Сава, па онда Михајло Пупин.

aleksandra_ninkovicКако је данас у овом делу света који је суштински секуларана академска заједница уме да предњачи у томепричати о дубокој вери једног научника?

Постоје институције које не прихватају да се говори о Пупиновој вери. Али он сам пише о својој вери, не треба вам тумач, Пупин је тај који показује шта је смисао и сврха научног стварања за њега. И да, морам да кажем, мени јесте болно што је и данас лакше говорити о свему у Пупиновом животу – о српској традицији и јунацима његовог детињства од хајдук Вељка и Бенџамина Френклина до Филипа Вишњића, Гарибалдија и косовске девојке, о јакој националној свести – него о његовој вери.

Зашто мислите да је тако?

Зато што смо ми друштво које је вођено интересом као полугом, вођено профитом, зарадом, амбицијом. Код Пупина који је био један од најбогатијих људи Америке прве половине двадесетог века и изузетан послован човек, постоји нешто више. Ви ако одузмете рад за опште добро, као универзални погон, онда је вама вера вишак, она вам не треба. Ви са вером имате модел моралности која тражи одговорност, која упућује, и ви не можете све онако како хоћете већ морате да застанете и размислите како и зашто и чему. Говорим о правој, аутентичној вери.

А што се тиче академског света, појмови религије и науке су се одродили и један интелектуалац уме да буде стављен у незгодан положај због тога. Познајем многе професоре универзитета који су литургијски људи, али то не исказују јер ће их гледати као да са њима није баш све у реду и као да им је научна снага сигурно слаба, као да зато што су верујући нису научно утемељени. Наука краја 19. века јесте била наука ренесансних људи, али велика је опасност када је човек загледан само у једну малу научну област, у једну тачку, као што је то данас, а нема поглед у ширу слику. Велика је опасност да ми нећемо моћи да дођемо до те шире слике од комадића који немају у себи свест о смислу и сврси научног рада. Ви морате имати нешто чему тежите, нешто више, идеал који вас наткриљује да бисте могли радити за опште добро. Ако вам је то одузето, ви се лако можете изгубити. А онда наука може бити и за и против човека. То је оно што Пупин поручује, као велики и духовни учитељ, борећи се за човека.

Знам да је ово увек незахвално питањеали после толико проучавања личности Михајла Пупинашта мислите шта је оно кључно што би био Пупинов савет за нас данас?

Михајло Пупин пише на својој књизи са постдипломских студија „прећи пет страна дневно“. Умео је добро да дефинише циљеве и имао је континуитет у раду, то је нешто што је нама потребно као друштву.

Његов последњи пројекат, који није стигао да заврши, је било стварање школа природе у Србији. Сматрао је да ће градови угушити у деци креативност, надахнуће, да су то кавези и да деца морају изаћи у природу. Када звезде могу да се дохвате, можете кренути за њима. Сам Пупинов пример, он говори да су порази кратка одморишта за будуће победе, је најбољи ослонац који човек може да има и да се осети боље и снажније. Ви не можете стајати уз Пупина а да вас он не инспирише да чините добро.

Након оваквог пробуђеног интересовања за Михајла Пупина и вашу изложбушта мислите да је следећи корак у “враћању дуга“ Пупину?

Мене највише боли чињеница да смо заборавили Пупинова добра дела, а било их је на хиљаде. Питам се, знајући шта је све оставио и даровао Михајло Пупин, како се може пролазити поред његових дарова, а да и не знамо чији су, да их не препознајемо као Пупинове. Захвалност и одговорност нам се намећу. Морамо тога да се подсетимо.

Нажалост, Пупин нема ни споменик у Београду. Михајло Пупин је правио културну, духовну, хуманитрану, образовну па чак и политичку мапу Србије. И био је вођен искључиво дубоким убеђењем да ће рад за опште добро донети задовољство свакоме ко му приступи дајући се без остатка. Он каже да ништа човека неће учити толико срећним као поштено уверење да је урадио све што је могао, улажући у рад своје најбоље способности. Једна од идеја ми је и да се барем обележе она места која данас постоје и да се освесте институције које не би преживеле тешка времена да није било помоћи Михајла Пупина.

"Новчаница" од пет личника с ликом Михајла Пупина "Републике Вевчани" у Македонији - постојбини Пупинових прѣдака

„Новчаница“ од пет личника с ликом Михајла Пупина „Републике Вевчани“ у Македонији – постојбини Пупинових прѣдака

Љубав према вечној истини

Део говора Михајла Пупина из 1932. године. Повод је примање Џон Фрицове медаље:

„У једној од слика ја видим тријумфално освајање свемира аутомобилском и аеронаутичком науком. Видим чуда дистрибуције енергије које стоструко повећавају комфор и креативну моћ човека, и ја сам одушевљен електричним таласима који клизе преко жица, или лутају свемиром доносећи на својим крилима говор и мелодију преко континената и океана у сваки кутак и угао ове земаљске кугле. Ово су нека од чуда нашег доба код којих су покретачке енергије топлоте и електрицитета приказале магију свог божанског порекла. Оне су начиниле физички део људског живота чак величанственијим од живота богова са Олимпа. Ово достигнуће доба енергије велика је слава.

Али духовна страна људског живота, представљена у другој слици, далеко је од ове… У овој другој слици ми видимо пустошење на свакој страни у буђењу најсмртоноснијег рата кога је свет икада видео. Свет се појављује овде као да стоји на ивици економског колапса, и ипак силне армије и морнарице брзо уништавају сиромашне остатке богатства нација, док милиони беспослених гладује. Најмрскије фигуре на овој грозној слици су страх и мржња, које, као два ружна демона, нервозно чекају са сваке стране граничних линија међу комшијским нацијама.

Протерајте ове демоне из људског срца и неће бити потребе да силне армије и морнарице чувају нашу безбедност од непријатељских суседа. Неће бити непријатељских суседа и ратови ће постати само умируће сећање на претходно варварско доба. Али божанске слуге наше цивилизације, покретачка снага топлоте и електрицитета, нису их протерале. Наука признаје да магија ове две исконске силе не може без помоћи прочистити душу човека и елиминисати отрове који су искварили њен духовни живот. Нама је потребна друга покретачка сила, која може продрети дубље него покретачке силе чак бесконачно минута електрона, у дубине људског срца. Ова потреба препозната је скоро пре 2000 година када је наш Спаситељ открио највећу покретачку силу у духовном свету и наложио нам да волимо Господа нашег Бога, и да волимо наше ближње као себе.

Ово је била порука надолазећег доба енергије у духовном свету. Али ово доба још није стигло. Човечанство још није дошло до највеће покретачке силе у духовном свету, а без њеног присуства покретачке силе топлоте и електрицитета не могу дати свој пуни допринос развоју духовног живота човека.

Љубав према вечној истини и њихов рад да открију ову истину за добробит човечанства водио је научнике и инжењере до њихових великих успеха. Ови тријумфи љубави убедиће безвољни свет да ће победнички тријумф покретачке силе љубави коју је Христос открио бити највећи тријумф доба енергије.“

Разговарала: Јелена Јоргачевић

Изворник: Стање ствари / Време

(Visited 78 times, 1 visits today)
ГЛАВНА

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *