ЛУГАНСКО ЧУДО: ДА ЛИ ЋЕ БИТИ КАНОНИЗОВАН ПРВИ СВЕТИТЕЉ НОВОРУСИЈЕ?

У ратом захваћеној Новорусији и читавом руском свету, православни верници све више размишљају и удубљују се у трагични и чудесни догађај у Луганску, који је већ назван „Луганским чудом“.

О. Владимир КРЕСЉАНСКИ

О. Владимир КРЕСЉАНСКИ

Наиме, 31. јула 2014. године, приликом бомбардовања Луганска од стране укро-фашиста, православни свештеник отац Владимир, будући смртно рањен, клечао је на коленима и до последњег издисаја се молио да остале касетне бомбе, бачене из авиона, не експлодирају.

„Усрдним молитвама умирућег свештеника Господ је пројавио чудо – неексплодирале бомбе лагано су падале на земљу“ – сведоче очевици.

Свештеник Георгијевског храма у Луганску, протојереј Владимир Кресљански, отац петоро деце, враћао се кући после вечерње службе. Његова кућа је већ била потпуно срушена у бомбардовању, али је он претходно супругу и децу склонио у руски Орск (он је такође могао да сачува свој живот, вративши се у родни крај, али није желео да остави своју парохију и своју паству).

Његова супруга Светлана испричала је православним новинарима о последњем телефонском разговору ћерке са оцем.

„По речима Олге, отац се понашао чудно. Говорио је да су му се јавили његова баба и отац Григорије, духовник породице (обоје покојни). Ћерка је помислила да је он то сањао. Међутим, отац је рекао да их је видео на јави… У недоумици, она га је упитала да ли је са њиме све у реду. Он је одговорио да јесте“ – рекла је она.

„Отац Владимир је био необичан свештеник. Његове главне особине биле су смирење и простосрдачност. У њему није било гордости ни строгости. Волео је људе, и према њему су се сви опходили с топлином. Ко год би од њега заискао молитву, он би га услишио, за сваког се помолио. Када је служио Литургију, свагда се дуго молио, ишчитавајући сва имена која су му давали за помињање. Сећам се случаја парохијана нашег храма. Муж и жена су се јако посвађали, дошли су у храм, а у сусрет им је изашао отац Владимир, који је, држећи велике свеће у рукама, говорио: „Данас ћемо се помолити за умножење љубави“. Зацело, некако је видео, осетио, шта је потребно овим супружницима.

Увек је понављао: „Мање се треба гордити, да не би било невоља“. Непосредно пред смрт, покуцао је на прозор једне породице, његових парохијана, и рекао им: „Хитно се спремите и бежите, за сат времена на вашу кућу ће пасти граната“. Они су га послушали, и тачно за сат времена баш на њихову кућу пала је граната, али су људи успели да се спасу. Он сам није се спасао. Рањен у експлозији бомбе, пао је на колена и у молитвеном предстојању умро. Био је заиста свештеник – слуга Божији! Цео живот се молио. Господ га је удостојио мученичке кончине“ – рекла је парохијанка Олга Љамзенко.

Друга житељка Луганска испричала је да је отац Владимир 15 минута пре експлозије био у њеној кући.

„Дао ми је крст на ланчићу и рекао: „Молите се! Носите крст на грудима!“ – рекао је свештеник који ће кроз неколико минута бити покошен бомбом укро-фашиста.

О подвигу оца Владимира, о томе да његовим молитвама украјинске касетне бомбе, које су редом падале, нису експлодирале, а које би неминовно убиле много мирних житеља, говоре многи очевици.

644h387Ево шта пише свештеник Петар Пахомов:

„Из Луганска ми се вратио друг, и испричао овакво чудо. Пре недељу дана је било падобранима бачено 5 (пет) касетних бомби од по 500 кг! Свештеник отац Владимир је ишао после службе из храма, и у том трену прва авио-бомба је пукла, и део парчади га је погодио у груди и руку, но свештеник је нашао у себи снаге да клекне и молио се док су се спуштале падобранима друге бомбе, које су као нож у маслац ушле у асфалт и у земљу, и нису пукле. На жалот, свештеник је умръо потомод губитка крви, управо на коленима.

Али то није просто чудо, већ чудо знаковито.

У центру Луганска стоји храм иконе Божије Матере „Умиљење“. 31. јула 2014, у 19:30, после вечерње службе је управо из тог храма о. Владимир изашао на улицу и упутио се кући.

Било је навечерје празника једног од најпоштованијих светитеља у Русији преподобног Серафима Саровског: 1. августа празнује се обретење његових моштију, које се догодило 1903. године. Црквени дан почиње претходне вечери у 18 часова, што ће рећи да је вечером 31. јула отац Владимир свој молитвени подвиг свршио на сам празник саровског Чудотворца.

Приближавајући се улици Чапајева, он је одједном на небу видео бомбардер који је избацио осам 500-килограмских касетних бомби под падобранима. Те бомбе се активирају још у ваздуху, пре слетања на земљу, чиме се појачава њихово разорно дејство.

Около је густо насељено подручје, много станбених зграда. Време када је на улици много пролазника. Обично гађају и бомбардују било ноћу, било рано ујутру.

После праска прве две бомбе, баћушка је тешко рањен у груди и леву руку. Затискујући рану на грудима, о. Владимир је изашао из пролаза између зграда у улици Чапајева. Клекао је и стао се молити, крстећи се здравом десном руком.

Осталих шест бомби што су падале на станбену четврт нису експлодирале.

8c8525ed74856e8ec4a3d9bbccb1fb43-764x430Тако је о. Владимир удостојен кончине на дан памјати преподобног Серафима Саровског, и починуо клечећи на коленима исто као велики светитељ пре много година: 1833. године о. Серафим је умръо за време молитве, клечећи пред иконом Божије Матере „Умиљење“ (!), метнувши руке на постоље и спустивши на њега главу.

Овaj догађај већ je назван Луганским чудом. Гробу оца Владимира, сахрањеном поред Георгијевског храма, у коме је служио, без обзира на близину фронта и гранатирање, притиче много људи. Они молитвено помињу оца Владимира и изражавају наду да ће баћушка бити проглашен за првог свештеномученика Новорусије.

 

Превод Борбе за веру и Словенског друштва

По грађи Агенције НОВОРУСИЈА и РУСКОГ ОБОЗРЕВАТЕЉА

 

(Visited 37 times, 1 visits today)
ПРАВОСЛАВЉЕ