ПАСХАЛНЕ БЕСЕДЕ – ТОМ III
Беседа 1. на Цвети [1]
1965. године у манастиру Ћелије
Никада ниједан град на овоме земаљском свету није срео таквог Победника каквог је данас срео и дочекао град Јерусалим. Победник смрти! Ето јединственог Победника у свима световима, у свима људским световима. Шта су победници на ратним бојиштима, шта су разни Темерлани, Џингискани, Хитлери, Наполеони? Све прах и пепео, све беспомоћни комарац, све беспомоћна стеница. Хвале их као великане, а иза њих велики злочини, безброј лешева.
Данас ми славимо – кога? Онога Кога смрт једино није могла победити, славимо Јединог Победитеља смрти, Господа Исуса Христа, истинског Победника и Јединог Победника! Сви остали – поразник до поразника, пораз до пораза, човек до човека, смрт до смрти, гроб до гроба, гробље до гробља. Шта ви се хвалите човеком, ви се хвалите његовим прегнућима, ви се хвалите његовим творевинама, ви се хвалите његовим културама и цивилизацијама, ви се хвалите његовим градовима? Шта је све то? Смрт… Смрт све то уништи. Све је то једна воденица смрти.[2] Сав земаљски свет без Господа Христа, немилосрдна воденица смрти, која меље, меље свако људско биће, меље саму земљу, меље небеса, меље сунца и све уништава. То је сав овај свет без Господа Христа.
А Он, чудесни и тајанствени Победник те смрти. Јерусалим данас тако дочекује Њега – зашто? Зашто му Јерусалим приређује такав дочек? Он, Коме су Небеса престо а земља подножје ногама Његовим, Он, ето, улази јашући на магарету, улази у Свети Град Јерусалим[3]. Народ Га сусреће, простире хаљине своје по путу, засипа Га цвећем, гранчицама од финика, од смокава[4]. Шта се то десило? Гле, колико јуче фарисеји и садукеји праве планове како да погубе Исуса. Смета им Исус, смета им Његова доброта, смета им Његова Божанска сила. Треба уклонити Исуса из овога света, не треба нам. А гле, данас народ тај никога не слуша, него кличе: „Осана! Благословен који иде у име Господње, цар Израиљев.“[5] Шта се десило?
Десило се, браћо, огромно и невиђено чудо. Народ је присуствовао чуду какво овај свет видео није. Господ је васкрсао Лазара из гроба, позвао га из гроба и устао мртвац, а већ (био) почео да се распада, да смрди[6]. Чули сте у данашњем Светом Еванђељу, народ који беше са Њим и присуствоваше том чуду када позва Лазара из гроб, и васкрсе га из мртвих, тај народ срете Га сада у Јерусалиму засипајући Га цвећем.[7]
Десило се то на један обичан начин. Лазар се разболео. Сестре његове, Марта и Марија, шаљу вест Господу Христу, Који је далеко од Јерусалема, од Витаније, да је болестан онај који му је мио[8]. Каква похвала! Лазар је био изузетно мио Господу Христу. Љубљаше Господ Лазара и сестре његове Марту и Марију[9]. То је био дом у који је он тако често навраћао, дом у коме је сејао небеско семе свога Еванђеља. Јављају Му: Лазар је болестан. Спаситељ прима вест, али не жури. Остаје два дана у месту са пријатељима својим[10]. …[11] Лазар, наш пријатељ, заспа. А ученици веле: „Господе и Учитељу, ако је заспао, устаће“. А тада Господ рече: „Лазар пријатељ наш, умре“. Заиста умре, али ће га разбудити Господ и учитељ. Него, вели Спаситељ, хајдемо к њему[12].
И кад су дошли близу Витаније, где је живео Лазар са својим сестрама, Господ застаде. Чуло се да огромна маса света иде за Њим, као што је то увек било. Никада Спаситељ није ишао сам, него за Њим људи са свих страна. Марта, ојађена сестра, потрчала је Спаситељу, пала пред ноге Његове, и завапила: „Господе, да си ти био овде, брат мој не би умро“. А Он благо рече: „Брат ће твој устати“. Знам, рече Марта, да ће устати о васкрсењу мртвих. Али Господе, то је тако далеко. Спаситељ рече: „Који верује у мене, ако и умре живеће“. И ниједан који живи у овоме свету и верује у мене неће умрети,ти никада неће умрети, вавек. Верујеш ли ово ? „Да, Господе! – рече Марта – верујем“. Тада Марта позва своју сестру Марију, рече даје Исус дошао и зове је. Марија брзо устаде и пожури за њом, и сви сродници и пријатељи који су били у кући. И кад она дође Господу, паде пред ноге Његове, и рече: „Господе, да си ти био овде брат мој не би умро“. И заплака Господ, пише у Светом Еванђељу, ударише сузе Исусу[13].
Гле, смрт је тако страшна, смрт је тако ужасна неман, таква страхота за род људски, за човека, да и Богочовек Христос плаче над бедним човеком, који је роб смрти. Спаситељ упита: „А где сте га сахранили?“ Одведоше га до гроба, а Марта похита и рече: „Господе, већ смрди, четири је дана од како смо Га сахранили“. Онда јој Он благо рече: „Не рекох ли ти, ако верујеш, видећеш славу Божју?“ Тада упери очи к Небу. Господ се помоли Оцу Свом Небеском и рече громким гласом: „Лазаре! изађи напоље!“ И устаде мртвац повијен платном, повезан као што су то били обичаји код Јевреја, и као што је и данас обичај, и Господ нареди да га разреше од свих тих покрова. И многи повероваше у Господа видевши ово чудо.[14] Народ који је био и гледао то.
Због тог чуда, браћо, ето Јерусалим се и данас весели и срета Победитеља смрти, Господа Христа. Никад се није видело да мртвац који се распада и смрди, васкрсне. Спаситељ је васкрсао дотле кћер Јаирову. Кад је умрла, Он је ухватио за руку и рекао: ,Девојко, устани!“ И устаде девојка[15]. Он је васкрсао сина Наинске удовице, кога су носили да сахране. „Момче, теби говорим, устани!“[16]И устаде момче. Али да васкрсне неког човека који се распада, који већ почиње да смрди, ето, то је невиђено чудо на овој земљи Божијој. Шта нам то чудо казује? Казује нам да је смрт за Господа Христа сан. Сан из кога буди мртво тело, као што мајка буди своје чедо из колевке у којој спава. Смрт је сан. Ето, то је данашња Блага вест, Блага вест великог празника Цвети.
Али, браћо моја, није Господ васкрсао Лазара само зато што је он био његов лични пријатељ. Он га је васкрсао да би све нас уверио да ће нас тако васкрснути из наших гробова. То је и смисао и циљ данашњег чуда и празника. То нам казује данашња дивна песма „Опште васкрсење“[17]. Спаситељ је кроз Лазара, кроз васкрсење његово из мртвих, желео све нас да увери у опште васкрсење, да ћемо сви на дан Страшнога Суда бити позвани да изађемо из својих гробова, да ћемо изаћи и стати пред Лице Његово. Тако је Господ, браћо, смрт, ту највећу муку рода људског, ту најстрашнију страхоту рода људског, претворио у сан, победио смрт и отворио пут роду људском у васкрсење, у победу над смрћу.
Јер, Господ је дошао у овај свет да нас људе научи, да нам објави Еванђеље Своје: да је човек бесмртно биће, да је човек створен за Вечни Живот, да човек није створен да се распада у гробу и сав нестане. Не! Човек је створен да телом и душом живи вечно у Царству Небеском. То је смисао и циљ човековог постојања. Човек је бескрајно важно биће пред Богом. И ти, и ја, и сваки људски створ, створени смо за Живот Вечни, за живот бесмртни у Царству Небеском. Зато је Господ дошао у овај свет да победи смрт, да телу нашем осигура бесмртни живот у Небескоме Царству.
О томе сведочи данашње Еванђеље о Лазару: ,Ја сам Васкрсење и Живот.“[18] Хришћанин у овоме свету, шта је? Човек који још овде почиње да живи вечним животом. Ја сам Васкрсење и Живот, који верује у мене никад неће умрети. Верујеш ли ти у то? Сваком хришћанину поставља се то питање: „Верујеш ли у то?“ Господ објављује: Ја сам Васкрсење и Живот. Који верује у мене, неће умрети никада. И који живи сада на земљи, а верује у мене, има Живот Вечни. Верујеш ли у то?“
Ако верујеш, ти си прави хришћанин; без тога, знај, ниси хришћанин. Ти си прави хришћанин тиме што верујеш у бесмртни и Вечни Живот свој, сваког људског бића које је око тебе, у Вечни Живот свакога човека. То је, браћо моја, Христова вера, то је Хришћанство, тиме се Христова вера одликује од свих вера овога света. Тиме се Христова наука одликује од свих наука, од свих философија, од свих култура и цивилизација, од свих техника. То што Господ даје човеку бесмртност и Живот Вечни, и васкрсење из мртвих, и победу над смрћу , ето то је оно што Хришћанство чини Хришћанством, то је оно што Господа Христа чини науком[19] за свако људско биће. Без Њега овај свет је смрдљива гробница смрти, огромна смрдљива гробница у којој се распада у смрад свако људско тело. А Он, Благи, Свемилостиви Победитељ смрти, Васкрситељ свих мртвих, ето – то је Истинити Бог наш, то је Он, Господ Христос!
Ти си хришћанин, ето каква блага имаш, каква небеска блага непролазна и вечна! Шта ће учинити смрт хришћанину? Колико смрти има у овоме свету и ниједна му не може наудити, јер је у њему и крај њега и поред њега и око њега једини Победитељ смрти – Господ Христос! Пакле, где ти је победа? Смрти, где је твоје сила?[20] Ђаволе, где су твоје страхоте? Све то Васкрсење Господа Христа уништи, разруши, разори! Нема смрти за хришћанина! Смрт – смрт је сан за сваког правог хришћанина! Шта! Непријатељи наши, непријатељи Христови плаше нас смрћу, гоњењем, мукама! О, ко сте ви?! О, шта сте ви? Смрт, ко је и шта је за нас? То су играчке за нас, то су сенке за нас. Не плашимо се смрти, јер је Господ Победитељ смрти са нама. А ви, ко сте ви? О, мољци смрти, о ви смртни мољци који гоните Господа Христа данас, јуче, сутра до Страшнога Суда! А шта ви нудите роду људскоме изван Христа, какве победе нудите (насупрот) Господу Христу, какве? О, беда до беде, јад до јада, гној до гноја, гроб до гроба. Ето, ко сте ви непријатељи.
Ми хришћани, силни смо, непобедиви вером нашом у Господа Христа! Вера и јесте та наша моћ којом ми побеђујемо све смрти овога света, све ђаволе свих паклова, све непријатеље нашега спасења[21]. Не бојимо се ми људи, не! Не бојимо се ми ни ђавола који туткају све смрти на нас, јер је са нама чудесни Господ Христос, Једини Победитељ смрти.
И данас, ето, ми на данашњи велики Празник славимо шта, славимо – кога? Њега, Победитеља смрти! Славимо тај велики дар, ту велику силу што нам је дао, славимо највећу Благовест рода људског. Благовест да је смрт постала сан, откако је Господ Христос победио смрт васкрснувши Себе из мртвих, а пре тога васкрснувши Лазара. Цвети – ето сваке године ми празнујемо на данашњи велики Свети Празник Њега, Јединог Победитеља смрти, а тиме празнујемо и своју бесмртност и вечност, браћо, празнујемо ту велику радост да је смрт постала сан.
Зато у данашњем Апостолу, Свети Апостол Павле пише хришћанима: „Радујте се, и опет велим радујте се свагда у Господу“[22]. Свети Апостоле, нас гоне, нас муче, нас убијају, на нас туткају безбројне смрти… И опет велим: радујте се! Јер ви, ви хришћани знате и осећате да је за вас смрт постала сан. Шта она може вама учинити? – Ништа, ни у једном од људских светова.
Зато ми хришћани са великом радошћу празнујемо данашњи велики Празник – Цвети. Са цвећем празнујемо Победника смрти, цвећем врлина својих. У дивним данашњим песмама непрекидно брује савети и поуке. Вели се: Ми данас срећемо Господа Христа цвећем наше вере, цвећем наше молитве, заспимо Га цвећем нашег милосрђа, наше смирености, наше кротости, нашег еванђељског живота.
Тако ми хришћани празнујемо велики Свети Празник, празнујемо победу над смрћу, празнујемо нашу вечну радост. Та вечна радост нека буде у душама свих нас, браћо моја и сестре, свих православних хришћана. И нека пређе на све људе свих светова, да се сви радују највећој победи учињеној за човека и у име човека, победи однесеној Јединим Победитељем смрти, Господом Христом. Ту веру чувајмо, ту радост гајимо у својој души, јер са тим човек је вечно биће и бесмртно биће, јачи од свих смрти, јачи од свих ђавола.
Благо човеку, благо хришћанину који ту веру гаји у свом срцу, њоме живи у овоме свету, да са њом изађе из овога света и уђе у онај свет, да и он живи са васкрслим и дивним пријатељем Христовим Лазаром, и његовим светим сестрама Мартом и Маријом.
Нека се и они помоле за нас и за свако људско биће на земљи, да се у сваком људском срцу зацари вера у Јединог Победитеља смрти, Господа Христа, да бисмо и ми кроз сав живот на земљи и кроз сав живот на Небу клицали Господу Победитељу смрти: „Благословен који иде у име Господње, Цар Израиљев[23], Господ Христос.“ То, то, то, нека буде наш путовођ кроз овај свет! И идући за Победитељем смрти Господом Христом, победићемо сваку смрт коју људи натуткају на нас, победићемо свакога ђавола који кидише на нас, и ући у Царство Небеско да тамо вечно славимо Чудесног и Незаменљивог Господа Исуса, Коме нека је част и слава сада и увек кроз све векове.
Амин.
НАПОМЕНЕ:
[1]Еванђеље по Јовану 12,1-18
[2]Тако се зове једно дело о. Јустина (Битољ 1932). – Прим. уредн.
[3]Јн. 12,14-15; Д. Ап. 7,49
[4]Јн. 12,13
[5]Јн. 12,13
[6]Јн. 11,43-44
[7]Јн. 12,17-18
[8]Јн. 11,3
[9]Јн. 11,5
[10]Јн. 11,6
[11]Пар речи нечујне на магнетофону. – Прим. препис
[12]Јн. 11,10-15
[13]Јн. 11,28-36
[14]Јн. 11,39-45
[15]Лк. 8,54-55
[16]Лк. 7,14-15
[17]Тропар празника Цвети. – Прим, уредн.
[18]Јн. 11,25
[19]Можда: новином, или: новом науком. – Прим. уредн.
[20]1 Кор. 15,55
[21]1 Јн. 5,4
[22]Фил. 4,4
[23]Јн. 12,13
Изворник: Светосавље
Related posts:
Емил Влајки: ПРАВОСЛАВНИ АНТИБАРБАРУС
Свети Игњатије Брјанчанинов: БЕСЕДА НА ЦВЕТИ
Јеромонах Козма (Афанасјев): НА СНИМАЊУ „ОСТРВА“ ПЕТАР НИШТА НИЈЕ ИГРАО, ПРОСТО ЈЕ ЖИВЕО У КАДРУ
Свети Јустин Ћелијски: БЕСЕДА НА МИТРОВДАН 1964.
«СУПЕР ЈЕ ВЕРОВАТИ У БОГА!»
Алексѣј Рудевић: ПО ЧЕМУ СЕ СТАРОВѢРСТВО РАЗЛИКУЈЕ ОД ПРАВОСЛАВЉА
Олег Трофимов: АГОНИЈА САТАНСКЕ ХУНТЕ
Свт. Игнатије (Брјанчанинов): О РУСИЈИ И ПОСЛѢДЊИМ ВРѢМЕНИМА
Раде Јанковић: „РУПЕ ЗА ПАМЋЕЊЕ“
Раде Јанковић: ОД ИДЕНТИТЕТА КА СОПСТВУ
Протојереј Александар Шмеман: ХРИСТОС ВАСКРСЕ!
Преподобни Јустин Ћелијски: НОВОЗАВЕТНО УЧЕЊЕ О ЦРКВИ
