Од црквеног раскола у XVII вѣку прошло је већ више од три столѣћа, а већина још не зна по чему се старовѣрци разликују од православних хришћана.
Називље
Разграничење појмова „старообредништво“ и „православна Црква“ је прилично условно. Сáми старовѣрци признају да је управо њихова вѣра православна, а РПЦ називају нововѣрцима и никонијанцима.
У старовѣрској литератури XVII-прве половине XIX вѣка израз „старообреднички“ се нѣје користио.
Старообредници су себе различито називали. Старовѣрима, староправославним хришћанима… Такође су коришћени називи „правовѣрје“ и „истинско православље“.
У дѣлима старовѣрских чатаца XIX вѣка нерѣтко је употрѣбљаван израз „истино православна Црква“. Широку распрострањеност израз „старообредништво“ добио је тек крајем XIX вѣка. Притом су старовѣрци разних огранака одрицали православност један другом и, строго речено, за њих је термин „старообредништво“ по другостепеном, обредном признаку обједињавао религиозне заједнице лишене црквено-вѣроисповѣдног јединства.
Прсти
Добро је познато да у доба раскола двопрстно крстно знамење бѣјаше замѣњено тропрстним. Два прста су символ двѣју Ипостаси Спаситеља (истински Бог и истински човѣк), три прста – символ Свете Тројице.
Тропрстно знамење је било прихваћено Васелѣнском Православном Црквом, која се до тог врѣмена састојала из десетак самосталних Автокефалних Цркава, пошто су у римским катакомбама нађена очувана тѣла мученика-исповѣдника хришћанства првих вѣкова с прстима намѣштеним у тропрстно Крстно знамење. Слични су примѣри обретења моштију светих у Кијево-печерској лаври.
Огранци и правци
Далеко од тога да је старовѣрство једнородно. Има неколико десетина огранака и још више старовѣрских праваца. Постоји чак изрека: „Сваки мужик свој правац, свака жена -огранак”. Главних „крила“ старовѣрства је три: поповци, беспоповци и једновѣрци.
Исус
Током никоновске реформе била је измѣњена традиција писања имена „Исус“. Удвојеним звуком „и“ почела се прѣносити дужина, „отегнуто“ звучање првог самогласника, што се у грчком језику означава посебним знаком, каквом нема сличног у словенском језику, те стога произношење „Иисус“ више одговара Васелѣнској пракси звучања имена Спаситеља. Па опет, старовѣрска иначица ближа је грчком изворнику.
Разлике у Символу вѣре
Током „књишких поправки“ никоновске реформе биле су унете измѣне у Символ вѣре: уклоњен је супротни везник „а“ у рѣчима о Сину Божјем „рожденна, а не сотворенна“.
Од смисаоног супротстављања тако је добијено просто набрајање: „рођеног, не створеног“.
Старовѣрци су оштро иступили против самовоље у излагању догмата и били спремни „за једини аз“ (то јест, за само слово „а“) поћи на страдање и смрт.
Свега је у Символ вѣре било унѣто десетак измѣна, што је чинило главно разилажење између старовѣраца и никонијанаца.
У сусрет Сунцу
До срѣдине XVII вѣка у Руској Цркви установљен је свеопшти обичај вршења крстног хода по кретању Сунца. Црквена реформа патријарха Никона уједначила је све обреде по грчким обрасцима, али новотарије не бѣху примљене од старовѣраца. Резултат је да се нововѣрци при крстном ходу крећу супротно путу Сунца, а старовѣрци крстни ход врше у правцу кретања Сунца.
Кравате и рукави
У неким старовѣрским црквама у спомен на погубљења из доба Раскола забрањено је долазити на службу са заврнутим рукавима и у краватама. Народна прича заврнуте рукаве повезује са џелатима, а кравате с вѣшалима. Мада, то је тек једно од објашњења. Уопште, код старовѣраца је ред на служби носити нарочиту, богомољачку одѣћу (дугих рукава), а кравата се о косовратку[1] никако и не може везати.
Питање крста
Старовѣрци признају само осмокраки крст, док послѣ Никонових реформи равночестним бѣху признати и четворокраки и шестокраки крстови. На таблици распећа код старовѣраца обично пише не I.Н.Ц.I., него „Цар Славе“. На натѣлним крстовима код старовѣра нема представе Христа, пошто се сматра да је то лични крст човѣка.
Сугубо и трогубо Алилуја
Током Никонових реформи сугубо (то јест двојно) произношење „алилуја“ било је замѣњено трогубим (односно троструким). Умѣсто „Алилуја, алилуја, слава Тебѣ, Боже“, стали су произносити „Алилуја, алилуја, алилуја, слава Тебѣ, Боже“.
По мишљењу нововѣраца, тројно произношење алилује символизује догмат о Светој Тројици.
Ипак, старовѣрци тврде како сугубо произношење заједно са „слава Тебѣ, Боже“ већ јесте прослављање Тројице, пошто рѣчи „слава Тебѣ, Боже“ представљају један од прѣвода на словенски језик старојеврејске рѣчи Алилуја („хвалите Бога“).
Поклони на служби
На службама је у старовѣрским црквама развијен строги систем поклона, забрањена је замѣна земних поклона појасним. Има четири врсте поклона: „обични“ – поклон до прса или до пупка; срѣдњи – до појаса; мали земни поклон – „метаније“ (не од глагола „метати“, већ од грч. „метаноја“=„покајање“); велики земни поклон (проскинеза).
Метанија од Никона бѣху забрањена 1653. године. Он је свѣм московским црквама разаслао „памјат“ у којој је стајало: „не подобајет в церкви метанија творити на колѣну, но в појас би вам творити поклони“.
Скрштене руке
За врѣме службе у старовѣрској цркви је ред укрстити руке на грудима.
Бројанице
Православне и старовѣрске бројанице се разликују. На православним бројаницама може бити различита количина чворова, но најчешће се користе бројанице с 33 чвора, по броју земаљских година Христа, или са бројем дѣљивим са 10 или 12.
У практично свѣм гранама старовѣрства активно се користи лѣстовка (руска умањеница рѣчи „лѣствица“ – прим.прѣв.) – бројанице у виду пантљике са 109 „бобочки“ („степенице“), раздѣљених на неједнаке групе. Лѣстовка символички означава лѣствицу од земље до небеса.
Крштавање с потпуним погружењем
Старовѣрци прихватају само крштавање с потпуним трократним погружавањем, док је у православним црквама допуштено крштавање обливањем и дѣлимичним погружењем.
Монодијско појање
Послѣ раскола православне Цркве, старовѣрци нѣсу прихватили ни нови, вишегласни стил појања, ни нов систем нотног записа. Од старовѣраца чувано крјуково (знамено и демествено) појање свој назив је добило по начину записивања мелодије посебним знацима – „знаменима“ или „кукама“[2].
[1] Косовратка (рус. косоворотка) – руска мушка кошуља, на којој се оковратник закопчава са стране – прим. прѣв.
[2] Пошто су ти стари нотни знаци подсѣћали на куке, а кука се на руском каже „крюк“, то су дата нотација и сâм напѣв названи „крјуковим“ – прим. прѣв.
Превео Драган Буковички
Изворник: Руска седмица
Related posts:
Жарко Видовић: СЛОБОДА ЈЕ ДИРЕКТНИ ПУТ У ПОКАЈАЊЕ
Андреј Ткачов: О ПОСЛЕДЊЕМ ЦАРУ
ВИЗИЈА СВЕТОГ ОЦА ЈОВАНА ЧУДОТВОРЦА КРОНШТАДСКОГ
Протојереј Алексије Касатиков: СВЕТИТЕЉ НИКОЛАЈ СРПСКИ О ЗБИВАЊИМА У ДАНАШЊОЈ УКРАЈИНИ
Александар Соколов: ИКОНОПИС ЈЕ УДЕО МАРГИНАЛАЦА
О ОДЛУЧЕЊУ ЛАВА ТОЛСТОЈА ОД ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
Јевгеније Јерусалимац: ДОПОТОПНО ДОБА
Александар Шумски: АЛЕКСАНДАР ПРВИ-СТАЉИН-ПУТИН
Раде Јанковић: ПОХВАЛА РУЦИ
Ксенија Симонова: ЉУБАВ ПРЕМА ПЕШЧАНОЈ АНИМАЦИЈИ
Владимир Басенков: КАКО ЈЕ УРЕЂЕНА ЈЕДНОВЕРСКА ПАРОХИЈА
Владимир Басенков: ЈЕДНОВЕРЈЕ – ПРОБЛЕМИ И ПЕРСПЕКТИВЕ
