Свѣдочанство мати Доротеје о судбини фреске Св. Цара Николаја у манастиру Жича…
Овдѣ прилажемо и пѣсму Стевана Раичковића, посвећену Никити Толстоју (15. IV 1923 – 27. VI 1996.), коју м. Доротеја помиње у прилогу – подсѣћање на још једног руског великана који је својим дѣлом задужио и српску културу, и чије име је прѣ десетак година понѣла и једна улица у његовом родном Вршцу:
Стеван Раичковић
ПРАУНУК
Стојећи за катедром
У неугледној семинарској соби
(У згради Српске академије наука
У Кнез-Михаиловој улици)
Испред велике црне табле
Са заосталим траговима од креде
Из ранијих предавања
(Само неколико разбацаних слова
И цифара)
Као са неком Мироовом сликом
У својој позадини:
Наш гост:
Никита Иљич
Са брадом
Малтене до појаса
На чистом српском језику
(Са неотклоњивим звуком
Рускога акцента)
Разлаже своју слободну тему о изоглосама
У словенским говорима.
Усред предавања
Улази стара
Ислужена чистачица
У плавој
Чивитној кецељи
(Са исто тако обојеним
Квргавим венама
На увелим ножним листовима)
Ставља шољицу кафе
И чашу воде
На катедру
И праунук
Лава Николајевича
Толстоја
(Са готово рендгенски видљивим
Грофовским остацима
У крви)
Љуби јој увелу руку
(Са истим онаквим
Чивитним жилама)…