Стеван Тонтић: КЊИЖЕВНИ ДАРОВИ КОЉЕ МИЋЕВИЋА

Мићевићев препев Дантеове “Комедије” је један од подвижничких подухвата – да је превео само то величанствено дело италијанске и светске књижевности, осигурао би себи достојно место у историји српског преводилаштва


Стеван ТОНТИЋ

 Књижевник Коља Мићевић (1941) преминуо је у уторак, 17. новембра, у Бањој Луци, која га је не тако давно, послије доделе „Кочићеве награде“, прогласила почасним грађанином. Градски оци имали су за ту одлуку много добрих разлога,без обзира на то што је овај песник и преводилац последњих деценија више боравио у Паризу него у свом родном граду.

     Коља је дипломирао на чувеној Катедри за светску књижевност у Београду, у генерацији која је дала још неке значајне песнике, попут Милана Милишића и Милутина Петровића. Професор Рашко Димитријевић уводиће га у тајне француске књижевности, посебно поезије, коју је почињао да преводи још као ђак бањалучке гимназије. Француски ће касније постати његов други језик, са којег је превео читаву библиотеку књига.    

   Бавећи се врло активно писањем и превођењем преко педесет година, Мићевић је створио књижевни опус завидних димензија. Могло би се рећи да се ради о ствараоцу ренесансног формата. А што је најважније, све што је изашло испод Мићевићевог пера, из његове језичке ковачнице (узгред: Коља је син ковача), понело је печат изузетног језичког дара. Његов рад у језику и с језиком одаје човека који је прави poeta ludens, што се понајбоље види из сопствених поетских дела (као што су, нпр, Стопа снаКлавиринт  или  Римагинације) те многих песничких превода. Као преводилац поезије Мићевић је понекад постајао прави чудотворац који је превазилазио и своје знамените претходнике попут Станислава Винавера. Довољно је ту поменути препеве поезије Франсоа Вијона, за које је добио необично велику похвалу и од једног Мирослава Крлеже: „Препјевао је то у екавици изванредно, управо сјајно, и то је свакако датум у нашем преводилаштву.“

Коља МИЋЕВИЋ (1941-2020)

   Мићевићева поезија, која се посебно одликује истраживањем изражајних могућности  у традиционалним и модерним облицима стиха, остала је – мора се признати – у сенци његовог заиста грандиозног преводилачког дјела. Он је досад објавио десетак својих поетских књига на српском и приближно толико на француском језику.

   У преводилачком опусу Коље Мићевића најзаступљенији су француски песници. Мићевић је, као нико пре њега, обухватио целокупну француску поезију која је ушла у канон националне књижевности, почев од средњовековних песника па до најзначајнијих имена модерног доба. У том ланцу песничких величина, као што су Шарл Орлеански, Вијон, Андре Шеније, Виктор Иго, Бодлер, Маларме, Рембо, Валери, Гијвик и други, Мићевић је нашем читаоцу представио, у књигама изабраних песама и у бројним антологијама француске лирике, готово сва врхунска остварења тога песништва по којима је оно стицало велики углед у свету. А за неке класике модерне француске поезије Мићевић је чинио и више од самог превођења њихових дела. Тако је, на пример, пре тридесетак година, организовао у Бањој Луци Дане Пола Валерија, уводећи тиме свој родни град у сазвежђе културних центара у којима се публици нуде интернационално релевантни културни програми.

   Мићевић је превео и неке од највећих италијанских, шпанских, мексичких и америчких песника. Довољно је да поменемо Дантеа, Лорку, Хуану де ла Круз и Поа, чију је славну, тешко преводиву пјесму о гаврану препевао више пута на француски и српски. А Мићевићев препев Дантеове Комедије је један од подвижничких подухвата  – да је превео само то величанствено дело италијанске и светске књижевности, осигурао би себи достојно место у историји српског преводилаштва. Тај подвиг Мићевић је најпре извео у француском језику, подаривши Французима Комедију с римованим терцинама. (Французи су је најчешће преводили у прози.) За тај превод добио је признање Француске академије.

   Не треба заборавити да је Мићевић преводио и српске песнике, попут Његоша, Лазе Костића или Бранка Миљковића, на француски језик. А словеначка култура може му бити захвална за превод Прешернових сонета.

   Своја преводилачка искуства Мићевић је описао у књигама као што су Константе и превиди и Афричка легенда, које могу бити врло корисна лектира сваком ко се упушта у осетљиви преводилачки посао. То су оригинално конципирана, жанровски хибридна дела. Светлана Велмар-Јанковић окарактерисала је Афричку легенду као „изазовно и прелепо писану есејистичку прозу“.

   У тој врсти прозе Мићевић се посебно истакао пишући своја музиколошка дела, као што су роман о Моцарту и вишетомна Лирска историја музике.

   Сматрајући да су поезија и музика сестринске уметности, исконски упућене једна на другу, Мићевић је и у својој поезији и у својим препевима одувек ишао за језичком музикалношћу, као што је у своја музиколошка разматрања уносио поезију.

     Живећи између Бање Луке, Београда и Париза, између (често посвађаних) завичаја и великог света, Коља се није удварао ниједној културној средини, а поготово не владајућим круговима. Понекад је долазио и у сукоб с онима који су изневеравали његова очекивања. Вехементне полемике с критичарима својих превода сабрао је у посебној књизи. За Кољу је најважнија била припадност слободном духу поезије, чему је служио свим својим моћима и даровима. И до самог животног краја, до којег је стигао убрзањем суђеног часа.

     Смрћу Коље Мићевића српска књижевност, особито преводна, изгубила је изузетно креативног и плодног аутора. Посебно велик допринос дао је уметности превођења поезије.

Изглед и опрема текста: Словенски вѣсник

. . .

Изворник: Политика (штампано издање, 21. новембар 2020;
додатак Култура Уметност Наука, стр. 07)

. . .

ТОМАЗО АЛБИНОНИ
Tomaso Albinoni, 1671-1751.

Жану Витолду, који је свету открио Адађо:
Борису Циолковском, који га је открио мени.

Кад се, у облику црних плоча од 33 обртаја, на музичком тржишту појавио Албинонијев Адађо, свет је занемео од чуђења пред лепотом. Ко сад не познаје ту бескрајну мелодију! И чија све љубавна химна она није била!

И ја сам дуго мислио да је тај Адађо једино Албинонијево дело, случајно “залутало” падајући с небеса у његове хартије…

А кад сам, око 1962, добио, преко океана, прву плочу с Албинонијевим другим концертима, за виолину, за обоу – сматра се да је Албинони међу првима, ако не и први компоновао концерте за тај инструмент – та нова, друга музика, која ме у првом тренутку ипак изненадила, успела је ипак доста брзо да ме “одвуче” од славног Адађа.

Било је јасно да се ради о величини равној његовом савременику Вивалдију, а онда сам сазнао колико га је ценио Јохан Себастијан Бах, који је – као и у случају других композитора врло поуздан меритељ вредности – транскрибовао и његова дела!

Ипак, пишући терцине за Албинонија, Адађо је поново преузео власт нада мном, и сећање на њега испунило је, од првог до последњег стиха, све три строфице.

Како објаснити заборав у који је Албинони пао, иако ни Вивалди, његов земљак и савременик – откривен је почетком прошлог столећа, и то углавном као композитор Годишњих доба и неколико виолинских и мандолинских концерата.

Изгледа да је Томазо Албинони за живота у Венецији и целој Италији, пре свега, уживао углед оперског композитора, али од осамдесет сценских дела сачувано је само пет, можда не најбољих, тако да су долазеће генерације – у невероватном ритму и немилосрдно: Алесандро Скарлати, Хендл, Хасе, Пичини, Глук, Паизјело, Моцарт, Росини, Вагнер, Верди, Бизе, Пучини… – прегазиле и њега! Можда не заувек…

(Из књиге Коље Мићевића ЛИРСКА ИСТОРИЈА МУЗИКЕ – Од Питагоре до Баха IV; Службени гласник, Београд, 2011)

(Visited 16 times, 1 visits today)
ГЛАВНА, УМѢТНОСТ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *