Срђан Поповић: О ПСИХОЛОГИЈИ И КАРАКТЕРОЛОГИЈИ СРПСКЕ ЖЕНЕ

Нужно је рећи: силазна путања у психологији полова се није десила за време комунизма, већ је то управо овај период од Мајског преврата и завршетка Првог светског до почетка Другог светског рата када су те либералне и социјалистичке идеје биле у замаху


Срђан ПОПОВИЋ

Жене као вечита инспирација у разним стилским формама су одувек биле предмет, како дивљења, тако и критичког посматрања великих умова, али и обичних разговора који су се водили у кафани, салону, на тргу и слично. У нашој антрополошкој и психолошкој литератури није много обухваћен проблем карактерологије српске жене, тако да ће овај оглед тежити да прикаже историјско-морфолошку слику наше жене. Морфолошки приступ подразумева приказ преображаја облика (грч. морфос) психе и ту ћемо разликовати 3 периода. То су: 1) период до Мајског преврата 1903. године; 2) период од Мајског преврата до почетка Другог светског рата и 3) Период од краја Другог светског рата до дана данашњег. Ти периоди се одликују крупним дешавањима у контексту измене државног уређења које са собом носи и велике социолошке потресе. Студија пред нама је у својој суштини покушај систематичног скупљања грађе српских и других аутора о психологији жене, уз омања филозофска појашњења самог аутора. Аутор верује да ће студија наићи на аналитичко-подстицајну рецепцију, те ће у будућности ова тематика о психологији полова, конкретно код српског народа, дати опширније и методолошки богатије увиде.

Жупан Петар Брајан са супругом и кћерима, Бела црква, Каран, 14. век

I

Идеал српске жене у средњем веку је многима утиснут кроз школовање и културне манифестације. Кнегиња Милица, Јефимија или Косовка девојка су познате по својим обележјима који су данас синоним за пожртвовање и чојство. Но, након пораза на Косову, српска жена је морала да настави где је стала, али у већем обиму. Тешкоћа живота под којим су се Срби налазили за време турске окупације, условљавала је и специфичан нагон за самоодржањем. Мушкарац је одлазио у рат или у хајдуке, те је жена била принуђена да преузима и његову улогу код куће. Истаћи ћемо динарски тип човека, пошто ту Владимир Дворниковић (1888-1956), чувени етнопсихолог, уочава маскулину тенденцију код саме жене. „И на динарској жени запажа се маскулина тенденција у самом типу расе…Динарска жена не мора нимало да буде оно што народна зове мушкобања, па ипак нешто мушко говори из ње, таман толико да то уђе у еуропске уџбенике расне антропологије.“[1]  Један од упечатљивијих, али и понижавајућих, примера турске окупације је било и право прве брачне ноћи када је турски ага имао само за себе српску невесту прве ноћи. Обешчашћивање српских жена је такође један од повода за Први српски устанак. У том времену су биле познате и отмице девојака које родитељи нису пуштали да се удају за одређене младиће, те је често падала и крв. Касније је та пракса прекинута и остало је српско „ашиковање“ уз мобе и народна весеља.

У међувремену, српска држава се гради, династија Обреновић добија наследно право, те књаз Милош разним уредбама настоји да подигне културу у Србији. Оснивају се школе и разна друштва и том процесу српско друштво усваја европске обрасце грађанског живота. Модернистички утицаји јачају у српској јавности 19. века и то са собом доноси неке нове појаве. О том новом стању у престоници Београду говори Војислав Кујунџић давне 1905. године: „Прво уређење јавне проституције носи датум од 10. децембра 1871 у виду расписа министра унутрашњих дела ПЛ: 10072. Овај се датум може узети и за време, кад је допуштена и кад је почела радити прва проститутска радња у Београду. До тог доба радиле су живо каване по крајевима и забаченијим местима Београда…./…. Године 1881 угледала су света прва „правила о регулисању проституције“, која је министар унутрашњих дела прописао на основу „закона о уређењу санитетске струке и о чувању народног здравља“ а у жељи „да се ограничи блуд, да се спречи умножавање и ширење венеричних болести и да се очува наравственост од јавних повреда.“ Године 1884. прописана су нова, нешто мало измењена стара, правила а године 1900. прописана су најновија правила о регулисању проституције…./….Да, заиста, данашња правила нису у стању да уреде приватну проституцију у Београду. А ни најбоља и најсавршенија не би је могла уредити, докле се год она не истргне из чисте полицијске власти. Јер су представници власти последњих година у Београду, можемо слободно рећи, већи заштитници и тајни адвокати толике већине проституисаних жена, него што су им били изналазачи, надзорници и њихови уређивачи. Они су одобравали трошење алкохолних пића по заводима, они су допуштали уписивање у радњу женскиња испод 18 година, они су гледали кроз прсте мучење јадних девојака по радњама, па кад која још и умакне из радње и стави се под заштиту закона, за добре бакшише враћали су је крвнику, да јој и оно мало живота још исцеди. То су радили наши полицајци – надзорна власт над моралом и здрављем српске престонице. А за ту љубав надзорне власти према газдама завода, ови су се њеним представницима богато одуживали, било у готовом, или у виду поклона, или чак у виду какве богате вечере, на којој је узимала удела цела префектура престоничка. Углед осталих представника власти био се такође дубоко срозао; поједине жене (за које се свашта говорило) улазиле су у државне канцеларије, као у своју кућу; млађи чиновници угледаху се на своје старешине, сваки имађаше сталну метресу…../….Али су често и разне радње скривале тајну проституцију; тако су увођењем монопола дувана постале и многобројне продавнице дувана. Право продаје у свему свету даје се само поштеним породицама, које су осиромашиле и претрпане великим бројем деце… А код нас дуванџинице престављају данас скуп приватних проститукиња… на даље многобројни „шнајдераји“, по нека посластичарница, машомодска радња, па чак и једна радња са ужичим производима нису ништа друго до цветна места приватне проституције. Па и по неке дипломисане бабице припомогоше доста својим знањем и умењем и својом материнском заштитом, да се тајна проституција што јаче укорени и одржи. – Београдскки велики гарнизон допринео је доста да се неморал шири по престоници. Овде се нарочито истичу подофицири са својим многобројним љубазницама, које се рекрутују већином из куваричког света…..“[2] У српско друштво на велика врата улази метреса – издржавана жена чија се искључива улога састоји у задовољавању страсти. У селу је и даље на снази био стари патријархални морал и таква слика је била доминантна до растуће индустријализације земље и успостављања социјалистичког режима након 1945. године.

О карактеру српске народне жене говори и Милош Ст. Станојевић у свом делу „Српска жена и друга предавања“ (1919): „Српкиња је много патила, али је остала чврста карактером својим. Онако исто као што су Црногорке у балканским ратовима 12. и 13. године биле коморџике својим мужевима, исто су тако и Србијанке у првом и другом устанку биле својим мужевима десна рука. Оне су држале имање у својим рукама, све послове радиле, биле су кућевни стуб: муж је отишао у рат, и при повратку свом налазио је топло огњиште на дому и веселу децу око мајке. Па и сада у овом крвавом светском клању, Српкиња се показала на достојној висини. Овде у првоме реду мислимо на сељанку. Оне су као мајке послале своје синове у борбу за отаџбину, а као жене одвојиле се од својих мужева, да саме воде бригу о свему.

Имао сам прилике да у једном селу баш за време рата упитам једну сељанку, која је на рукама вадила воду из бунара и појила марву: Зашто баш она то ради. Зар нема који други у кући.  – А зашто други то да ради? Одврати она сасвим озбиљно. Већ сам се овим одговором био доста збунио, те промуцам: – Па тако…..велим….ваљда имате кога мушког? – А, немамо ми ниједног од мушких. Њих 12 смо послали тамо на море, да бране бар ово нешто мало наше српске сиротиње. Ми жене све радимо, и само да дâ Бог да се наши врате, па ћемо до века овако радити.“[3]

Милена Стефановић, узор за главни лик романа “Петријин венац” Драгослава Михаиловића

II

Период након Мајског преврата (1903) и завршетак Првог светског рата су, осим огромног страдања српског становништва, донели и битне психолошке промене у самом српском корпусу. Нама је значајно сведочанство српског пријатеља, др Рудолфа Арчибалда Рајса (1875-1929). Његово капитално дело „Чујте, Срби!“ и данас ужива велику популарност, те ћемо овде издвојити део поглавља „О омладини“ из истоимене књиге, ради подробнијег доказивања. „Рекло би се и да са погубним уживањем гурате жене на високе студије. Потпуно заборављате да је жена по природи створена за другачију судбину од мушкарца. Жена је у нечему супериорнија од мушкарца, а мушкарац је у нечему супериорнији од жене. Искуство – дуго, сада, већ скоро пола века – показало је да је жена, уз врло ретке изузетке, дала само осредње резултате у науци. Наведите ми, осим госпође Кири, која је добро искористила дело свога мужа, једну једину жену која је остварила нешто велико у природним наукама, медицини, књижевности итд. Нећете пронаћи ниједну. Зашто, онда, гурате своје девојке на универзитетске студије? Зар не мислите да оне на њима губе женственост и да постају неспособне да стварају и воде породицу, што је суштинска сврха жене. Погледајте само како неуредно живи већина наших студенткиња на универзитету. Потражите у болници статистичке податке о сифилистичаркама, побачајима и абортусима девојака које сте послали на универзитет. Престравићете се.“[4] Онај стари маскулинитет, та снажна, самоодржива жена која се успешно бори са сваким изазовом и која зна за самоконтролу и самодисциплину, полако се разводњава у разним сурогатима стварности који је одвлаче од њене суштине, а то овде др Рајс и објашњава кроз квантитативно-неселективни приступ у науци који само ствара фабричке производе од људи, а не индивидуе са јасно изграђеном свешћу о свом полу, роду и позиву.На овом месту је корисно да нагласимо и тенденцију која је владала у западним земљама, конкретно у Немачкој. Ево шта о ситуацији у тој земљи каже Аугуст Бебел у свом магнум опусу „Жена и социјализам“: „Код огромног дела студената данас појмови о моралним стварима су изузетно ниски, просто мангупски… А из тих кругова који се размећу својим национализмом и „немачким моралом“ регрутују се наши административни чиновници, наши државни тужиоци и наше судије…/… парализа код младих мушких и женских лица, разни облици сушења кичмене мождине и мекшања мозга, нервне болести разних врста, очна побољевања, костобоља и запаљење црева, јаловост и туберколоза у толиким случајевима нису последице ничега другога него неког старог, неоткривеног сифилиса или сифилиса о коме се из појмљивих разлога није говорило… Како сад ствари стоје, незнање и лакомисленост воде томе да се од бујних девојака са села стварају жути, увели створови…“[5]

Рајс констатује такође да омладина постаје ташта, да трчи за чиновничким позицијама и да само „жели да живи свој живот“. Долази време у коме се говори само о захтевима и правима, а никако о обавезама. Изгледа да после страдања физичког долази духовно страдање, јер људи осећају да је дошла „нова нормалност“ у којој су смислено, дубоко и комплексно релативизовани, па чак и непожељни. Онда ту наступа неоромантизам, дух француских салона пред револуцију и индиферентизам према вишим вредностима, јер је коначно дошао дуго чекани „мир“ и време је да се људи „опусте“ и „уживају у животу“. Цело друштво креће да иде линијом мањег отпора и да бежи од стварности кроз разне садржаје. Ако би старо друштво представљало етику и метафизику, онда би ово ново било естетика и нихилизам.  „Почнемо ли да говоримо о нашем моралу у нашој домовини, одмах морамо признати, да он, у већини места, никада још није био на тако ниском степену као сада. Култ новца, који се задњих година развио до невероватних размера, искварио је нарави, уништио код многих и оно мало племенитости и честитости ако су је имали, те створио од њих гладне и грамзљиве бестије, које се више никад и ничим не могу заситити. Очајна утакмица за обогаћивањем заразила је мало и велико, уништила све обзире уљудности и пристојности, престала да води рачуна о поштењу, о образу, поносу, самилости, љубави, људи увртили у главу да им је све дозвољено, сва поштена, часна и нечасна средства, само да што лакше и што брже дођу до великих капитала. Са друге стране то им се још и одобрава. Соколи један другога, охрабрује на што необичније и прљавије подвиге. Наши трговци већ су одавна себи створили неки посебни, свој, трговачки морал. Они много што шта и иначе дозвољавају један другоме, што други честити људи никад и ни по коју цену не би дозволили. Како готово сваки има својих нарочитих и посебних прљавштина, своје специјалитете, то се бори да му их други из пакости не би изнели на претрес. Зато радо превиђа и опрашта и све туђе прљавштине. Шта више често их и хвали. Ако је који учинио неки оригиналнији подвиг, ма како нечист био само ако је успео, – називају га „правим пехливаном“ и „печеним трговцем“. Приме га још више у друштво и јуначки бране од свачијих нападаја… Др. Никола Мандић, човек који је био десна рука генерала Потиорека у Сарајеву када су Срби у највећој мери и вешани и убијани, човек који се подло улагивао свакој Влади и свакој управи, удостојен је да буде приман од српских официра, чак и од српског министра председника г. Пашића. Богаташи зову официре на банкете. И они драговољно иду и веселе се са њима. Грле се с људима које сви вагони соде и сапуна, – о којима се данас толико говори, – не могу опрати. И богаташи, задовољни, све те вечере и банкете скупо наплаћују од самога народа. Цена свима робама и намирницама, – и ако им још од предратног доба труну на складиштима, – дижу се до немогућности; у самој чаршији се све више и више шири најбездушније пљачкање света.“[6]

 Писац и културно-просветни радник, Сретен Динић (1875-1949), проблематизује у свом делу „Чаршија и култура: књига за народно просвећивање“ (1923) синдром кинђурења код српске жене: „Наше жене на прилику овде, мисле и дању и ноћу, и ујутру и у вече на „аузлук Белога Цаке“ (ради се о радњи за продају шешира у Лесковцу). Збиља кад рекох то, ја сам често, врло често видео велики број женских главица пред тим дућаном где густирају избор, а нисам видео још ниједну жену пред излогом наших књижара да гледају њихов избор у аузлуцима…/… почело се у велико говорити о томе, како је жена наша, по угледу на западну жену, а нарочито на француску, почела била да скреће с правога пута и да се удаљава од своје улоге Богом дане и да се одаје другим пословима, који иду на уштрб њене куће, а доносе јој рекламу и годе сујети њеној. Због тога су многи већ почели да уздишу за старијим патријархалним временима у којима су жене биле стуб куће и да вичу: ми немамо породице. Нашим је породицама одзвонило од кад су жене појуриле за луксузима и пословима мушким, а кућу и децу оставиле кључу, слугама и слушкињама. Таквим извођењем жене из куће и увођењем у ове или оне јавне послове, иде се, веле на то, да се жене одстране од својих главних послова и упуте на послове, које повећавају њихов прохтев за луксузима, узбуђују њихову сујету и развијају равнодушност према кући и породу свом…/… И слушали сте да по нека жена и не казује праву цену онога што је купила, него увек мало више, да покаже како је она богата и како може скупо да плати. Па сте слушали и то како нека жена кроји неки пут хаљину  и кад јој не треба само да чикне некој својој ривалкињи и да труцира. Чему све то води, зна се, и да многе жене и моралом посрну због тога да би своју сујету на тај начин задовољиле, и то се зна. Дакле почетак зла код жене је луксуз, као код људи алкохолно пиће.“[7]   

Сретен Динић (1875-1949)

Динић је навео и пример Француске у којој је на основу доступних података уочио опадање наталитета Француске уочи Великог рата. Ту наводи да жене Француске нису хтеле да рађају за то да би могле боље да живе и да су следствено томе родиле знатно мањи број синова бораца него нпр. Срби или Руси. Такође, говори и да свештеници у Француској држе беседе у црквама о моди и истој оглашавају рат. Један свештеник је ту држао ватрену беседу против моде и онакарађивању женскиња смешном ношњом и због тога је наишао на опште одобравање код целокупног озбиљног женскиња.[8] Поменимо овде и мисли великог социјалног психолога Гистава Ле Бона (1841 – 1931) који о моди код жена овако резонује: „Мода је код жена тако моћна, да оне због ње трпе и најстрашније муке. Тако жена пре неколико година бејаше приморана да једном руком стално држи шлеп од хаљине, а другом торбицу, одређену за потребе некадашњега џепа. Међу ове незгоде спада и мучење при ходу, последица узаних хаљина, усвојених од неколико месеца наовамо. У овоме се цивилизована жена приближава дивљакуши, која за љубав моде подноси муке, да јој се кроз нос протури беочуг. Ова сервилност према моди један је од категоричких доказа моћи духовне заразе. И најнезависнија жена, најенергичнија и најватренија у заступању својих права, никада се неће усудити да понесе кратку хаљину, ако мода намеће дугачку, да прошири џеп на својој сукњи, ако то мода забрањује, или да своју горњу хаљину закопчава с преда, ако је друге жене закопчавају позади.“[9]

У том периоду мења се, како већ рекосмо у првом делу, и улога жене, пошто су духовне тенденције тих послератних година указивале на једну регресију која је била доминантна у 17. и 18. веку. Познато је да су нпр. чувене жене као што су краљица Наталија Обреновић или Надежда Петровић биле и медицинске сестре које су помагале рањеницима. „Васпитање једног народа зависи увек и свуда највише од мајке. Наше школе, и да су боље, не би могле надоместити оно што даје мати. У нашем јавном животу ми осећамо свуда, од аргата до министра, страховито помањкање васпитаности. Улога жене у култури једног народа ће, мени се чини, остати претежно приватна, естетска и хуманитарна. Ту је жена најјача, јача него мушкарац. Паметно је оно речено да је жена помало као пуж: куд год иде своју кућу носи.“[10]  Но, у „мирнодопским“ условима долази до неких других потреба, па је на овом месту сврсисходно да сагледамо шта о томе мисли Степа Степановић у студији „Проблем жене у светлости живота: (психологија жене)“ (1940): “Улога се женина свела само на ону женке и мајке. Ништа јој друго не остаје до ли да: љуби, или буде љубљена! Да буде метреса. О борби у друштву и учешћу у јавним пословима – друштва и државе, – не може бити ни речи. Отуда и долази да када данашњи мушкарац, – овај, који подржава то стање, – када је на улици среће, од ње не очекује ништа друго до ли положај и улогу метресе!…/… сретајући жену на улици, морате јој показати да је желите. Ако пак ниједном речју, ни маниром, ни сјајем очију, не покажете својој саговорници да „вреди“, немојте се изненадити ако вас почне попреко гледати. Она разуме да је потцењујете. Никако пак да се ви њој обраћате као другу, као сараднику, или као члану на борби к заједничком циљу…/… пошто је свела своју улогу на ону метресе или љубавнице, жена путем незаинтересованости за друге проблеме инехотице прилази капитулацији.“[11] 

Степановић је сматрао да  је дошло до психолошког развоја хиперженствености која ствара појединца потпуно неприпремљеног за живот и чији су животни назори скучени. „Друштво је учинило све што је могло да у њој атрофира њене мишиће, елестицитет и снагу. Гурајући је к строгој женствености и позиву: да само „љуби или да буде љубљена“, улили су јој уверење да она никад није ни била снажнија. Стварно, чему би јој и служила та снага када она није позвана да је искористи?! – „Он“ има да се стара за „њу“, „кретена“, док она има да лежи на дивану и да измишља у којој ће пози при дочеку имати највише ефекта на „њега“. Данашњу би претерану женственост наше жене могли назвати моралном анемијом. Жене, раднице, су ишчезле баш и међу радницама по фабрикама! У њиховим покретима при раду ви и ту видите онај проклети менталитет данашњег друштва како се уплео. Садања жена нема љубави за своју снагу. Јер више не постоје физички слободне жене. Јер су физички слободне само оне жене код којих су природа и моћ, подарене природом, искоришћаване у току целог живота им. Односно; које су успеле да сачувају све оно што им је природа предала у наследство. А жене, које су физички слободне, морају бити и духовно… окрећући се овој нашој, садањој жени, ми видимо да је она далеко од онога стања духа и тела које јој је предодредила природа. Она плаче за једнакошћу а пак је толико слепа да не види да чини све оно што је потребно да до ње не дође. Јадикујући за хормонима мушкости, она гомила женскост!…/… привреди и друштву је потребна слободна жена, самостална, физички слободна. Другим речима жена, која је истовремено и човек, односно оно што је она била у прошлости. Никако: заблудело, заспало, и изгубљено створење, врста кретена. Овако, као сада, она и сама осећа: да ју је женственост, коју је она појачала до крајњих граница и могућности, – да ју је: ослабела, исцедила и обезоружала за живот и борбе у њему.“[12]

Да бисмо додатно избристили ову нову духовност, погледаћемо и шта каже познати филозоф Ото Вајнингер (1880-1903) у свом „Полу и карактеру“ (1903), познатом и контроверзном делу које је уздрмало тадашњу интелектуалну Европу. Вајнингер тврди да се данас можда само јаче истиче чулни елемент него раније, јер је у „покрету“ само тежња за прелажењем из материнства у проституцију. „Он је као целина више еманципација блуднице него еманципација жене; а јамачно је по својим стварним резултатима пре свега смелије истицање полусветског елемента у жени… јер смо дотле дошли да се ретко нађе неко ко још има толико смелости да се изјасни за чедност, те се свако радије прави развратник. Сексуални разврат представља најомиљенији предмет хвалисања, полност се чак толико цени да хвалисавац већ има муке да му верује. Чедност се, напротив, толико мало цени да се баш заиста чедан човек скрива иза привида отменог блудника. Тако данас жена, која по својој природи на мушкарцу може да цени само сексуалну страну, одређује шта је мужанствено: из њених руку мушкарци примају мерило своје мушкости. Тако су број сношаја, „однос“, „девојка“, уствари постали легимитација једног мушкарца пред другим.“[13]

Владимир Дворниковић (1888-1956)

Дворниковић нам наводи у „Борби идеја“ (1937) један занимљив случај када је неки младић из Загреба убио човека и на његовом суђењу је одаја била преплављена женским светом. Поставио је питање: откуд толика женска фасцинација злочинцем и који психолошки узроци стоје иза исте? Симбиоза проституке и злочинца није непозната ствар, али шта ако се ради о нормалној или релативно нормалној жени? Дворниковић ту објашњава фактор веће женствености коју је уочио и Степановић: „Има у животу ситуација које нас све људе страховито „одају“. Човек, мушкарац као и жена, пун је атавизама и несвесних мрачних инстиката. И сексуални нагони, обуздани културом, васпитањем и традицијом, могу да дивље провале (сексуални злочинац, већином мушкарац) или да се слабије или јаче „одају“ – опет чешћи случај код жена. Нарочито жене у којима је сувише изражена женка, можда мало и у патолошку страну, могу да се врло незгодно одају у извесним приликама… жена је инстиктивни чувар континуитета живота и зато се приклања оном типу мушкарца који динамику и виталитет најјаче испољава, почевши од сексуалне енергије до најсуптилнијих облика душевног стварања. Тек култура, васпитање, морал и конвенција унела је у току дугог развића мерило разликовања између социјално позитивне и негативне активности. Културна жена све више се обраћа својом наклоношћу позитивном и суптилнијем јаког и индивидуалног мушкарца, док је примитивнија жена – и цивилизована, ако није нормална – задржала свој првобитни њух за најпримарније облике мушке динамичности, за одважног, борбеног, физички динамичког и борбеног мужјака. У крајњој линији, за ту примитивну жену имаће драж и злочиначки мушкарац који има смелости да се дигне и против друштва и његових закона. Ту може да избије голи атавизам и исконски еротизам женке у жени; јер, тог њеног инстикта морал и закони ништа се не тичу. Таква жена инстинктивка може чак да даје и подстрека криминално и борбено дисциплинованом мушкарцу, да га инспирише за „велика дела“ зликовачка…/… ту ће наша психоанализа ипак имати право: атавизам са пропратним абнормитетима.“[14]  Мора се узети у обзир да српско друштво није имало толико ни времена да формира аутентичну и развијену културу, тако да смо често увозили француске, немачке или друге ауторитете, стварајући културног мутанта у споју са нашом традицијом. У земљи уништеној ратовима ће по следу догађаја надирати мрачни увезени атавизам, пошто нема више ништа да тај атавизам задржи, јер су раскинуте прадедовске узде. Да би се нашао добар баланс, Ле Бон ту мудро збори, мора постојати и крутост поред еластичности народне душе. Наша интелигенција је била сувише еластична и радије се бавила француским просветитељством нпр. него српском карактерологијом или историографијом. Није ни чудно што су се неки наши људи интензивније бавили народним моралом после 1918. године. Биће да су се осећале крупне ствари у ваздуху које поштеним духовима нису давале мира.

Карактеристичан је и поглед Дворниковића на институцију брака. „Погледајте само тај конвенционални или пословни брак; један од најобичнијих данашњих (и давнашњих) друштвених појава. Многи од тих бракова у ствари су материјално збрињавање и друштвено етикетирање жене: тачније изражено: једна форма санкционисане проституције. „Ја је храним, ја је уживам“, то је брачна формула многих мушкараца.“[15]   Етнопсихолог у овом опису подсвесно ставља на знање да је дошло до раста социјалистичких идеја, а сам социјализам, у складу са својом доктрином дијалектичког материјализма и борбе пролетаријата против буржоазије, има засебно схватање и брака и морала. Буржоаски брак је према њима превазиђена ствар и потребно је увести термин који је сковала Александра Колонтај (зачетница сексуалне револуције) у СССР, а то је „другарска љубав“. Ради се о двоје људи који улазе у интимни однос без икаквих моралних предрасуда и одговорности и није пожељно да то доведе до брака и стварања потомства. Они се на крају разиђу као да ништа није било када прође еротички жар и настављају да буду обични другари. У данашњем српском језику постоји реч „комбинација“ која најчешће у говору омладине потпуно осликава описану ситуацију. И сам Лењин је у свом спису „О радницама и сељанкама“ говорио о новом положају комунистичке жене: „Право ослобођење жене, прави комунизам почеће тек тамо и онда, где и када буде почела масовна борба против против тог ситног кућног газдинства, или тачније, кад буде почела његова масовна реорганизација у крупно социјалистичко газдинство. Колективне мензе, јасле, дечији вртови – ево ситних примера тих клица, ево једноставних, свакодневних средстава која не захтевају ништа помпезно, громогласно, свечано – али која су способна да фактички ослободе жену и униште њену неједнакост с мушкарцем у погледу њене улоге у друштвеној производњи и у друштвеном животу…/… У градовима и фабричким насељима овај закон о пуној слободи брака добро се прима, али у селу то врло често остаје на папиру. Тамо све досад преовлађује црквени брак. Узрок томе је утицај свештеника, а против тога зла теже се борити него против старог законодавства. Против верских предрасуда треба се борити веома опрезно; много штете наносе они који у ту борбу уносе вређање верског осећања. Треба се борити путем пропаганде, путем просвећивања. Заоштравањем борбе можемо само огорчити масу; таква борба учвршћује поделу масе, а наша је снага у јединству. Најдубљи извор верских предрасуда је беда и непросвећеност.“[16]  Овај други период је значајан по томе што је српска жена постајала све више „светска“ жена, све више је била салонска метреса, кокота, космополита, а све мање мајка будућих великих јавних радника, научника, бораца за Отаџбину и слично. Довољан прилог томе је статус београдског универзитета који је по интелектуалном потенцијалу био у заиста јадном стању… од аутентичних великана у виду Тесле, Миланковића, Пупина, Мике Аласа и других стигло се до прежвакавања Маркса, Енгелса, Русоа, Спенсера и других. У све већој мери је креативни потенцијал са новијим генерацијама био слабији.

Нужно је рећи: силазна путања у психологији полова се није десила за време комунизма, већ је то управо овај период од Мајског преврата и завршетка Првог светског до почетка Другог светског рата када су те либералне и социјалистичке идеје биле у замаху. Губљење државности, анархија у држави и преторијанство „Црне руке“, су били плодно тло за кристализацију нових полних карактеристика, а касније је то настављено са краљевином Југославијом под Карађорђевићима. Вера Штајн Ерлих (1897-1980), антрополошкиња која је деловала за време постојања СФРЈ, је у својој студији „Породица у трансформацији: студија у три стотине југословенских села“ (1964) изнела јако драгоцене податке о промени породице 1918-1941. године. Услед разних економских промена и продирања робно-новчане привреде, полако су се рушили домаћа привреда, поредак задруге и патријархална породична структура. Села су се налазила у муњевитом преструктурирању и то је довело до тога да је склапање брака за жене постало теже. Девојке су морале поседовати мираз и део наследства да би се удале. Финансијски интерес је играо велику улогу при склапању бракова и побачаји су постали учесталији у контексту ограничења рађања. Ауторитет према оцу и мајци је код деце опао и свађе око наследства су постале чешће код браће и сестара. У оквиру односа између полова, Ерлих је констатовала да су односи између момака и девојака постали слободнији и другарскији, да је моногамија била ослабљена, а брачна верност пољуљана. Тзв. „отете“ девојке су у том међуратном времену већ имале сексуални однос пре брака, што је у „старим временима“ било незамисливо. „Конкубинат“ је био једна изразита појава, јер су се неки мушкарци враћали из рата и истеривали жену због неверства и доводили другу, док неке жене нису имале новца да свог несталог супруга прогласе и званично мртвим, па су живеле ванбрачно са новим мушкарцем. У малом броју случајева је супруг супрузи „пребацивао“ због малог мираза, те би себи налазио нову жену са већим миразом. Боравећи на терену, уочила је да је породица у Србији, Босни и Хрватској претрпела највеће промене и том приликом је посетила једну баку у њеној сеоској кући, јужно од Београда 1940. године, која се са сетом присећала „времена мира“ пре Великог рата: „Али у Задрузи су ствари ипак биле много лакше.У нашој кући је било петоро ожењене браће. Свака од нас снаја је морала само да куха сваких пет недеља. Четири недеље сам била потпуно безбрижна, морала сам само радити у пољу, и то лакше послове. А сада? Жена мора сама да брине о свему, о деци, стоци, кухању, шивењу и пољском раду…/… сада се жене упропаштавају абортусима…/… и због брига…/… жене тако рано старе!“[17] Корисно је сагледати и информације које нам даје Александар Петровић у својој књизи о Раковици под називом „Раковица: социјално здравствене и хигијенске прилике“ (1935). Он тврди да је велики број плодних жена са двоје или троје деце већ имао више абортуса иза себе и да су неке жене имале побачаје више пута годишње. Спровео је анкету која је обухватила 20 удатих жена у Раковици и резултати су показали да се одлука о првом абортусу тешко доносила. Али: при сваком новом покушају прекида трудноће, одлука је бивала све лакша.[18]

/Следи наставак/


[1] Владимир Дворниковић, Карактерологија Југословена (Београд: Просвета, 2000), стр. 215.

[2] Војислав Кујунџић, Проституција у Београду и обавезна предохрана полних болести (Београд: Државна штампарија Краљевине Србије, 1905), стр. 13-14 и 28.

[3] Милош Ст. Станојевић, Српска жена и друга предавања (Темишвар: Српска жупанијска штампарија), стр. 6-7.

[4] Рудолф Арчибалд Рајс, Чујте, Срби! (Београд: Партенон, 2018), стр. 82-83.

[5] Аугуст Бебел, Жена и социјализам (Загреб: Наша снага, 1913), стр. 177.

[6] Светозар Ћоровић, Морал у нашем друштву: једна савремена критика нашег зеленашкоћифтинског морала (Сарајево: Радничка штампарија (Јован Шмитрон), 1920), стр. 8-9 и 15-16.

[7] Сретен Динић, Чаршија и култура: књига за народно просвећивање (Београд: Књижарница Рајковића и Ћуковића, 1923), стр. 39-41.

[8] Исто, стр. 42.

[9] Густав Ле Бон, Мишљења и веровања (Београд: Алгоритам, 2014), стр. 170.

[10] Перо Слијепчевић, Улога жене у нашој култури: једно предавање (Београд: Б.м.: б.и., 1923), стр. 15-18.

[11] Степа Степановић, Проблем жене у светлости живота: (психологија жене) (Београд: Просвета, 1940), стр. 166-167.

[12] Исто, стр. 168-169.

[13] Ото Вајнингер, Пол и карактер (Београд: Књижевне новине, 1986), стр. 438.

[14] Владимир Дворниковић, Борба идеја (Београд: Геца Кон А.Д., 1937), стр. 215-217.

[15] Исто, стр. 215.

[16] Владимир Иљич Лењин, О радницама и сељанкама (Београд: Култура, 1947), стр. 11-14.

[17] Вера Штајн Ерлих, Породица у трансформацији: студија у три стотине југословенских села (Загреб: Напријед, 1964), стр. 879-881. (преузето из докторске дисертације др Светлане Стефановић „Nation und Geschlecht. Frauen in Serbien von der Mitte des 19. Jahrhunderts bis zum Zweiten Weltkrieg“)

[18] Светлана Стефановић,  Nation und Geschlecht. Frauen in Serbien von der Mitte des 19. Jahrhunderts bis zum Zweiten Weltkrieg (докторска дисертација) (Leipzig: Fakultät für Geschichte, Kunst-und Orientwissenschaft, 2013), стр. 309.

(Visited 243 times, 1 visits today)

Буковички

Learn More →

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *