Војислав Мистовић: НЕ ПОКУШАВАЈ МИЈЕЊАТ МЕ (о додијели 13-јулске награде Миладину Шобићу)

Шобићу није мјесто поред Поповића и Булајића, јер је он страдалник и непоткупљиви  пјесник који је животом посвједочио сваки свој стих. Е, за такав подвиг у модерној Црној Гори не постоји званична награда. Постоји она друга, много вриједнија: мјесто у срцима малих, обичних људи

Са Миладином Шобићем се никада нисам сусрео лицем у лице. Разговарали смо, једном, далеке 1995. године када сам био новинар у Радио Бару и почињао градити музичку каријеру. Повод за позив је била идеја да обрадим пјесму „Опет криви тип“. Разговор је трајао скоро сат времена, пјесму нисам никада снимио, али је разговор са пјесником остао урезан у мојем срцу.

Много детаља из пјесниковог живота сам сазнао од његовог брата Драгана, са којим сам се тих година интезивно дружио. Многи знају (или наслућују) зашто је Шобић оставио бављење музиком, и нема потребе да сада то, у овом тексту, наглашавам.

Нећу овдје коментарисати ко заслужује или не заслужује ову, за Црну Гору, престижну награду, али могу примјетити да је она давно изгубила на значају погрешним избором лауреата, што се, по мојем скромном мишљењу, догодило и овога пута. Јасно је као дан,  да није било притиска јавности (петиција са преко 10.000 потписа) тешко да би се жири сјетио сјајног црногорског кантаутора. Да смо увјерени у њихову неискреност при додијељивању награде, говори чињеница да је Миладин Шобић добио награду за 2016. годину, али не и за животно дјело, што је потпуни nonsens.

Тринаестојулске награде за ову годину добили су професор Игор Ђуровић, писац Милорад Поповић и кантаутор Миладин Шобић, а за животно дѣло режисер Вељко Булајић, саопштило је црногорско Министарство културе. Одлуку је прошле недѣље на Цетињу донѣо жири чији је предсѣдник Гојко Kастратовић, и чланови Илија Вујошевић, Игор Лакић, Миомир Војиновић и Асим Диздаревић. Тринаестојулска награда за животно дѣло се додѣљује истакнутом научном раднику или умѣтнику који је својим стваралаштвом обѣлѣжио врѣме у којем је дѣловао, чији је стваралачки пут заокружен и чије дѣло прѣдставља трајно добро Црне Горе.
                                                                         (према извѣштајима агенција)

Миладин Шобић је далеко већи од ове и овакве награде, он је управо својим стиховима посвједочио да не припада систему и већини, и признањима ове врсте:

„А свијет пјева пусти фер,
мути, лажи, прави име.
Буди цар и милионер,
смијем се и вичем:
Остави ме, остави ме, остави ме“.

Шобићу није мјесто поред Поповића и Булајића, јер је он страдалник и непоткупљиви пјесник који је животом посвједочио сваки свој стих. Е, за такав подвиг у модерној Црној Гори не постоји званична награда. Постоји она друга, много вриједнија: мјесто у срцима малих, обичних људи.

„Нема тих пара за моје цијене“ – заједно са Миладином пјева (мањинска) „чета луђака“ (којој пјесник припада)  коју свијет и „статус у друштву“ презиру, која је невидљива за силнике овога свијета. Ипак, те се презрене „чете луђака“ и те како боје, јер она свједочи о правди, истини, љубави, непоткупљивости, праштању и идеалу.

Неке ствари нису за продају.

Изворник: Шушањска Народна Республика

Related posts:

Јевгеније Резепов: СÉ ЧЕЛОВѢК Радован Шојић: ПЕСМА О ПУТИНУ Ксенија Симонова: ЖИВѢЛА СРБИЈА! Бранислав Петровић: МОЋ ГОВОРА Галина Мјахкова: ОКОНОПИС АЛЕКСАНДРА ТИХОМИРОВА – ПАМЈАТИ УМѢТНИКА (1956-2017) Миланку Каличанину Grand Prix на 29. конкурсу за карикатуру „Ристо Пејатовић“ Ђорђе Јанковић: ЗАБРАЊЕНА ИСТОРИЈА СРБА Циклус емисија „Писма из енклава“ Марије Мељкове (3) В студии М. Мелькова, исполнительный секретарь русско-сербского братства и писатель Ю.М. Лощиц Јована Добрић: ДА ЛИ ЈЕ АНДРИЋЕВА ЈЕЛЕНА ДУЧИЋЕВСКИ ТИП ЖЕНЕ? Иља Сургучов: НИКИ, ЖОРЖИК И ВОЛОЂА Зоран Туцаковић: МОЈА ГОГА