Иља Сургучов: НИКИ, ЖОРЖИК И ВОЛОЂА

Чини ми се да је његов отац, будући Цар Александар Трећи (кога ја сматрам генијалним Владаром), схватао да своју децу не треба баш много да удаљава од земље и прави од њих небожитеље. Схватао је да ће небожитељство доћи само од себе, а до тада она треба да се прекале у свагдашњем земаљском животу


Иља СУРГУЧОВ (1881-1956)

КУЋИЦА У КОЛОМНИ
(По усменом приповедању В. К. Оленгрена)1

Мој отац, капетан Константин Петровић, умръо је од галопирајуће јектике 1872. године, оставивши за собом: младу удову с четворо деце, сто рубаља годишње пензије и сопствену малу кућицу у Коломни, у Псковској улици бр. 28. Мојој матери, Александри Петровној, било је у то време око 38 година, старијем брату Петру ― 12, и мени, „Венијамчику“ ― око пет.

Не имајући дневно на пет душа чак ни пуних 30 копјејака, ми смо у правом смислу почели таворити, трпећи глад и студен, па макар и у „сопственом“ дому. Мати је свако јутро с неким смотуљцима јурила ― сад у залагаоницу, сад на бувљак, и од тог се живело.

Ја лично, због младог узраста, животне тешкоће нисам осећао и у пуној слободи, коју су нам пружале околности и далека, у та времена савршено провинцијална и патријархална Коломна, наслађивао сам се улицом, ломатањем по прашини или снегу, тучама, свесрдним дружењем са суседским дечацима, голубињаком и бесконачном јурњавом с надметањем. До седме године развио сам се у онај тип уличног дерана, којег у Паризу зову „гамен“.

Када је мајчиних смотуљака понестало, ваљало је нешто предузимати. Начелница Коломенске женске гимназије у то доба је била Н. А. Нејдгардт, мајчина другарица из Јекатерининог завода који је, узгред речено, мајка завршила са „одликом“.

Г-ђа Нејдгардт примила је своју другарицу љубазно, разумела њен положај и дала јој дужност разредне даме2 у четвртом разреду поверене јој гимназије, са платом од 30 рубаља месечно. Заједно с 8 рубаља пензије могло се већ не само издржавати, него и унајмити служавку.

Узели смо неку Анушку, девојку монашког кова, с којом је мајка живела скоро до краја свог живота. Анушка је била не само кувар над куварима, како је објављивано у новинским огласима, него и пуноправан члан породице. Под крај свог живота отишла је у јованиткиње. Сећам је се са захвалношћу. Давала нам је пуну слободу и ми, дечурлија, а нарочито ја, када је мајка одлазила у гимназију, по целе дане смо „ојкали“ по Коломни.

Игре пиљака, клиса, лопте, туђи воћњаци и повртњаци ― све нас је мамило и радовало. Пред крај 1875. мени већ беше око осам година ― памтим себе са дугим ланеним власима: моји родоначелници били су Швеђани. Иако је Шведска северна земља, која је чувена по мирном, учтивом и патријархалном карактеру својих грађана, у мени је, вероватно благодарећи мешању крви, било много посве несеверњачке, петловске кочоперности. И у то занимљиво доба, о коме се спремам да причам, моја главна брига била је како се изборити за звање „првог снагатора“ у Псковској улици. То звање се, као што је и познато у дечачким круговима целог земног шара, заслужује у неуморним бојевима, и подвизима блиским војничким. И због тога модрице и маснице, на ужас моје мајке, беху сталне ознаке мојих одликовања. Једно време ми се чак чинило да ми је сломљено оно знаменито ребро, које се код дечака води као девето; од женске половине нашег дома ја сам то, разуме се, скривао, али пред браћом сам као стари војник уздисао, лагао да ми дах не пролази кроз грло, стењао, па су ме зарад исцељења трљали ловоровом машћу: првим што би нашли у остави. Од модрица смо се лечили кубебом, чије су залихе чуване као суво злато.

Тако је то ишло до несрећног (са наше, дечје стране гледишта) пролећа 1875. године.

Једног од неких северно-прелепих мајских дана, завршни разреди женских гимназија Закладе Царице Марије требало је да се у Зимском дворцу представљају својој покровитељки и старатељки Царици Марији Александровној. У Коломенској гимназији завршни разред је био баш онај који је „водила“ моја мајка. Заједно с начелницом, на пријему у Зимском дворцу дужна је била да присуствује и „главна“ разредна дама.

Н. А. Нејдгардт, пријатељица Александре Петровне и начелница Коломенске женске гимназије где је она радила

Као да сада видим моју мајку у то мајско, свечано јутро, у некаквој необичној и мени савршено непознатој плавој хаљини („за сваки случај“ позајмљеној од г-ђе Нејдгардт), са заковрџаном косом, са заводском одликом на рамену ― мајка ми се чинила као нека лепотица из бајке. Била је веома узрујана и стално је затезала рукавице да на прстима не би били празни врхови. Дуго се, одлазећи из куће, молила Богу да ужасна смотра што пре прође. Ми смо знали да је мајка пошла у неки чудновати зимски дворац (а зашто зимски, кад нема снега?), у коме ће нека страшна господарица гледати маму, а мама ће дрхтати, као птичица… И зато се, кад Анушка појури у цркву да запали свећу, ми закачисмо за њу, и дуго смо лупали челом о камени под…

Непосредно пре мајчиног повратка наш дом су напуниле њене колеге из гимназије, и једва је мати стала на праг, кад је са свих страна обасуше питањима:

Шта? Како? Је л била милостива Господарица? И какву је хаљину носила Господарица? И шта је рекла? И како су блистали њени брилијанти? И је ли јој мајка целивала ручицу? А је л истина што веле да има жуту боју лица и подочњаке?

Мајка је, не успевши ни да скине хаљине, причала, сијала од среће… Из кухиње је мирисало на пирог с месом и јаребицама, два стола су покривена дугим столњаком, сви су сели за сто и пили бело јелисејско вино, заливајући прву мајчину „класу“.

Одједном се покрај мене појави нека омалена дамица, врло згодна, са попут звезда сјајним очима. Ма, праве звезде! Гледа на мене, на моју одлику, и пита на руском, с нагласком: „Чију то одлику имате?“ Ја рекох јекатерининску. „А које презиме?“ Одговорих: „Оленгрен“. ― „Па то је шведско презиме?“ ― „Да, мој муж је шведског порекла“. Извади бележницу и златном оловчицом нешто прибележи. И тек после од других сазнам да је то ― Велика Књегиња, Наследница Царевна Марија Фјодоровна! Али како је згодна! И како је једноставна! Тачно сам се заљубила у њу на први поглед!

Испише за здравље Наследнице.

Пирог је брзо поједен, вино до последње капи попијено, потом се сви разиђоше, а мајка је сат и по глачала плаву хаљину и затим је, заједно с Анушком, однела Нејдгардтихи, како ју је звала Анушка.

Ми смо из свих тањирића полизали последњи сок од сладоледа и, пресрећни, миришући на густо млеко, начели лето, и не стигосмо ни да се осврнемо, а зима је већ била пред нама.

И опет школска година! И опет је, од раног јутра, мама у гимназији! И опет ― слобода, али већ јесења: са мноштвом суседских јабука, сунцокрета, јаребика и меденог саћа.

Једном, после наставе, враћа се мајка сва избезумљена, ван себе, и прича Анушки:

Принц Александар Петровић Олденбуршки (1844-1932), генерал-ађутант, сенатор и члан Државног савета

Ништа не могу да разумем. Данас долази у гимназију принц Олденбуршки, позива ме у кабинет начелнице и почиње саслушавање. Ко сте Ви, шта сте Ви, одакле, због чега… Тако ме преплашио да сам од страха заборавила своје девојачко презиме. И тек се после сетим, кажем: „Оконишњикова, кћерка адмирала, носиоца Георгијевљевог ордена“… И питам: „Чему све то, Ваше Височанство?“ Он шири руке, записује и каже: „Ништа, драга, не знам. Добио сам папир од Министарства Двора, дужан сам да га испуним“.

Принц Олденбуршки је у то време носио прилично незграпно изражен чин: „Главни Управник женских гимназија Закладе Царице Марије и Царскоселске“.

Принц је отишао, све се мало по мало смирило, кад се одједном, после равно месец и по дана, код степеништа наше кућице зауставише дворске каруце. Дворски лакеј, у пелерини с орловима, силази с кочије и тражи Александру Петровну Оленгрен.

Била је недеља, мајка је остајала код куће.

То сам ја, Оленгрен, ― одговори она.

И важним тоном, каквим говоре слуге у старинским мелодрамама, лакеј рече:

Вама писмо. Из Аничкова дворца.

И предаде јој велики, сјајни, тврди пакет.

Одговор можете дати усмен, ― додаде строго лакеј, стисну усне и, начинив бестрасно лице, стаде разгледати таваницу.

Мајка није знала шта да ради с ковертом: поцепати? Страшно. На њему је печат: „Аничковски дворац“. Уљудно га расећи? Нема у близини ни маказа, ни ножа… А треба пожурити: лакеј с орловима, њега баш није ред задржавати. Отворила га укосницом.

На тврдој, дебелој хартији, нека непозната дама, по имену М. П. Флотова, писала је матери да хитно, у посланим каруцама, дође због врло важног посла у Аничковски дворац. Ако не може да дође данас, по њу ће бити послате каруце следеће недеље, тачно у 12:30 поподне.

Мајци задрхташе руке, усне, и једва је смогла да изговори:

Бићу ту следеће недеље, у 12:30 поподне.

Слуга је смерно саслуша, остаде око пет секунди у некаквом очекивању, затим хракну и одговори:

Разумем.

Поклони се, изађе и, с изванредном лакоћом скочивши на седиште, глумачки сигурним покретом поправи заврнуту пелерину с орловима. Коњи се померише, и празне, бљештаве каруце, какве никада нису виђане у Коломни, њишући се на дугим опругама, блистајући жељезним, до сребра углачаним шинама, кренуше обратним, мучаљивим путем. Ми смо их пратили очима какве се срећу на сликама у људи који посматрају крилату фортуну док се вози на једном точку…

Пометња у Коломни била је невероватна. Вођени су разговори о затвору, о наследству и због нечег о севастопољском рату.

Због чега мајка није одмах отпутовала у дворац? Због тога што није имала приличне хаљине.

Притиснувши тајанствено дворско писмо на груди она је полетела свом добром духу, начелници Коломенске женске гимназије Н. А. Нејдгардт. Ова је испољила жељу да пође на најиздашније жртве и рекла да је сва њена гардероба на услузи мајци. Одабрана је ваљана, строга и достојна хаљина, позвана је кројачица, која је нешто ушила, нешто пришила, негде направила нове шавове, причврстила пуцад, пропеглала преко убруса… Мајка се лишила сна, апетита, ноћима је плакала и сваке ноћи је сањала дуге косе.

И следеће недеље, тачно у 12 часова, оне исте каруце зауставише се код нашег улаза, и онај исти лакеј с орловима уђе у кућу и с поштовањем извести мајку:

Кочије чекају.

И мати, журно се крстећи, пође, бледа као смрт.

ИЗ 1001 НОЋИ

За мог боравка и службе у Петербургу често се дешавало да будем на балету, и приликом разиласка из театра јако сам волео, нарочито код омладине, посматрати ту усхићену блиставост очију после тако волшебних ствари као што су „Лабудово језеро“, „Жизела“, или после опера „Кармен“, „Демон“. У провинцији се то дешавало после Чеховљевих комада. Ето, с таквим усхићеним погледом вратила се кући моја мајка после прве посете Аничковском дворцу.

Довезли су је назад у истим оним дворским каруцама којима је и отишла. Исти горди и величанствени лакеј с поштовањем јој је отворио вратанца и с поштовањем је придржао за лакат. Сада се мати већ није збунила, и стигла је да му нешто гурне у руку. Осетивши шуштање папира, узвишеност се покорила скромности а ми, деца, пажљиво мотрећи ту сцену са стране, схватисмо да не треба трчати и ометати мајку, него да треба причекати док се не попне на степениште и не уђе у кућу ― и уопште, треба се држати скромно док се волшебне кочије не скрију од очију.

Када смо се увукли у кућу, видели смо следећу слику: мати је у својој велелепној, туђој хаљини, седела на столици и некако безгласно понављала:

Бајка, бајка. Анушка, кажи, ради Бога, спавам ли ја или не?

Та не спавате, госпођо, у пуној сте спреми. Сад ћемо пирошке јести.

Видевши нас, мати безгласно заплака и рече:

Услишио је Бог. Услишио је Бог татину молитву. Добар човек је био ваш татица. Зна Бог чије масло у кандилу гори.

Потом је, још увек у тој велелепној хаљини, која ми све досад не излази из главе, она клекла на колена пред иконом, окупила нас око себе здесна и слева, обвила све рукама, као пилиће, посебно чврсто је стегла мене, најмлађег, и непрестано чатила молитве, нимало налик на оне што сам ја знао. Сузе су потоцима текле из њених очију, желео сам их утрти а није било марамице, и први пут зажалих што сам тако прљав и непослушан дечак: нос увек бришем рукавом, а марамице, које подмеће Анушка, презриво бацам у оставу; у џеповима је места мало и када извлачиш марамицу, заједно с њом испадају клисови, а ако у џеп завучеш живог врапца, врапцу од марамице понестаје ваздуха и он почиње да сопће ― и уопште, увек сам био против сувишних ствари у домаћинству.

Шта се десило?

Мајка је по том питању упорно ћутала.

А увече се код нас окупише гости: дошла је и сама Нејдгардтиха (не захтевајући овог пута хитно враћање хаљине), дођоше још неке укисељене и мршаве жене с лорњетима (разредне даме, мајчине другарице по служби), дошао је гробљански протопоп, стручњак за опела, дошао је и са̂м господин Александров, наш сусед, власник коларског предузећа и трули богаташ (појава дворских каруца њега је лишила сна). Све је то поседало, свечано, отмено и савршено племенито около чајног стола (за додатно посуђе опет се трчало до Нејдгардтихе) и тајна, предусретљиво-осмехнута завист беше разливена у дубини свих очију, као у последњој слици „Ревизора“.

Испоставило се да су мајку одвезли у Аничковски дворац, довели у некакво предворје, у коме је било четворо врата, и затим је одважни војник подигао лифтом на трећи спрат. Лифт је подизан конопцем, и тај конопац је са смерно-равнодушним лицем вукао војник. На површју трећег спрата у очекујућем ставу стојао је стари лакеј у белим чарапама и са златним акселбандом: то беше слуга М. П. Флотове, са презименом Берјозин. Берјозин се смерно поклонио мајци и не рекао, него известио да је „чека њено превасходство Марија Петровна Флотова“. Мајка се сетила цара Давида и све његове кротости, а лакеј десном ручком отшкринуо половину врата и, као да се боји да се дотакне мајке, пропустио је испред себе, провео по неким безначајним собицама и најзад увео у гостинску, која се чинила невеликом због мноштва намештаја, фотографија и боја. И свуда се осећао тежак запах, као у источњачким дућанима што тргују мирисима.

Мајка није успела да одахне кад, шуштећи безбројним сукњама, с раскошним турниром позади (турнири беху тек приспели из Париза и имађаху огроман успех) уђе старија, али некако не по руски свежа жена: њена кожа је била боје полиране слоноваче.

Цар Александар III и царица Марија Фјодоровна са децом

Ви сте госпођа Оленгрен? Швеђанка? ― упитала је она љубазно и кроз особен, у дворјана развијен безбрижно-љубазан осмех, пажљиво и ревно, одмах је скрозирајући, осмотрила материно лице, задржавши се на очима, и отуда прешла на руке, ка прстима ― тачније, ка ноктима.

Вас је на пролетњем пријему у Зимском дворцу запазила Велика Књегиња Марија Фјодоровна, супруга Наследника Цезаревића. Она Вам нуди да се прихватите васпитавања и основног образовања двојице њених синова, Великих Кнежева Николаја и Георгија. Они су још неписмени. Николају је 7 година, Георгију ― 5. Велика Књегиња Ксенија неће Вас се тицати. Она је с Енглескињом.

Мајка се касније сећала: од такве понуде остала је као маљем ударена и запаљених образа.

Како? ― ускликнула је она. ― Ја да се прихватим васпитавања Великих Кнежева?

Да, ― потврдила је госпођа Флотова, ― управо на Вас је пао избор Велике Књегиње-мајке.

Али ја нисам припремљена за тако велики задатак! ― говорила је мајка. ― Ја немам ни знања, ни снаге.

Припрема за велики задатак почиње касније, од десете године ― мирно је узвраћала госпођа Флотова ― а засад је децу потребно научити основној руској писмености, основним молитвама. Она већ знају „Богородицу“ и „Оченаш“, мада се у „Оче“ још заплићу. Једном речју, потребна је прва учитељица и васпитачица и, понављам, високи избор је пао на Вас. Сви подаци о Вама су прикупљени, добијене су сјајне рефереренце, и ја Вам не саветујем да дуго размишљате. Биће Вам уступљен стан у дечјем крилу, са спремљеним столом ― овде се добро једе ― грејањем, осветљењем и 2000 рубаља годишње плате.

Колико год била примамљива та обећања, мајка је одлучно одбијала, позивајући се на страх, велику одговорност и неспремност.

Онда ― рекла је Флотова ― поседите овде, а ја одох да известим.

После пет минута она се вратила у пратњи миле и једноставне даме, која је разговарала с њом на пролетњем пријему у Зимском дворцу. То је била Велика Књегиња Царевна Марија Фјодоровна. Мајка је направила прописан дубоки реверанс, коме су их обучавали у заводу, и пољубила јој руку.

Шта је с Вама? Нећете да се позабавите с мојим дечацима? Уверавам Вас да нису несташници, они су врло, врло послушни, неће Вам бити сувише тешко ― говорила је с нагласком Велика Књегиња и мајка је доцније, десетине пута причајући о томе, стално додавала: „Из њених очију лила се нарочита, слатка светлина, какву ја никада нисам видела код других људи“.

Али, Ваше Императорско Величанство ― молила је мајка ― па то нису обична деца, већ царска; њима је нужан посебан приступ, посебно умеће!…

Какво то „посебно“ умеће? ― одједном се одзади разлегао дубоки мушки бас.

Мајка се нагонски окренула и видела официра огромног раста, који је неприметно ушао у собу и стојао позади.

Мајка се коначно изгубила, почела бесконачно приседати, а официр је наставио да басира:

Умеће поучавања азбуци и таблици множења није нарочито сложено. У старини су се код нас тим послом занимали стари војници, а ви сте окончали завод, па још са одликом.

Да, али то је Наследник Престола ― запредала је мајка.

Опростите, Наследник Престола сам ја, а Вама се поверавају два малишана којима је још рано да мисле о Престолу, које је нужно не испуштати из руку и не давати им наваде. Имајте на уму да ни ја, ни Велика Књегиња од њих не желимо да правимо цвеће из стакленика. Они треба да су несташни с мером, да се играју, уче, лепо моле Богу и ни о каквим престолима не мисле. Ви ме разумете?

Разумем, Ваше Височанство ― промуцала је мати.

Ну, кад разумете, зар онда Ви, мајка четворо деце, не можете изаћи на крај с тако простим задатком?

У томе и јесте главна препрека, Ваше Височанство ― што имам четворо деце. Велики реп.

Велики реп? ― понови питање будући Александар Трећи и засмеја се. ― Тачно, реп је велик. У мене их ено троје, и то је реп, а некмоли наћи учитељицу. Но, ми ћемо подрезати Ваш реп, биће лакше. Приседнимо. Причајте о Вашем репу.

Мајка је почела своју причу.

Ну, ту се нема шта дуго слушати, све је јасно ― рекао је Александар Александровић ― Ваша деца су у узрасту кад је већ време да уче. Истина?

Истина ― промуцала је мајка ― али ја немам савршено никаквих средстава.

То је већ моја брига ― прекинуо је Александар Александровић ― ево шта ћемо урадити: Петра и Константина у корпус3, Јелисавету ― у Павлов завод.

Али ја немам средстава! ― узвикнула је мајка.

Па то је моја брига, а не Ваша, ― одговорио је Александар Александровић ― од Вас се само тражи Ваша сагласност.

Мајка је у сузама пала на колена.

Ваше Височанство! ― ускликнула је она. ― Али ја имам још и малог Владимира.

Колико је њему? ― упитао је Наследник.

Осма година.

Таман Никијев вршњак. Нека се васпитава заједно с мојом децом ― казао је Наследник. ― Ви се не морате раздвајати, а мојима ће бити веселије. Само дечак више.

Али, он има нарав, Ваше Височанство.

Какву нарав?

Пргаву, Ваше Височанство…

Ситница, мила. То је до прве предаје. Моји такође нису анђели небески. Двојица их је. Уједињеним снагама они ће брзо Вашег јунака привести хришћанској вери. Нису од шећера саздани.

Но… ― покушала се умешати Марија Фјодоровна.

Наследник је направио одлучан гест.

Преговори су окончани ― казао је он ― већ сутра Вашом старијом децом позабавиће се ко треба, а Ви време не губите и селите се код нас.

Али, ја имам још и Анушку.

Какву сад Анушку?

Моју дугогодишњу служавку.

Шта ће Вам служавка? Имаћете посебног слугу.

Али, Ваше Височанство, ја сам на њу навикла.

Одлично, ако сте навикли, онда имајте у виду да за Анушку ја нисам намеран плаћати. Ова ствар ме ионако скупо стаје. Ви ме разумете?

Ваше Височанство, то је већ мој расход.

Ах, ако је то Ваш расход, ја ту немам ништа. Дакле, госпођо… И маните се тих клањања. Учите лепо малишане, немојте их испуштати, испитујте строго по свим прописима, нарочито не подстичите њихову лењост. Деси ли се шта ― обратите се изравно мени, а ја знам шта треба чинити. Понављам да мени мазе не требају. Требају ми нормална, здрава руска деца. Потуку ли се ― молим. Али тужакалу ― прве батине. И то је мој први захтев. Ви сте ме разумели?

Разумела, Ваше Императорско Височанство.

Ну, а сада довиђења ― надам се, скорог. Отезање је смрти неповратној подобно. Ко је то рекао?

Ваш прадеда, Ваше Височанство.

Правилно, браво, ― одговорио је Наследник и, пропустив испред себе Царевну, изашао из собе.

Аничковски дворац пре револуције

АНИЧКОВСКИ ДВОРАЦ

Метните покрај мачка милион долара ― неће их ни погледати: једино ако их оњуши. Тако је било и са мном када су ми рекли да ћу бити васпитаван заједно с Великим Кнежевима. Осим огорчености и душевних мука, то ми ништа није донело. Шта су за мене били Велики Кнежеви? „Кнежеви“ ― то су лица прилично неугледног, али уопштено забавног изгледа: они су ишли по Коломни с пругастим џаковима на леђима и викали:

Огртачи, огртачи, огртачи

Хајде, то је чак и занимљиво, васпитавати се с таквим кнежевима, ако су мог узраста, али… они су ― велики. Велики! Шта значи то велики? То значи огромни. Анушка нам је недавно читала бајку о јунаку кога су звали: „Не Мâл Човек, До Тавана Растом“. Шта ако су моји будући кнезови исто Не Мâл Човек, До Тавана Растом? Шта ћу да радим? Шта ме онда чека? У својој Псковској улици постајем већ трећи снагатор. То стаје труда, залагања, превеликог бола у деветом ребру, али шта да се ради: свака каријера захтева одређене напоре. Али, ако доспем у друштво „великих“ кнежева, Не Мâл Човек, До Тавана Растом, онда ни код баке не треба да идем: свакодневна мука ми је обезбеђена. А ако су ти кнезови од Гуливеровог соја? Недавно сам видео сликовницу: стоји огромни дугоња с троугластим шеширом и на длану држи малог човечића с ножицама зрикавца и презриво га посматра. Дуне, и ― где ти је душа? Ноћима не спавах, плаках, покривах главу од привиђења и мољах Бога да одгоди тај час, када буде требало засвагда, заувек оставити ту милу, дивну, удобну, рођену, час густо-прашњаву, час обилно-снежну Псковску улицу. И те кочије, које долажаху нашој кући две недеље заредом с онако дивним лакејем, већ се не чињаху чудесним, него злим кочијама, казном Божијом, мени послатом за велике грехе.

У кући је владала општа збрка, Анушка је спадала с ногу, рибала, глачала, пришивала неку дугмад, мамица је долазила с посла узрујана, ништа није јела, и доносила је неке књиге, врло дебеле, укоричене, очима брзо прелетала страницу за страницом, раздражљиво, с цокотом прелиставала и стално причала, ником се не обраћајући:

Господе! А ако се осрамотим? А ако се обрукам? Јер велика наука је потребна, наука!

Потом је све остављено, и она је с браћом отпутовала у Псков, да их смести у Војну гимназију, ја и Анушка смо их пратили и на колодвору, пред возом, горко плакали. Петар је примљен, а у Константина је нађена кила, вратио се убијен и сметен, и опет је било гужве. На концу конца су га послали у Петроградску прву класичну гимназију, са пуним пансионом, и одмах га ошишали. Сестру Јелисавету сместише у Павлов завод што је у Знаменској улици.

Шта се збивало у кући, шта се збивало ― и све то због неких „великих кнежева“, мојих будућих мучитеља и истребитеља. Горка је била моја судба. Али, шта чинити? Плакати? Мушко достојанство ми није допуштало: шта ће рећи Псковска улица? Противити се? Свеједно ― свезаће ме и одвести, па још, можда, у кнежевски пругасти џак ћушнути, као мачка: па онда причај из џака. Бежати од куће у Америку? И та мисао поче озбиљно да ме заокупља, но док ја скупљах хлеб за успут, новац (већ је било „утајено“ седам копјејки), дојездише кочије ― не оне, не дворске, него обичне, црне, свадбене, с оканцетом позади, мене узеше за руку, помолише се Богу, поседеше на столицама, поплакаше, уздахнуше, због нечег се изљубише с Нејдгардтихом, потом се попеше на клизаво седиште с дугмадима, љуљнуше се, покренуше се, коњи сложно цокнуше ― и ту ја разумех шта значи када кажу: оде твоја глава.

Боже мој, Боже мој, Анушка, на какво место идемо! ― говорила је мајка, и јасно сам видео да се она такође тресла од страха. (…)

А ево и дворца! ― затрепетавши рече мајка.

Залепих се очима за прозор и видех много лепог.

Од тада је прошло много година, али и сада, кад у мом присуству изговарају реч „дворац“, у мојим очима јавља се увек неки велики, блистави ковитлац.

Кочије се зауставише, приђе неки војник, нешто упита, нешто му одговорише, кочије се опет покренуше, а касније, после много времена, схватио сам да смо дошли са Фонтанке.

Изађосмо из кочија, и прво што сам видео била је огромна кућа с испустима: дабоме, само у таквој кући могу живети не мали човеци, до тавана растом. Засад су се око нас мували обични људи, с обичним рукама и главама, али одевени као у циркусу. (…)

Људи из циркуса понесоше наше кофере, ми утрнулим ногама пођосмо за њима и обретосмо се у покривеном улазу, у коме је било четворо врата. Та врата су, како сам касније сазнао, водила у двориште, у онај део дворца који је називан дечјим крилом, у врт и у кухињу.

У стопу за носачем, нас троје: ја, мамица и Анушка ― пођосмо у дечије крило. Дечје крило било је смештено на полуспрату. Осећање, које сам тада имао, доцније се увек понављало по доласку у хотел: где ће те уселити? Све троје смо се очевидно снебивали: мамица и Анушка су се крстиле у малим крстићима, а ја бојажљиво зверао по ћошковима: а бане ли, прилети ли и одмах ме зграби? Расположење је било ужасно, уобразиља радила, свакакви призори се привиђали, неки звуци чинили су се као крцкање ломљених људских костију, све ближе и ближе сам се прибијао уз мамину сукњу, па ако нас неко буде јео, нека почне од Анушке: ионако хоће да буде Христова невеста и пострада за веру.

У ходнику беше много врата и пећних вратанаца, поражавала је задивљујућа чистоћа ― таква чистоћа да смо се сви ми старали да газимо нечујно, трудећи се да се тек овлаш дотичемо паркета. Најзад улазимо на нека врата, а ја сместа тражим: има ли у вратима кључа?

Наш стан састојао се из три простране собе: гостинске, трпезне и спаваће. Из трпезарије су ишле завојите степенице у две мале Анушкине собе. Намештај беше ваљан, пређеш ли га руком ― клизав (полусвилен). Осветљење у нашим собама, као, уосталом, и у целом дворцу, било је маслено. Лампе беху изузетно занимљиве и необичне, с некаквим механизмом, налик на сатни. Наливане су миришљавим уљем, и у собама је свакад лебдела та, може бити „амбра“, о којој с таквим усхићењем у „Ревизору“ говори Ана Андрејевна. Сваког јутра код нас је долазио лампар и, како су говорили, „удешавао“ лампе, при чему је све то радио с необичном тачношћу и спретношћу. Увек сам му завидео на „хемичарским покретима“ и волео кришом додиривати његове јеленске крпе и округле четке, којима је протирао стакла. Уопште, и са̂м лампар био је врло занимљив, брз у покретима. Жбан, у коме је носио уље, беше неки допадљив, сјајан. Беше савршено чаробан лак и пријатан млаз уља, прозрачног, пружљивог, сјактавог: могао бих га читаве дане посматрати с уживањем. Тај лампаџија ме је сасвим залудео, и ја сам Анушку по угледу на њега називао „селцетом“. Чини ми се да је због тог лампаџије Анушка после и отишла у „јованиткиње“. Лампар је, радећи своје, увек једва чујно певушио: „Гледајући лучу пурпурног заласка“ ― или нешто слично томе. Ово причам зато што сам ту страст ка наливању лâмпā предао потом Никију, будућем Императору, и када је наступало време игре, прво што смо изображавали ― био је лампар и све његове манипулације, при чему је у том погледу све рекорде у запажању и подражавању тукао мали Жоржик ― будући Георгиј Александровић. Мучаљив, бојажљив, он је нечим подсећао на драгу зверчицу, да кажемо ― мајмунче, с изузетним памћењем и верношћу копирања. Он је опонашао све: и тату, и маму, и Диди (тако су они звали моју мајку), и Анушку. Све те несташлуке он је правио у „играћој“ соби и само у свом друштву, притом обавезно за награду: да би га, на пример, два пута пронели на леђима дуж зидова с прискакивањем (то се звало „јахати на кркаче“), или да он буде кочијаш, а ми лењиви коњи, које кочијаш тера бичем; при сваком бичу ми смо се морали трзати, стресати и прелазити у галоп. Или би тражио да се деремо, као магарци у зору, да би на тај рев дотрчала преплашена Диди. Тај мали глумац је схватао да се истинска уметност мора плаћати материјалним добрима, и да само у тим условима она није празна забава.

Ники је, како сам потом схватио, био врло проницљиво и оштроумно створење и, када је Жоржик представљао како Берјозин отвара врата или како М. П. Флотова, разговарајући с maman, држи главу нахеро, Ники се наслађивао тачношћу приказа. И да би добио то уживање, Ники је пристајао на најнеозбиљније Жоржове захтеве. Жорж се једном похвалио да може показати како се мами клања Хомјенко, али уз услов: морамо појести по пола кашике песка. Ја сам одбио, али Ники с унапред насмејаним очима је појео и предвече је био болестан… У „играћој“ соби увек је било брдашце песка. (…)

Насупрот нашег стана, у истом ходнику, беху причувне собе, које су доцније преуредили за стан генерал-ађутанта Г. Г. Даниловића, који беше назначен да обучава Никија, када је напунио десет година и када је мисија моје мајке била окончана. Ники није подносио тог наставника, необично сувог, „учауреног човека“, и када је с временом генерал Даниловић преминуо, Император Николај послао је за њега венац, али са̂м на сахрану није отишао.

ПРВО УПОЗНАВАЊЕ

Прва ноћ, коју сам провео у дворцу, беше суморна и немирна. Највише су ми се допале Анушкине собе и тајанствене, завојите степенице, налик на сврдло. Убеђивао сам мајку да се заменимо: нек Анушка живи доле, а ми ћемо живeти горе. Тајна мисао била је: ући ће Не Мâл Човек, До Тавана Растом, наћи ће прво Анушку, убиће је, уморити се и оставити нас на миру: уз завојите степенице биће му тешко, уско да се попне, размислиће, промислиће, па ће рећи: „До ђавола с њима, други пут!“, а после свашта може бити, ваљда заборави. Али мамица ме, саслушавши моје предлоге, назвала лудицом и сместила да спавам поред ње. Разуме се, ја ни речи нисам проговорио о овим тајним разлозима, који су ме толико узнемиравали. Постеља је била невероватно удобна, осетљива на покрете, брзо се умирих уз топли мамин бок, уљушках се, и три минута није прошло а већ је било светло, мирисало на кафу и слатке земичке. А потом се појавила нека кројачица и почела да ме мери ременчићем и да расправља с мамом о дужини панталона, рукава, и о томе колике порубе оставити. Радило се о морнарском оделу. Можда су хтели да ме сместе на брод, то би било чудесно, али крај свих запиткивања сазнати нешто од жена било је немогуће.

Кад је дошло време, мамица, малаксавајући од умора, непрестано се крстећи, рече:

Но, сад ћемо поћи.

Куда?

Да се упознамо с Великим Кнежевима. Запамти да треба да будеш добар дечак, учтив, достојан. Сети се да не пада свакоме у део таква част. Пред Маријом Петровном повуци ножицу, ево, стављам ти у џеп марамицу, ништа да ниси рукавом радио… Покажи, како ћеш повући ножицу.

Хтео бих повући ножицу, а у ногама ― олово. Баш као неки тридесетогодишњи старац, који је одживео живот. Ништа ми се не мили, дође ми да се, као девојчица, заплачем, свалим на под, бацакам ногама, нек иду, спреман сам на сваку шибу, сваки брезовак, али само без непотребних познанстава. Ја сам досад био задовољан својим животом, никакви дворци ми не требају, пустите ме на Псковску улицу, тамо ни завојитих степеница, ни ових смешних ђавола из циркуса нема. И не разумем шта је с овом шашавом Анушком, блиста као самовар, трља ми руке тврдим миришљавим сапуном, чачка ме испод ноката, као да црни нокти могу некоме да сметају.

И ево, мама ме узима под руку и води. Тако је, вероватно, Авраам водио Исака. С том разликом што Исак није знао где га воде, а Владимир Константиновић ― господин Оленгрен, одлично зна куда и зашто га воде. С невероватном окрутношћу мајка је своју децу растурила којекуда, а најмлађе са́ма води на жестоко мучење. И ту је у мени по први пут поколебана вера у човека. Перорез сам, за сваки случај, понео са собом и целим путем га опипавао у џепу. Решио сам да свој живот не дам јевтино.

Видим, у даљини стоји један циркузант и чека. Прилазимо ― клања нам се. Мислим се: „Мазно на празно“… Ја сам ту пословицу добро знао на Псковској улици. И сâм сам не једном људе мамио, док им не „запржим чорбу“. Имам искуства.

Циркузант нас води, отвара врата, улазимо у собу и видимо: стоји бледуњава старица и с њом два дечака у морнарским кошуљицама.

Како се зовеш?

Владимир Константиновић.

Уф, како смо важни.

Мама се ушукутрила, гурка ме у слабину и шапће: „Волођа“.

Ја сам решио да одржим положаје и остајем при своме:

Владимир Константиновић.

Рачун је прост: Владимира Константиновића нећеш тако брзо узети да обрађујеш као неког тамо Волођу.

Остајем при своме и трећи пут понављам:

Владимир Константиновић.

Бледа старица иде на уступке и одговара на не баш нарочитом руском, с некаквим врскањем, као Немица-пекарка.

Но, добро ― вели ― Владимир Константиновић, а ево ово је Николај Александровић, а ово Георгиј Александровић, Велики Кнежеви, с њима ћеш учити и живети.

Ја пред бледом старицом сместа „умиљато“ заколутах очима и казах:

То Велики Кнежеви? Ха-ха, шио ми га Ђура!

Бледа старица се ухвати за стомак и све троје нас гурну у суседну собу, а мени у глави сину мисао да ће оно сад почети.

Обазрех се: чаробна соба. У животу ништа слично нисам видео. Пре свега, по поду иде жељезничка пруга, мала, али права, са шинама, са стражарама, с три класе вагона, стоје пукови војника са чакама, па коњи са гривама, камиле са грбама, па Петрушка, па медвед, па Иван-дурак у коцкастим чакширама, па добош, пушке у купи, труба с кићанком, брдо песка.

Очи се разлетеше.

Питам:

Чије је ово?

Старији морнарчић мирно одговара:

Наше.

Не лажеш?

Не лажем.

Умеш да пустиш воз?

Умем.

Па хајде, пусти га.

Морнар нави кључићем, локомотива појури, из кућице изађе чуварка, замаха заставицом, на перону се појави трбушасти начелник, зазвони звонце, и ја ту по први пут схватих да се у дворцу могу збивати чуда.

Мене жмарци подилазе, а дечаци у морнарским блузама стоје и не чуде се.

Ви сте Велики Кнежеви? ― упитах ја старијег.

Да ― одговори овај.

Ја праснух у смех.

Како сте то велики, кад сте ви ― мали?

Не, ми смо ― Велики Кнежеви ― озбиљно уверен да је у праву, био је упоран старији.

Други је ћутао, гледао ме разрогачених очију и соптао.

Лепо ― рекох ја, намештајући се на готовс ― ако сте Велики Кнежеви, онда ћу вас обојицу левом руком.

Не разумемо ― рече старији.

Шта има да се разуме? ― рекох ја. ― Ево, видиш, десну руку завезујем појасом, а левом ћу вас обојицу.

Ти хоћеш да се тучеш?

Разуме се.

Али, ми нисмо љути на тебе.

Онда сам ја овде први снагатор.

Добро ― рече помирљиво старији ― а када се наљутим, онда ћемо пробати.

Уздрмао ме је тај малишан, уредан, згодан, блиставих очију: на први поглед ― девојчурак. Гледа право, смеши се, не показује страх. Искуство са Псковске улице ми је показало да се такви девојчицасти дечаци у боју каткад покажу као озбиљни борци, и ја сам то од првог тренутка добро утувио.

Кад одједном се отварају врата и у собу ― трас! Не Мâл Човек, До Тавана Растом, и целим бићем схватих да ми је с тим тобож Великим Кнезовима и зачараном собом вешто постављена клопка.

Ево је дошао прави Велики Кнез и сад ће почети: држ’ се, Владимире Константиновићу!

Мали притрча Не Мâл Човеку и, припијајући се уз њега, рече:

Он хоће да нас бије.

Зашто? Зар сте се већ посвађали?

Не Мâл Човек се обратио мени, и ја пожурих с одговором:

Не, нисмо се свађали.

Старији стаде на моју страну и дође дело на видело:

Не, не ― каза он двапут „не“; тако два пута обично говоре девојчице. ― Не, не, нисмо се свађали, али он каже да је највећи снагатор овде, а кад се ја расрдим, онда ћемо се потући, па ћемо сазнати. Ја се не могу тући, ако се не наљутим.

Па дабоме ― рече Не Мâл Човек ― рашта улудо трошити снагу? Улудо се само лудаци туку. А што се ти љутиш на њих?

А зашто кажу да су они Велики Кнежеви? Они су мали дечаци, и ништа више.

А јесам ли, по твоме, ја Велики Кнез?

Ви? ― одговорих ја с поштовањем, гледајући на њега, у планину. ― Хо-хо!

Видех да се Не Мâл Човек раздрагано насмејао, и паде ми камен са срца: осетих да се ми можемо спријатељити, само треба добро започети ствар. Он беше огроман, светао, кврцне ли кога у чело ― пуче кост у парампарчад, а зла нема у очима, пријатан је, на страни добра и увек ће бити милостив.

Мало срце има псећи њух, нисам се варао, осетих одмах велико поверење и од среће се почех кикотати, хватајући се за трбух, и засмејах Не Мâл Човека до суза.

Он није частан ― рече старији, указујући на мене ― он завезује десну руку и хоће с нама обојицом да се туче само левом.

Шта? Шта? ― упита Не Мâл Човек, не схвативши одмах.

Ја се с тим не слажем ― тропарао је старији ― ако ћемо се тући, онда ћемо обема.

Сјајно, Никењка, сјајно, правилно, борба мора бити равноправна, без предњаштва. Не, брале ― обрати се он мени ― ти своје смицалице с левим рукама заборави, овде су људи часни и на предност не пристају. Кад је туча, нек је туча. Зуб за зуб, кост за кост. Друге услове ми не трпимо. Часна смо фирма. Сјајно, Ники! Све похвале. Но, и твоју храброст исто хвалим ― рече он мени. ― Кад порастеш, направићемо официра од тебе. Хоћеш ли да будеш официр?

Пуковник Владимир Оленгрен (1867-1943), друг из детињства цара Николаја II

Хоћу генерал.

Хо-хо ― одобравајуће рече Не Мâл Човек. ― Пази, за генерала треба имати штофа.

Имам штофа ― одговорих ја ободрено и осећајући огромно поверење према Не Мâл Човеку.

Он опет развуче уста и поче се тако смејати, да у собу уђоше зачуђене жене.

Задовољан си, Александре? ― упита једна нова, коју ја још нисам видео, а Не Мâл Човек, настављајући да се смеје, одговори нешто, али не на руском.

Сви постадоше изузетно весели, видех да се мама радује, а бледа старица развезала уста и цмокће. Ја, опет, нагонски осетих да од те старице може пасти велики слаткиш: сва је била сладуњава.

Ствар је пошла као ништа.

ЗАГОНЕТКА

Чудна ствар: одонда је прошло већ шездесет пет година. Много је воде протекло, и да је Господар Николај Други жив, био би стар као и ја. Сав живот он је био милостив и наклоњен мени, помагао ме у најтежим околностима мог живота. Моја мајка је после васпитачког рада била постављена за начелницу Васиљеостровске женске гимназије и имала је слободан, скоро породичан приступ ка Господару. Требало је само назвати обер-хофмаршала, и Господар ју је примао по првој прозби, а ако је било потребно причекати, онда није чекала у пријемној соби, него у његовом кабинету, крај његовог писаћег стола. Он би обично рекао:

Драга Дидењка, поседите, молим Вас, а ја треба да прочитам ево још ове папире. Можда хоћете да запалите?

Знао је да мајка дуван трпети није могла и увек се притворно срдила на те позиве. Одлазила је до прозора, отварала рам и седала тамо, раширивши новине, а Господар се опет шалио:

Не излажите се претерано ваздусима, иначе ће Вас ошинути промаја, ухватићете кијавицу, па ћете ћихати. А то некако не иде уз Вашу дужност. Није згодно.

А Ви се, Никењка, усредоточите, читајте брже Ваше папире, ионако баш немам времена.

Заиста? Много посла?

Ја мислим да је много.

Но, но, сад ћу ја. Ах, како су они мени додијали, ти папири!

А због чега Ваше перо тако шкрипи?

Перо је просто никакво. Ко ће тим да се бави.

Следећи пут ћу донети добрих пера.

О чему Ви бринете, Дидењка? Бићу Вам врло захвалан.

Опет је почињало шуштање папира.

Страшно споро пишем. То је Ваша кривица, Диди. Ви сте ми наметнули овакав рукопис.

Споро, али читко, ― брецала се мајка. ― Нико неће рећи: као сврачјом ногом.

А ето, када Витје чита моја писмена, он свагда криви осмех, па ми се чини да мисли: „женски рукопис“.

Никако! ― планула би мајка. ― Никако! Давала сам Ваш рукопис графолозима.

Па? Шта онда?

Сви у један глас су рекли: бистар, трезвен ум, увек логичан. Затворен.

Затворен?

Да.

Ћутање.

Па у нашем занату другачије се не може ― уследи, не одмах, одговор. ― Но ево, готово је. Преместите се овамо, Диди. У чему је ствар? Опет молбе? Опет на моју душу? Сви с великом породицом? Наравоученије?

Он са̂м узима из мајчиних руку ридикил и почиње отуда вадити начетворо сложене хартије.

Мајка почиње да се жали на дувански дим.

Зар је то дим, Диди? Па то је тамјан, ― вели, шалећи се, Господар.

Стидно је тамјаном називати гадост! Тамјан је света ствар.

Но, но, нећу. Колико је тамо душа.

Код ове их је пет.

Пет? Но, даћемо јој пет тисућа.

Много је, Ваше Величанство. Где толико?

Каква сте Ви шкртица, Диди! Зар Цар не може дати сиротој жени пет тисућа?

А ја кажем: много.

А ја Вам путем Царске заповести наређујем да најпонизније ћутите.

Мајка је у притворном страху запушавала уста, а Господар говорио:

Аха! Некада сам се ја Вас бојао, а сада Ви дрхтите од грмљаве мога гласа. Времена се мењају, Диди? А?

Начелница гимназије по закону није имала права ослобађати ученице од плаћања. Она је била дужна да њихове молбе доставља у Старатељско веће Закладе Царице Марије, и само Старатељско веће је доносило одлуку: ослободити од плаћања или не. Моја мама то никада није радила. Она је те молбе чувала код себе и при одласку к Цару их узимала са собом. Цар лично је од мајке узимао ридикил, вадио из њега све молбе и на свакој од њих писао износ, који је она налазила нужним дати овој или оној породици. Затим је израчунавао укупну своту новца, и на томе се његов посао завршавао. Мајка је имала утисак да се њему допадало да се удаљи од великих службених брига и позабави таквим ситницама. На крају разговора он је, свагда шапатом, тражио да се никоме ни речи не говори о његовој помоћи.

Поуздано ми је познато да за све 22 године рада моје маме као начелнице гимназије ниједна молба за ослобађање од плаћања није поднета Старатељском већу. То је изазивало чуђење у надлештву, коме је сваке године из свих женских гимназија пристизао огроман број таквих молби. Али моја мама, памтећи Цареву заповест, никада и никоме није говорила да то даје он.

Ово спомињем да бих осветлио његове, бесконачно милостиве, одношаје према својој старој учитељици. То су била чувства оне врсте каква су, можда, код Пушкина била у односу, на пример, према Арини Родионовној. Исто тако је он био милостив и према мени. Тако сам, по његовој препоруци, био премештен из пука на службу у Главни Штаб: желео је да будем ближе мајци. Он ме је избавио из велике невоље када сам доспео на окружни војни суд после Фелдмановог бекства из војног затвора Севастопољске тврђаве. Он ме је примао у приватним аудијенцијама. Све до ступања на Престо, сваког шестог децембра, одлазио сам код њега на имендан. Он је крстио моју децу, често помагао новцем, нарочито у данима болести, али никада ниједну реч није рекао о данима детињства, које смо проживели заједно. А ипак смо заједно проживели три године.

Често сам разбијао главу: у чему је ствар? Ништа тако не зближава људе као детињство. И ничег се није тако пријатно сетити у зрелим годинама као детињих, заједно проживљених дана. Понекад ми се чинило да је узрок тога разлика у положају: он је Цар, а ја ― далеки и мали његов слуга. Правда, сва моја крв и живот стоје њему на располагању ― треба само реч да каже, но и поред тога разлика остаје разликом. Понекад ми се чинило да он једноставно нема кад мислити о томе, глава му је оптерећена не с тисућу, него с милион ствари: где се ту опомињати дечјих тричарија? Али гле, долази мајка из дворца и прича тако просто и мило:

Е, напунила сам Никију главу тако да ће, изгледа, и аспирин узимати. Све се погађа, све жели повише дати. Не зна да се људи не смеју мазити. Молиш 500, а он 5000 пише. „Та, шта Вам је, Диди, жао Вам због ништице вишка? Па људима је, може бити, неопходно.“ А мало ли је шта неопходно? Све не можеш намирити. А он ће: „Цар је дужан све да намири“. Право ме срамота и да идем: оберем га као слана росу. А он још обећава да ће послати пола туцета мадере. Вели, нека изузетна мадера: и са̂м је само за празнике пије. По мени, он ту води политику: хоће да учим и Аљошенку. Прави наговештаје како сам, вели, оца писмености учила, па ћу и сина такође. А ја: „Не ― кажем ― нисам оног здравља, јетра ми не ваља“. Смеје се: „У Карлсбад ћу да Вас ― каже ― пошаљем, Диди, на опоравак ћу дати своју милу старку“. Ја ти се одмах ту бацим на колена и раскукам: „Узми све, здравље, последње године, последњи одмор, последње снаге…“

А низ старачке образе теку ситне, мутне сузе.

И ту ме спопада или зловоља, или љубомора: због чега он никад са мном тако не говори? Та, ја сам његов друг, стари кунак. Зар се ми немамо чега сећати? Зар се не верасмо по дрвећу у Аничковљевом врту и не пљувасмо на пролазнике? Зар не дражисмо Чукувера? Не грудвасмо се? Не хрвасмо на снегу? Не вајасмо Снешка?

У чему је ствар?

И ево, једном се десио такав случај:

Сусрет Цара Николаја са командом Црноморске флоте у Севастопољу 1916. године

1916. године Цар је допутовао у Севастопољ да благослови трупе које одлазе на фронт, и провео је с нама целих пет дана. Становао је у свом возу, који стајаше на Царском колосеку. Крајем петог дана требало је да отпутује за Петроград. Увече, око осам часова, дођоше највиша дужносна лица да се поздраве. До поласка воза преостало је близу четири часа и, да не би задржавао људе, Господар после разговора устаде и, смешећи се, рече:

Па, господо, сад рачунајте да је Господар отпутовао.

Опростио се, и сви изађоше из вагона.

Ја остадох сам код колосека, сматрајући својом дужношћу, као команданта, да будем крај воза до самог његовог поласка.

Беше тамно, небо се потом осуло звездама. Око се навикло на тмину, видим као мачак. Ходам, шетам дуж воза, старам се да не правим буку. Плану светло код писаћег стола у вагону. Значи, сео је да ради. На застору покадшто поиграва сенка. Из града довезоше намирнице за сутрашњи дан, затим лед. Послуга воза галами без устезања.

Тише! Господар ради! ― кажем.

Гледају ме са чуђењем, као провинцијалца.

Господар је на нас навикнут ― кажу.

Разместише намирнице, наденуше качкете, нагрнуше у град да се проведу до поласка, а нека бараба ми фамилијарно шапће на ухо:

Овде код вас је пикантна публика, господине команданте.

Мислим се: да те дохватим у граду, показао бих ја теби пикантност, али овде, крај Царског воза не желим да правим дармар.

Дигоше се и несташе.

Прође сат, па други, чују се часовници из града, тај је саборне цркве, тај је с тврђаве ― све их по звонима знам. Погледам у табакеру: две цигарете, ваља приштедети. Јесењи ваздух, море почиње да се осећа на јод, по колосецима тумарају парне локомотиве, размештају се, звиждућу. А лампа у окну стално гори, стално видим наклоњену главу и повремено дим од цигарете. Одједном ― руштање песка. Неко иде право ка мени.

Ко је?

То сте Ви, Оленгрен?

Запањих се.

Ја, Ваше Императорско Величанство.

Зашто не одосте?

Сматрао сам својим дугом да останем до поласка воза, Ваше Императорско Величанство.

Зашто себе узалуд мучите? Доста сте се мноме овде бавили. Округло пет дана.

То сматрам срећом, Ваше Императорско Величанство.

Немате ли цигарете? Мени је нестало, а послугу не бих да будим.

Отварам табакеру. Цар опипава руком.

Па и у Вас их је свега две.

Рад сам старати се, Ваше Императорско Величанство.

Нећу узети. Није етички.

И појмити не могу како ми се отело:

Због старог пријатељства је дозвољено, Ваше Императорско Величанство.

Цар се насмеја, и рече:

Де, само због старог пријатељства.

Запалили смо у мраку, и ту је уследио разговор, који ме је потресао до темеља.

НЕДЕЉА РАСТАНКА

Памтите ли онај балон? ― упита ме Император.

Не памтим, Ваше Императорско Величанство ― одговорих ја, помало збуњено.

Ех, како то? Сећате се, више нисте боравили с нама у дворцу, и били сте већ кадет? И те, по свој прилици, недеље растанка, дошли сте код Ваше маме, која још није отишла од нас. Њој су, изгледа, хтели поверити покојнога Георгија.

Да, да, Ваше Императорско Величанство. Али мама већ није имала снаге.

Зар је могуће да се не сећате?

Чега управо, Ваше Императорско Величанство?

Па тог малог балона, који сте Ви донели с Марсовог поља? Онако, црвен балон? Да не би пукао, замолили сте Анушку… Ви сте, може бити, и Анушку заборавили?

О не, Ваше Императорско Величанство. Анушку ја одлично памтим.

И тако ― наставио је Господар, пућкајући цигарету ― замолили сте Анушку да прикачи тај балон за прозор у кухињи, на ваздух. Зато што ти балони на собном ваздуху не могу дуго издржати.

Као да ме муња одједном шинула у главу. С јасноћом, као да се то јуче десило, сетио сам се свега! Но, због неке пренеражености која ме спопала, настављао сам све да одричем и остајао при своме:

Ничега се не могу сетити, Ваше Императорско Величанство.

Цар је био ретко уман, проницљив и пажљив човек. Он је, вероватно, схватио моју драму. Он је, вероватно, одлично разумео моју сметеност и, као ретко васпитан човек, није ми допуштао да то схватим. Ја пак, осећајући како ми румен залива лице, благодарих Бога због тамнине ноћи, због одсуства месеца, због слабог треперења звезда. Господар је, вероватно, такође осећао румен мога лица, као и ја. Чак и у мраку осећао сам његов благ осмех.

Вучју јаму исто не памтите? ― питао је Господар.

Какву вучју јаму, Ваше Императорско Величанство?

Коју смо ја и Жоржик ископали на клизалишту.

Господе! Па како да не памтим? Одлично памтим. Све ми је, као живо, искрсло пред очима. Чак сам и чворугу на челу осетио ― све памтим, ништа нисам заборавио, него грешим душу и одговарам:

Не памтим Ваше Императорско Величанство.

Ја, уосталом, разумем да сте Ви све могли да заборавите. Толико година… И то каквих година. Ја, пак, нисам заборавио, нисам могао заборавити зато…

У тмини сам осећао како се Господар безгласно смеје:

За то дело сам од оца добио такве батине! да их ни до данас не могу заборавити! То беху прве и последње батине. Но, наравно, сасвим заслужене. То сам увидео. Корисне батине. Ах, Оленгрен, Оленгрен, како је то било срећно време! Ни брига, ни памети. А сада…

Господар поћута, повуче последњи остатак цигарете, догореле до муштикле, и сетно рече, показавши руком у правцу Севастопоља:

Само тај један град. Колико ми је он јада донео!

* * *

Као мали кадет јавих се својој мајци на допусту последњих дана Беле недеље. Мајка, очекујући да јој одреде службу, још живљаше у дворцу. Њена служба код Великог Кнеза беше већ окончана, и његово даље образовање прешло је у руке генерала Даниловића.

Чак и на овој запари француског југа ја, као сада, осећам бљесак и коштану цичу мраза фебруарског петроградског поднева. Због нечег ми се увек чинило да је руски мраз направљен од кости. Невски бејаше сав у покрету, веселом, и мразном исто тако. Чудна ствар: мраз, као и вино, весели људе. На мразу ти се смеје, и никако не можеш да се љутиш. Сви од мраза укапљени људи скончавају с осмехом помирености на лицу. А онда, у Петрограду, дим се к небу из димњака диже у равној, нежној линији, ни лахора, ни даха, по шкрипи салинца може се одредити колико је степени, зато што шкрипа има своју музикалну, сад растућу, сад опадајућу тоналност. Траг салинца има сад плавичасти, сад љубичасти прелив, и то је све од количине степени. Дах коња, који је сад просто спаран, сад густ и споро се осипа, и боја леденица ― све то зависи од количине степени, и проницљивом човеку никакви топломери не требају. И око, као и ухо, има свој апсолутни слух. И све то, зимско, сјајно-бело, пева своју северну песму, и не чуди што нам овде, на југу, то недостаје, као богослужења; слаби здравље без мраза; око се не бистри зимским светлом; плућа се не прочишћавају студеним ваздухом. Тамо, управо тамо осећаш да си стварно на земљи јер, дабоме, на небу ће бити велико блаженство, али неће бити руског мраза.

Као мали, тек печени кадет, у шињелу, шивеном према висини, умотан у жуто, миришљаво башличе, из кога му вири само црвен носић, прилазим ти ја капији Аничкова дворца с Невског проспекта. И одмах, колико га ноге носе, лети к мени стари пристав Хомјенко. Он је исто у башлику, само без кићанке, очи му црвене и у нежалостивним сузама, брада у ињу: прави Деда Мраз.

Куд си ти, кадетићу, запео, а, балване? ― виче Хомјенко, трудећи се да избечи смрзле очи.

Код маме ― одговарам ја.

Какве маме, балване? Овде је царски дворац.

Моја мама живи у царском дворцу.

А који си ти? ― претећи пита Хомјенко.

Мени у души годи што ме Хомјенко не препознаје. Дабоме, како старац и да ме препозна? Ја сам већ велики, униформисан, ја већ место за бркове мажем петролејом, скоро да могу да пустим и браду, и то дужу него и сâм Хомјенко.

Ја сам ― велим ― Волођа Оленгрен.

И ту Хомјенко „изува“ очи:

Волођице ― виче он да се сав проспект ори ― па то си ти, ђаволку?

Ја ― одговарам ледено гласним басом.

Не могу те познати, богат ћеш да будеш.

Богатији од Вас ћу ― велим ― да будем.

Па дабоме, шта сам ја? (После смрти Хомјенко је оставио неколико милиона). Де, иди, иди овај пут. Али запамти да је твој улаз са Фонтанке, чујеш ли?

Чујем ― одговарам ја и улазим кроз сама Царска врата.

Идем двором, гледам ― из гимнастичке сале, само у мундиру, истрчава Никијев отац, Велики Кнез Александар, и такође виче:

Куда, кадету?

Код маме.

Али, он ме по гласу одмах познаје и такође се, као Хомјенко, чуди:

Ти си, Волођице?

И поново се радујем: сви ме знају, цареви, пристави, уокруг је родни, добри дом. Велики Кнез се, као и сви људи, смрзао, и пуном паром лети к улазу, тамо ме сачекује, дира ми нос и каже:

Пропаде твој нос, има да ти отпадне, брже га намажи гушчјим салом.

А пара му бије из уста, очи му сасвим помодреле и исто помало сузе. У мени расте громадно поштовање према њему: без капута трчи по мразу ― е, то је прави Велики Кнез, ничег се не плаши.

Напих се ја код мамице чоколаде, обрисах нос, горчина растанка брзо прође и постаде чак невесело. Мами није добро, јетра, врела боца, прашкови с папирним, изванредно лепим врпцама из апотеке, у стану ― не топлота, него права правцата суша. Анушка уздише за Богом и све пева „Свјатија Троици“, исте оне лампе с механизмом, исте фотеље ― Господе! Како је досадно у дворцу! Тек у корпусу сам сазнао шта је прави човечански живот. У мом школском столу, на пример, седи и благује прави, живи врабац Мишко, кога сам нашао у врту, скочањеног од хладноће. Сад се Мишко прилагодио, једе хлеб и дише кроз рупицу коју сам провртео перорезом. Коме је с таквим пријатељем до умирања, чак ти се не мили ни лекције да учиш.

До отприлике два поподне чамотиња ме сасвим обузела, и ја почех молити маму да ме пусти на балагане. О тим балаганима у корпусу су много и веома живо причали. Не бити на балаганима исто је што и бити код папе4 и не видети Рима: тако је изјавио један стари кадет, наш пријатељ.

Почех наваљивати, мама се смилостиви, пусти ме и даде ми абаз: тако су код нас у корпусу називали двадесет копјејака. Мама је настојавала да са мном, као пратилац, пође Анушка, али ја то одлучно одбих и почех страшити маму како из корпуса истерују кад виде да се врли кадет не може окренути без помоћи даме.

Када изађох у двор, поново умотан у башлик, чух да неко за мном куца од горњег окна по стаклу. Подижем главу: Ники. Видим да прави такав покрет руком, који значи: драго ми је што те видим. Код нас, као код глувонемих, беше разрађена посебна азбука гестова. Ја исто махнух рукама, тако да је то значило: исто ми је страшно драго што те видим, и чак отплесах мали плес. Ники нестрпљиво задобова по стаклу и покретима поче говорити: одмах дођи код мене. Затим направи димни покрет над главом и протеже се ― то је значило: цркавам од досаде. Ја покуцах себе у груди и опет заиграх ― што је значило да је мени ђаволски весело. Ники упитно прође двама прстима по стаклу: куда си пошао? Ја одмах показах деду са дугом брадом, козу на жици, прћастог кловна, намазане образе ― то је значило да идем на комендију, на балагане, а Ники направи зачуђено лице: ништа није разумео. Јадничак! Он није знао шта је то комендија и шта су то балагани. Направих неколико корака напред, затим назад, затим показах прстом на језик и чело, што је значило: одох, а када се вратим, све ћу испричати по реду. Ники поглади себе по коси ― то је значило да он плаче и да му је тешко што остаје код куће. Ја метнух на очи крај башлика и, ридајући, подрхтавајући раменима, пођох из дворишта, као апостол Петар после одрицања.

У то доба, у дворској атмосфери, ја већ почех полагати пред собом рачун о томе шта сам ја и шта је он. Схватао сам да је између мене и њега неизмерна разлика, али никаквог страхопоштовања у мени према њему није било. Схватао сам да се пред њим распростиру сва блага света, осим једног: осим слободе. Ево ја, мали и никоме, осим мами, непотребан кадет, поћи ћу сад по Невском и са задовољством одавати почаст официрима и потајно ишчекивати да буде више генерала, толико је пријатно осећати се као човек у служби државе, који већ има озбиљне обавезе и кога ће за нарушавање истих затворити на нека два часића у тамницу. Тако је пријатно затегнути се ко струна пред генералом и о поручнику помислити: „Којешта“ ― просто салутираш и никаквих фронтова.

Излазим из капије и мислим се: „Јадни Никењка, седи као мој врабац у школској клупи, никуд га не пуштају, а зашто? Па ко ће нас пипнути, коме смо ми потребни?

Снова видим Хомјенка, прилазим му, стајем у фронт, држим руку на штитнику капе и питам:

Ваше превасходство, дозволите да сазнам, како да дођем до балагана?

Хомјенко ми такође отпоздравља, и са свом учтивошћу показује руком:

Пођете само право, господине кадет на палицу надет, а потом сврнете удесно, па најбоље да упитате полицајца. А од старамајке одобрење имате?

Тачно тако, имам.

С Богом по мразићу.

И ја не идем, него летим попут стреле, пропуштајући чак и генерале ― тако ме мами на крилатим, мразом поткованим ногама, чудесан живот.

БАЛАГАНИ

Император Александар Tрећи беше врло оштроуман човек. Многе његове одлуке постале су класика. Познат је случај кад је у некој сеоској општини неки мужик напљувао његов портрет. Дела увреде Величанства претресана су у окружним судовима, и пресуда је обавезно давана на увид Господару. Тако је било и у датом случају. Мужика-увредитеља осудили су на шест месеци затвора и о томе известили Цара. Александар Трећи се хомерски расхохотао, а када се он грохотао, онда је то чуо цео дворац.

Зар?! ― викао је Господар ― он је испљувао мој портрет, и ја ћу га за то хранити јоште шест месеци? Ви сте с ума сишли, господо. Пошљите га у вражју матер и кажите му да сам, са своје стране, и ја хтео да пљујем њега. И конац делу. Чудна ми чуда!

Ухапсили због неке политичке ствари списатељицу Цебрикову и то саопштили Господару. А Господар изволео на папиру написати следећу одлуку: „Пустите стару луду!“

Ва̏с Петроград, укључујући овде и ултрареволуционарни, смејао се до суза. Каријера г-ђе Цебрикове била је сасечена у корену, Цебрикова је од јада отпутовала у Ставропољ-Кавкаски и око две године није могла доћи себи од „увреде“, мамећи осмех код свих који су знали ту причу.

Беше то ретко весео и једноставан човек: он се с нама, децом, грудвао, учио нас да стружемо дрва, помагао да правимо Снешка Белића, али за несташлуке би нам добро почупао уши. Једном се ја и Ники бејасмо узверали на дрвета да пљујемо по пролазницима на Невском проспекту. Обојица смо од будућег Александра Трећег добили каштигу, очинску и правичну.

Удаљио сам се на страну ево којим поводом. До дан-данас не могу разумети зашто је за царевања баш тог владара, који је са̂м тако волео и да се насмеје и да се нашали и, што је најглавније, који је разумео и ценио шалу ― зашто су баш за његовог царевања били забрањени такозвани покладни вашари? И уопште не могу да схватим зашто су, на пример, и у Паризу отишли у област предања и карневал, и масни уторак? И Париз и Петроград веома много су изгубили од свог уметничког лика због тих забрана.

Боже мој, како се ја, мали кадетић, весељах онда на том вашару! „Печено и жарено, пар за пèтāк дајемо“, „са спржом“ ― пре свега сам окушао стварно печене пирошке. Никаква јела царске кухиње нису могла угодити мом укусу као те својеручно купљене пирошке крај малафејевског балагана!

Деда, који се кревељи на приредби, виче ми:

Кадету, немој све појести, остави чичи парченце! Не дај души да отегне папке од глади! Обрадуј деду-весељака! Дај да данем!

И брише вештачке, цуреће слине.

А неки трговци у огромним ракуновим крзнима, и трговкиње у кадифеним бурнусима, и паркетари (паркетари се одмах виде по брковима), и дечаци у овнујским опаклијама, и девојке у заносним, кокетним рупцима (најдражеснији украс за женску главу: не цене га сад тако, без разлога, каћиперке на овдашњој Азурној обали) ― сви ми у један глас викаху:

Кадету, остави деки, обрадуј старог!

Ја оставих пола недоједене пирошке и пружих је ка деди. Деда беше високо, на горњем подијуму, и неки паркетар прихвати пирошку из моје руке, узвера се уза стуб са барјаком, и победоносно је уручи деди.

Хвала, унуче, пожалио си деду, ниси га оставио. Сврати на представу, бићеш гост, да ти забавим душицу. Еј, трговче, шта гледаш? Следи пример, одвали пола штофа5, па је спремна сва клопа.

Деда је говорио у рими, поигравао, цупкао од мраза, помахујући марамом, намигивао девојкама и све време тандркао на балалајки.

У самом балагану беше чаробно: ломатали су се на трапезима, гутали дим, спуштали мач у трбух и представљали прекрасну муслиманку која умире на ковчегу свога мужа. Муслиманку је била стварно милина гледати, умирала је са хладним лицем, но дуго. Али зато је трговкиња плакала и брзо утирала сузе, да се не би замрзле. Трговци су се уздржавали и шмркали бурмут не ћихајући. Кад су привели ухваћеног разбојника, паркетари су вриштали са стајаћих места:

Удри га по губици, кучкиног сина!

А ја сам гледао паркетаре с притајеном захвалношћу.

Насред балагана горела је огромна пећ, весело су пуцкетала брезова дрва, дим је био миришљав и од њега се ширила животворна топлота, није ми се ишло, седео бих до вечери. Потом је муслиманка играла са даирама и ударала њима по крилу.

А када изађох из балагана, ваздух већ беше поплавео, згуснуо се, на обзорју се оцртаваше млад Месец у прозрачним пеленама, ватре су гореле, ваљало је попити збитењ и захтевати од продавца да чашу налије до врха.

Паркетари су, лежећи потрбушке на санкама, слетали са санкалишта, а њихови бркови су се од лета претварали у снежне мишеве. На врху санкалишта, с победничким лепетом, вијориле су се заставе. Било је бучно као на вашару, свирале су оргуље и неки флаутисти, који су ходили у поворци. И одједном ми се указа призор, који ће ме упропастити: то беше брадати мужик у белој прегачи, продавац балона.

На танушном ужету он држаше грозд обојених балона који се љушкаху у ваздуху. То је било тако волшебно лепо, да ми се дах пресекао. Они беху тако нежне прозрачности и чистоте, да се поседовање једног од њих чинило недоступним достигнућем. Сваки од њих морао је стајати најмање сто рубаља. Тим пре што је мужик на мене и народ гледао с убиственим презрењем. И био је у праву, творац и поседник балона. Да сам на његовом месту не бих никоме продао ниједан балон. Како је могуће одрећи се таквог чуда? Ти балони беху чаробном допуном удубљеном, плавом небу, млађаном детету-Месецу: чинило се да баш ради њега, ради Месеца, они беху и донешени овде. А затим, њима је, голуждравим, вероватно хладно на оваквом мразу када из свега, чак и из башлика, сукља пара. Све је нестало за мене, чак и врева, чак и музика. Ослепео сам и оглувео. Ако би ми презриви мужик рекао: „Кадету, скидај чизме, па ћу ти за њих дати један балон“ ― не бих се премишљао ни часка. Тако су ме поразили ти први пут виђени балони. Утисак је био тако силан и тако се урезао у душу да ја и сада, после шездесет пет година, гледам на те балоне с ускомешаним ганућем. А онда иђах у стопу за мужиком, како ученик иде за пророком.

И одједном мужику прилази купац. Од купца бије пара као из купке. Купац грубим гласом пита:

Брадо, пошто балони?

Мој мужик промукло одговара:

Пар седам копјејака, а један ― пèтāк.

До дан-данас чујем оно јарославско „я у речи „пятак“.

Купац незадовољан одлази и каже:

Знаш да зацениш, лупежу!

А мене обузе врућина. Како? Не сто рубаља, него пèтāк, обичан пèтāк? Где су моји петаци? Претурам по једном џепу, по другом ― пропали, нестали моји петаци. Боже мој, где су ми петаци? Зар сам их све профућкао без остатка, лудак, магарац, скотина неразумна? Бејах тако замотан да искати, копати по џеповима не беше нимало лак посао. Из мене сукљаше пара, као из купца, нос није држао бале, и неки пролазник ми рече:

Спискаћеш све бале, кадету.

Но, ја бејах далеко од сваке увреде!

Пробио ме је зној као после малине6, бејах спреман да збацим башлик, који ми се указао као пакао, као слачичњак. Наизменично сам из џепа вадио драгоцену карту за балаган, клис, доглед са црвеним стаклом, јантарну муштиклу, храну за врапца, бенгалске шибице, бомбону, на коју сам одавно заборавио ― све, све! Пèтāк је био у десном џепу шињела ― тамо где је и морао да буде: од узбуђења га једноставно не могах напипати како треба. Све своје претраживање вршио сам ни на минут не остављајући трагове мог мужика.

Напрћивши нос, зађох ка њему с лица и, вероватно пребледевши, пружајући дебели пèтāк са широким николајевским монограмом, заповеднички рекох:

Дај балон!

Мужик одговори:

Какав ћеш?

Опет задатак. Мужик презриво гледа.

Црвени! Не, плави! Не, тај, тај!

Лила, шта ли?

Не, црвени!

Ти си попут девојчице, кадету ― каже мужик срдито, дрешећи балон. ― Не знаш ни сам шта ти душа иште.

И балон се обрете у мојој руци. Не осећах ни увреде, ни мраза који ми се зарио у руку. Балон беше лак, од помрчине која се спуштала он је такође потамнео, рубинов, као на мамином прстену, али лебди за мном у стопу, као ваздушно кученце, хоће да се истргне из прстију, али чик, брате, сада те не пуштам, сада си мој навјеки.

И први пут у животу ја тада схватих шта је то срећа, потпуна човечанска срећа. Хтедох да сазнам од тог мужика адресу да бих га, када будем генералом, засипао новцем и терао да ради само за мене и моју децу. Мужик би живео у топлој бањи, и Анушка би му доносила обед, а ја бих долазио по балоне. Балони би били свуда, треперили би у ваздуху, заносно шуштали у рукама и миловали поглед.

Не примећујући таму, која се коначно згушњавала, ни светла Невског проспекта, ни крепко замрзли снег који се полако ројио с неба, ни клизавост плочника, ни генерале, ни обичне официре, ни сав тај презрени земни живот, ја махинално иђах напред, и пренух се тек онда када видех четири тучана коња. Аха! Дакле, скренути надесно.

Надесно је био дворац са снегом који се заривао у зидове. Од Фонтанке је нарасла хладноћа. Црвенкасте жаруље су љескале у рибњаку. Коњи су надирали слева, здесна, чуо сам њихово дубоко дисање и имао само једну мисао: „Само да гладни коњи не поједу балон“.

Ја сâм бих га са задовољством појео: тако је био укусан и примамљив.

Најзад, прикачивши се једном старијем господину у дубоким каљачама, ја пређох улицу и, несвестан икаквих тешкоћа, дођох до своје рођене мајке.

Балон није запрепастио ни маму, ни Анушку: тим горе за њих.

Али мене, ако и није завадио, ипак ме је некако раставио са Царем Николајем Другим за цео живот, и он ме је на то у Севастопољу подсетио.

КАВГА

Наступаше вече, очи се склапаху, требало је спавати. А очи не престајаху гледати тај не од овог света, волшебни балон. Знајући да ћу сан тешко савладати, осећајући жиле као после гимнастике клонулих мишића (нарочито су издавале ноге), реших да, премда се са злом сна и земног заборава не могу борити, ја свој балон у сваком случају из руку ни за какве паре нећу испуштати. Ако ја спавам, нека и он спава. Намотаћу конац на прст, лећи на леђа, и тако ћемо заједно провести ноћ. Али Анушка, која је дошла да поспреми постељу, изјави:

Ваш балон неће издржати ноћ. Пући ће.

Како пући? ― ускликнух ја.

Врло просто, како пуцају балони. Треба га на хладан ваздух. Онда ће издурати још један дан.

Започе препирка, у којој сам Анушку напао као најгорег непријатеља, али авај! Дође мамица, и са њој својственим ауторитетом, изјави да је Анушка у праву и да је балон нужно изнети на чист ваздух. Балон је, као и све лепо, кратковечан. Треба га спасити и ― дрхтавим рукама ја предадох балон Анушки да га изнесе за прозор кухиње и што боље причврсти. Анушка га равнодушно, као обичну ствар, уграби својим скорушеним прстима и изнесе из собе. Дошло ми је да плачем, вичем, појурим за њом, али био сам бос, разодевен и бојао сам се мамине грдње.

Уздахнувши, сруших се на узглавље и одмах видех неку зелену, праву линију, која је ишла кроз сав Петроград. Затим је деда мљаскао моју пирошку, затим сам ја ухватио црног мачка за реп, затим је неко шумно уздахнуо покрај мене и ја, као секира, почех падати на дно: вода беше топла и пријатна, и мени беше драго знати да сада нисам кадет. Потом су неки часовници грували као маљем, и ја се најежих од ужаса, мислећи да ће корпусно пиштаво звонце да зазвони за устајање. Али звонце није зазвонило, него се разлегао глас оне исте Анушке:

Ора је за устајањац, и Ваш балон већ шета по врту.

Шта лупеташ? ― љутито казах ја. ― Мој балон је привезан за прозор.

Беше, па однеше.

У мени се све срушило.

Како то? Шта пртљаш?

Ето тако. Никењка је послао војника и узео балон.

Како узео? Ко га је дао?

Ја сам га дала. Нек се истрчи.

Рђо! Ти си дала мој балон?

Па неће га ваљда појести? Истрчаће се и донети га.

Осетих да наступа смак света.

Та, Никењка је царевичић ― напоменула је Анушка.

Тресла ме грозница. Не знам како су се саме од себе навукле моје панталоне и десна нога легла у леву чизму. Руке су ми се тресле, прсти промашивали петљу. Имао сам једну мисао: спасавати балон, спасавати по сваку цену, док није касно.

Врт Аничковског дворца

Као суманут, истрчах у врт без шињела. Ништа нисам запажао: ни паклену хладноћу, ни снег, који ми је сипао за овратник, ни клизавост пута. Само једна суманута мисао: где је Ники? Шта је са балоном? Осећао сам једно: Ники је мој најцрњи непријатељ. Све остало: старо друговање, дворац, то осећање разлике, које је у мени почињало да се образује („Је л тачно да си учио с Великим Кнежевима?“) ― све је излетело из главе…

И одједном је негде између дрвећа промакла та црвена пега. Као стрела, пуштена из лука, полетео сам тамо. Ники, опазивши ме, ухвати маглу. О, тај дивни, шаљиви, скоро шипарички смех! Код нас, у корпусу, беше један дечак с истим таквим смехом, и увек бих се крај њега сећао Никија. Но, сада је то био смех најцрњег непријатеља. Потекох свом хитрином за њиме да бих отео свој балон. Али Ники (он беше помало кривоног), као зечић, вртео се по целом парку ђаволски окретно. Таман да га зграбим за оковратник ― а оно ништа: већ је шмугнуо око дрвета и умакао.

Враћај балон! ― викао сам. ― Није твој!

Да не би, сад је мој ― одговарао је Ники, и дивна црвена пега маглила ми се пред очима.

Не смеш да дираш мој балон!

Анушка ми га је дала. Не знам о чему причаш.

Долетевши до клизалишта, Ники се елегантно отклиза на ђоновима, ја на исти начин пођох за њим, али у узбуђењу не одржах равнотежу и бупнух четвороношке. И опет се у ваздуху расу смех девојчице: Ники је већ био далеко и викао:

Не умеш ни да се клизаш, медведу. Никад ме нећеш уловити.

Опет нови трн у самољубље. И опет нова ватра, опруга у телу… Опет се разлетесмо по парку. Узвртесмо се око дрвета: ја десно, он лево, држ’, не дај. Пред собом видим само веселе, бескрајно насмејане, блиставе и меке очи. Зловоља ме све више и више обузима: реших и да кости оставим, али да отмем балон, који се ни са чим у парку не стапа, али даје лепоту свакој тачки код које се појави. Дрво није исто дрво, ни клизалиште није исто клизалиште, и сам Ники ми се чини другим, мени непознатим дечаком. И сенка дражесне боје каткад клизне преко његовог лица и чини га још лепшим и нежнијим.

Царевић Николај као десетогодишњак

Никија спопаде смејавац, сребром тог звонког смеха испуни се сав зимни, с попут шећера тврдим снегом врт. С ужитком, као при оздрављењу, осећах да моја првобитна срџба прелази у добро и благонаклоно чувство: тако је пријатно у јаким чизмама и осећајући повећану топлоту у телу, јурити, гањати се с раширеним рукама, звучно режати и смехом одговарати на смех. И одједном се догодило оно што сам дуго чекао. Ники је подигао руке у знак предаје.

Враћам балон ― казао је и с подигнутим рукама, као преговарач, пошао у сусрет.

Паде ми камен са срца. Сад ће моје благо потпуно припасти мени. Већ сам жудно пружио руке. Ники принесе балон до самог мог носа, те изненада пусти конац из руку и балон се магновено узнесе до самог врха парка.

Лови свој балон! ― крикну Ники са смехом и опет се даде у бекство. Али ту се моје снаге утростручише, за ноге ми прирастоше ваздушна крила, направих неки невероватан скок, стигох га, оборих насмејаног до кикота и зато потпуно беспомоћног, и почех га бубетати из све снаге. Од кикота, од његових суза смеха, све јаче ми је тукло срце и све већа снага се уливала у руку. Бубетао сам га где стигнем, али топла опаклија, очевидно, гутала је моју силу, па сам само голицао Никијеве слабине.

Пази, пође ли крв ― сазнаће, а онда смо обојица надрљали ― рече на крају Ники и ја га пустих и са̂м, као њоња, заплаках за балоном. Обојица почесмо гледати у небо, трчасмо на места с којих је видљивије ― авај! ништа не видесмо. Балон је одлетео. На мене се свалила туга, тешка чама, са којом живот губи сваку привлачност и почиње отупелост.

Појави се Даниловић у дугом мундиру и позва Никија. Ники тихо рече: „Колера“ и послушно, нагнувши се напред, отрча. Ја са својом тугом остадох са̂м на свету. Наравно, балона има, али, као прво, ко ће ме пустити на балагане још једном, а као друго ― где наћи потребна средства?

Дома сам све испричао мами. Мама се насмејала и рекла да ћу сутра имати два балона. То ме је умирило, а да бих победио мучност ишчекивања, легох раније да спавам и, пробудивши се ујутру, видех да је за кревет привезано два балона: црвени и зелени. И опет ми се соба, која ми је била тако добро позната, учинила новом, а живот ― радосним и пуним. Био сам срећан и у срцу осећао прилив доброте. Мучиле су ме сумње: нисам ли се јуче сувише окомио на старог друга Никија?

У собу уђе Анушка и саопшти ми:

У кухињу је послат војник и каже да те Никењка чека на клизалишту. И Жоржик исто.

Дворска послуга је, треба рећи, целу великокнежевску породицу звала просто: „цареви“. „Цареви су пошли на свеноћницу. Цареви фруштукују“. А мале Велике Кнежеве, као у велепоседничкој породици, звали су једноставно по имену и увек умилно: „Никењка, Жоржењка“. Дабоме, иза леђа. Како ја сада разумем, послуга је породицу волела не само због страха, него и због савести. Уопште, комплетна послуга је била изврсна, и служила је „код царева“ из нараштаја у нараштај. Старци су били гунђала, попут Чеховљевог Фирса, која су, без устезања, домаће истине „царевима“ говорили право у очи…

Оставивши балоне у поуздан заклон, брзо истрчах у парк. Тамо, на клизалишту, већ су се мували заруменели Ники и Жоржик. Било је весело, ведро, угодно. Клизалиште сам познавао у прсте. Оно беше велико, с разгранатим, с посебним излазима, и личило је на сребрни паркетни под.

У самом јеку клизања Ники одједном рече:

А ову стазу ти нећеш проћи.

Због чега то? ― гордо, с увређеношћу упитах ја.

Па тако! ― увијено и са загонетним осмехом одговори Ники.

То ме је погодило у живац.

Иако си кадет (том звању он је искрено завидео), ипак нећеш проћи ― рече Ники још једном.

Шта то причаш? Зашто не бих прошао? ― опет ја одговорих гордо, нишанећи оком „нарочиту“ стазицу.

Зато што не можеш.

Ја ни пет ни шест заузех положај, зашкиљих оком, залетех се и… акнух у јаму. И од страха, од изненађења, наравно, задречах.

У исто време је, као за инат, Никијев отац, Велики Кнез Александар, будући Александар Трећи, пролазио да струже дрва. Чувши мој крик, он похита ка клизалишту, извуче ме из јаме, отресе снег с мог шињела, обриса ми лице, као сада памтим, необично мирисном и меком марамицом.

Лице му је било сушто чуђење.

Шта је ово? Откуд јама? Ко је дозволио?

Сада слутим да му је синула мисао: да није овде било атентата на децу?

Али Никија поново ухвати смејавац и он, причучкујући, простосрдачно све објасни оцу: како сам га ја јуче излупао због балона и како ми се он данас осветио.

Велики Кнез је све строго одслушао и необично суровим гласом рекао:

Шта? Он те јуче изударао, а ти си одговорио клопком? Ти ниси мој син. Ти ниси Романов. Испричаћу деди. Нека он пресуди.

Али ја нисам могао да се тучем ― правдао се Ники ― имао сам смејавац.

То нећу да слушам. Не вреди то сваљивати на смејавац. На борбу мораш одговарати борбом, а не вучјим јамама. Фуј. Ниси мој син.

Ја сам твој син! Ја хоћу да будем твој син! ― зарида одједном Ники.

Да си ти мој син ― одговори Велики Кнез ― одавно би већ од Волође замолио опроштај.

Ники ми приђе, намрштено ми пружи руку и рече:

Опрости што те нисам тукао. Други пут ћу те тући.

Увече су ми у Никијево име донели петнаестак балона, цео грозд. Мојој срећи није било краја, но прича је, вероватно, имала свој наставак о коме ја до сусрета у Севастопољу нисам имао појма.

И тек сада, после мноштва година, стојећи са мном на севастопољском царском колосеку, Император Николај Други ми је у шали натукнуо о томе…

* * *

Чувши Царево признање ја се, штоно кажу, осетих нелагодно. Много неразумљивог у мом животу поче се одједном расветљавати. „Никад ми то није опростио“ ― мишљах ја.

Цар одједном рече:

Делујете уморно. Ваљало би Вам да се мало излечите, одморите…

Одговорих да се спремам, допуст ми је већ у џепу, и кроз две недеље путујем у кавкаској групи.

Господар ми пружи руку и некако просто, војнички, рече:

Срећно!

И попе се у вагон, лако се опревши рукама. На платформи се одједном окрете и рече ми у тмину:

Да! Када будеш у Тифлису, поздрави од мене кнеза Орлова.

И нестаде. А ја само што не падох на теме од тог другарског, негдањег, дечјег, заборављеног „ти“.

ЖИВОТ И УЧЕЊЕ

У причи о случају са балоном направио сам отклон, а сад ћу почети редом да излажем повест о моме заједничком животу с Великим Кнезом Николајем Александровићем и заједничком учењу.

Сада, после толико година, чини ми се да је његов отац, будући Цар Александар Трећи (кога ја сматрам генијалним Владаром), схватао да своју децу не треба баш много да удаљава од земље и прави од њих небожитеље. Схватао је да ће небожитељство доћи само од себе, а до тада она треба да се прекале у свагдашњем земаљском животу. Биље из стакленика је неотпорно. И зато је на мене, као обичног несташка и љутицу, он гледао благонаклоним очима и праштао ми многе ствари. Ја сам био представник тог обичног, свакидашњег живота, који воде милиони његових поданика, и очито је, по његовој замисли, било нужно да се тим, свакидашњим животом, причести будући господар живота, засад ― његов мали син.

Ја пак, искрено речено, нисам био свестан те велике среће која ми је пала у део. Штавише: мене је просто притискао тај невероватно досадан и једноличан живот, који ми је запало да водим између позлаћених зидова велелепног дворца. Де, каква корист од тога што су нам уз доручак давали чај, кафу и чоколаду са брдима маслаца и јаја, и све то у неким посебним, чудесним тањирима? Дај ти мени окрајак хлеба, који ћу ја смотати у џеп и потом на Псковској улици чупкати у парчићима и отпремати у уста. Онда ћу осетити тај очаравајући, свети мирис умерено испечене корице и пружити себи срећу да, као код Хомера, уживам у храни. А не као кад устанемо сва тројица, неко зграби ово, неко шта друго, сви журе, не жваћући, без обзира на све забране и укоре, и у свих је само једна мисао: брже у парк, на чисти ваздух, да се понесемо један са другим у трци, рвању или, по могућности, игри трулих кобила, коју је Ники обожавао. Друго што је обожавао је да прати лет птица. Ни сад, после више десетина лета, не могу заборавити његово савршено очаравајуће лишце, замишљено и, у извесној мери, мрачно узнемирено, када је дизао своје нежне, невине и некако свете очи и гледао како ласте или неке друге птице исцртавају свој лет на небу. Ја сам то тако волео да му се понекад обраћах с молбом:

Ники, види птице!

А тада он, дабоме, није гледао, него је, смућен, постајао обичан дечак и трудио се да ми направи санке7.

Веома је волео лик Матере Божије, ту нежност руке која обавија Младенца, и увек је завидио брату што се зове Георгије, зато што има тако дивног свеца, који убија змаја и спасава цареву кћер.

Тако бих и ја спасао Ксенушку, ако би је напао змај ― говорио је често мали Велики Кнез ― и зашто је мој светац чича, уз то још и срдит?

Једном је код моје мајке чак испитивао може ли да престане да буде Николај и постане Георгије.

Па шта? ― одговарао је на мамине приговоре. ― Биће нас два Георгија: један велики, други мали.

Одлично је схватао да сам ја срећнији од њега, зато што је моја мама увек са мном, а његова мама га види само двапут дневно, ујутру и увече, у постељи.

Обожавао је своју мајку. Уосталом, и ја сам је обожавао. Не знам ко је није обожавао? То и јесте било божанство у пуном значењу те речи. Ја, блесавко, дечак, остајао сам без речи у њеном присуству. Разглавио бих уста и, обамръо, гледао је у божанском заносу. Често ми се снила, увек са црном лепезом, какву касније никад нисам видео. Понекад и сад снивам тај диван сан, који се понавља једном годишње, и увек ону исту, нојеву лепезу ― и онда сам срећан целе недеље, заборављајући и старост, и туђину, и неугодан, бесмислен живот.

Како је то бивало?

Одевалница („будоар“) царице Марије Фјодоровне у Аничковском дворцу

Обично око једанаест часова пре поднева, усред наставе, са трећег спрата одјекивало је звоно. Сви су се радосно стресали. Ту би Ники поносно поглéдао на мене: „његова мамица“. У трен ока сви смо летели ка лифту и трудили се да и сами дохватимо уже. Допревши до трећег спрата, на коме је живео Пресветли пар, ми смо кроз Салу за ручавање, познатим путем, летели ко ће пре у „њен“ будоар. Одмах су почињали целови и распитивање:

Но, како сте спавали? Шта сте сањали? Јесте ли Бóгу сањали?

Следили су исцрпни, праћени упадицама, извештаји, којима је увек, с притајено радосним лицем, присуствовао и отац.

Деца су хрлила мајци, грејала се њеном топлином, не хоћаше да се отргну, али авај! следило је службено време, и родитељи су морали да иду код деде у Зимски дворац, где ће потом и провести цео дан, до позне ноћи. Касније сам слушао да је Наследник тако упорно путовао у Зимски на цео дан због тога што се бојао да ће отац, Александар Други, дати устав. Онда ми то нисмо знали, али смо знали да нас пре растанка чека огромно задовољство. И то задовољство је наступало: Велика Књегиња нас је све наизменично возала око собе на шлепу своје хаљине. То је био редован данак за растанак. И провозавши се, обласкани за цео дан, опет смо силазили у своје крило к мрачним књигама и свескама.

Дечије крило састојало се из пријемне, гостинске собе, трпезарије, играонице и такозване клети, у којој је било три кревета. Била је још соба мис Брент, Енглескиње која се бавила васпитавањем Велике Књегиње Ксеније, која с нама, мушкарцима, није имала никакве везе. У играћој соби беше песак, љуљашка, колути, свакојаке играчке. Кревети у спаваћој беху особити, зналачки урађени, без јастука (што је мене у прво време убијало), с мадрацима невероватне пружљивости с ваљчићима у узглављу. Беше умиваоник с текућом водом. Каде није било, и деца су се купала код мајке, на трећем спрату. Ја ― у свом стану.

Наставу је прво похађао Велики Кнез. Царство свезака, које се њему чињаху као благо, које је штета прљати мастилом, пре свега царство чаробних и, у суштини, једноставних књига, као „Родна реч“, са сликама, од којих се не можеш отргнути… Нарочито га је заокупљала сличица „Скупа тесно, а засебно тужно“ и сиви балон. Савршено га је очарала песма „Руменом зором“. Не знам да ли због пријатног ритма тих строфа, или саме слике јутра, изражене у стиху, али он је, због неписмености, још није могао сам читати и све је молио маму да му је она чита, а кад је читала, он је побожно мрдао усницама, понављајући речи. А опет, више од свега опчињавала га је фраза „Каравани гусака хрле к ливадама“. Ја, признајем, то нисам разумео, али сам осећао да је занимљиво, некако узвишено, да је ту неки други смисао, мени недоступан, и баш по тој линији нагонски сам осећао некакво његово преимућство нада мном. Беше ми смешно када је мислио да је та књига само једна на свету и само код њега, да други не могу имати тако дивних књига, а ја сам знао да има лом таквих књига и да коштају по двадесет пет копјејака, а он није веровао и уопште није знао шта је то двадесет пет копјејака. Понекад сам му показивао новац и говорио да за ево овај бакарни колутић може купити одличан клис, и он није разумео шта је то купити, а замену клиса за незанимљиви бакарни колутић сматрао је безумљем.

Да пише у свеску пристао је тек кад му их је мама показала читаво брдо на залихама. Имао је необично поштовање према хартији: палице је писао страшно брижљиво, дахћући и сопћући, некад се и знојећи, а под длан је увек подметао упијач. Често је трчао да пере руке премда је ту, по свој прилици, излика била вода која је волшебно текла из зида. Његово писање било је девичански чисто, а те свеске мајка је потом побожно чувала. Не знам где су оне сада, коме су допале и ко их чува.

Учење је почињало тачно у девет. Часови су трајали по 50 минута, десет минута одмора. Ван часова смо цртали огромног тату и малу маму с амрелом. Понекад је на часовима бивао Велики Кнез Георгије: он је само гледао, слушао, уздисао и вребао да брже ухвати тренутак и што пре запуца из собе у врт. А ми смо га пратили погледом с искреном завишћу. Дуж зидина трчкарају зечићи, у врту пространство, улица примамљиво хучи: улица ― недоступни, забрањени, некако нарочити, чудновати свет, за срећне, слободне људе.

Мора се признати, у дворцу беше досадно живети. Великим Кнезовима било је свеједно: они су рођени у томе, за слободу нису знали и живели су као да тако и мора бити. Али ја бејах слободна птица, знао сам шта је то свет Божји, шта је уживање у дружењу, смелости, слободној игри, у којој је свако слободан да изналази своје варијације, комбинације… Знао сам шта је то јоргован за плотом или примамљива јабука. Знао сам шта су то ратничке боје, купљене по високој цени, за копјејку, знао за опојно својство новца, који нам приближава чаровите ствари, и знао мирис дивље зове и како од ње правити дуваљке, а од сочне коре лубенице ― звонку танад. Знао сам како у јорговану тражити срећу, знао за снове и загонетност среће, а они? Они су имали све већ са рођењем.

Потресло ме је рођење Великог Кнеза Михаила. Једном су нам тајанствено саопштили да се родио братац. Тамо, горе, на трећем спрату, родио се братац. Који братац? Какав братац? Знали смо само то да нас горе одавно нису пуштали, и возање на шлепу је престало, и мама се никако не може видети. Почињала је потпуна занемареност. Велики Кнежеви се покуњили, осиротели, а Ники често запиткује:

Је л мамица болесна?

Царевићи Георгије и Николај 1877.

Одговарају му да не, није болесна, али да је не може сад видети, она нема кад, деда је задржава, одлази рано и долази касно. Деца се некако усукаше, потамнеше, почеше слабо јести, слабо спавати. Жоржик је ноћу плакао, а Ники би га, дотрчавши голим ножицама до кревета, дирљиво смиривао, тешио и казивао:

Каравани гусака хрле к ливадама…

Легао би с њим у креветић, и заједно би тонули у сан. Ники уопште није могао појести бомбону, а да је не подели…

И напречац:

Братац! Нови братац! На кога личи?

А када ћемо да га видимо?

Е, па сачекајте, доћи ће време.

Започе ишчекивање. Двор се стишао, Анушка се није могла препознати, не гледајући људе палила је пред својим иконама црвене страсне свеће.

И некако ненадано све нас позваше у незгодан час из врта, после ужине и по свршетку обеда. Беше присутна нека узрујаност и особита немирна пажња према Великим Кнежевима. Некако посебно брижљиво су прегледали њихова одела, њихове фризурице, наново прошли чешљићем по раздељцима, натерали их да хитно оперу руке, очистили им нокте, и потом као заповедили:

Е, а сада код маме, да видите новог браца.

Узеше и мене.

Уђосмо у спаваћу собу Царевне. Са узглавља нас је гледало мило, познато, насмешено, срећно, препаћено лице. Ничега заједничког није имала с оном која је онако одевена и очешљана одлазила код деде. Лежала је, као и све, обична мама, којој уопште не треба да сваки дан путује у дворац. А поред ње је стајала колевка, и у колевци је лежало буцмасто, успавано новорођенче. Све је на њему било ново: и кожа на лицу, и ручице, и малени прстићи, и нека посебна, неухватљива косица. И сво је било у неким смешним борицама.

И, што је главно, покрај њега, на посебном сточићу, у висини колевке, лежаху некакве дебеле, тешке вериге.

Упитах какав је то ланац.

И одговорише ми:

То је ― Андреј Првозвани.


1 Пуковник В. К. Оленгрен ― командант г. Севастопоља (1902-1916), градоначелник Бакуа (1916-1917). Данас емигрант, живи на југу Француске (прим. аут.).

2 разредна дама (рус. классная дама) ― главна надзорница-васпитачица неког разреда у женској школи, гимназији Русије до 1917. године, разредни старешина, разредница.

3 војна школа (прим. прев.).

4 Непреводива игра речи: на руском језику папа значи и тата.

5 Штоф ― овде: стара руска мера за вотку, равна 1,23 литра; боца те запремине.

6 Врели одварак од плодова сушених малина у руској народној медицини се употребљава као знојегоно (које изазива знојење) средство. Слачичњак је облог од слачице.

7 Груба дечја игра која се састоји у томе да се ономе ко лежи на леђима ноге што више савију ка глави.

Одломак из књиге Детињство Цара Николаја II Иље Сургучова, у преводу Драгана Бунарџића

(Visited 110 times, 1 visits today)
ГЛАВНА, ПАМЕТАРНИЦА, УМѢТНОСТ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *