Средином новембра ове године у знаменитој кафани „Кисекана“, тик поред улаза у Дом културе у Рибници, промовисана је књига песама „Равње“ краљевачког мултимедијалног ствараоца и самосталног мислиоца Димитрија Јовановића – Мита. О књизи је говорио уредник Драган Бунарџић, а за рецитовање је био задужен повремени глумац Бора Тошић који је у слободном времену и званични директор краљевачког биоскопа „Кварт“. Овај по много чему, ако не и свему, необичан и неочекиван културни догађај био је уприличен поводом десетогодишњице Медиа клуба „Навигатор“ чији је власник Александар Пантелић, бивши новинар бившег Радио Краљева. У ствари однос бившег ученика и професора прерастао је у трајно пријатељство које је, као се показало, у ситуацији када је Пантелић постао издавач, доживело још једну надградњу – културну. Краљевчанин Димитрије Јовановић, по много чему је необична појава, чак и у временима где је необичност сасвим учестала карактеристика у свеопштем настојању на различитости, као предуслову успеха или тек опстанка на животној сцени. Јовановић, филозоф по образовању и вокацији, током живота имао је то задовољство да се бави многим стварима, са мање или више успеха за себе, али и за околину којој је, свесно или не, припадао. Наравно, све што је радио Димитрије је радио са најбољим намерама, како би био од користи свом народу којем је са толиким жаром припадао да је, не ретко, то доводило и до обостраног несхватања, народа и Димитрија, појединаца и Димитрија, институција и Димитрија. Чинило се да је у питању неприлагођени особењак који би да, некако сократовски, на брзину продухови своје дубоко залутале и у разна непочинства залутале сународнике. Није ишло, ни политички, ни филозофски, ни људски, нити на било који други начин, чак ни сатирични којим је Димитрије овладао као специфичним литерарним оружјем у обрачуну са свеколиком тупошћу и глупошћу. И мада такви просветитељи и просветлитељи углавном наилазе на отпор или равнодушност ближњих, којима је кашење у српском глибу прешло у навику, Димитрије је и тај отпор искористио као погонско гориво за своју литературу. Захваљујући томе, а и многим другим околностима које су нас све скупа задесиле претходних деценија успео је да до сада објави 23 књиге прозе, поезије и сатире по чему спада у најплодније ауторе града Краљева, већ надалеко познатог по својим више или мање оствареним књижевним ствараоцима. Отуда је, вероватно, књига „Равње“ уместо под светлима институција културе или друштвено-политичких организација, као што би се дало очекивати, промовисана у скученом простору боемске „Кисекане“ са чијих се зидова својим немим, прекорним погледима обраћају осликане књижевне величине по избору Димитрија Јовановића.
Осим филозофског приступа стварима и појавама, оно што на најбољи могући начин карактерише Јовановићево стваралаштво јесте готово фанатичан однос према сопственом народу, његовој традицији и свему ономе што га у будућности чека. То „србовање“ које превазилази оквире познатог нам и такозваног српског национализма код Димитрија прераста у опсесију, што би се могло сматрати и сасвим разумљивим за једног мислиоца у временима у којима је мисао, бар она права, искрена и знањем поткована, прогнана из свих сегмената живота, а потреба за сазнавањем својих правих корена и освешћивањем своје успаване сабраће, важнија него икад.
И баш због свега тога могло би се рећи да у својој новој књизи „Равње“ Димитрије достиже највиши узлет ове своје понесености сажимајући у њој своје целокупно искуство, знање и емоције и успевајући да проговори и пропева у своје име, али и у име свих оних предака који су знали да својим животима крунишу исти такав емотивни набој и исти однос према отаџбини и онима којима је остављају.
А књига „Равње“ је заправо епопеја о јунаштву Зеке Буљубаше за којег у Википедији пише само то: „Командовао је четом бећара, голих синова (бескућника), који су каткад бивали одевени у чоху, а окићени најлепшим оружјем. Године 1813. борио се са четом на Дрини. Када је чети нестало муниције, јурнула је ножевима на Турке и цела изгинула.“
– Ово је – како каже Димитрије – само скица за поему, која овим није завршена. Напротив, намера ми је да је дописујем сваке године док будем жив, бар још тридесетак година. У питању је једна од најзначајнијих година српске историје, а то је био Зекин Термопил где су Турци заправо изгубили, мада су победили, а изгубили су бар Београдски пашалук, а касније и остатак Србије. Други српски устанак је био, као што знамо, само допуна онога што су Зека и Карађорђе урадили – каже аутор.
Говорећи о књизи, али и самом поводу за њу, уредник Драган Бунарџић је нагласио своје неизмерно чуђење што се једном таквом датуму не придаје значај који заслужује. – Значај књиге је баш у томе што овај догађај није уопште обележен, осим што је у Равњу недавно подигнут споменик Зеки Буљубаши – каже он.
У оквиру акције обележавања годишњице фирме, како је објаснио Пантелић, штампан је и календар за наредну годину, који је посвећен Србији и њеном херојском учешћу у Првом светском рату и стогодишњици овог историјског датума. А на Тргу поред Милутина биће одржана и изложба фотографија једног од најбољих српских фотографа – Драгана Боснића. Тема је, опет, Србија, наравно.
2. XII 2013.
Легенда за фотографију споменика:
Споменик Боју на Равњу (1813) у коме су оставили своје животе знаменити српски јунаци Зека Буљубаша и његови „голаћи“, дело каменоресца Милана Најмана, подигнут је 1926. године у центру села Равња.
На споменику пише:
За јуначка ваша дела,
Васиона знаде цела!
Кости су вам расејане,
Ал с’ победом увеличане!
Спомен борбе за слободу,
Нек имена ваша буду!
Спомен подижу захвални Равњанци, године 1926.
Related posts:
Душко М. Петровић: У ЦРКВИ СВЕТОГ САВЕ, У ПОРТИ МАНАСТИРА ЖИЧА
Зоран Туцаковић: ДЕДА И ЗМИЈА – приказ књиге
Зоран Туцаковић: БЕЗДУШЈЕ – приказ књиге за промоцију
Анђелко Ердељанин: ПЕСНИК ИЗ ОБРВЕ
Анђелко Ердељанин: ПРЕЛЕСТ НАДЕЖНИХ ДАНА
Маргарита Чапљина: БОЖАНСТВЕНИ ЖИВОПИС
Владимир Димитријевић: О КЊИГАМА РАДЕТА ЈАНКОВИЋА И СВЕТУ У КОМЕ ЖИВИМО
Зоран Туцаковић: КАДА НЕКО ПОПУТ…
Борис Бурсов: „АНА КАРЕЊИНА“ – Лав Толстој
Бошко Љ. Миловановић: ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ – ЛЕКСИЧКИ ОЗНАЧИТЕЉ ДУХОВНОГ СТАЊА НАРОДА
Зоран Туцаковић: О ЗАГЛЕДАНОСТИ ДИМИТРИЈА ЈОВАНОВИЋА
Зоран Туцаковић: УТИСЦИ О ЈЕДНОЈ ИСТОРИЈСКОЈ СВЕСЦИ
