Анђелко Ердељанин: ПРЕЛЕСТ НАДЕЖНИХ ДАНА

Драган Бунарџић: Бездушје, Дом културе „Рибница“, Краљево, 2006.

Млади песник Драган Бунарџић (Краљево, 1973) типични је представник генерације коју је погодила виша сила у виду распада државе, друштвеног поретка и система вредности. Разочаран и гневан али и отпоран на недаће суморне свакодневице, у својој првој књизи Бездушје проговорио је као зрео песник.

Три циклуса песама више су повезана него омеђена цитатима из поезије Р. Драинца, Бране Петровића и С. Јесењина, песника узора, чије благотворне утицаје Бунарџић не жели да скрива, јер је свестан свог живота, песничке самосвојности и сопственог пута. У једној од најсажетијих и мисаоно најупечатљивијих песама, он дословце каже:

О томе је реч у свим осталим песмама: о велико и малом ја, о вечним врлинама људског бића и човечанства и човековој (и нечовековој) ништавности. Више о овом другом.

Окосницу збирке чине две веће песничке целине (поеме) – „Бездушје“ и „Јакша“, и две сатиричне – „Стара песма“ (у прози) и „Бројлеријада“. У Бездушју је саткана чемерна слика живота тзв. малог човека у распамећеном граду, притиснутом невољама одасвуд, а посебно из центара политичког плиткоумља и безумља.

каже песник, очајнички свестан да се (заистински) никуда не може побећи (и бег звезда је привид!). Поема „Јакша“ је потресно певање о јединки у ратном вртлогу, о једном младом изгубљеном животу. То је вероватно једна од најекспресивнијих песничких творевина (са класичном мајчинском тужбалицом) с темом из југословенског грађанског рата деведесетих година прошлог века. Има још неколико тематски сродних песама, у којима се, поред описа патње, јада и чемера, дискретно исповеда бол и жал због пропасти земље („свуд у својој земљи, странац“), због нестанка „прелести надежних дана“, а у већини песама кључне слике могле би се описати метафоричним синтагмама из само једне песме („Недовршена песма“): „небулозни снови“, „ужасни кошмари“, „црна самоћа“, „живот на ломачи“ и сл. Надмоћ песничке мисли над убогом реалношћу исказана је у поменутим сатиричним песмама: „Стара песма“ (парабола о сувереном вођи и неразумном стаду) и „Бројлеријада“ (о прождрљивој бахатости заслепљених „бројлероида“, модерних сподоба специјалног кова).

Сатиричних нијанси има и на другим местима („Бадњи дан“, „Неки људи“, „Човек пева пре покоља“ и др.). А уз њих иду и самоиронични стихови (помало аутопоетички), попут ових:

Или:

Многи „безвезни“ дани „овековечени“ су у овим песмама, али песме нису безвредне. Напротив.

У целом том кошмару од живота и пратећој песничкој инспирацији („Накарадно весеље. / Локање до бесвести“) има места и за интиму. Додуше – рањену и осакаћену. У таквом контексту истиче се песма „Најљубавнија“, у којој су туробне, самоубилачке мисли устукнуле пред моћи Жене!

Вредне су помена и песме социјално обојене сликовитости („Песма мале Ирене“), као и оне са темом из наше крваве давне прошлости („Карађорђе и Маринко“), испеване с пијететом, али без сладуњаве патетике која произилази из мутних колективних заноса.

Песник Драган Бунарџић, „опкољен људима, далеко од људи“, свој песнички сан је одсањао на јави (мрачној јави) и записао га документаристички снажно и упечатљиво. Ако бисмо му тражили мане, нашли бисмо, али манимо се тога, јер је Бездушје, као целина, честита књига самобитне песничке искрености.

Књижевне новине бр. 1145, септембар 2007, стр. 18

Related posts:

Анђелко Ердељанин: НЕ МОЖЕ СЕ ВРЕМЕ ПОТОПИТИ Раде Милојевић: НАТАЛИЈА НАРОЧНИЦКА – ЗБОГ ЧЕГА СМО И С КИМ ВОЈЕВАЛИ Драган Буковички: ЦРВЕНА КУГА ДУГИНИХ БОЈА (поводом трећег дела трилогије Антонија Ђурића) Драган БУКОВИЧКИ: ТРИ ПЕСМЕ Владимир Димитријевић: О КЊИГАМА РАДЕТА ЈАНКОВИЋА И СВЕТУ У КОМЕ ЖИВИМО Зоран Туцаковић: КАДА НЕКО ПОПУТ… Ненад В. Николић: ХУМОР И СУБВЕРЗИВНО Коста Чавошки: „ЗАПАМЋЕЊА“ ВАСИЛИЈА КРЕСТИЋА Драган Бунарџић: У РУСИЈИ САМ СЕ ОСЕЋАО КАО КОД КУЋЕ Драган Буковички: УНУТРАШЊИ РАЗГОВОРИ И ИСКАЗИ СРБИЈА У СВЕТУ „ВЕЛИКОГ РЕСЕТА“ Драган Буковички: ОТКРОВЕЊА СКРИВЕНЕ РУСИЈЕ