Зоран Туцаковић: БЕЗДУШЈЕ – приказ књиге за промоцију

Зоран Туцаковић

Зоран ТУЦАКОВИЋ

Још из раних дана школовања, па све до сада, осећао сам непријатност, било да читам и слушам приказ нечијег песничког стваралаштва, било да сам у (не)прилици да о томе зборим или пишем. Вазда сам сматрао да то, на неки начин, представља скрнављење песништва и песникове душе. Песме треба читати и слушати у нечијем лепом извођењу, па још кад их прате сетни звуци гитаре, доживљај је потпун и неописив. Уколико неко осећа неугасиву потребу да ипак нешто напише и каже поводом неких и нечијих песама, треба се ограничити на основно: приказ стила, лепота језика, употреба симбола, песнички метар и слично. Све остало је скрнављење.

Али, кад сам, вођен необјашњивим поривом, узео на себе да напишем предговор за ову прву књигу песама Драгана Бунарџића, ред је да у скрнављењу истрајем. Зато бар нећу бити опширан. Ко жели опширније, нека прочита предговор. Ограничићу се на два основна утиска. Први је повезан са утисцима саопштеним од стране других, а поводом Драганових песама, у којима се потенцира преовлађујуће црнило у стиховима и строфама. Мени је чудно што се ти други чуде, и питају: откуд то црнило? Изгледа да су сви створили слику Бунарџића која им одговара, па им, мање или више, смета тај несклад између замишљеног и оствареног. У одговор, помало безобразно, наводим питање: зар је свако црнило црнило? Бунарџићево црнило, ако је то уопште, улази у ред уметничког и оплемењеног, за разлику од преовлађујућег сивила у нашем песништву, односно јаловог и разблаженог црнила. Бунарџић остаје несмирен и непомирен, црнилом постиже контрасте и црта јасну граничну линију између правог песника и кобајаги-песника. Кад неко успе да у своју душу прими све ово црнило накупљено око нас, да га оплемени и потом га, душевно обрађено и оплемењено, врати, можемо у том неком препознати сликара речима, што нам Драган и говори већ у првим стиховима из уводне песме: „Сваки је стих детаљ на слици„.

Други утисак је музика која прати песме из ове збирке. Јасно се у појединим песмама чује сетна и елегична гитара, разговетно хармоника која прати народско-војничке поскочице које су саставни делови поеме ЈАКША, а у свим песмама и обе поеме одзвањају бубњеви и добоши који чак и неупућене лако уводе у песнички метар. Понегде и стара труба изрази своју надежду да постане победничка, а пригушени јаук гусала призива, кори и опомиње. У предговору, Бунарџићев песнички приступ упоредио сам са свирањем гитаре Пита Таунзенда, гитаристе легендарне рок-групе ХУ (WHО), који је често то радио на начин да крв прска около, а комадићи меса одлећу са јагодица прстију. Тако и Драган дроби своју душу, а њене комадиће утискује у стихове и строфе. И спреман је да до краја буде вољни роб својој души, и да јој служи искрено и предано.

(Visited 29 times, 1 visits today)
ОСВРТИ