Душко М. Петровић: У ЦРКВИ СВЕТОГ САВЕ, У ПОРТИ МАНАСТИРА ЖИЧА

Душко М. ПЕТРОВИЋ

Душко М. ПЕТРОВИЋ

Улични продавац књига, чија тезга не заузима ни трећину ширине излоканог тротоара иза трамвајске станице на почетку вождовачке улице Војводе Степе, изгледа као да ме је дуго и баш нестрпљиво чекао, јер је одмах, иако ме први пут види, кренуо у журно и некако присно објашњавање, налик на она с другаром из војске или с добрим комшијом, а све како је књига по коју сам дошао, заправо, невероватно добра, одлична и како се на душак чита, па у жељи да поентира у стилу спортског аса који управо постиже победоносни погодак, додаде: „Не, не може да се остави, па да се после настави читати!“ Књига по коју сам дошао, „Детињство цара Николаја II“ Иље Сургучова, у преводу Драгана Бунарџића, а у лепој опреми и издању чачанске „Легенде“ и Словенског друштва из Краљева, заиста се с уживањем чита, па ни ја нисам одолео страсти да је у даху слистим, додатно обрадован Драгановим позивом да о њој говорим 15. априла ове године (2011), у Руском дому у Београду. На крају те лепе, топле и питке приче о дружењу са Никијем и Жоржењком, синовима великог кнеза Александра, каснијег цара Александра III, о дружењу у школи и у игри, са тим несташним дечацима: престолонаследником Николајем II, и његовим млађим братом Георгијем, о дружењу којег се пред Други св. рат (1939), као избеглица на југу Француске, сетно сећао пуковник Владимир Константиновић Оленгрен, а Иља Сургучов све пажљиво записивао, преводилац је дао уобичајена појашњења у вези са свим тим, али и један на моменте полемичан текст о цару Николају II, текст у којем је баш оштро рушио (и срушио?) идеолошке (олошке?) етикете којима је деценијама облепљивано име и дело овог Србима наклоњеног руског цара. Подсећајући своје читаоце на део оног што је за српски народ и државу учинио последњи руски цар, Драган Бунарџић пише: „Све то је било добро знано владики Николају Велимировићу када је, само неколико година после ритуалног погубљења свете Царске Породице, дао да се, најпре у Охриду, а потом и у Жичи, Цар Николај изобрази као светитељ на зиду храма. Добро је то знао и Никола Пашић, кад је 1922. године отворио штедну књижицу са улогом од 650.000 ондашњих динара и завештао да се, у случају његове смрти, тај новац „употреби на подизање споменика благоупокојеном Руском Цару Николају у знак захвалности српског народа“. Знао је то итекако и краљ Александар I Карађорђевић када је издашно помагао хиљаде руских избеглица, унесрећених револуцијом. Свети Цар Николај је већ постао и српски светитељ. Истина о његовом жртвеном подвигу незадрживо се шири српским земљама. У Београду је добио улицу. У селу Јошева по Цером већ ниче први храм у Србији њему посвећен…“ На промоцији у Руском дому замолио сам да нам Бунарџић, поред осталог, каже и нешто више о фрескама с ликом цара Николаја II, па смо тако сазнали да је фреска у Охриду потпуно уништена, а да је ова у Жичи у доста лошем стању и да би је требало што пре опоравити. Чињеницу да је Архијерејски сабор Руске Православне Цркве тек 2000. године канонизовао Николаја II и његову породицу, ма колико да сам се трудио у трагању за могућим историјским, друштвеним, личним и ко зна каквим све разлозима, нисам успео да је логично прислоним уз сазнање са те Бунарџићеве вечери у Руском дому да је Владика Николај Велимировић, руководећи обновом манастира Жича, још 1934, дакле, шездесет шест година пре канонизације, дао да се уради фреска последњег руског цара, а тек уз сазнање да је једна фреска (у Охриду) осликана и неку годину пре те!? Бунарџић ми је рекао да су тада у Жичи радила и два руска зографа: Иван Мељњиков и Николај Мајендорф и да је баш овај други творац фреске Св. Цара Николаја у црквици Светог Саве у порти манастира Жича. Тражио сам и надао се прилици да о свему овом поразговарам са неким Русом, па ми се учинило да би то могло да буде 20. маја ове године, када сам у Удружењу књижевника Србије (Београд, Француска 7) приредио књижевно вече посвећено Ћирилу и Методију и, уз колеге песнике, угостио руског (Конузин) и македонског амбасадора (Георгиевски) и представнике амбасада још неких православних земаља, али је – чак и у оним опуштенијим тренуцима пре и после програма – било тешко и почети, а камоли још и истрајати у било којој причи осим о славној словенској браћи. У књизи Средњовековни манастири и цркве у Србији Душана В. Комлушког нема о тој фресци ни речи, ни слике. На званичном сајту манастира Жича нисам нашао, не само ништа о фресци Св. Цара Николаја, него ни о цркви Св. Саве, у којој та фреска улази, ево, у седамдесет седму годину постојања!?

Место које ослобађа од болести и страха од смрти

Не знам колико пута сам пре овог био у Жичи, али знам да никад до сад нисам дошао с овако великом, не бих погрешио и да кажем насртљивом радозналошћу, али како и липа пред улазом у порту мирише јаче него икад пре, застајем очекујући да то уради и мој домаћин у Краљеву, професор философије у статусу кандидата за пензију г. Димитрије Јовановић, али је он већ закорачио у порту, ваљда да би што пре срео нашег старог пријатеља Радоша Ракуша, историчара уметности и уметника, чија уметност и умеће израде на многим местима у овом светом манастиру сведоче о његовој назаобилазности. На једној страни туристи, на другој посебни гости, монаси из Свете Горе, а на трећој нас двојица… Сместио нас је Радош у собу за госте, послужио ратлуком и водом, мало потом дође и једна монахиња да нас понуди кафом и ракијом, лепо, све је лепо, али Радош изађе („Брзо ћу ја“ – рече), а моја пуста нестрпљивост ме нагриза, гризе, поједе ме! Мислим о томе како ми је неко причао, и при том не могу да се сетим ко, да су пре месец и нешто дана у Жичи били књижевници из Русије и како их нису пустили да виде фреску Николаја II Романова, а онда се смирујем уверењем да ће наше дугогодишње пријатељство с Ракушом сигурно бити јаче од било ког разлога за скривање те фреске, ако некакав разлог за скривање уопште и постоји. Исидора Секулић је негде рекла да је Жича место које ослобађа од болести и страха од смрти. Да ли је то рекла 1934. године, када је овде срела краља Александра Карађорђевића, само три месеца пред његову смрт, и кад је „скромно одевен као и увек“, на њу оставио утисак „премореног војника“? Да ли се српска књижевница срела овде и са српским владиком Николајем Велимировићем и, ако јесте, је ли записала негде нешто о томе? Не знам, а ево знам да су баш те године владика и архитекта Александар Дероко били на славном старту највећег полета обнове и изградње свете Жиче, па су тако у порти овог манастира подигли и цркву Светог Саве у којој би требало да је фреска руског цара Романова.

Црква Св. Саве у порти манастира Жича, поглед са друма

Црква Св. Саве у порти манастира Жича, поглед са друма

Николај Велимировић је хиротонисан за епископа Жиче 1919. године, али је већ следеће, 1920. премештен у Охридску епархију, да би се 1934. вратио у Жичу и још као администратор (за епископа жичког поново је изабран 1936, по смрти епископа Јефрема Бојовића) кренуо у обнову и изградњу. Над улазном капијом подигнута је тада црква Светог Јована, саграђена је тада и црква костурница, и зграда „Спомен српској шајкачи“, и спомен чесма Патријарху Варнави (отрованом у конкордатској борби 1938), па црква на гробљу, трпезарија, велика звонара, плави монашки конак и рибњак, а у Великој цркви су постављени камени декорисани портали око улазних и унутрашњих врата. У порти Жиче су саграђени тада и владичански конак, лево, и Светосавска црква, десно. Уз владику су били архитекти: Александар Дероко (тада у 40-ој години, у напону снаге и стваралачког полета), коме су припадали сви важнији подухвати, и Момир Коруновић „од кога потичу остварења мањег обима“. Мајстори су зидали нове и поправљали старе грађевине непрестано до 1941. године, до рата, који је владику, по одлуци немачке команде, отерао прво у Љубостињу (када је више пута мучен и злостављан у крушевачком затвору), па у Војловицу, где се већ налазио патријарх српски Гаврило Дожић, са којим ће владика Николај бити касније депортован у логор Дахау. По завршетку рата, владика је – у дубоком неслагању с новим, комунистичким режимом – отишао у Америку, где је међу Србима и осталим православним верницима наставио своју духовничку мисију, а умро је у руском манастиру Свети Тихон, 1956. године. Остало је записано и да су Немци присилили владику да Светом архијерејском Синоду Српске православне цркве поднесе молбу да буде „ослобођен управљања Жичком епархијом“, па кад је потом (на Петровдан 1941) отеран у Љубостињу, Немци су бомбардовали његову Жичу и ни то им није било довољно, него су оно што је остало, што није бомбама срушено, запалили. Владику је, у великом болу и мукама, тешио рођак који је, веле, казао:

„Страдање Жиче је нешто нормално, јер Жича је увек страдала и дизала се с народом. Сва слава манастира Жича и јесте у њеном страдању са народом и за народ. Било би чудно да је Жича остала нетакнута у овом тешком страдању српског народа, заправо, Жича би изневерила себе и своју прошлост“. Враћа се Радош и води ме да видим пукотине које је отворио овај последњи, прошлогодишњи земљотрес у Краљеву и околини. На западном зиду северне певнице Велике цркве види се не баш широка, али – утврдили су стручњаци ласерским снимањем – заиста дубока пукотина, приметна је и с унутрашње стране храма. Изнад тога, на куполи, али на југоисточној страни пукотина раздваја прозор од зида и озбиљно, озбиљно прети. С предње стране владичанског конака, на којој је геније Дероко успео, не само да у различитости помири византијски, романски и готски стил, него да их доведе до поретка у којем се складно допуњују, опало је доста малтера и то оставља мучан утисак на сваког ко ту лепу грађевину гледа с дивљењем које она заслужује. На цркви Светог Саве пукотина је лево од олтарске апсиде кад се гледа споља; нисам је видео с унутрашње стране, јер сам одмах потрчао пред фреску због које сам дошао.

Радош Ракуш показује шта би све и како требало урадити у цркви Св. Саве

Радош Ракуш показује шта би све и како требало урадити у цркви Св. Саве

Романов(и) и Саровски

Црква Светог Саве у порти манастира Жича је у заиста лошем стању. После земљотреса 1987. године дуго није било, некад само новца, а чешће ни новца, ни добре воље, да се она поправи и обнови, али кад је поправљано и обнављано све остало у Жичи, ни овај свети храм није баш заборављен, заобиђен. Грађевинска обнова је солидно урађена, под је чврст, сув и с укусом украшен, али фреске – и они најтврђи би овде пустили сузу, не само над судбином овог Божјег храма, него и над народом српским и свим овим што му се догађа: туђом бахатом силом и његовим немаром. Све гласније се чује да ни после овог земљотреса, овог јесенас, новембарског, нема довољно новца за поправку и обнову Велике цркве, храма Христа Спаса, мајке свих цркава у Србији, па га нема ни за остале грађевине око ње, где је, ево, и наша црква Св. Саве, лепотица коју је Дероко пројектовао по узору на мале цркве у Светој Гори, с тим што је, вероватно због скученог простора, а и равнања са спољњим зидом манастирске ограде, певнице учинио равним, а уз то и доста плитким, налик на црквице у (до скоро српском) православном приморју. Црква Светог Саве служила је, у време када у Великој цркви није било уведено грејање (а и иначе је зими било мање верника) да се служба у њој служи, па да би се из цркве у трпезарију лакше и по сувом прелазило дограђена је, налик на припрату, просторија коју је данас тешко описати, јер је затрпана грађевинским алатом и сличним помагалима. Трпезарија је лепа, чиста, баш уређена – сушта супротност храму Господњем у који се и кроз њу може ући.

Трпезарија и „припрата“ лево уз цркву Св. Саве

Трпезарија и „припрата“ лево уз цркву Св. Саве

Лево од улаза у цркву Св. Саве у порти Жиче, у висини прозора, видим – коначно! – фреску Светог цара Николаја II Романова! Испод ње је фреска Св. Серафима Саровског, оног чијој се канонизацији почетком прошлог века овај свети цар највише обрадовао. Наиме, Свети синод Руске православне цркве увек је своје одлуке о канонизацији подносио на увид и потпис императору, па је тако било и када је одлучио да у месецослов Светих упише Серафима Саровског, једног од највећих руских православних подвижника, оног чије су речи загревале срца, чак и „она окорела и хладна“. Цар је с одушевљењем прихватио предлог о канонизацији Саровског (веле да је ускликнуо „Прославите га одмах“!), па је касније, заједно са супругом и кћеркама, и радосно учествовао у народном слављу, а забележено је и да је тог августа 1903. године, „с осталим члановима царског дома и архијерејима, носио Серафимов ћивот“. Говори се и пише да му је ту предато писмо које је монах Серафим „оставио оном Цару који ће учествовати у његовом прослављању“. Писмо је било пророчанство о будућности Романових и, прочитавши га, цар је био „блед, али одлучан“. Кажу да никад нико није сазнао шта је писало у том писму Св. Серафима Саровског.

Свети Серафим Саровски

Свети Серафим Саровски

Судбина Романових углавном је позната, сада, иако је деценијама била затрпавана најгнуснијим лажима и обесним ругањем.

Фреска

Фреска Св. цара Николаја Другог је, као и остале фреске у цркви Св. Саве у порти Жиче, осликана у византијској традицији, у дубоким плавим тоновима. И Радош каже да су у време епископа Велимировића у овом манастиру радила и два руска зографа и да се сматра да је Мајендорф живописао цара Николаја. Можда и у време немачке окупације, а сигурно у деценијама под комунистима, ова фреска је била сакривена тако што је преко ње стављен и чавлима добро причвршћен лист плаве тврде хартије, па је изгледало као неосликани плави правоуганик, у који ће се некад, кад буде пара и времена, и ту неко живописати. Да је испод те плаве хартије фреска императора Николаја Другог откривено је у време опсежне рестаурације после земљотреса 1987. године. Цар Николај II је овде са свим знацима царске власти: са круном, скиптром и „државом“ (златна кугла са крстом на врху, владарска „јабука“), с „окорамењаком“ (широком огрлицом на коју су пришивене округле плочице осликане минијатурама религиозног садржаја, украшене драгим камењем); цар је у хермелинском плашту са двоглавим орловима, под којим се види мундир са копчаним појасом, свиленом сјајном лентом преко рамена и крстом на грудима. Лист плаве тврде хартије, испод које је од окупаторске или тек од нове безбожне власти, комунистичке, ова фреска сакривена и тако сачувана од скрнављења и извргавања порузи, монаси су – по мишљењу Драгана Бунарџића – ставили у уверењу да нови станари не знају за њу; „тада (1946) је први пут у својој историји, манастир постао женски“. Било како било, очувању фреске ишла је на руку и чињеница да је највећи део тог времена црква Св. Саве у порти Жиче била запуштена и занемарена (говорило се да је једно време служила и као магацин!?), али ако би се сада поправила и њене фреске освежиле – сигурно је да би убрзо постала ходочасно место. Радош Ракуш каже да у мањим групама долазе и Руси, и Срби, а што се тиче оправке и рестаурације, стручњаци Завода за заштиту споменика културе у Краљеву гледали су и рачунали, па поменули цифру од 10.000 еура, мада би, вели Ракуш, могло то и јефтиније.

Свети Цар Николај II Романов

Свети Цар Николај II Романов

На фресци Романова су видљиви, баш боду очи, трагови ексера којим је она плава хартија била прикуцана на свету слику, али је очигледно да је – иако, вероватно, у журби – монах који је то радио успео да не оштети лице светог цара. Не би се требало чудити ако би једног лепог дана, као што је овај јунски у мирису липе, неко ко има и више времена, и више новца него ја утврдио да је ово и најстарија фреска Николаја II Романова, јер комунистички терор над вером није у Русији био ни у чему и никако друкчији него у Србији – пре свега и изнад свега над вером православном – па иако је поштовање царске породице започео још руски патријарх Тихон заупокојеном молитвом и беседом на парастосу убијеном цару само три дана после злочиначког пира у Јекатеринбургу, да би у годинама и деценијама потом поштоваоци цара Николаја и његове породице доносили и поред икона у црквама остављали њихове фотографије, нисам нигде нашао да је у то време осликана негде нека таква фреска или да је по паду комунистичког режима у Русији пронађена нека давно осликана па сакривена… После канонизације светог цара и његове свете породице – цар Николај II Романов, царица Александра Фјодоровна, наследник руског престола царевић Алексеј и четири кћерке: Олга, Татјана, Марија и Анастасија – почела је (августа 2000) изградња цркве њима посвећене: Храм-на-Крви подигнут је на месту где су убијени у ноћи између 16. и 17. јула 1917. године у Јекатеринбургу, који се (о, срама!) деценијама потом звао Свердловск, по имену оног који је наредио то крваво убиство. Освећење Храма-на-Крви било је 16. јула 2003. године. Чуди ме да је Руска загранична црква, која није била под бољшевичким терором, канонизовала последњу руску царску породицу само девет година пре 2000, па ако је и имала негде неку фреску, врло је вероватно да би та фреска била много млађа од ове у нашој Светосавској цркви у порти Жиче.

Николај руски

 „Чврсто сам уверен да је судбина Русије, као и судбина моја и моје породице, у рукама Бога Који ме је поставио овде где сам. Шта год да ми се деси, ја ћу се покоравати Његовој вољи, свестан да никад нисам мислио ни на шта друго осим на службу земљи коју ми је Он поверио“ – казао је преузимајући власт „са смерном свешћу о својој младалачкој неискусности“* Николај II. И остало је запамћено, иако су црвени на Истоку и шарени на Западу у скоро свакој прилици све његово увек неким новим лажима затрпавали, да је за власти овог смерног цара (од 1894, кад му после кратке болести умире отац, Александар III, до марта 1917, кад је – да би избегао грађански рат и проливање руске крви – пристао на абдикацију, прво у корист сина Алексеја, а затим у корист брата Михаила) у Русији подигнуто 10.000 цркава и више од 750 манастира и да је исто тако, у периоду те духовне обнове председник његове владе Петар Столипин успео да покрене и оствари и привредну обнову охристовљене Русије; завео је ред у Царству и уз знатан привредни раст кренуо у велику аграрну реформу, поделу земље сељацима… Нажалост, после много нових школа и болница, пруга и путева, па и све чешћих мишљења страних посматрача да ће „Русија ускоро постати водећа привредна и политичка сила света“, у кијевској опери је убијен председник владе г. Столипин (1911) и Русија је поново на низбрдици. Још једног Столипина Русија није имала, а имала је много, па све више оних који су гледали само своја посла и, „поодавно обезбожени и однарођени“, узгред се подсмевали „затуцаности“ царице Александре Фјодоровне, која је, иако унука краљице Викторије, хесен-дармштатска кнегиња, по рођењу и васпитању Немица, протестанткиња, „свим срцем примила Православље и удубила се у живот Цркве до те мере да је учила црквенословенски, да би могла да чита и пева у храму“ … Можда се 1913. године, кад је слављена тристогодишњица династије Романов неком посматрачу учинило да ће Русија ипак успети да се врати на пут напретка (цар и царица су свуда дочекивани „с одушевљењем“), али је то, ипак, био погрешан утисак: судбина Русије већ је клизила низ ђавољи левак што су јој га припремили и ревносно спроводили противници из иностранства и издајници и неумници изнутра. После побуне у Петрограду, група баш таквих политичара и генерала, убеђивала је цара да цела Русија тражи од њега да абдицира, да би га после ухапсили и с целом породицом преместили у Царско Село, где је Керенски оптужио царицу да је немачка шпијунка (па је и у пристрасној истрази доказано да није), док ће војници почети да се „изругују Цару“, који им је сада „само обичан грађанин“, а он ће их после позвати да заједно с њим и његовом породицом прославе највећи хришћански празник, Васкрс. У априлу те године (1917) у Русију стиже Лењин, а његов преврат у октобру, и када је Кајзер Вилхелм покушао да код бољшевика издејствује пуштање Романових на слободу, царица Александра је, чувши да он то ради зато што је она Немица, одбила његову помоћ, говорећи да би пре умрла, него пристала на помоћ од непријатеља Русије! Царску породицу бољшевици селе из места у место, само да би спречили њено ослобађање, па после неког Тоболска, Романови долазе у уралски град Јекатеринбург, где ће их (да ли случајно?) у Ипатјевом дому*** стићи страшна, мученичка смрт. После стрељања, које су „обавили странци“ (Јуровски је претходно разоружао Русе или их послао на друге дужности), тела су спаљена и бачена у Гањину Јаму. „У приземљу Ипатјевог дома, у соби у којој је убиство извршено, нађени су царском крвљу исписани црномагијски симболи који су указивали на чињеницу да је убиство имало ритуални карактер – обезглављивања Русије као православног Царства, последњег у свету“.**** Цар је имао 49, царица 46, кћерка Олга 22, Татјана 21, Марија 19, Анастасија 17, а син Алексеј 12 година. У бележници царевих кћерки остала је записана песма „Молитва“, у којој су и ови стихови:

,,А кад и гроб пред нама зине,
надљудска снага, од Тебе дата,
с усана наших у висине
молиће кротко за џелата…“

Царска породица Романових

Царска породица Романових

На Вознесењском брегу у Јекатеринбургу, на месту Ипатјевог дома, који је наредбом Јељцина срушен, јер је постао поклоничко место, подигнут је и 2003. године освештан Храм-на-Крви, па из целе Русије непрестано стижу ходочасници, а сваке године се у ноћи између 16. и 17. јула у том храму служи вишечасовно свеноћно бденије, литургија и помен Царској породици, те се све завршава 25-километарском литијом до Гањине Јаме. У овом свечаном догађају често учествује и више од 20.000 верника.

Николај Српски

Кад се вратио са студија на Западу (Берн, Оксфорд, Женева…), Николај Велимировић је, по одлуци митрополита Димитрија, отишао (1909. године) у Русију, где је не само учио у Духовној академији у Петрограду, него је и много путовао по лепој, пространој земљи, упознајући њен црквени живот, њене светиње и душу руског човека. Било је то оно време напретка и бољитка, време духовне и привредне обнове Русије, време успешне сарадње цара Николаја II Романова и председника његове владе Петра Столипина; било је то време у којем је Николај Велимировић, млади доктор теологије и философије (он тада има 29 година) препознавао значај јединства охристовљеног народа и богоугодне власти. Колико је то и како утицало на његове мисли и осећања у трену кад је сазнао за мученичку смрт царске породице Романових? Верујем, дакле, да је – оставши дуго под јаким утицајем Христове Русије из времена цара Николаја II Романова – Николај Велимировић, прво у Охриду, а потом у Светосавској цркви у манастиру Жича, дао да се ослика фреска цару који ће за светог бити проглашен тек у последњим месецима тог за све православне народе страдалног двадесетог века. На излазу из Жиче стојимо под липом, професор философије Димитрије Јовановић, историчар уметности Радош Ракуш и ја, грешни песник, који покушава да у себи угуши гнев што се с друге стране старог пута гради нова, велика трпезарија и не успева да се отме утиску да би само мрву, ама, само мрву тог големог здања ваљало отргнути, па да се њоме, па да се том мрвом блага, и Светосавска црква у порти Жиче и све фреске у њој достојно опораве… Да, нашао сам одговор на оно питање с почетка: да ли се српска књижевница Исидора Секулић срела овде са српским владиком Николајем Велимировићем. Јесте, срела се и у запитаности (1939) оставила запис: „Има ли ишта лепше и радосније него видети човека који има вокацију, и има напор да остане са својом вокацијом? Та радост мене поново вуче у покрајину у којој је неимар духовног и историјског смисла господин Николај, сада Епископ Жички“.

Screenshot_6На крају, не само да је владика Николај Велимировић умео да препозна светост у страдалнику и подвижнику господњем и да га види таквог много пре канонизације, него је и сâм имао сличну судбину: још 1966. године отац Јустин Поповић*** говори о томе како ваља достојно „похвалити највећег Србина после Светог Саве, Равноапостолног Светог Владику Николаја Српског“, а владика Николај Велимировић је тек 2003. године (оне исте у којој је освештан храм-на-Крви у Јекатеринбургу) канонизован, уписан у месецослов Светих Срба у  храму Светог Саве на Врачару. На двадесетом спрату једног врачарског солитера завршавам, ево, и последње ретке ове приче и спремам се да сутра путујем на наше свето Косово и Метохију; увек је велика радост бити тамо на Видов-дан и после шапатне молитве огрнути се стиховима:

Видовдане, мој јаснији виду,
видим крст на небу ведром…

 

Душко М. Петровић

Братство XV, 2011., стр. 299-313

(Visited 177 times, 1 visits today)
ОСВРТИ, ТЕКСТОВИ