Др Срећко Ђукић: КРАХ „УКРАЈИНСКОГ ПРОЈЕКТА“ – И МЕДИЈСКИ ОДРАЗ

Ту поред нас, историја се опет силно заплиће, и, као увек, нештедимице помогнута са стране, креће се у „непознатом правцу“. Наиме, данас смо опет сведоци да наши словенски народи преживљавају још један велики сукоб и прави рат, и то  на територији највеће словенске и православне хришћанске државе у Европи, у Украјини. Нема сумње да у том сукобу „украјински  пројект“ – машта о оној Украјини, као о западном плацдарму (а познато куда), маштана још од времена ликвидиције СССР, као геополитичке реалности и међународног субјективитета – доживљава свој коначни пораз. И опет је на сцени сукоб Запада са Истоком, и опет је Запад кренуо на Исток,  и  опет су на делу они крсташи који под плаштом лучоноша слободе још од раног Средњег века, па кроз све остале векове, надиру на Исток да задобију нове територије и нова богатства.


Др Срећко ЂУКИЋ

Др Срећко ЂУКИЋ

Чини нам се да, у овим данима и временима, бар спољнополитички украјинска драма кулминира. Међутим, нема лаког и брзог политичко-дипломатског разрешења и она може да траје и траје баш зато што је „пронађена“ као погодно тле за дугорочне америчке циљеве отсецања и изолације Русије од Европе (и Запада), и заустављања њеног светског успона. Данас је изгледнија она варијанта по којој украјинско мајданско руководство клизи ка оном ратном раскршћу после којег нема повратка, „до повратка Крима“, по цену „великог рата“ са Русијом. А то је већ неки други сценарио   који би франгметирао данашњу Украјину, у некој варијанти можда створио неку (кон)федералну, асиметричну Украјину. Без великих отрежњења, данашња кијевска власт на крилима америчке подршке, никада неће пристати на прекид ватре, на општенационални дијалог, на неки „други украјински пројект“ на место овог не скривеног антируског пројекта.

Међутим, без обзира на данашњи тотални информациони рат који англосаксонски ресурси и Украјина воде против Русије и руског народа у Украјини, не могу се пренебрегнути важни догађаји за све оне Русе који живе у Украјини, као што се то у Кијеву и на Западу редовно чини, а то је извојевани плебисцит, одржан 11. маја 2014. г. на истоку Украјине, у Доњецкој и Луганској области, и одмах затим проглашење независних република, као будућег нуклеуса једне „Нове Русије“. Требало је много умећа и ширине политичког резона новог украјинског председника Петра Порошенка, који некако у то време дошао на власт, да предоврати финални раскол а да разговоре дијаметрално супротних страна некако приближи и уведе у конструктивни ток. У симулираним преговорима о томе, он је, уствари, са својим покровитељима куповао време за „коначни обрачун са терористима“.

Морамо се потсетити шта се уствари десило у Украјини ове зиме и овог пролећа. Политичка криза у Украјини је испровоцирана познатом украјинском непринципијелном, уцењивачком политиком –  мало Запад, мало Русија, корак ка ЕУ, НАТО и САД, корак ка Русији, Царинском савезу и Евроазијској економској унији, покушај незреле украјинске политике и недораслих украјинских политичара да музу две краве музаре, и Запад и Русију, током више од две деценије, завршен је класничним државним превратом, који је затим финиширан државним фијаском. Међутим, то је карактеристика свих украјинских режима, од стицања украјинске  „незалежности“ (независности) 1991. године па до данас, и оних „проруских“ и оних прозападних. Како говори руска пословица: „И нашим и вашим“, то јест демонстрирати и користити непринципијелност, покушавајући да се извуку користи и на једној и на другој страни, све време обаћавајући се и Русији и Европи, и Царинском савезу и ЕУ. Али то је опасна меркантилна политика и она има свој крај – она, сама по себи, државу води у слепу улицу у којој се на крају Украјина и нашла.

c1c4716c6fed5518a48f39680c6eed0bУ стварности, свих година независности, Украјина је разапета, „њена је душа у Европи а робе у Русији“, како ју је дефинисала Јелена Трегубова у московском „Взгљаду“. У том „цивилизацијском процепу“, између Европске уније и Царинског савеза, Збигњев Бжежински мисли да ће се Украјина „клацкати наредних  педесет година, да би вуци били сити“. Чланство у ЕУ је дуг процес, за то је потребно време,  подсећа нас Бжежински и наводи пример Турске која чека на улазак у ЕУ већ 60 година. Осим тога, он још поручује:  „Ми треба да убедимо Русију да Украјина неће постати чланица НАТО“, али она неће постати ни на чланица „митске Евроазијске уније“,  „идеје о посебном месту Русије у свету“. Украјина и са том унијом може закључити посебан споразум, као што је закључила и са ЕУ. То је неко западно, то јест америчко спољнополитичко виђење будућности Украјине, ако ту земљу не успе у потпуности да стави под своју контролу. Јер, за тако нешто потребно је претходно „савладати“ и сломити Русију.

Провалију између Украјине и Русије, дакле, настављају да копају САД, уз помоћ украјинских ултрадесничара и сагласност Европе на коју она мора да пристане. Русија настоји свим силама да одржи економску супстанцу својих односа са Европом а највеће поборнике има у крупном европском капиталу и бизнису који европски политичари још уважавају. Међутим, ни први, ни други, уплетени у пропали украјински пројект, нису заинтересовани за европску интеграцију Украјине, коју ни једна страна не може да „свари“. Управо због тога и нема више нада да ће они Украјину оставити на миру. Европа се у решавању украјинског питања плаши а пред САД повлачи. Русија се костреши, рогуши, негодује, љути, јер не налази прави избор. Једино је САД јасно – оне не одустају од старог и новог украјинског пројекта, који баш тако дразни и смета и Европи и Русији, јер Украјина је далеко и од америчког дома и од америчке границе.

Морам рећи да сам увек сумњао, и указивао, у неодрживост уцењивачке и анти(руске) политике Украјине, тог „украјинског пројекта“. То никада није био одрживи спољнополитички пројект, а он је опстајао у нади свих страна окупљених око Украјине да ће она сама израсти у оно што је историја од ње очекивала – у ону велику европску државу коју сам већ поменуо на почетку. И о том тмурном украјинском пројекту и недаљновидој  политици сам писао не мало и када је у питању транзит руског гаса у Европу: зашто Кијев под свим властима води уцењивачку политку уместо политике најшире отворених врата и за Исток и за Запад Евроазије. Наиме, промењене међународне околности после ликвидације биполарног света, СССР-а и ВУ, давале су ту најповољнију историјску шансу Украјини.

Поред већ реченог, полазећи од свог дипломатског искуства, никада нисам разумео толики антирусизам Украјинаца, ни оне моје украјинске колеге амбасадоре који су се тако приклањали пред западним колегама у покушају да буду виши према свему ономе што је из Русије. Било је то и тужно и смешно – сервилност према свему што је западно од украјинских граница и висина(?) према свему што је руско! Нешто слично нисам примећивао чак међу дипломатама и амбасадорима крвно завађених бивших југословенских репубвлика.

Ми, у Србији, која је у последњих четврт века преживела све што може преживети један народ и један земља, данас остајемо у недоумици од тога шта се дешава у Украјини, после оног мирног распада велесиле ненадмашног  нуклераног потенцијала, СССР-а, на једној страни, и братоубилачког ратног крвопролића и уништења СФРЈ.  Наша очекивања су, као што сам већ напоменуо, од Украјине била савршено друга –  да ће се Украјина, као највећа европска земља, представити као нека врста европске Канаде, или Мексика.

Међутим, Укрјаина је, као што сам већ рекао,  од самог почетка пошла другим путем. И то се видело. Морам рећи да сам увек указивао на неодрживост политике Украјине и тог „украјинског модела“ у целини. Много сам писао односно транзита руског гаса у Европу преко украјинске територије, о томе зашто Кијев, под свим режимима, спроводи политику уцена у односима и са Русијом и са Европом, уместо јединствене политике најшире сарадње и отворених врата, оне која би представљала најшири руско-евроазијски мост, где  би она, Украјина, постала „прозор Русије“ у Европу и „прозор Европе“ у Русију и даље у Евроазију. У том случају не би требали ни северни ни јужни гасни коридори, гасоводи постављени стотинама, или хиљаду метара испод површине мора.

Ако неко не разуме зашто је за Русију распад СССР-а највећа геополитичка катастрофа XX века, ево, сада може да се увери на примеру рата који се распламсава у Украјини. Русија је, после три стотине година, поново отсечена од Европе, као и Европа од Русије, и на европском континенту, који се простире од Атлантика до Урала, украјинска територија га поново раздваја и дели.

Морамо се потсетити да је у фебруару у Кијеву инсталирана власт са Мајдана, привремена, прелазна од врха до дна, која је и саму државу, ту најстарију Кијевску руску (украјинску) државну творевину,  учинила привременом и прелазном, поразним западним доминионом. Своју легитимност она црпи из револуционарног Мајдана и морално-политичке, али не и из оне приближно очекиване материјалне подршке Запада (ствари су препуштене ММФ па и ова оваква антируска влада у Кијеву мора да затражи помоћ из Москве). Међутим, и данас после више од пола године „Мајдан ради“, пред њиме се полажу рачуни, њега не може милом да се ослободи ни сама мајданска власт, постајући и за ту власт ноћна мора.

После Мајдана привремена извршна власт Украјине нашла се у рукама чланова партије  „Отаџбина“, непопуларне Јулије Тимошенко, енергетске олигархиње,  бивше премијерке, кандидаткиње на председничким изборима, очекивавши да ће је народ, као и њени поборници на Мајдану када је крајем фебруара пуштена из затвора, сачекати раширених руку. Међутим, њен председнички рејтниг једва је прешао двоцифрену цифру, па принцеза „наранџасте револуције“ са Мајдана из 2004. г. својим Украјинцима свечано обећава  и трећу револуцију („ако не будем изабрана за председницу Украјине“)! Праву снагу и курс Мајданских власти дају пак, и одређују, националистичка партија „Слобода“ и уједињени радикали, екстремисти и неофашисти „Десног сектора“. Међутим, наивно је било очекивање да ће они даном председничких избора (на којима неће проћи њихов кандидат и вођа Димитриј Јарош) положити оружје и отићи у мировину. У том политичком миљеу „Партија региона“ збаченог Виктора Јануковића, која после преврата преживљава прави нокаут, тетура се у покушају да се обнови и стабилизује.

Ukrajina-podela_-_administrativna_kartaЗбацивањем Јануковића и његове власти,  они у чије је руке власт прешла схватили су победу на Мајдану као карт бланш за такву Украјину која једино њима одговарала.  За пар месеци они се нису удостојили да се окрену горућим проблемима истока Украјине, све игноришући и ниподаштавајући. То је у најмању руку чудно, посебно после губитка Крима, јер је свакоме исувише јасно колико су тамо на истоку и југу јаки отпори Мајдану и велика настојања да се попут Крима одвоје од Кијева. Револуционарни занос, поглед на Запад и мржња према свему што је руско надјачавају сваки потез мајданских власти. Уосталом, после преврата тај део земље је остао без политичког представништва у мајданској власти, па дијалог није имало ни ко ни с ким да води. Притисак и устанци федералиста и индепендиста, самоодбране и добровољаца, натерали су све да обрате пажњу на тај део земље и народа.

Као што је на Мајдану било немогуће одрицати постојање спољног фактора, тако је и на југо-истоку Украјине, бар у виду морално-политичке подршке. Тиме реакција украјинских проруских региона на одбијање власти да одговори на легитимне захтеве тог дела државе и народа добија на тежини. Безусловно, то постаје иницијална каписла за побуну и за одвајање од Кијева.  Као резултат тога долази до референдума у Доњецкој и Луганској области који, наравно, правно  нису уређени и признати, уосталом као и сваки други референдум који се одржава без сагласности централне власти. Њихов смисао и није у томе – они су политички факт који се догодио и који се, као такав,  не може игнорисати. Висока излазност народа (преко 80%) и подршка на референдуму (преко 95%) оповргла је да се ради о самопроглашеним лидерима самопроглашених република, о наметнутој политици неких маргиналаца иза којих нико не стоји. Без обзира које су то политичке активности – иако у сваком врењу има случајних људи – оне одражавају реална расположења.

Конфликти са Кијевом и слање оружане силе на Доњецку и Луганску област, или ужасни фашистички злочин у Одеси, Мариупољу, Луганску и низу других градова и села, учврстили су руски народ у тим деловима дојучерашње Украјине да без Кијева решавају у којој и каквој држави ће живети. Војна сила Кијева је, међутим, неубедљива, не само зато што је власт неубедљива и привремена, него и што су народ и припадници оружаних снага против рата (не мало њих их дезертира не видећи ни непријатеља ни смисао ратовања). Управо се због тога и чине многи злочини које, опет, нико не види, нико не показује, јер сада не постоји „међународна заједница“ и глобални медији.

Москва је заинтересована за ту нову Украјину ако она укључује новопроглашене „независне“ републике. Наиме, уздржане реакције Кремља на референдум показују  (не од данас) да Кремљ схвата да свако припајање, или признавање независних територија на постсовјетском пространству, није могуће и у интересу, које је то бреме и одговорност у датим међународним условима.

Иако се Русија спремала за изазове са стране Запада, што је Путин  одавно схватио да за то ваља бити спреман, треба рећи да се она не својом заслугом нашла у садашњој ситуацији – да поврати Крим а Украјину уређује по мерилима који јој неће противуречити. То нам потврђује и Хенри Кисинџер који „не мисли да је Путин планирао да Украјину доведе до кризе“, „него да се ради о његовом одговору на ванредну ситуацију“. Уз то, Кисинџер  поручује Западу да „демонизација Путина није политика“.

Како су прошли председнички избори на Украјини, није важно. Запад је још раније био спреман да их призна, и демократским и законитимм, само да се одрже. Међутим, нови украјиннски председник ће још дуго бити „хрома патка“ и украјинска криза се изборима није завршила – она сада улази у нову, финишну фазу. Прогнозе су се обистиниле: народ је отишао и гласао да би осетио било какву стабилност. Председничка победа се осмехнула још у првом кругу Петру Порошенку, „чоколадном“ олигарху, који ради на руском тржишту, бившем министру у администрацији Кучме, Јушћенка, Јануковића.

Било ко да је победио, у изборној кампањи су звучале старе пароле. Код нас за то кажу: „Сјаши Курта да узјаше Мурта“, а код Руса: „Сменили шило на сапун.“ И данас у постизборној Украјини се ништа ново не догађа. Рат бесни још јаче и још више односећи невине жртве, децу, жене, немоћне, пунећи Русију новим хиљадама избеглица, чији је број одавно прешао пола милиона људи. Наде доласком нових људи на власт после мајских председничких избора нису се обистиниле. Ти људи нису у стању да их остваре. Избори на Украјини су још више потврдили неодрживост „украјинског пројекта“, чију суштину чини она политика приклањања пред Западом, у исто време када украјински народ и цела земља живе на рачун матушке Русије. Нове власти не намеравају да „раде“ са својим највећим суседом, са Русијом, а изнад свега са својим народом, без обзира како се који његов део зове, да би створили нову украјинску државност („нови украјински пројект“), који се суштински разликује од претходне.  У новом конситуисању украјинске државне зграде, проруска мањина мора добити ону „златну акцију“ и могућност располагања њоме. Позиција Украјине у међународним односима мора бити формирана на другим стандардима, на оним који почињу на принципу једнаке безбедности за све, како унутар земље, тако и на њеним границама.

Какав је одраз украјинске кризе и рата који се тамо води у медијима, нашим и светским? Ми знамо, не од данас, и не само на примеру Украјине, да у рату прво гине истина. Тај испит смо ми, као народ и као држава, полагали не један пут, и не тако давно, да последице свега тога осећамо и дан-данас и осећаћемо још дуго.

Западна пропаганда се креће по уходаној матрици. Да би се са што мање трошкова обезбедила политичка или војна победа, прво се приступа сатанизацији противника, прво се извојује победа на медијском плану, иако ће она права на бојном можда и изостати.

ukrajina-i-bihШта тим поводом рећи за западне и оне глобалне медије, а шта за наше српске медије? И једнима и другима је страдање и истина о овом рату, и његовом узроцима, нешто веома, веома далеко. Наравно, част изузецима. Али ево како се понаша Јавни сервис РТС. На пример, 4. јула 2014. г. у јеку најжешћег гранатирања Славјанска, Луганска и Доњецака од почетка сукоба, уз масовну употребу тешке артиљерије и ракетних оружја, када гину деца од три и пет година, многи други недужни грађани, уз реку избеглица која тече у Русију, у главној информативној емисији, у Дневнику, у 20:30 часова, ни једна једина реч није изречена о том догађају, о рату и несрећама које он доноси нама блиском народу. Али зато је у Дневнику било низ тривијалних прилога – од оног како је пресуђено бившем медијском саветнику британског премијера Камерона због шуровања са таблоидима до низа других прилога  који су нашли а нису морали наћи место у том Дневнику.

Ако је тако код нас како је тек онда на оним другим странама? Јер, ми се, упркос тога што живимо у информатичком друштву, у свету глобалних информација које све покривају и о свему избештавају, ми се данас мање познајемо са Русијом, и о њој мање знамо, него што је то било раније, за време социјализма, СССР-а и СФРЈ, када су  и на једној и на другој страни постојали више или мање само контролисани медији.

По мом схватању, иако смо окужени глобалним информативним системима, ми данас живимо у доба када сами своје вести, информације, и оно до чега нам је стало, морамо доводити и до ушију и до очију, и до срца и до ума, оних до којих нам је стало. У том смислу желим само да потсетим на информациону матрицу која је нас у Србији пратила (и прати): од пијаце Меркале у Сарајеву до села Рачак на Косову и Метохији. Зар злочини који су се десили у Мариупољу, Одеси или са малезијским авионом у Украјини нису та иста матрица заглушујуће пропаганде и окупације јавног мњења у свету? Наиме, нешто знам из свог дугог дипломатског искуства и борбе за нашу српску истину не само током 1990-тих година, него све до данас, па ми се налазимо скоро у истој ситуацији. Увек када сам желео да истина до које ми је стало допре до онога до кога треба, ја сам се на томе директно ангажовао, користећи све расположиве дипломатске технике и медије који су били спремни да ме следе.

Постало је толико очигледно да се политички циљеви прво добијају у медијима, па онда за зеленим столом. Тако је и са ратом, а рат, као што је познато, није ништа друго него продужетак политике војним средствима.

На крају, морам подвући очигледну чињеницу –  у српском медијском простору се осећа дефицит информација из Русије и о Русији, као и спорадично појављивање и присуство руске културе у њеном најширем поимању, док смо у исто време преплављени свим тим са оне друге стране света.

Београд, 21. јули 2014. г.

 

Др Срећко Ђукић је дипломата, бивши амбасадор Србије у Белорусији. Рад је написан за Округли сто на тему Примена технологија информативног рата и њихов утицај на развој догађаја у Првом светском рату и доцнијим револуцијама. Развој техника манипулисања друштвеном свешћу у балканским збивањима крајем ХХ – почетком ХХI века и садашњим збивањима у Украјини, који је одржан у Тополи 1. августа 2014, у склопу обележавања стогодишњице Великог рата.

(Visited 105 times, 1 visits today)
(ГЕО)ПОЛИТИКА