Мехман Гафарли: ПУТИН ЈЕ У СИРИЈИ ОСУЈЕТИО ПЛАН ЕКОНОМСКОГ ДАВЉЕЊА РУСИЈЕ

У Сирији су данас сукобљени не само геополитички, него и крупни економски интереси Запада, арапских земаља Персијског залива и Ирана с једне стране, и Русије – с друге. Врѣдност питања је – стотине милијарди долара прихода, получених од извоза нафте и гаса у Европу. Ако Сирија пређе под контролу САД и њених савезника, то ће се „полупрстен“ економске изолације Русије на западном и југозападном правцу потпуно заокружити, а европско тржиште енергената ће за наше тржиште задуго да буде изгубљено.


Мехман ГАФАРЛИ

Мехман ГАФАРЛИ

Потискивањем Русије из Сирије САД са својим савезницима желе да обезбѣде испоруке нафте и гаса у земље Евросавеза из земаља Персијског залѣва. Стога Сирија за Москву прѣдставља не само геополитички проблем, него и питање економског прѣживљавања земље. Русијски војници у Сирији данас војују не само против исламских терориста, но и за економску безбѣдност наше државе.

Асад је постао прѣпрѣка на путу катарског гаса у Европу

Ако неко мисли како су САД и њени савезници започели с изолацијом Русије тек послѣ украјинских збивања, онда се грдно вара. Вашингтон је одавно смишљао план економског дављења РФ, али се његова заоштрена фаза догодила у 2010-2011. години, када је предсѣдник Путин, будући тада на мѣсту премијера земље, дао до знања да намѣрава да се врати у Кремљ. Основни елемент економске изолације РФ, по замисли америчких геостратега, јесте затварање тржишта за руске енергенте. Схвативши да су главни пројекти за изградњу цѣвовода за извоз нафте и гаса из Каспијског региона у Европу заобилажењем Русије економски неисплативи, САД су почеле тражити алтернативу руским енергентима у земљама Персијског залѣва, првѣнствено у Ираку, Катару, Кувајту и Саудијској Арабији. Зато је Катар под упливом САД прѣдложио изградњу гасовода од катарских налазишта у Европу преко Сирије. Али предсѣдник Башар Асад је одговорио отказом, што је у основи било повезано с религиозним разилажењем двѣју земаља: у Катару исповѣдају сунитску грану ислама, док Сиријом управља шиитски режим, састављен углавном од шиита-алавита.

Тек што је Катару одбијена изградња гасовода преко сиријске територије, код Башара Асада се појавише проблеми. Марта 2011. године у неколико градова Сирије одједном почеше антивладина иступања, уперена против предсѣдника земље и владајуће партије Баас. Тако се из САД управљана „обојена револуција“ проширила на још једну арапску земљу. Да су антивладина иступања у Сирији организована од спољних сила, говори чињеница да су акције протеста одмах прѣрасле у масовне нереде и сукобе с полицијом. Већ у марту је током тѣх сукоба погинуло неколико људи, а за неколико мѣсеци – у јуну-јулу 2011. Године, те „мирне“ протестне акције прерастоше у отворено оружано супротстављање владиним војскама од стране бојовника наоружане сиријске опозиције. Има довољно доказа из отворених извора што свѣдоче да су баш Катар и Саудијска Арабија подржавали и финансирали радикалне групације у Сирији у циљу свргавања Асада. Нѣје случајна ни чињеница да је Катар финансирао поткупљивање руководилаца сѣверних ирачких провинција у врѣме муњевитог заузимања сѣвера Ирака од у РФ забрањене терористичке групације „Исламска држава“ (ИД) лѣта 2014. године. Управо ти терористи су у даљњем заузели више од половине сусѣдне Сирије, па за прѣстоницу такозване „Исламске државе“ прогласили сиријски град Раку.

Свргавање Асадовог режима кадро је веома измѣнити равнотежу на европском тржишту гаса науштрб Русије, пошто ће послѣ прѣласка Сирије под контролу прозападних снага један од главних савезника САД у Персијском залѣву – Катар – добити могућност да изгради гасовод кроз Ирак и сиријску територију до Турске, или, пак, до сиријских обала у Срѣдоземном мору.

Уколико се такав гасовод појави, то ће се удѣо руског „Газпрома“ у Европи јако смањити, а у будућности европско гасно тржиште се може потпуно затворити.

Ствар је у томе што је Катар способан достављати у Европу онолико гаса, колико данас доставља „Газпром“. Залихе гаса у тој земљи износе 25 трилиона кубних метара. Катар годишње на свѣтско тржиште доставља око 77 милиона тона утечњеног природног гаса, што је једнаковрѣдно са 106 милијарди кубних метара цѣвоводног природног гаса. Послѣдњих година „Газпром“ опскрбљује око 28-30% европског тржишта. Но, у случају изградње гасовода кроз сиријску територију Катар ће моћи нагло повећати доставу гаса у Европу. Узимајући у обзир антируску реторику енергетске политике ЕУ, не може се сумњати да ће Катар свој удѣо на европском тржишту увећати управо на рачун Русије. Ако у Европу у скорој будућности стигне још и око 35 милијарди кубних метара иранског гаса, Катар и Иран ће брзо моћи потпуно да потисну „Газпром“ с европског тржишта.

Tagliapietra_Turkey_Figure3Сиријска маршрута је најповољнија за доставу катарског гаса у Европу. Дужина тог гасовода може износити 1800 километара, што је значајно краће од постојећег руског гасовода из Сибира у Европу. Само дужина гасовода „Сѣверни ток“, којим гас од Портове увале код Виборга (Лењинградска област), преко Балтичког мора стиже до нѣмачког приобаља (недалеко од Грајфсвалда) износи 1204 километра. То је најдужи подводни гасовод на свѣту. Том растојању ваља још додати пружање гасовода од Западног Сибира до Виборга.

Управо због планова изградње гасовода из Катара је Анкара тако дуго отезала с потписивањем руско-турског међувладиног споразума о изградњи гасовода „Турски ток“ (ТТ). Постоји осѣћај да ће ТТ поновити судбу „Јужног тока“ и неће бити остварен. „Газпром“ је већ одустао од изградње половине капацитета ТТ, који су испочетка планирани на разини од 64 милијарде кубика гаса годишње. Сада руску страну задовољава и обујам гасовода до 32 милијарде кубика гаса годишње. Анкара не жуди сувише за сарадњом поводом ТТ. Она од самог почетка нѣје хтѣла да учествује у рѣшавању геостатешких проблема „Газпрома“ и буде транзитна земља. За Турску је згодније да сáма купује руски гас, па даље самостално њим располаже, добивши статус гасног чворишта.

Предсѣдник Реџеп Тајип Ердоган се надао да ће Асад брзо помоћу САД бити свргнут, па се појавити реална шанса за доставу катарског и иранског гаса у Европу преко Турске, а онда би потрѣба за ТТ отпала. Но, уплитање Русије у сиријски сукоб осујетио је планове Запада, Анкаре и њихових савезника из Персијског залѣва.

Челник савѣтодавне компаније Група Евроазија Јан Бремер недавно је порталу BusinessInsider изјавио како су подршка предсѣднику Башару Асаду, указивање изравне војне помоћи властима Сирије и авиоудари по исламистима од стране Русије фактички осујетили планове САД у региону. По његовом мишљењу, „то је очигледна Путинова побѣда“.

qlXJupWn8MAИпак, без обзира на сав труд Анкаре, учешће Турске у достави гаса у Европу чак нѣје обавезно. Ако не успѣ стављање под надзор цѣле сиријске територије, Западу ће бити довољно да западне провинције Сирије, сада контролисане од сиријских власти, пређу под контролу прозападних снага. Тада ће Катар моћи да изгради свој гасовод до сиријског приобаља, па даље – Срѣдоземним морем преко Грчке у Европу. Зато је пораз предсѣдника Асада једнак економском гушењу Русије путем затварања европског тржишта за руске енергенте.

Блискоисточни савезници Русије

Русији одговара не само јачање власти предсѣдника Башара Асада, него и очување у региону (у сѣверном дѣлу Ирака и неким источним подручјима Сирије) „Исламске државе“ као енклаве наоружаних исламских радикала што ствара прѣтњу стабилности у региону, а такође и појави још једне полунезависне курдске аутономије на сѣверу земље. Ако ће шиитски Асадов режим задржавати изградњу гасовода из сунитског Катара у Европу, онда ће полунезависне курдске аутономије у сѣверним подручјима Ирака и Сирије реметити прилике на југоистоку Турске, куда трѣба да прође гасовод из Ирана у Европу. Радикална сунитска групација ИД начисто ће затворити пут енергентима из шиитског Ирана у европском правцу кроз Ирак и Сирију. Због тога је у интересу Русије да се руководиоци ИД оглуше о своје покровитеље из САД, Катара и Саудијске Арабије и воде своју политику што не одговара интересима Вашингтона.

Потпуни пораз ИД би аутоматски довео до реанимације пројекта Набуко, по коме ће Иран пустити гас преко Турске у Европу. Други крак тог гасовода би пошао из Азербејџана.

kartasirijaДостава иранског гаса у Европу разматрана је управо након појаве пројекта Набуко 2004. године. Ипак, напети односи Запада с Ираном и тадашњим предсѣдником Исламске Републике Махмудом Ахмадинежадом лично, не допустише странама да закључе конкретан споразум о датом пројекту. Но, без иранског гаса Набуко се показао економски нецѣлисходним због одсуства довољне сировинске базе у Азербејџану, те је пројекат био замрзнут. Извори у Министарству нафте Ирана саопштавају да је низ европских земаља поново заинтересован за иранску нафту, назначавајући обим од чак 35 милијарди кубних метара годишње. При чему, како у Техерану, тако и у Бриселу говоре о неопходности оживљавања пројекта Набуко у случају почетка извоза иранског цѣвоводног гаса у Европу послѣ скидања међународних санкција с Ирана. Напомињем да се по количини залиха гаса Иран налази на другом мѣсту у свѣту послѣ Русије – 17% свѣтских залиха.

Ипак, чување курдских устаника као треће стране сукоба у Сирији и Ираку (чак и без терористичке организације ИД) перспективе изградње гасовода Набуко чине варљивим. Постојање де факто независних курдских аутономија на сѣверу Ирака и Сирије неизбѣжно ће довести до активизације курдских сепаратиста на југоистоку Турске, гдѣ компактно живи вишемилионско курдско становништво. Активни борбени сукоби међу турским владиним трупама и наоружаним курдским сепаратистима ће учинити немогућим полагање цѣвовода за нафту и гас кроз тај регион, и пут за ирански гас у Европу преко Турске аутоматски ће се затворити. У таквом случају, без обзира на прѣтње предсѣдника Реџепа Тајипа Ердогана да ће се одрећи од руског гаса, Анкара ће посати још зависнија од руских енергената.

Четири вѣрна савезника Русије

Даље присуство Русије на Блиском истоку неће зависити од ставова јавног (Асадов режим) и посрѣдних (курдски устаници и ИД) савезника Русије у региону, већ од тога каквим ће се до краја показати истински и највѣрнији једномишљеници РФ у садашњој блискоисточној кампањи.

Руски цар Александар III је, изражавајући свој спољнополитички кредо, често волѣо говорити блискима себи: „На цѣлом свѣту ми имамо само два вѣрна савезника – нашу армију и флоту. Сви остали ће при првој могућности устати против нас“.

Врѣме што је прошло откад су произнесене те рѣчи, а нарочито данашња супротстављеност Русије и Запада, показало је да велики русијски господар бѣше потпуно у праву. Вѣрних савезника Русија како нѣје имала, тако их и нема. Но послѣдња четврт вѣка је унѣла своје исправке у ти познату формулу Александра III о вѣрним савезницима Русије. Распад Југославије, пропаст СССР и мучне 90-те године у Русији, уништење независног Ирака и његовог предсѣдника Садама Хусеина након америчке војне најезде, а такође свргнуће и убиство законитог либијског вође Моамера Гадафија показаше ШТА су и КО су главни савезници Русије.

Тако је, као и раније, главни савезник Русије руско оружје. Да је Бѣограду на располагању било атомско оружје, или макар довољна количина противваздушног ракетног комплекса С-300, то се натоовске летилице не би усудиле да бомбардују мирне градове Југославије. Без обзира на то што су оружане снаге те земље биле најмногобројније међу земљама социјалистичког лагера послѣ СССР, југословенска армија и флота нѣсу могле спасти земљу од расула и упада НАТО.

Војска Ирака је исто сматрана најмногољуднијом у региону послѣ оружаних снага Турске. Али одсуство напрѣдног наоружања код Ирака, рачунајући ту и саврѣмене противваздушне ракетне комплексе, кадрих да одбију вањску агресију, нѣје допустило ирачкој армији да се супротстави америчкој војној најезди у пролѣће 2003. године.

Таква судбина је стигла и пацифистичког либијског вођу Моамера Гадафија који се, имајући стотине милијарди долара прихода од извоза нафте, опет не одлучи да направи поуздан „кишобран“ над Либијом, нѣје купио од Русиј или Кине саврѣмене противваздушне ракетне комплексе. Гадафи се надао да ће га од стране интервенције спасити пријатељски односи с европским лидерима, какви бѣху тадашњи премијер Италије Силвио Берлускони и предсѣдник Француске Никола Саркози. Но, у најкритичнијем тренутку „обојене револуције“ у Либији 2011. године ти европски лидери су заједно с Американцима устали против Гадафија.

За то врѣме се ниједна од западних земаља, рачунајући и САД нѣје осмѣлио да нападне сићушну земљу – КНДР, зато што Пјонгјанг на располагању има нуклеарно оружје и ракете срѣдњег и даљег домета, способних да нуклеарни набој добаце до териорије САД.

2290434 Syria, Latakia. 09/24/2013 Participants of the rally to support Syrian President Bashar al-Assad and Russian President Vladimir Putin in Latakia., Image: 173109228, License: Rights-managed, Restrictions: Mandatory credit, Model Release: no, Credit line: Profimedia, Ria Novosti

Миран повраћај Крима кући у Русију и садашњи успѣх Ваздушно-космичких снага (ВКС) РФ у Сирији показали су да успех русијске војске и флоте умногоме зависе од филигранског рада руских тајних служби.

Стога су други по значају вѣрни савезник Русије – тајне службе, које спољни војно-политички простор чисте од „минских поља“ за русијску војску и флоту. Тачност и висока дѣлотворност удара ВКС РФ, нанесених по положајима терориста у Сирији, показали су монолитност и високи професионализам „квартета“ савезника РФ: армије, авијације, флоте и тајних служби. Ракетни удари, нанесени 7. октобра по положајима ИД са бродова Каспијске флотиле, уопште су направили замѣшатељство не само у редовима исламских терориста, већ и у умовима њихових покровитеља у Вашингтону, Ријаду и Анкари. Јер, високопрецизне крстареће ракете „Калибар-НК“, избачене као „салут“ у част рођендана руског предсѣдника Владимира Путина, нанѣле су разорне ударе не само по положајима ИД, већ и по самољубљу и „изузетности“ САД.

Показујући мишиће, Русија у Сирији рѣшава три врло важна задатка одједном.

Као прво, у стварним борбеним условима читавом свѣту показује сва преимућства руског оружја и војне технике. Друго, Западу шаље сигнал да је у случају потрѣбе РФ спремна за војно рѣшавање сваког „нерѣшивог“ проблема. И као треће, Москва својим одлучним, тачним и врло учинковитим поступцима даје на знање САД и њеним савезницима да су сви геополитички пројекти, припремљени за леђима Русије и против ње, осуђени на пропаст.

Аутор је руски политиколог азербејџанског порѣкла

Превео Драган Буковички

Изворник: Звоно Русије

(Visited 132 times, 1 visits today)
(ГЕО)ПОЛИТИКА
One comment on “Мехман Гафарли: ПУТИН ЈЕ У СИРИЈИ ОСУЈЕТИО ПЛАН ЕКОНОМСКОГ ДАВЉЕЊА РУСИЈЕ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *