Евсевије Петровић: МАНАСТИР СРБИЈА

Шта је заиста било Савино дело, у најсуштијој својој духовној суштини? И чиме је оно било веће од величанственог дела његових превеликих предака? Пођимо трагом речи највећег после Светог Саве, и видимо


Евсевије ПЕТРОВИЋ

Србски домаћин у планини створио је нешто изванредно с Божјом помоћи. Створио је од свога дома богомољу и цркву, и манастир, и Свету Гору и Јерусалим. Увео је типик манастирски у свој дом: типик поста и молитве. Србски дом постао је прави манастир, са једним додатком свештене брачне везе ради множења народа Божјега, и са скраћеним правилом молитвеним по нужности, но које се надокнађивало већим трудом. Вера, поштење, послушаније и трпљење, то је укратко био типик сваког србског дома.“

Владика Николај,Србски народ као Теодул

Многи Срби, а са њима и не-Срби, у својим панегирицима и синопсисима свештеног дела Светог Саве, несмотрено или занесено, констатују како је он био и „просветитељ“ и „крститељ“ и „оснивач и творац Цркве“ народа србског; чак се у неким савременим редакцијама његовог житија каже да је он „народу србском дао хришћанску душу“.

Ово није сасвим тачно. А та нетачност замагљује, искривљује и суштински умањује не само дело Светог Саве, него и целокупни у Христу подвиг народа србског.

Јер Срби, тачније преци Савиног и данашњег народа србског, Благовест Христову примили су још од Апостола Павла, који је рекао: „Ја сам као мудар неимар поставио темељ, а други зида на њему“. А темељ и творац Цркве у народу предака Савиних и данашњег народа србског, Онај је Који је рекао: „На камену вере у Сина Божјег сазидаћу Цркву Своју“.

Преци Савиног и данашњег народа србског били су оснивачи првог хришћанског васељенског царства. Прве на свету хришћанске државе, која је тада обухватала сву цивилизовану васељену.

Преци Савиног и данашњег народа србског били су они који су свим Хришћанима васељене први дали слободу (Константин и Ликиније).

Преци Савиног и данашњег народа србског били су оснивачи и творци првог хришћанског Града – Новог Рима, и обе главе великог орла који је својим крилима крстобразно осенио сву васељену: један као Василевс, други као Патријарх (Константин и Митрофан).

Преци Савиног и данашњег народа србског открили су човечанству најсветије место овога света – Животворни Гроб Цара Небеског. Откопали су из праха и пепела разорени Јерусалим, и подигли нови Храм и Жртвеник Божји – Храм Истине распете и васкрсле. А са њим, и највећу светињу народа христијанскога – Крст Часни. Они су обновили Јерусалим и осветили га, и васељенско христијанство је за царицом мајком у Новом Јерусалиму могло да по први пут запоје Царици Мајци Божјој химну васкршње радости: „Свјетисја, свјетисја, Нови Јерусалиме!“.

То јест: они су свему роду христијанскому и целој васељени – свима који су желели да приме – подарили два највећа блага, два царска блага за која Срби и данас живе и умиру: Крст Часни (Јелена) и Слободу Златну (Константин). Слободу, плод Победе с Дрвета Живота, и Крст, непобедиво оружје којим се Слобода брани.

Свв. цар Константин и царица Јелена

+

После њих, временом, на сцену и на власт у хришћанском царству допузали су амбициозни делатници из других, другачијих племена и народа. Који су полако, временом, раскомадавали Крст Часни, и одсецали честице Слободе, да са њима тргују, а скромном и скрајнутом царском народу предака Савиних и данашњег народа србског, бацали само мрвице од њих, као псима испод царске трпезе. И који су почели да пишу нову, своју повесницу, у којима царске претке Савине и данашњег народа србског представљају као своје (Грке, Латине, па чак и Енглезе). И успели су да том повесницом рођеном из духа лажи, као мађијом, изазову хипнотичку амнезију у народу царском. Амнезију, губитак памјати. А губитак памети је безумље, духовна смрт.

Човек, и народ, живи као дрво: кореном у земљи у прошлости, стаблом на земљи у садашњости, лишћем, цветом и плодом у небу – симболу будуће вечности. Одсече ли се од корена, умире. Ипак, тада из пања могу да никну нове младице, и обнове живот. Али ако црв, трулеж или отров нападну корен и разоре га, све се дрво суши и обнове нема. Неусипајушчи црви из латинских, грчких, франачких и енглеских подземља великим су се и многогенерацијским трудом потрудили, премного изгризли и премного отрова источили под Дрветом Живота царског народа, али није им успело да нагризу главни и најјачи корен – дело Саве Немањића.

А шта је заиста било Савино дело, у најсуштијој својој духовној суштини? И чиме је оно било веће од величанственог дела његових превеликих предака? Пођимо трагом речи највећег после Светог Саве, и видимо.

+

Сава није ни крстио Србе, јер је Србија одавно била крштена (сем оних појединих који су у његово, као и у свако, време били некрштени). Није ни основао србску Цркву, јер је она одавно постојала (као мноштво помесних цркава под јурисдикцијом архиепископа Рима, Цариграда или Охрида). Није ни просветио Србе, јер је Дух Свети био у Србији и међу Србима и одавно пре њега.

Сава је Србе повео на голготски Пут хришћанског савршенства – на пут монашки. Иако притом ниједном није за путешественике на том Путу употребио реч монах. Баш као ни Василије Велики, који је уз Евхаристију саставио и Правила манастирског живота, и тај живот звао просто – подвижништво (аскесис, од аскео, уметнички обликовати, трудити се, вежбати се).

Сава је од највернијег остатка, тврдог духовног језгра царског народа (тј. војничког народа, јер цар је само први војник и војевода), народа који је био исток западу и запад истоку, на гори изнад истока и запада основао манастир – духовну тврђаву војника Христових. Свештену обитељ, да брани и чува нападнуто свештено наслеђе светих Предака својих, остављено свему свету: Крст Часни и Слободу Златну – Слободу духовну, и знамење Победе, симбол Свепобедног Царства.

Зидине Манастиру, држави србској, изградио је Велики Ктитор, Немања Симеон. Саборни Храм посред Манастира, Жичу, изградио је сам монах Сава. Многе капеле у Манастиру, нове епископије, осветио је он, и рукоположио у њима служитеље олтара. Метохе Манастиру придодао је такође неке он, а неке за њим и други телесни и духовни потомци Светонемањићки – Светогорске, Светоземске, Молдовалахијске, Метеорске…

Свети Сава Освећени

А с Неба Благослов на то дело Сава је добио и донео из најстаријег и најславнијег манастира у Светој Земљи, Мајци Цркава. Са њим и игуманску патерицу – не епископски жезал – да се кроз то у Духу види да је његово игуманство веће и битније него ли његово архијерејство: Сава Освештани, најсветији игуман најсветије лавре у Најсветијој Земљи, оставио је својем имењаку, царском сину са запада своје духовно и игуманско прејемство. Уз две иконе Мајке Божје за његов народ: Млекопитатељницу, Земљу Обећану која точи мед и млеко; и Тројеручицу-Игуманију, Мајку деце која желе савршена бити, која показује да сваку рану србску може да исцели и сваки уд одсечени да поново срасте Телу, само ако је у чистом срцу Праве Вере. И манастирски Типик – да од тада у свим србским црквама, и манастирским и парохијским, буде вечно правило богослужја.

Људски благослов земаљске Цркве добио је из Никеје, да се и у томе види богопромишљено савршенство дела: јер Никеја је и име и место Победе Истине, место Првог и Последњег Васељенског Сабора Цркве, место у ком се затворио круг небоземног савршенства православне истине (Никеја, од ники, победа). Да сви синови царски, народ непобедивог цара Константина који је Сабор у Никеји сазвао, са Савом и Победиоцем Христом, буду духовни Никејци, победници.

Беседа о правој Вери на Сабору у Жичи била је Игуманов призив синова царских на монаштво, подвиг савршенства: „да творите свагда безсмртна дела у Христу: веру чисту и молитву честу… пост и бдење, на земљи лежање… чистоту телесну и душевно уздржање… певајући Богу у срцима вашим свагда, дан и ноћ непрестано“. И поновљени призив апостолски: „Оставивши почетничку науку о Христу, похитајмо ка савршенству“ (Јеврејима 6:1). Добро семе пало је у добру земљу: она која је до тада рађала „по тридесет и по шездесет“, затопљена и натопљена новим струјама Духа, заквасала је још богатије и процветала да рађа „по сто“.

Период од васпостављања Манастира (1221.) био је искушеништво синова царских – труд на изградњи манастира и себе, испит воље и љубави према Богу, и постепено одвајање од света изван светих зидина, који је сваким даном као мртвац све више смрдео.

Косовски бој – илустрација из Ликовног лѣтописног свода цара Ивана Грозног, срѣдина XVII вѣка

А монашење – монашење је било 1389, у цркви Самодрежи, истоименој Царству, имену и наслеђу царских синова (самодержа-вије).

Завете је у име свих Срба изговорио Лазар са својим витезовима: завет одрицања од света, јуначким одрицањем од царства земаљског; завет савршеног сиромаштва, одрицањем и од тела; и завет послушности, безпоговорне и безропотне и полетне, Вољи Божјој.

Постриг, на Косову одсецање косе, дичног украса глава србских, учинио је Игуман са висине, ножницама од азијатског челика. Да Срби савршено престану да се уздају у плот, у силу мишце своје.

И на синовима и кћерима царским испунила се реч монашких Отаца: дај крв, и прими Духа.

Испуњен је призив на савршенство од Јединог Савршеног: „Ако хоћеш савршен да будеш, продај све што имаш и подај сиромасима, и имаћеш благо на Небу, па хајде за Мном“. Срби, који су неисцрпним рудницима злата и сребра били једна од најбогатијих држава на свету, продали су све што су имали – разменили трулежно за нетрулежно, све имање за Бисер, земна блага подали гладној и јадној и алавој сиротињи духовној из источних пустиња, и пошли на Голготу за Христом. Да и сва чада Саве Немањића буду блажени немањићи – немајући ничег од овога света.

У црну порфиру покајања и смрти за овај свет обукао се сав народ царски.

У руке су сви добили крстове, царске мачеве окренуте наобрат – и тиме исповедајући немоћ моћи овога света; и да је рат њихов не против брата него против престола зла у подземљу.

Сви су добили бројаницу – са пет стотина зрна.

И воштаницу Вере, да гори и светли и путеводи у тами, док не сване Дан Христов.

И ново име, да, јер се тек од Немањића сви заиста и сви без разлике назваху именом Срб.

И тада је почео Подвиг.

+

Ненасити црни арапи и османлије који су као црни рој скакаваца преплавили Манастир и обрстили све зелено у његовим градинама, са једне стране, и црни латини који су као крволочни пси са друге подмукло растрзавали манастирска стада, бејаху иконе невидљивих црних скакаваца и паса, демона, који неизоставно ступају у брутални и подмукли духовни рат на живот и смрт са сваким монахом.

Монасима, синовима и кћерима царским, остали су само пост и молитва – два крила ангелског подобија, да се њима узнесу где су ангели, небеском стазом коју је пропутио Цар. Зато и слава Манастира бејаше Вазнесење (Жича).

Споља, синови царски наставили су да живе слично као и пре изласка из света, само сиротије: у задругама-обитељима, сложно и сви скупа, целомудрено и чисто као у манастиру. И тако су на делу обновили првобитни идеал Цркве као обитељи Божје – пример из јерусалимске Цркве, када „у народа беше једно срце и једна душа, сви бејаху истрајно и једнодушно на молитви, са женама, и све им беше заједничко“. Идеал који јесте Промисао Божја о овом свету, али који због људских несавршености није могао да буде остварен ни свуда ни заувек.

Наравно, нису сви успевали да се успну до врха Лествице, до наручја Божјег. Они који су напуштали Манастир гинули су, као сваки монах што гине када се врати у свет. Напустивши Манастир, скидали су свештену црнину синова царских, гасили свећу, кидали бројаницу, одрицали се имена свога монашког пред Богом, Срб, облачили се у шарене трање кловнова јеретичких и појали нове песме; јели су нове вечере, крваве и месне, које су добијали „бес-платно“, као плату за остављање Вере; без изузетка сви падали су у блуд, безмало сви губили разум, примали јеретичке и пасје вере, и добијали нова, проклета имена – Хрват, Турчин, Бугарин, Шиптар, Црногорац, Комуниста, Југословен, Муслиман, Бошњак, Македонац, Европљанин…Легион. И рађали децу са тим именима, децу искривљених лица и искривљених срца, која су мрзела Манастир више него оци њихови. И тако су умножавали број демонских скакаваца и паса у Манастиру и око њега.

Манастир стоји и данас. Иако су зидине разваљене, кровови срушени, многи олтари обесвећени, књиге спаљене, ризница опљачкана… Али Манастир не чине зидови, него га чине монаси, добри војници Христови, који чувају Завет. Који верно и ревно испуњавају заповести свога Командира и Игумана Саве, од Главнокомандујућег Христа, линијама везе Духа Светога. И тако чине да на земљи буде као и на Небу – испуњена Воља Оца.

+

И ето, то је истинско дело Светог Саве, у тајни сазрцаној духовним видом. Он је од синова и кћери народа царског учинио оно што је учинио сам са собом, царевићем – монахе, елитне војнике Христове. А од земље своје, земље царских отаца и синова својих – Свету Царску Лавру. И тако савршено испунио сушту заповест Божју: мисли, жели и чини другоме оно што мислиш, желиш и чиниш себи. Да сви његови, као и он, испуне заповест Савршеног: „Будите савршени“.

У својој молитви првосвештеничкој, и он је – као „србског рода други Спаситељу“ – са Христом у Духу Светом, Духу савршене Љубави, Оцу говорио: „Боже, хоћу да и они које си ми дао буду са мном где сам ја. Речи које си ми дао, дао сам њима, и они примише. А свет их омрзну, јер нису од света, као ни ја што нисам од света. Да буду савршени у једно, и да позна свет да си ме Ти послао и да љубиш њих као што мене љубиш“. И Бог му је дао.

Савини Срби једини су народ на свету који се саборно одрекао света – царства земаљског. И зато их мрзи свет.

Тако се испунило и нелажно с Неба пророштво Симеона Немање, када се својем сину и игуману јавио после своје смрти, дошавши му у сан: „Ти ћеш на истоку примити Благодат Христом јављену, бићеш сапрестолник Апостола, и уготовићеш Господу савршен народ“.

ПС

А шта се десило са Манастиром и Савиним монасима када су окренули бројаницу од 500 зрна, и где је данас Савин и Христов савршен народ,  прича је за себе, и о томе, можда, неки други пут.

У међувремену, можемо да размишљамо о тајни скривеној у речима пророштва највећег Србина после Саве, владике Николаја: „Доћи ће време када ће сви православни народи назвати Светог Саву спасиоцем Православља“. Амин.

(Visited 305 times, 1 visits today)

Буковички

Learn More →

2 thoughts on “Евсевије Петровић: МАНАСТИР СРБИЈА

  1. Зоран Николић ( Ваљево) 8. маја 2023. at 08:35

    Амин !

    Одговори
  2. Име 29. октобра 2023. at 15:54

    Ко заправо води српску цркву —> https://m.youtube.com/watch?v=hOjuxH9F5WY

    Одговори

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *