Pew Research Center: ПРАВОСЛАВЉЕ ЗАУСТАВЉА НАСТУПАЊЕ НАШИХ „ВРѢДНОСТИ“

У јуну је читавом Источном Европом прошао прави талас содомије. У Србији се нѣ стишавају негодовања: нови прѣдсѣдник владе постала је Сорошева креатура – лезбејка Ана Брнабић, у Чешкој направише јавна гласила празник поставши најтолерантнијом словенском земљом, у Украјини провукоше параду педераста. Па опет, учинило би се како је маса неповезаних међу собом ствари послѣдица свега једног научног извѣштаја Центра под паском клана Клинтонових.


Нови прѣдсѣдник владе Србије 16. јуна је постала лезбејка Ана Брнабић. Међу задацима новог шефа владе Вучић је навео „даље јачање позиција Србије у међународној арени на путу европских интеграција“. Вучић је изјавио да је постављење Ане Брнабић било „тешко рѣшење, донѣто у интересима Србије“.

Премда су се јавна гласила, како тамошња, тако и руска, потрудила да „нѣ примѣте“ њену занимљиву прошлост, како су агенцији испричали сами Срби, узнемиреност је изазвана не толико тиме што је Брнабићева лезбејка, колико тиме што она отворено мрзи Србију и што је русофобка. Док је њена Домовина крварила, а хрватски нацисти уз подршку САД и Европе черечиле Српску Крајину, Брнабићева је 1994-98. прошла обуку на Универзитету Нортвуд (САД, држава Мичиген). Док је НАТО бомбардовао њену Домовину, уништавајући жене и дѣцу, она је 1998-2001. студирала на британском Универзитету Хал. Од 2002-11. је радила у по Русији познатом страном агенту Државног департмана USAID (Агенцији САД за међународни развој). 2006. је учествовала у стварању, а 2016. стала на чело Националне алијансе за локални економски развој (NALED) – организације финансиране од Сорошевог фонда, USAID, Канадске агенције за међународни развој и других глобалистичких структура. У Србији практично нико нѣ сумња у њену тѣсну сарадњу с америчким и британским тајним службама. Да би схватили сав шок, једноставно замислите да на мѣсто нѣ најуспѣшнијег Медвѣдева поставе каквог Леонида Гозмана, Виктора Шендеровића или прѣдсѣдницу московске Хелсиншке групе Људмилу Алексѣјеву, а да притом они још признају и да су содомити. И то све у склопу заоштравања на Косову, нестабилности у Македонији и ступања Црне Горе у НАТО. Укратко речено – тѣм постављењем Вучић је пуцао себѣ чак нѣ у ногу, већ мало повише.

Отприлике тако се прича и у Украјини. Како је наша агенција раније саопштавала, у Кијеву је прошла још једна „геј-парада“. Овога пута то је заиста била парада побѣдника. Први пут је та манифестација спроведена с европским размахом и изопаченошћу која боде очи. При чему су организатори тог зборишта за његов датум изабрали Дан свѣх светих, у земљи руској просијавших.

Оно што је у Србији и Украјини дочекано на нож, у Чешкој је изазвало празник. Прѣдсѣдница владе – лезбејка Карла Шлехтова је високо оцѣнила признавање њене земље за најневѣрничкију у Источној Европи и најтрпѣљивију према содомији. Закључци односно толерантности које је извео Pew Research Center на основу спроведене анализе потврђују да је однос Чеха према ЛГБТ заједници далеко трпѣљивији него код њихових блиских и далеких сусѣда – 71% Чеха сматра содомију апсолутно прихватљивом.

Ако је са Чесима све јасно, шта је онда натѣрало Вучића да изврши политичко самоубиство и раздражи и без тога неспокојно друштво због ситуације око његове земље? Зашто су у заједничкој изјави амбасадора Аустрије, Белгије, Канаде, Данске, ЕУ, Финске, Француске, Нѣмачке, Италије, Низоземске, Норвешке, Шведске, Швајцарске, Велике Британије и САД полиција и власти Кијева позивани да подрже и заштите спровођење педерастичког прајда у Кијеву 17. јуна? Одговор је прост – наступање содомита изазвано је новим подацима њихових газди, сагласно којима се управо у Србији и Украјини догађа прѣпород Православља (у Србији се број вѣрујућих повећао за 23%, што је највиши показатељ у Европи, а у Украјини за 44% – она заузима друго мѣсто по повећању броја вѣрника, прѣстижући мало чак и Русију). О томе је постало познато из темељног извѣштаја, посвећеног утѣцају религије у Источној Европи од можда најодговорнијег и једног од најутѣцајнијих американских центара, који се бави истраживањима друштвених питања, јавног мнѣња и демографских тенденција у свѣту – Истраживачког центра „Пју“.

Да би било јасно ко је готовио извѣштај – то нѣсу некакви активисти, нити „велики експерти“ са сопственим паметовањима, већ истински научни уред, који су створили и издресирали најпознатији глобалисти. The Pew Research Center је ћерка-предузеће The Pew Charitable Trusts (трећи по величини центар мозгова, послѣ института Брукингс и Центра америчког прогреса, са више од 5 млрд $ у активима, и његова објављена мисија је – служење друштвеним интересима путем „усавршавања државне политике, информисања јавности и стимулисања грађанског става“), од тог фонда је и финансиран. Осѣм тога, добија нѣ мале грантове од задужбине Виљема и Флоре Хјулит (William and Flora Hewlett Foundation). 1999. године Хилари Клинтон је узимала учешће у форуму под називом Americans Discuss Social Security, који је организовао Public Forum Institute. Институт је унајмио фонд Pew Charitable Trusts нарочито ради спровођења серије форума, посвећених теми социјалне заштите. На реализацију пројекта Pew Charitable Trusts је издвојио 12,5 милиона америчких долара. У мају 2000. године издање „Хартленд(Heartland) је објавило чланак под насловом „Добротворни фондови утѣчу на политику Клинтона и Гора у области заштите животне срѣдине“. Дѣо чланка посвећен је дѣлатности фонда The Pew Charitable Trusts. Тврди се да је иницијатива администрације Клинтона и Гора Roadless Initiative организована и финансирана преко The Pew Charitable Trusts. Аутор чланка позивајући се на изворе пише да „има свѣдочанстава како је Pew Charitable Trusts испланирао заобилазни маневар око Конгреса“ и „договорио нову политику Клинтонове администрације за спрѣчавање приступа ка скоро 60 милиона акри федералне земље. То је учињено путем уграђивања иницијативе Heritage Forests Campaign“. 2010. године први потпрѣдсѣдник The Pew Charitable Trusts је постала Тамера Лузато. Лузато је од 2001. до 2009. била начелница штаба Хилари Клинтон у врѣме њеног рада у Сенату. У The Pew Charitable Trusts Тамера Лузато одговара за GR – везе с владиним структурама у САД и иностранству. У другом газди Центра – William and Flora Hewlett Foundation мѣсто руководиоца „образовног програма“ такође заузима „човѣк Клинтонових“ – Барбара Чоу. До 2008. године била је политички директор Буџетне комисије прѣдставничке палате, прѣ тога – од 1993. до 2001. године – радила је у Бѣлој кући при администрацији Била Клинтона. Осѣм тога, Чоу је од 2000. године вршила дужност замѣника директора Бѣле куће за унутрашњу политику. Образовање датог Центра нѣје прошло ни без Џорџа Сороша заједно с породичном задужбином Рокфелерових. Кад се све уједно склопи, то добијамо један од главних, ако нѣ и главни центар мозгова глобалиста.

И гле, на основу заиста врло ваљане аналитике, засноване на правим социјалним истраживањима, главна теза тог извѣштаја постао је нѣ најпријатнији закључак за глобалисте – док се католици изрођују и губе позиције, послѣ 25 година агресивне пропаганде број православних у Европи увѣрено расте. Управо у Православним земљама се указује највеће противљење друштва „европским врѣдностима“, као и јак руски утѣцај. Једно од поглавља под називом „Утѣцај Русије у региону“ почињало је с рѣчима – многи патријарха Московског сматрају поглаваром свѣх православаца. Више од тога, у земљама гдѣ живи већина православних вѣра људи се чврсто асоцира с њиховим националним идентитетом, док у католичким земљама људи већ нѣ повезују своју цркву ни с историјом ни са државом. И у свѣм земљама с преовлађујућим становништвом, чак и мајданској Украјини (33%) виде у Русији противтежу бѣсовском Западу и своју заштитницу.

ИСТРАЖИВАЧКИ ЦЕНТАР ПЈУ (PEW RESEARCH CENTER)

Данас се многи православни хришћани – и нѣ само они међу њима који припадају Руској православној Цркви – држе проруских погледа. Већина њих сматра да је Русија неопходна као противтежа Западу. Многи полажу да је Русија обавезна штитити нѣ само етничке Русе што живе за њеним границама, него и православне хришћане у другим земљама7. У земљама с католичком већином и земљама без владајуће религије далеко мање испитаника се држи мишљења о томе да је јака Русија неопходна као противтежа утѣцају Запада и да је обавезна штитити етничке Русе и православне хришћане што живе за њеним границама.

Тако су послѣ пада Берлинског зида и распада СССР у преимућствено православним земљама Источне Европе процеси нарастања религиозности протѣцали другачије неголи у земљама с католичком већином и земљама вез владајуће религије, смѣштених ближе ка Западу. У православним земљама се примѣћује јачање религиозности, па ипак, показатељи учесталости вршења вѣрских обреда остаје релативно ниска. Мимо тога, припадност православљу је тѣсно везана с осѣћањем припадности националној култури, с осѣћајем националног поноса и културне надмоћи, с убѣђеношћу у неопходност веза између националне цркве и државе, као и представама о томе да Русија служи као својеврстан „штит“ од Запада.

Вашингтонски аналитичари су засебно извели однос према содомитима:

Конзервативни погледи на сексуалност и гендер
Неприхватање хомосексуалности у већини земаља региона

У САД и многим другим земљама религиознији људи се држе конзервативнијих погледа по таквим друштвеним питањима као што су прихватљивост хомосексуалности или абортуса. Мада у појединим земљама Централне и Источне Европе се види аналогна корелација, најрелигиозније земље тог региона (са становишта таквих традиционалних показатеља као што је учесталост посѣћивања цркве) нѣ одликују се обавезно друштвеним конзерватизмом.

Тако без обзира на то што су у Русији, гдѣ преовлађује православна већина, показатељи учестаности посѣћивања цркве и вршења молитава релативно ниски, 85% испитаника сматра хомосексуалност „морално недопустивом“. Штавише, такве тачке гледишта држи се три четврти русијских испитаника нѣ везујућих себе са било каквом религијом, а 79% полаже да „друштво нѣ трѣба да признаје хомосексуалност“.

Како видимо, прѣтежна већина православних земаља нѣ прихвата хомосексуалце ама никако. Притом чак и оне, у којима су званично „европске врѣдности“ побѣдиле, као у тој истој Србији, гдѣ је 7 од 10 грађана против педерастије, или Румунија с Украјином. У исто врѣме, од католичких земаља новом поретку преко половине становништва се супротставља у Литванији (гдѣ је опет 10% становништва руско) и Мађарској под управом евроскептика и традиционалисте Орбана, Хрвати и Пољаци су већ у мањини, а Чеси, гдѣ је 79% за содомију, су просто пали.

У том извѣштају се нѣ чине јаки закључци и прогласи, нѣ полаже се ради тога на сто Клинтоновима и Сорошу – пропагандиста и букача је тамо и без „Центра Пју“ до миле воље. Ипак, тај извѣштај садржи страшан сан данас покојног Бжежинског. Још у августу 1991. године главни амерички „стручњак за Русију“ Збигњев Бжежински је изјавио да је послѣ слома комунизма „демократији“ остао још један непријатељ – Православна Црква. И ево, 10. маја највећи социолошки и аналитички центар САД The Pew Research Center је у потпуности потврдио – да, управо Православље, његове врѣдности и култура су постали главна препрека освајању власти и душа људи у Источној Европи. Једнако као и она иста „мека моћ Руса“, под чијим знамењима се окупљају обични људи у Бѣограду, Софији или Кијеву с вѣром да се врата Ада неће разјапити док тамо, на сѣвероистоку, блистају куполе Свете Руске.

Истоврѣмено, и самој Русији ваљаће да одговара тѣм надама, јер крст се нѣ бира – паднемо ли, примимо ли њихова правила, одрекнемо ли се од нада људи, и та вѣра ће се угасити, а за њом ће се угасити и сама Русија.

Посрбио Драган Буковички

Изворник: РИА Каћуша

(Visited 208 times, 1 visits today)
(ГЕО)ПОЛИТИКА
3 comments on “Pew Research Center: ПРАВОСЛАВЉЕ ЗАУСТАВЉА НАСТУПАЊЕ НАШИХ „ВРѢДНОСТИ“
  1. Овакви текстови дају ширу слику и дубљу димензију наше стварности. Није довољно рећи шта је нечији избор, у овом случају избор председника владе, већ и шта тај избор доноси и одражава.
    Чињеница је да запад, од пада комунизма, осваја исток и све православне земље само се методе смењују и комбинују. Некада је то мисионарење као се ради о домороцима а не онима који су већ примили хришћанство и то много пре запада, некада је то мека сила а некада тврда сила. Тамо где ништа од овога не пролази имамо морално кварење народа како би му се одузела она духовна вертикала и како би им, во вјеки вјекова, одузели будућност. То морално кварење се дешава на више фронтова: на материјалном пољу је то корумпирање а на духовном је то навикавање на различите облике неморала. Па тако имамо сијасет недостојних програма као што су фарме, парови, велики брат, тренутак истине итд. у којима се пропагира оно недостојно и саблажњиво и тако нас постепено навикава да се то налази у нашем окружењу. Кратак је временски период нашег прелаза из патријархалног друштва до друштва у коме су нормални истополни бракови.
    Ако је пут духовности пут грађења једног савршенијег бића у себи онда би ово морално срозавање значило пад на лествици вертикале развоја једног бића а тиме и друштва.
    П.С. Нико влади не поставља једно практично питање: како ће се избор АБ одразити на односе са оним земљама које су традиционалне и које не прихватају ништа што одудара од њихових вредности а са којима је влади јако стало да одржава добре односе нпр. са Ираном.

    • Баш тако, систематско и континуирано морално кварење. Квареж (corruptio) се представља као велико духовно достигнуће и остварење слободе човека. Осим што симболично представља чин понижења, избор АБ је уједно гаранција да ће све оно научено посредством USAID-а i NALED-а бити преточено у ситан штеп по мери данашњих кројача и прекрајача.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *