Жарко Видовић: ПРАГРЕХ И ЉУДСКА ПРИРОДА

Тајна Библије (и пророка!) ‒ према томе и тајна Луче микрокозма, за нас одлучујућа ‒ избија већ у првој глави Прве књиге Мојсијеве (“Постање”!)

---

„Адско наследије„ ‒ прагрех и људска природа

Шта је то човеково „адско наследије“ (паклено, прагрешно, антибожанско, антихришћанско наследије, (ЛМ,П,81-90) које „чојка ниже скота ставља“? ‒ чак и онда кад је или кад умом остаје раван бесмртницима (архангелима)!

То је сатанска (архангела Сатане) „злоба и завист“, јер није природна, изворно људска (није лична, лик, Постање 1,26-31), него прагрешна, тј. тек накнадно, прагрешно (неприродно) унета у људско, иначе боголико створено биће!

И како је могуће да оно, адско наследије, буде у души чији ум је истовремено бесмртан (тј. божански)?

Очигледно је да Његош не дефинише човека као „мислеће биће“, тј. да „развој мишљења“ и мисао не сматра довољном за природу (људску природу) људског бића!

И да ‒ у Владике Његоша ‒ безгрешност и светост људске душе не јамчи и не чува сам ум (божанска, а „највиша и одлучујућа вредност“ метафизике и целе метафизичке традиције Запада)!

У Лучи микрокозма три најумнија и највиша бесмртна чина су три архангела: Михаило, Гаврило и Сатана („чином раван“ Михаилу, ЛМ, IV, 11)

Али је архангел Сатана променио своја осећања ‒ природна, Богом дана, своја архангелска, као и људска, осећања моћи, слободе и бесмртности! ‒ те их претворио, ‒ гордошћу претворио! ‒ у страст моћи слободе и бесмртности,

па тако одлучио

да мења закон (природу) самог битија, да порекне Творчеву онтологију, божанску истину битија, „да правило друго бићу даде“ (ЛМ, IV, 51-55), то јест,

да поништи Богом дано духовно (осећајно) битије свих (безбројних, издвојених и самоистоветних) микрокозмос-бића (какво је и сам човек, сваки микрокозмос, па, наравно, и архангели, и сам Сатана!)

Тако је архангел Сатана постао непријатељ (од тада је „сатана“ непријатељ!) Бога и људи!

Шта је изгубљено, а шта добијено том променом осећања у страст? (Рекли смо да је страст служба разума нагонима телесним, световним, „In-der-Welt-sein“!)

Изгубљено је осећање одговорности, морално осећање члана заједнице, осећање божанско, духовно, које произилзи из саме, микрокозмосу Богом дане моћи, слободе и бесмртности,

а „добијена“ је, тј. израсла страст (гордост, сујета, злоба, завист),

агресија моћи, слободе и бесмртности, тзв. пуста воља за моћ! која „јуриша на Небо„,

уместо да ‒ у љубави према Богу и ближњима (Матеј, 22, 37-39), у осећању моћи ума, слободе и бесмртности, у заветном осећању вере ‒ сарађује са Богом,

у историји заједнице којој осећа да припада!

Па кад Владика – у Посвети ЛМ ‒ поетски говори о смислу заветне заједнице и о историјском бесмислу филозофске гордости (ЛМ, П, 61-80 и 151-168) ‒ онда ту Посвету завршава „хулом страховитом“ на

Богомрске Српства отпаднике ‒
злоћа њима мрачи име Срба.
Тартар им је казна премалена!
(„наказа малена“! ЛМ, П, 197-200)

Сатанско схватање битија против истине битија људског

Али Сатана битије замишља другачије, магијско-метафизички (ЛМ, IV, 41-170),

да у таквом козмос-битију не буду могући (Богом дани) микрокозмос-закони и микрокозмос-биће, слободно биће које само одлучује о својим делима и гресима (па и о свом покајању).

Микро-козмос закони су појаве и закони који ‒ на сам микрокозмос-биће ‒ делују из самог микро-козмоса. То су закони и појаве искуства, слободе, мишљења, осећања, чина, поступка, рађања и смрти,

тј. појаве и закони који дефинишу, потврђују и чувају одвојеност, посебност, самоистоветност, природу,

тј. битије самог бића, сваког од свих бића!

Једном речи ‒ то је божанска, Богом одређена онтологија, коју Сатана ‒ баш њу! ‒ хоће да промени!

И ту почиње сатанска побуна: против божанске онтологије, а тиме и против самог Бога! У суштини сатанске побуне је фантазија (магијска, фауст-мефистовска визија!) битија,

које Сатана замишља и тражи као јединствено (козмичко-макрокозмичко „биће„, некакву фантазију органски целовитог „поретка“ у којем би се ‒ као битије-„материја“, или као битије-„Време“, или битије-„простор“, или као битије-„идеја“ ‒ утопила сва (микрокозмички настројена, целовита и самоистоветна) истинска бића,

тј. у којем би нестао свет (могућ само као свет бесконачног броја Богом даних микрокозмос-бића).

Сатана, дакле, замишља козмос магијски метафизички, као целовито и јединствено битије-биће козмоса-макрокозмоса (у којем не би било могуће никакво одвојено микрокозмос-биће).

А томе сатански замишљеном козмос-битију-бићу би недостајао само “владар”, центар и апсолутни ум козмоса (ум Сатане) који у козмосу види и разуме ту “целину козмос-бића”, целину каквом би онда ‒ он сам, Сатана! ‒ могао да влада

(онако како човек може да влада самим собом, микрокозмос-бићем, једином сагледивом и доступном ‒ а мистеријском, а не магијском ‒ целином битија).

Поменути микро-козмос закони ‒ посебно слобода, покајање, причешће, саучешће, осећања, мистерија духа су мистерије, свете тајне управо зато што су потпуно скривене у самом микрокозмос бићу човека, тако да је и

Литургија, разговор са Богом, могућа само преко тих Човекових личних тајни које зато и треба да буду

литургијске свете тајне!

Сатана, дакле, види битије, свет и козмос онако како је то потребно његовој вољи за неограниченом моћи!

Па макар ту власт апсолутног ума над козмос-бићем (власт појма о битију као јединственом козмосу) морао да подели споразумно и “праведно” ‒ са самим Богом!:

О тој сатанској, херкулској, империјалној жељи и метафизичкој визији-фантазији прагрешног човека јасно говоре већ стихови у Посвети, (ЛМ, П, 91-100, па 151-168) и, најзад, четврто певање, (ЛМ, IV, 41-210),

где се, као сатанисти, показују и ликови Александра Великог, Јулија Цезара и Наполеона!

(“Аскела, Разец и Ноелопан”, да се Евро-Запад не би досетио имена која су ‒ онда као и данас ‒ идеал метафизичке, евро-западне, филозофије историје!)

ЛУЧА

Управо као поета заветни, свештени (ЛМ, П, 177), Његош је ум историјски,

поета Луче, духовне силе, изворно-ангелског лика човека, једине силе која човеку открива смисао, тајну историје, живота и личности,

суштину Цркве као заједнице историјске, а вере као свести морално-историјске!

Луча је посебна, тајна моћ осећања, дар изнад мишљења.

Луча је “трансценденција”, превазилажење и преображај искуства и мишљења

(у којем ‒ у мишљењу! ‒ биће потврђује једино самоистоветност: бити је мислити, али само о свом искуству. Дакле, не излазећи из свог бића, не превазилазећи га! те је мишљење способно да ‒ у самоспознаји нашег бића-ми-крокозмоса ‒ уништи и нашу личност, тј. усмереност нашег свог бића ка смислу! јер мишљење није трансценденција, није осећање, него само потврда самоистоветности, усамљености нашег бића-микрокозмоса!)

*********

О томе искуству, иначе, разум може само да мисли, (а слобода да га и користи, као пројект понашања и говора или ћутања).

Али разум да мисли само о искуству непреображеном, реалном (свеједно да ли доказивом или недоказаном, непровереном), а да мисли по, већ давно (од времена Аристотела) утврђеним, правилима логике, математике – и данашњег компјутера!

А Луча?!

Луча има моћ да преобрази то наше (иначе реално, доказано и проверено) искуство! да га преобрази у “илузије”, у (платонске) идеје

(што се и догађа: као појава маште-мистерије, мечте, воoбраженија, па осећања које је изнад унинија-навике и безнађа својственог, мишљењу, искуству, знању, “свету” (ЛМ, 1, 301-350)

******

Лучу приказује Његош – како само може да буде приказана: песнички, а најкраће и најјасније у стиховима Посвете, ЛМ, П, 151-180,

кад “свештену поезију”, и поезију самог Бога (ЛМ, П, 176) упоређује са немоћи самог мишљења,

са “будалама” и бесмислом самоуверених филозофа, “Питагоре и Епикура”

да Лучу, тајну људског духа, прикажу емпиријски-рационално, као ма коју природну појаву људске свакоднев-нице, “земног времена и судбине људске” (ГВ,2290), да је прикажу

“Небу грабећ Искру (Лучу) божествену
У скотско је селећи мртвило”
(ЛМ, П, 359-160).

Луча је, дакле, она моћ пред којом је – како је то Кант утврдио у “Критика моћи суђења” (Kritik der Urteilkraft) – доказана немоћ самог мишљења, искуства, науке и метафизике!

(пред којом је и “најдубља наука без поретка”, ГВ, 2292)

Друга верзија Прагреха и Луча микрокозма

Да најпре сагледамо другу – нехришћанску! ‒ верзију стварања човека и његовог Пада-прагреха.

Та, друга верзија Прагреха је истовремено и другачија ‒ нехришћанска (магијска, идеолошка) ‒ вера,

и другачије (паганско, чак дуалистичко) схватање Бога. Али у тој верзији библијско није само то другачије схватање Прагреха, човека и Бога, него је библијско и пророчко упозорење

да је Прагрех и почињен баш тим схватањем (том другом, паганском и магијском верзијом) Прагреха (дакле, и човека, вере, Бога!).

Зато ће душа (и у тој верзији једина бесмртна животна сила!), телесним (материјалним) боравком на (исто тако материјалној) Земљи, наставити живот и после смрти, и то

или у Паклу, или у Чистилишту, или у Рају,

већ према томе који је живот ‒ рајски у Рају, паклени у Паклу или Пургаторијуму, привременом Чистилишту ‒ предодређено добила (или, свеједно, заслужила)

својим односом према земаљским плодовима и, наравно, према клерикалној организацији званој „Црква“,

својим телесним земаљским животом на Земљи (од које је човек, у тој другој верзији, и створен и земаљски предодређен (Постање, 2,18 и 2, 16-25!), па тако

има и да се врати на Земљу од које је „ и створен“, пошто је Бог пре стварања Адама ‒ самог Адама (не и жене, Еве) ‒ претходно створио Земљу, као основни услов за појаву, живот и опстанак човека, наравно земаљског (а не као Лучу)!

Баш као и у филозофији историје, метафизичкој “теологији” Августина, тако да се та метафизичка традиција Евро-Запада, од Августина до Хајдегера, одржала предодређено већ самим “прагрешним” зачећем,

”прародитељским грехом” – којим је обесмишљено и само хришћанство! тако да се људско биће према свету и другим бићима у свету може, том предодређеношћу, понашати само прагрешно-грешно: лукаво, лажима, предрасудама, бежањем, агресијом, вољом за моћ и надмоћ знања, технике.

То су „егзистенцијалије“: бојазан, битије у свету, брига, разумевање, расположење, баченост (не Његошева у ЛМ, П, 1-30) него најзад „битије за смрт“.

Ту другу верзију ‒ паганску, магијску и дуалистичку! ‒ користиће најчувенији евро-западни, латински бискуп северно-афрички, хипонски, несретни Августин (354-430),

да ослоњен на ту верзију брани (“Божанска држава”, Civitas Dei) не само појам папизма као “крштене” Римске империје, него

и одрицање човекове слободе, појам предестинације човекове (да је човекова судбина Богом и пред Богом предодређена већ самим Адамовим Грехом, “прагрешним” рођењем човека, “грешно зачетог детета”).

Од Августина до Хајдегера одржала се евро-западна филозофија историје (и бића човека), евро-западна метафизичка традиција већ самим “прагрешним” зачећем,

”прародитељским грехом” ‒ којим је обесмишљено и само хришћанство! тако да се људско биће према свету и другим бићима у свету може, том предодређеношћу, понашати само прагрешно-грешно: лукаво, лажима, предрасудама, бежањем, агресијом, вољом за моћ и надмоћ знања, технике.

Тако метафизичка традиција Евро-Запада, чак и данас, у време Хајдегера, брани и евро-западну “хришћанску” филозофију “историјске нужности”, метафизичку филозофију историје (чак као “науке”!) – од Августина до Хегела, Маркса, Тојнбија, Фукујаме итд. ‒ филозофију (идеологију, науку Лукавог),

која и данас служи као идејни ослонац империјално-планетарној идеји цивилизације Евро-Запада!

Та (евро-западна, тобоже “хришћанска и библијска” ) вера у “историјску нужност” ‒ па и уз “Богом” већ унапред одређени! ‒ загробни живот умрлих не само да брани планетарно-империјалну идеју империје (у ЛМ, идеју Сатане, Александра Македонског, Јулија Цезара, Наполеона итд), него

и обесмишљује и негира не само тајну човекове, Богом дане слободе, него и тајну личности (Постање, 1,26-31), тајну историје (историјске заједнице), па и тајну исповести, покајања, Причешћа, Свете Литургије и, коначно,

свету тајну Васкресења.

********

Зато нама – и евентуалном екуменском, васељенском, саборном ‒ оживљавању вере тек предстоји задатак да другу верзију Пада и Прагреха коначно (поготово после холокауста Јевреја, па и нашег народа, и Руса, и Цигана) схватимо као пророчку библијску опомену и упозорење,

да бисмо коначно схватили и прихватили Прву (Постање 1, 26-31), верзију коју брани ‒ јесмо ли ми тога свесни?! ‒ сам Христос

те кад Достојевски (“Браћа Карамазови” Велики Инквизитор) пише, говори, с једне стране, о паду и пропасти човека, или, с друге стране, о спасењу и улози слободе у спасењу човека,

он (Достојевски) указује на душевну опасност управо те друге верзије,

по којој Инквизитор ‒ сасвим логично! ‒ тражи од Христа да не смета „Цркви“ ‒ Инквизицији (тј. да прва, Христова, не смета другој, Инквизиторовој верзији),

него да Христос човека напусти и препусти Инквизитору (клерикално маскираном а „лепом“ Антихристу), жрецу магије-метафизике која ‒ кроз читаву историју Европе, а посебно кроз читав Двадесети век! ‒ подрива и разара Цркву Христову!

********

И ту нема никакве слободе којом би биће, делима слободе, као личност, било упућено ка дарованом осећању смисла,

јер је биће ‒ самим рођењем и појавом у свету (самом “егзистенцијом”) ‒ већ предодрећено за неизлечиву бојазан из које ‒ логично! метафизички, самим мишљењем! ‒ следи смрт као једини смисао живота! Дакле, једном се живи, па удри бригу на весеље! Живи сада (у садашњици) као једином садржају. Не брини и не мисли на сутра, на смисао. Нек ти бригу разбије макар кућни љубимац, пас!

То је религија Евро-запада: Црква као брига за место у загробном животу а религија је зато припадност Цркви… у протестаната – усамљена лична молитва!

Ту је и уцена “Цркве” у ‒ бесмисленом! ‒ загробном животу (та визија загробног живота имала је одлучујућу улогу чак и у врхунској књижевности Евро-Запада, као и у драми-трагедији Хамлета)!

БИБЛИЈА = антропологија и грех “Прагрех”

Наследним грехом Запад негира слободу бића. Пошто је човек битно дефинисан осећањем а не знањем, (дефиницијом која је пад у метафизику), онда је Библија, као и поезија, основа и корен антропологије, тј. философије као антропологије, самоспознаје, диалог пред Богом и са својим искуством духовним.

Грех култа Змије. У време кад се веровало да је Земља мајка људи, а да је Змија Земљин мушки уд, фалос, фалус-лингам-обелиск, који оплођује и Мајку Земљу,

те је хармонија са земљом исто што и хармонија са Змијом, господарицом Земље! Божанством! разумљиво је и природно што је култ Змије (не сама Змија, него култ Змије, у магији обожавања Земље као “мајке”) лако изазвао невину Еву ‒ не сексуалним прохтевом ”женског” култа мушког уда, него ‒ њеном материнском жељом да рађа!

Зато Његош ‒ у ЛМ, VI, 241-260 ‒ пева о народу Адама и Еве, као о природној заблуди “невиних синова природе”!

Уосталом, до Другог светског рата су и у нашим крајевима жене ‒ жене у муслиманским као и хришћанским кућама ‒ поштовале и млеком храниле “кућну змију” као Божији благослов куће! Лично сам то видео, у лето 1934, у Тешњу, и запамтио (удовицу попадију) мајка Марту Миловановић из Тешња, која је ‒ иначе неписмена ‒ читаву Свету Литургију знала напамет!

Библија је умно чувство, осећање смисла, Дух, Ум смисла, служба смислу, једина могућа мисао Вечности, јер

само осећање смисла надживљава мене и одржава заједницу (морално-историјску а не земаљску, интересну, политичку, економску, класну итд).

Библија је Књига исповести, самоспознаје и морала, а морал је заједница смисла (и мог смисла!) који је изнад мене и мог времена.

Библија је позив у самоспознају и црквеност, у парохију Цркве, у хришћанско-платонску академију, у пријатељску заједницу диалога самоспознаје и смисла, у свест личности која превазилази мене, индивидуу-особу, мој микрокозмос,

јер је недоступна мом бићу-времену, искуству-мишљењу бића индивидуе (особе),

а служи смислу, моралној заједници која ‒ као историја! ‒ надживљава моју (интересну, времену, смртну) особу, грешно биће индивидуе-времена-смрти.

Историја и личност је моје (и сваког од нас) – не мишљење, него ‒ осећање (чувство) битија у Вечности (у надвремену)!

А у свету, у времену?

“Таштина над таштинама, све је таштина… што је било, то ће и бити… има ли што у свијету за шта би човјек рекао – то је ново?”,

говори нам старозаветна Књига Проповједникова.

А она је била позив и подршка Андрићу за сва његова велика дела, па и за разумевање Његошеве Луче!

Библија и козмологија

Библија није козмологија, прича о постанку, историји, суштини и судбини света, козмоса, јер приказивана као козмологија, Библија би била (а не може бити!) тумачена магијски, као Књига магије и метафизике,

а то би онда ‒ као у свим јересима (магијским идеологијама метафизике) ‒ значило да човек није биће (микрокозмос), него само Dasein, “ту-и-тада-битијe”, један момент “битија” козмоса,

као “битија” (das Sein) у којем би се не само човек, него и сам Бог појавио као један момент неке “целине козмоса”, “условљен и предодређен” законом (којим законом?!) козмоса, тј. својим (?) “временом, местом и положајем у козмосу”!

а да се онда тако, козмосом “условљен”, јавља чак и Богочовек, као врховни апсолутни ауторитет ‒ не вере, него ‒ метафизике (поистовећења битија са мишљењем! како “Божијим” тако и човековим!)!

Две приче: стварање човека или постанак човека

Па ипак су ‒ у Библији! у Књизи Постања! ‒ дате две, битно различите приче о стварању човека: једна библијска, друга козмологијска!

Прва је антрополошка (у Постање 1,26-31) па и теоантрполошка, богочовечанска (платонски хришћанска, евромедитеранска, трагедијска, мистеријска) литургијска,

јер и сам Христос ‒ кад говори о деци и о детињству (и чедности) човека, о суштини човека предодређеној стварањем! ‒ указује на прву, на своју, творачку варијанту,

да је створен по Христу Сину Божијем “по којем је створено све што је створено” (како се то каже и на крају другог члана Символа вере)!

Постање (1, 26-31) 26. Потом рече Бог: Да начинимо *човјека по својему обличју, као што смо ми, који ће бити † господар од риба морских и од птица небеских и од стоке и од цијеле земље и од свијех животиња што се мичу по земљи. 27. И створи Бог човјека по обличју својему, по обличју Божијему створи га; *мушко и женско створи их. [*Мт 19, 4.] 28. И благослови их Бог, и рече им Бог: Рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њом, и будите господари од риба морских и од птица небеских и од свега звериња што се миче по земљи. 29. И још рече Бог: Ево, дао сам вам све биље што носи сјеме по свој земљи, и сва дрвета родна која носе сјеме; то ће вам бити за храну. 30. А свјему звјерињу земаљском и свјема птицама небеским и свјему што се миче на земљи и у чем има душа жива, дао сам сву траву да једу. И би тако. 31. Тада погледа Бог све што је створио, и гле, *добро бјеше веома. И би вече и би јутро, дан шести.

Пад човеков ће – у Његошевој поеми (литургијској, духовној) – бити приказан трагедијски као огрешење (у Луча микрокозма, у читава два певања, четвртом и петом) о ову, прву варијанту стварања човека,

То битно огрешење је о само божанско стварање људског бића, о саму, Богом створену природу људског духовног бића, луче микрокозмоса!

Друга варијанта приче

А друга варијанта, козмолошка, метафизичка, само је (природна, неизбежна) последица Заборава Прве (ЛМ, I, 51‒70), тако да ће своју, Богом створену природу ‒ саму (заборављену) духовност људску ‒ као и (заборављено) пристајање уз сатанску побуну против Бога и против те прве човекове, духовне природе човек схватити тек кад се ослободи мрачне владавине заборава (ЛМ, I, 61-100 и V, 81-150).

и кад ‒ самоспознајом и покајањем (ЛМ, V, 81-150) и Великим постом!) ‒ постане свестан битне духовности (Луче) свог бића (микрокозмоса),

те Лучом буде (литургијски) уздигнут (ЛМ, I, 101-350) у дух којим је човек, по свом изворном христоликом лику, подобан Богу-Тројици!

Знање добра и зла, два су различита појма и представе истог знања (искуства),

а знање – које није дух (осећање)! ‒ једнако је у души човека могуће и о злу и о добру, па да човек слободно – разумом, искуством, знањем ‒ бира чему ће да служи (или да глуми ту службу),

којим искуством ће се послужити као слободним, изабраним пројектом свог (искреног покајничког или неискреног лицемерног, фарисејског) понашања

(“у корист Добра или у корист Зла”, присутних само као појмови у његовом искуству!)

Тако ‒ самим знањем, пуком интелигенцијом, лукавством! ‒ може човек да, фарисејски, глуми добро и кад је зао!

У томе и јест посебност Антихриста или Сатане!

Па зато Бог ‒ у Постање 2,15-17 ‒ упозорава људе да се, тражећи Добро, не ослањају на само знање које – о (одсутном) Добру ‒ има и (веома интелигентни) Сатана!

јер разум је само мишљење које може да буде мишљење само о искуству (Добра или Зла), само о сећању, а не о самом духу (осећању, присуству Добра)

Поновићемо: то знање није ни добро ни зло, него може да буде само сећање на добро и на зло, сећање које може да има и Сатана, па да тим сећањем препозна и истинско Добро или Зло у човеку, у поступцима или понашању невиног, а доброг људског бића!

А дух није сећање на дух, него је присутно, у души човека присутно добро и само добро!

Зато Добро не може (Зло може, али Добро не може) бити плод знања, те је ослонац на само знање могућ не само као огрешење, него и пропаст (као данас у Свету науке и технике, у свету “вере” сциентизма) од које може да нас спаси само Дух Свети, плод са Дрвета живота, осећања Добра и смисла, вера коју доноси Христос, Спаситељ (ЛМ, VI, 251-280)!

Тако Луча микрокозма јасно разликује стварни човеков Пад и покајање (у певању четвртом Луче микрокозма) од наивног огрешења “невиних синова природе” ( ЛМ, VI, 241—260).

Друга варијанта приче о стварању човека (три главе Књиге Постања, 2,7—4,2) много је опширнија, те (за разлику од Прве, у Постање 1, која има свега шест, и то завршних строфа прве главе), друга варијанта је изложена је у 45 (четрдесет и пет) строфа у главама Постање 2, Постање 3 и Постање 4.

2. Човјек у рају. Божија заповијест. Стварање жене: брак.
7. А створи Господ Бог човјека од праха земаљскога, и дуну му у нос дух животни; и поста *човјек душа жива. [*1 Кор 15, 45.] 8. И насади Господ Бог врт у Едему на истоку; и ондје намјести човјека, којега створи. 9. И учини Господ Бог, те никоше из земље свакојака дрвета лијепа за гледање и добра за јело, и дрво од *живота усред врта и дрво од знања добра и зла. [*1 Мој 3, 22; Отк 2, 7; 22, 2.] 10. А вода тецијаше из Едема натапајући врт, и оданде се дијељаше у четири ријеке. 11. Једној је име Фисон, она тече око цијеле земље Евилске, а ондје има злата, 12. И злато је оне земље врло добро; ондје има и бдела и драгога камена ониха. 13. А другој је ријеци име Геон, она тече око цијеле земље Хуске. 14. А трећој је ријеци име Хидекел, она тече к Асирској. А четврта је ријека Еуфрат. 15. И узевши Господ Бог човјека намјести га у врту Едемском, да га ради и да га чува.16. И запријети Господ Бог човјеку говорећи: Једи слободно са свакога дрвета у врту; 17. Али с дрвета од знања добра и зла, с њега не једи; јер у који дан окусиш с њега, *умријећеш. [*1 Кор 15, 21; Рим 6, 23.] 18. И рече Господ Бог: Није добро да је човјек сам; да му начиним друга према њему. 19. Јер Господ Бог створи од земље све звијери пољске и све птице небеске, и доведе к Адаму да види како ће коју назвати, па како Адам назове коју животињу, онако да јој буде име; 20. И Адам надједе име сваком живинчету и свакој птици небеској и свакој звијери пољској; али се не нађе Адаму друг према њему. 21. И Господ Бог пусти тврд сан на Адама, те заспа; па му узе једно ребро, и мјесто попуни месом; 22. И Господ Бог створи жену од ребра, које узе Адаму, и доведе је к Адаму. 23. А Адам рече: Сада ето кост од мојих кости, и тијело од мојега тијела. Нека јој буде име човјечица, јер је узета од човјека. 24. Зато ће *оставити човјек оца својега и матер своју, и прилијепиће се к жени својој, и биће двоје једно тијело. [*Мт 19, 5; 1 Кор 6, 16; Еф 5, 31.] 25. А бјеху обоје голи, Адам и жена му, и не бјеше их срамота.

3. Први гријех, проклетство и пророштво о Сјемену женином (протојеванђеље).
1. Али *змија бјеше лукава мимо све звијери пољске, које створи Господ Бог; па рече жени: Је ли истина да је Бог казао да не једете са свакога дрвета у врту? [*Отк 12, 9; 20, 2.] 2. А жена рече змији: Ми једемо рода са свакога дрвета у врту; 3. Само рода с онога *дрвета усред врта, казао је Бог, не једите и не дирајте у њ, да не умрете. [*1 Мој 2, 17.] 4. А змија рече жени: Нећете ви умријети; 5. Него зна Бог да ће вам се у онај дан кад окусите с њега отворити очи, па ћете постати као богови и знати што је добро што ли зло. 6. И жена, видећи да је род на дрвету добар за јело и да га је милина гледати и да је дрво врло драго ради знања, *узабра рода с њега и окуси, па даде и мужу својему, те и он окуси. [*1 Тим 2, 14.] 7. Тада им се отворише очи, и видјеше да су *голи; па сплетоше лишћа смокова и начинише себи прегаче. [*1 Мој 3, 7.] 8. И зачуше глас Господа Бога, који иђаше по врту кад захлади; и *сакри се Адам и жена му испред Господа Бога међу дрвета у врту. [*Јер 23, 24; Пс 139, 7-10.] 9. А Господ Бог викну Адама и рече му: Гдје си? 10. А он рече: Чух глас твој у врту, па се поплаших, јер сам го, те се сакрих. 11. А Бог рече: Ко ти каза да си го? Да нијеси јео с онога дрвета што сам ти забранио да не једеш с њега? 12. А Адам рече: Жена коју си удружио са мном, она ми даде с дрвета, те једох. 13. А Господ Бог рече жени: Зашто си то учинила? А жена одговори: *3мија ме превари, те једох. [*2 Кор 11, 3.] 14. Тада рече Господ Бог змији: Кад си то учинила, да си проклета мимо свако живинче и мимо све звијери пољске; на трбуху да се вучеш и *прах да једеш до својега вијека. [*Ис 65, 25.] 15. И још мећем непријатељство између тебе и жене и између сјемена *твојега и сјемена † њезина; **оно ће ти на главу стајати, а ти ћеш га у пету уједати. [*1 Јн 3, 8; † Гал 4, 4; **Рим 16, 20; Јев 2, 14; Отк 12, 7, 17.] 16. А жени рече: Теби ћу многе муке задати кад затрудниш, с мукама ћеш дјецу рађати, и воља ће твоја стајати под влашћу мужа твојега, и он ће ти бити *господар. [*Еф 5, 22, 23, 24; 1 Тим 2, 11, 12.] 17. Па онда рече Адаму: Што си послушао жену и окусио с дрвета с којега сам ти забранио рекавши да не једеш с њега, *земља да је проклета с тебе; с муком ћеш се од ње хранити до својега вијека; [*1 Мој 3, 17, 18; Јов 31, 39, 40.] 18. Трње и коров ће ти рађати, а ти ћеш јести зеље пољско; 19. *Са знојем лица својега јешћеш хљеб, докле се не вратиш у земљу од које си узет; јер си прах, и у прах ћеш се вратити. [*Проп 12, 7; Пс 104, 29; 2 Сол 3, 10.] 20. И Адам надједе жени својој име Ева, зато што је она мати свјема живима. 21. И начини Господ Бог Адаму и жени његовој хаљине од коже, и обуче их у њих. 22. И рече Господ Бог: Ето, *човјек поста као један од нас знајући што је добро што ли зло; али сада да не пружи руке своје и узбере и с дрвета од живота, и окуси, те до вијека живи! [*1 Мој 3, 22.] 23. И Господ Бог изагна га из врта Едемскога да ради земљу, од које би узет; 24. И изагнав човјека, постави пред вртом Едемским херувима с пламенијем мачем, који се вијаше и тамо и амо, да чува пут ка дрвету од живота.
4. Адамови синови. Каиново убиство брата својега. Њихови потомци.
1. Послије тога Адам позна Еву жену своју, а она затрудње и роди Каина, и рече: Добих човјека од Господа. 2. И роди опет брата његова Авеља. И Авељ поста пастир, а Каин ратар.

Дакле,

2,7 …И сазда Бог човјека од праха земаљског и удахну у лице његово дах живота, те поста човјек душа жива

Управо тако представља Микеланђело “Стварање човека”, у Сикстинској капели, у Ватикану (али сликарски, “дах Божији” замењен је додиром руке, рука руци)! Дахом “Бога” постаје жив телесни облик који је пре тога својим рукама извајао од глине “Бог” вајар, јер

“адам” и значи баш то: земљанин, земљак, “од земље”

Ту нема ни говора о Тајни (ни литургијског осећања Тајне) Творца и људског бића створеног, као у Постање, 1,26, у благослову, у Светој тајни! “по лику и подобију” ‒ духовном лику и подобију! ‒Бога, Свете Тројице!

(тако да ће скулптори романике и готике, еврозападног, иконоборачког “хришћанства” ‒ уместо иконе, светлости лика ‒ обликовати скулптуре на црквама романике и готике: хуманистички, без лица и очију, без вере у животну тајну светлост душе).

У првој варијанти, људско биће је створен по лику и подобију Божијем а “из Ништа”, из небића, из стања у којем је битије, биће, постојеће само биће Бога-Творца,

а око Бића Бога-Творца је ‒ у монотеизму, у првој, изворној, мистеријској варијанти стварања човека ‒ само небиће, Ништа, тако да се све створено, тј. свако биће могло појавити само из Ништа,

а човек, тј. биће човека такође из Ништа, али уз то још и по лику и подобију бесмртног и беспочетног бића, Бића Творца.

Но у овој, другој варијанти је библијски забележено и једно (обичајно, нехришћанско, паганско) схватање “изворног Греха” човековог, као магија (живот као ‒ празноверна, утешна, а узалудна ‒ негација истине битија-бића!).

У тој магијској варијанти човек по својој створеној природи није ни боголик ни благословен, него адам, тј. земља (humus), земљан (humanus),

те је реч (тј. пуки појам) истовремено и “истина бића” (магијска формула метафизике “исто је мислити и бити”, а затим, “исто је мислити ‒ говорити-бити!)

тако да ће истину бића открити так “Други Адам”, Христос! Наиме, ова реч-појам “адам” није изведена из homo, hominis, него из humus, земља, humanus, зем`љак, земљан, извајан од земље која је ‒ већ створена! створена

као биће са потенцијом (моћи и могућности) да већ у њој буде и човек, облик материјалан, телесан од Земље, дакле, бездушан, јер његово биће-душа је Земља, а не сам он, у својој самоистоветности бића!

”Душа” Земље је, као и у магији, у пределима “источно од Раја”, само Змија, као Мефистове “змије-мајке” у Гетеовом “Фаусту”, или као Змија-лингам-фалос Земље, Змија која тако заводи и Еву.

Зато је разумљиво што ће се humanismus ‒ земљани, световни, евро-западни (иначе атеистички или чак анти-теистички ) став о човеку ‒ већ у 14. веку позивати, на Библију,

и то на ову другу ‒ да нагласимо: световну клерикалну, рабинску, козмолошку, грешну ‒ варијанту стварања човека! у бити “хуманистичку” (поистовећења човека са материјом хумуса, Земље)!

А то је данас већ свесно антитеистичко “тумачење”, козмолошко, натур-филозофско, метафизичко тумачење човека, (да је човек “од земље постао, у земљу да се и врати” ‒ а “тиме је завршена и судбина човека”!)

Друга варијанта стварања је, дакле, свесна библијска прича ‒ не о стварању човека, него – о заблуди (магије козмологије, ”заборава”) која је ‒ о стварању човека, о бићу, па и о самом Богу ‒ владала и у Вавилону, првобитном завичају Јудеја (праоца Авраама),

и у Египту (до времена Мојсија и Изласка – Песаха, Пасхе ‒ Јудеја из Египта), дакле, у паганству, у простом страху (нагону) невиног човека за сопствени живот, па и за живот рода!

То је, дакле,прича (историја) о телесном, световном ‒ а невином! ‒ човеку (ЛМ, VI, 241-260)

о грешном схватању људског бића и стварања човека и о наивном схватању Прагреха, дакле,

о схватању по којем је Прагрех већ само веровање – не библијско, него ‒ магијско, козмолошко, световно, а Библија га само бележи као историју човекових заблуда, па и грешних веровања.

Тај Прагрех је зато, у другој (грешној!) варијанти, описан много дуже (у више строфа), него стварање у изворној, првој варијанти (Постање 1,26-31).

********

Постање 2,18: И рече Господ Бог: ”Није добро да човек буде сам…
Постање 2,21: И наведе Господ Бог дубок сан на човјека, и он заспа, те узе Бог једно од ребара његових…
Постање 2,22 …И од ребра, које узе Адаму, створи Бог жену и доведе је Адаму

(Дакле, усамљен – и пре Прагреха?! створен усамљен?! аутентично хришћанско тумачење одбацује овај став, јер тај став значи – да човек, Божији створ, живот свој већ почиње несретан! као да је ту несрећу створио, и не знајући, већ сам Бог! па да се исправи и покаје сам Бог – накнадно ствара из Адамовог тела и Еву да адам (човек-зем`љак) “не буде сам”.

А створиће је пошто земљака-адама, хумануса, успава као на операцији, анестезијом, да му онда узме ребро и од тога ребра начини жену, Еву

(која ће ‒ по рабинско-клерикалном култу ‒ бити несклона или неспособна да се одупре Змији, Лилиту, Сатани, него ће, напротив, у женском култу мушког уда обожавати Змију као лингам, фалус-фалос, као творачку силу живота и плодности, не само Земљине, него и женине!)

Па ће Адам ‒ тек кад се пробуди! ‒ “познати” своју жену (па би и Прагрех требало да буде само његов! па чак и Божији! А “познати” жену значи и облежати и оплодити жену)!

Жена, дакле – у овој, другој варијанти! ‒ неће бити у достојанству и слободи бића-по-себи, него ‒ телесно, по адаму ‒ орган земљака-адама!

орган којим ће, као својим инструментом, управљати адам! па би тако, ‒ логично, по овој козмолошкој варијанти стварања човека! ‒ требало да и Прагрех буде само Адамов! чак и Божији! чак да тек Прагрехом, и то уз помоћ самог Бога, адам ‒ Зем`љанин постане Адам-личност!

Уосталом, тако метафизика и њена “теологија” тумаче и данас човека и Личност козмолошки (магијски, метафизички): просторно и временски као човеково Da-sein, козмичко место и време, (Шелеров-Хајдегеров!) “Положај човека у козмосу” (у битију као козмосу!).

Нису у томе стварању створени истовремено и мушко и женско, нису благословени да се плоде и да овладају над свим на Земљи (па и над свим што гмиже, и над Змијом која ће зато бити јача од човека, те ће га ‒ неразумљиво, судбински, козмолошки! ‒ сам Бог, стварањем увести у Прагрех, Први, “прародитељски” грех, који ће – на Евро-Западу од “блаженог” Августина до данас! ‒ остати несхваћен, магијски, нехришћански “тумачен”!

И сама Луча микрокозма јасно показује да се битно раликују две варијанте приче о стварању човека,

те да се Православље (Седам сабора о личности Христовој ‒ и човековој!) битно разликује од евро-западног козмолошког-метафизичког ‒ схватања које почиње већ са “блаженим” Августином,

јер седмосаборна вера, Православље, позива на варијанту прву, на коју указује, као што ћемо видети, сам Христос.

********

Тајна Библије (и пророка!) ‒ према томе и тајна Луче микрокозма, за нас одлучујућа ‒ избија већ у првој глави Прве књиге Мојсијеве (“Постање”!):
Откуда ‒ откуда у Светом Писму! ‒ две различите и међусобно супротне верзије библијске приче о стварању (и прагреху) човека? (А то значи и о Богу Творцу и о настанку, пореклу и природи човека!).

Уз то иде питање:

Како је могуће и чему то служи да верзија из Постања 1,26-31 ‒ која је настала касније! ‒ буде (хронолошки!) смештена на сам почетак ?

Очигледно је овде одбачено схватање историје као хронологије, одбачено (као грешно!) схватање по којем би на то прво место (као почетак) морала ‒ хронолошки ‒ да буде смештена верзија козмолошка (о адаму, “земљаном” човеку, из (Постање, гл. 2,3 и 4), настала раније, најраније!

Како је и зашто каснија верзија (теолошко-антрополошка, о “Божијем човеку”) сврстана у ранију (да она буде Постање, глава 1)?

Свакако зато што је то било потребно једном другачијем – библијском, дубљем ‒ схватању двеју тајни, које су биле и остале две главне теме читаве Библије: тајна личности и тајна историје!

Тајна личности је тајна односа човека, бића микрокозмоса
‒ према Богу, према макрокозмосу и према самом себи, микрокозмосу,

а тајна историје је тајна односа смртног човека према будућности, дакле, према времену, према смртности, пролазности сваког бића сем Божијег!

То је важно зато што, по правилу, истина о човеку мора од почетка до краја да остане логички верна оној верзији која је у Библији смештена као прва!

јер та прва је реч самог Бога, као што је у Новом завету (Јован 1, 1-3) “у почетку (већ у самом почетку!) бјеше Логос”, који је Бог и реч Божија!

Старија (из Постање, главе 2,3,4) је козмолошко-паганска, пророчки оцењена као грешна верзија, па ће зато у Библији (у којој, у каквој новијој Библији?!) морати да уступи своје (прво) место каснијој, накнадно записаној (Постање,1,26-31) која ипак мора да буде прва,

јер реч Божија је једина која одређује битну природу људског бића!

А зашто су историја и личност тајне? Па зато што су непознати и неспознативи

и Бог према коме свој однос настоји да одреди личност

и време (будућност) према којима свој однос настоји да одреди историја, тј. историјска свест, личност у историји, у историјској зајдници!

У тој несазнативости мисао (теологија, метафизика, “филозофија историје”) не помаже, јер ни о Богу ни о будућности (која је једини могући континуитет историјске заједнице) није могуће никакво искуство,

па, према томе, ни мисао (јер она је могућа само као мисао човека о искуству, сопственом или преносивом, саопштивом људском)!…

И шта нам онда остаје? – само осећање (чувство, осећање смисла), тј. Софиа, умно чувство вере, наде, љубави над којим ‒ опет! ‒ мисао, разум и слобода немају никакве власти, па се зато Његош ‒ пошто је указао на немоћ и “будалаштину” филозофије пред тајнама историје и личности (ЛМ,П,61-70 и 151-168) ‒ позива на моћ поезије, тј. осећања, умног чувства:

Свемогући светом тајном шапти
Само души пламена поете
………………………………
Званије је свештено поете,
Глас је његов неба влијаније (ЛМ, П,169-180)

да кроз поету – као и кроз пророке старозаветне ‒ говори сам Дух Свети, тј. моћ ума да види (чулом, чувствује), а не да тек мисли! Осећање (ум чувства, чула, визије) је, дакле, тајна као што су то и личност, и историја, тако да је само у тајни осећања (у духовном, мистеријском, маштовном чувству ума личности) могућ сусрет са тајнама историје и личности!

Историја и Бог су тајна управо као и сама личност (Луча) човекова!

********

Ту замену места (двеју верзија о стварању човека), то “уступање првенства” верзији у којој је човек (Постање 1, 26-31) створен као тајна, тј. по лику и подобију (у хармонији) са Тајном Бога Тројице, могуће је објаснити само новом (грчком) редакцијом Библије ‒ Библијом Седамдесеторице (Септанта, Септуагинта).

Библија Седамдесеторице (заправо 72) је настала у Александрији, у време хеленистичког Египта, у време –хеленистичког! ‒ фараона Птолемеја Филаделфа (год. 283-246 пре Христа).

Тај превод Библије ‒ са јеврејског на грчки, а при поштовању (тада већ и јеврејског) језика платонизма! ‒ најдрагоценије је благо Александријске бибилотеке!

Сами александријски Јевреји су ‒ у хеленистичкој Александрији (у културном центру тада хеленистичког Медитерана и света)! ‒ говорили, наравно, грчки, а били дубоко (већ дубље и од самих Хелена-Јелина-Грка!) упознати са културом грчком, срођени нарочито с платонизмом и платонским грчким искуством трагедијским!

Али су у томе свом хеленизму (у тада хеленистичкој Александрији и Египту) отишли тако далеко, да су, говорећи грчки, заборавили свој језик, језик јеврејски, јудејски, библијски! Тако да Свету књигу ‒ Библију…своју Библију! ‒ нису могли ни да читају.

Зато су “Седамдесеторица” (учених александријских Јевреја) Стари завет превели са јеврејског на грчки у време кад су александријски Јевреји (блиски Седамдесеторици) Богу се молили и своју Библију (Стари завет) могли да разумеју – само на грчком!

Тај превод је слављен као Нова Пасха, Нови (наравно, духовни, мистеријски) “Излазак из Египта”.

Али

у томе преводу су Седамдесеторица ‒ као што ће то три века касније учинити и апостол Павле у Атини (Дела апостолска 17, 22-34) ‒ првенство дали платонском схватању бића човека и бића Бога и првенство дати томе схватању (јер је оно у доба хеленизма било и јеврејско!) и ставити га у прву главу (у Постање 1,26-31),

а старо ‒ вавилонско, као и египатско, “човек-земља-козмос” ‒ стављено је, после нове Прве, у други план (дакле, као Постање, главе 2,3,4) и то, као библијско пророчко сведочење о прагрешном (вавилонском и египатском) схватању Бога и стварања човека, дакле,

о Греху од којег су (“из Вавилона са праоцем Авраамом, из Египта са пророком Мојсијем) побегли и тако се ‒ том Пасхом (Изласком) ‒ спасавали!

Тако ће Библија Седамдесеторице бити значајна основа и корен Александријске теолошке школе која ће пуна четири века после Христа бити не само најзначајније, него и једино средиште саборне хришћанско-платонске мисли читавог Медитерана (наравно, и читавог тада познатог света).

Хришћанство ће се се тако – нарочито у Александрији ‒ потврдити као Сагласност и хармонија Старог и Новог завета, као синтеза двеју најзначајнијих култура света.

Јеврејске у њеном схватању нације као Изабране заједнице у коју, дакле, само Богом дану заједницу усамљена људска бића може да сабира само Господ Логос),

и грчке у њеном схватању личности као трохипостазног људског бића, једине сродности и хармоније човека са Богом“!

А то је грчко-јудејска синтеза (Небеско царство) у свету земаљског царства Римске империје.

Та синтеза се показала као реалност једино у хармонији божанске и човечанске природе у личности, изнад свега и пре свега у личности Христа. А то је и тема првих двају светих васељенских сабора Цркве чије стварно духовно средиште је у прва четири века била Александрија!

Да бисми схватили ту синтезу, тајну историје и личности (највећу тајну, тајну човека, изабрану твар Творчеву, ЛМ, П, 131-145), морамо поћи од раскршћа платонске антропологије (о човеку као тро-хипостазном бићу) и старозаветних пророка.

И на значај платонске антропологије (учења о тро-хипостазној природи људског бића)… па открили платонску хармонију у хармонији (грчкој хармонији) Старог и Новог завета, Бога и човека, у Христу! И открили да је друга варијанта стварања – Грех!

Та хармонија је личност, сагласност божанске и човечанске земаљске природе у човеку – личности” као и у Постање (1, 26-31).

Нацију не тумаче језиком, него вером ближњих, блискост вером могућом само у човеку који је верник искуством личности! (Зато без личности нема ни нације, јер нема ни вере без личности коју зна платонизам),

нација није сам језик! (Завет-Срби-Блискост), нација је заједница морална, а по томе верска (заклетва, завет!) верска, а не политичка, језичка, интересна!

Превод Библије на грчки за њих је – Пасха… не бегство, излаз из Египта, него повратак у Израел вером која је завет. Израел је храм нације, само символ Царства небеског!

Језик је територијални знак, конвенција (као и појмови-речи), а нација је вера!

Завет је суштина српске историје, примљена од исихаста, платонизам, Призрен.

Вера је морал, а нација је морална заједница, категорички императив.

Говорили грчки (па шпански, немачки, руски, српски, турски), а при томе нација били – не по језику, него – по вери, побожности јудејској! Јевреји у Шпанији ‒ Сефарди и ашкенази ‒ језик ладино.

Прагрех и мезафизика

Сатана – Ђаво, у ЛМ, хоће да измени Богом створену микрокозмос природу: да је претвори у магијску фантазију, у једно целовито “Биће” козмоса, а да тиме укине бића-микрокозмосе (ЛМ,4,11-170).

Несхватање бића (Платона, три хипостазе) човека, немогућност самоспознаје, дакле и покајања и вере и спасења, заједнице, историје, личности (прагреха сујете, проклетства, усамљености бића).

Лице смртно на земљи човјека
прилично ће бити ангелскоме,
само теке, једну искру малу
вдохнут ћу му небеске љубави
у његовом земноме плођењу
да му тужну и кукавну судбу
колико год она ублажава,
јер он ипак, ако и забуњен,
свеђер умно остаје створење
и цар земље, иако у робству
Човјек воље остаје слободне
Ка сви други (!)бесмртни духови:
Његова ће душевна таблица
С обје стране бити начертана
Са два сасвјем противна закона (ЛМ, VI, 81-95)

Па како онда Његош приказује и објашњава и ‒ за Владику несумњиви! ‒ људски Прагрех-Пад, суштину греха као отпадништва од вере?! ‒ “Човек ће” – пошто је и уман (зна и разликује оба закона) и слободан ‒ ради самоспознаје! (с обзиром на то да је створен сличан Богу!) ‒ “моћи увек да у самом себи” разликује та два закона”,

Закон Добра (духовност, боголикост човекову) и Зла ( нагон, страст)

како их човек разликује у покајању, у заједници са Богом ( а не у гордој, сујетној заједници са Сатаном),

али ће увек “носити у себи” и искуство (не осећање, него само сећање на то осећање) оног савеза са Сатаном (сећање на своју ”Злобу, завист, адско наследије” (ЛМ, П, 81-90),

па ће олако падати у страст, сатанско (магијско-метафизичко) тумачење (!) и схватање битија као неизбежне грешности! ( ЛМ. VI, 96-110),

тако да Прагрех-Пад није судбински, почињен од праотаца па нама дат у наследство, да ми искајавамо њихов грех, него

тај грех човеков није Прагрех схваћен као грех предака у њему, потомку, него ‒ као и у предака! ‒ могућ само и тек као његов лични, грех његове одлуке, слободе), дакле,

Прагрех по томе што је он – као и преци ‒ по његовој Богом датој (као и прецима Богом датој) ‒ природи,

исти као и у предака,

али не њихов предачки Грех у њему, наслеђен, као у Августина ( у другој верзији прагреха), него

само његов лични, а ‒ током читаве историје човекове ‒ Лични грех, суштински исти као и грех праотаца, јер су већ и они личност, створени као личност, као што ће бити и они (ми) потомци!

прагрешан само по томе што је, као и у прецима, лични… сам је одлучио, као што сваки човек као и преци, сам одлучује, а “извлачи се на претке”, па очекује – како га инквизиторски клерикалци (кад га они “чисте од греха”!) уверавају! да ће му Бог опростити и очистити га, смирити и усрећити и без покајања, без диалога са жртвом тога греха!

(довољна је и “једина ефикасна ‒ исповест “попу” који своју клериалну организацију, световну установу и себе, професионалног исповедника, већ вековима приказује ‒ као “Цркву, свету тајну”!)

Августинов и метафизички схваћен Прагрех је просто из инквизиторско-клерикалног несхватања слободе, ИЗВОРНЕ, Богом дане слободе сваком људском бићу! па грех прародитеља не може бити и наш генски грех!

него ће се ‒ не враћати, него ‒ појављивати у сваком појединцу само ако он то хоће! као што ће од греха ‒ лично почињеног (као грех личности, а не предака!) ‒ моћи да се – покајањем, освешћивањем, литургијски! ‒ лично и ослободи, спаси,

што је – не тек омогућено, него ‒ коначно откривено појавом Христа и – своје личности као христоликости, изворне (Постање 1, 26) боголикости !

Прагрех, дакле, није неизбежна судбина над којом човек –ни после Христа! ‒ не би имао никакву (хришћанску, литургијску, покајничку, чистилишну, православну) моћ!

(мада тзв. филозофија егзистенције тумачи ангст-бојазан као и грех – самим бићем човека, дакле, судбински , чиме хришћанство приказује као сувишно и узалудно!).

Изглед, коректура текста и повезнице: Словѣнски Вѣстник

Изворник: Сродство по избору